Pređi na sadržaj

Dragutin Dimitrijević Apis

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dragutin Dimitrijević Apis
Dragutin Dimitrijević Apis 1900. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1876-08-18)18. avgust 1876.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti26. jun 1917.(1917-06-26) (40 god.)
Mesto smrtiSolun, Kraljevina Grčka
Vojna karijera
VojskaSrpska vojska
Činpukovnik
Učešće u ratovimaPrvi balkanski rat
Drugi balkanski rat
Prvi svetski rat

Dragutin T. Dimitrijević — Apis (Beograd, 18. avgust 1876 — Solun, 26. jun 1917) bio je đeneralštabni oficir i obaveštajac u Kraljevini Srbiji.

Bio je jedan od glavnih organizatora zavere oficira koja je izvršila Majski prevrat 1903. godine, kojim je svrgnut i ubijen kralj Aleksandar Obrenović sa suprugom kraljicom Dragom, a doveden na presto kralj Petar I Karađorđević. Bio je član Vrhovne centralne uprave tajne vojne organizacije „Ujedinjenje ili smrt", poznatije pod imenom Crna ruka, čiji se pojedini pripadnici dovode u vezu sa članovima Mlade Bosne koji su izveli Sarajevski atentat. Od 1904. godine, bio je član Glavnog odbora četničke akcije. U toku Prvog svetskog rata je bio rukovodilac obaveštajne službe Glavnog generalštaba, načelnik štaba Užičke vojske, načelnik štaba Timočke vojske i pomoćnik načelnika štaba Treće armije na Solunskom frontu.

Na Solunskom procesu, pod optužbom da je bio nalogodavac neuspelog atentata na prestolonaslednika regenta Aleksandra Karađorđevića, osuđen je na smrt streljanjem zajedno sa Radetom Malobabićem i Ljubomirom Vulovićem. Streljani su u samo svitanje 26. juna 1917. godine. Iako su preživeli drugovi u više navrata, nakon Prvog svetskog rata, tražili obnovu procesa do toga nije došlo sve do 1953. godine, u vreme FNRJ. Tada je proces obnovljen, a osuđeni su posthumno rehabilitovani. Na obnovljenom procesu je dokazano da se atentat nije ni dogodio i da je Solunski proces bio izrežiran. Kao mogući razlozi koji su doveli do toga navode se pregovori o separatnom miru koje je Austrougarska vodila sa Francuskom i politički obračun u vrhu srpske države.[1]

Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i odrastanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Beogradu, u maloj kući od nepečene cigle u Cetinjskoj ulici, na čijem je mestu kasnije podignuta fabrika. Nakon njegovog krštenja, porodica se preselila u Kragujevac gde se otac Todor zaposlio u fabrici oružja. Nakon poraza Srbije u ratu 1876. godine Dimitrijevići su se vratili u Beograd. Ubrzo se, zbog siromaštva porodice, najstarija ćerka Jelena preselila u Kraljevo, gde je postala učiteljica u tamošnjoj školi. Kada je Dragutinu bilo 5 godina, njegov otac Todor je iznenada preminuo, pa je sestra Jelena preuzela brigu o celoj porodici (majci, sestri i bratu).

Dragutin je u Kraljevu započeo osnovnu školu, a završio ju je u Nišu, pošto je njegova sestra tamo bila premeštena. Niški garnizon je tada bio jedan od najvećih u Srbiji, a sam grad je bio pun vojske i vojne muzike, kojom je devetogodišnji Dragutin bio oduševljen. Teško je podneo srpski poraz kod Slivnice pa je, dok je njegova sestra negovala ranjenike, pratio grupe vojnika koji su pristizali.

Upisao je klasičnu gimnaziju u Nišu, a ubrzo se njegova sestra Jelena verila za Živana Živanovića, njenog kolegu, istoričara i političara. Nakon njihovog venčanja porodica se preselila u Beograd i od 1890. godine živela u ulici Sv. Save na Slaviji. Dragutin je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a onda je u poslednjem razredu gimnazije, na prečac, odlučio da upiše Vojnu akademiju.[3]

Po prirodi je bio druželjubiv i u svakom društvu se lako izdvajao kao vođa. Uvek je bio u društvu svojih drugova i gotovo nikada se nije mogao sresti sam. Voleo je društvo žena, ali se nikada nije oženio, jer za to, kako je govorio svojoj porodici, nije imao vremena zbog državnih obaveza. Živeo je u porodici svoje sestre i zeta, u njihovoj kući, a za sebe nije stekao nikakvo materijalno bogatstvo. Sve što je svojim testamentom imao da podeli bili su dva konja, džepni sat i nešto konzervi i duvana.[4]

Vojna karijera[uredi | uredi izvor]

Obrazovanje i napredovanje[uredi | uredi izvor]

Nižu školu Vojne akademije je završio 1896. godine kao šesti u klasi. Bio je na službi u 7 pešadijskom puku u Beogradu gde je proizveden u čin potporučnika. Septembra 1898. godine, upisao je višu školu Vojne akademije koju je završio kao peti u rangu. U čin pešadijskog poručnika proizveden avgusta 1899. godine, a 1902. postao je kapetan II klase. Godine 1905. položio je ispit za Generalštab i postao kapetan I klase u generalštabnoj struci. Nakon toga je otputovao na vojne studije u Berlin. Usavršavanje u inostranstvu je, prema tadašnjem programu obrazovanja, bilo obavezno za generalštabne oficire. Potom je 1908. godine postao major, 1913. potpukovnik i oktobra 1915. godine pukovnik.

Govorio je i služio se nemačkim, francuskim i ruskim jezikom i posedovao je bogatu biblioteku vojnih knjiga na tim jezicima, koja je uništena tokom okupacije Beograda, 1915. godine.

Služba[uredi | uredi izvor]

Po povratku u zemlju, dodeljen je generalštabnom odeljenju Ministarstva Vojnog i služio je u njemu od septembra 1906. do marta 1907. godine. Od 1910. do 1914. godine, predavao je Strategiju na Vojnoj akademiji i na Generalštabnoj pripremi. Bio je pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu 1905. godine, načelnik štaba Drinske divizijske oblasti u Valjevu 1908. godine, a potom komandant bataljona u Kragujevcu. Od 1910. do 1912. godine, bio je načelnik štaba Konjičke divizije u Beogradu, a u periodu 1913 — 1914. godine načelnik štaba Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. U toku Prvog svetskog rata bio je rukovodilac obaveštajne službe Glavnog generalštaba, načelnik štaba Užičke vojske, načelnik štaba Timočke vojske i pomoćnik načelnika štaba Treće armije na Solunskom frontu.[5]

Bio je u Makedoniji kraće vreme kada se priključio Četničkom udruženju sa sedištem u Skoplju i Kumanovu, a sa ciljem oslobođenja Stare Srbije i Makedonije od Turaka. Učestvovao je u radu Glavnog odbora četničke akcije u Beogradu, čiji je član bio i njegov zet Živan.

Majski prevrat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Majski prevrat

Motivi[uredi | uredi izvor]

Nakon 4 državna udara, promene 3 ustava i 12 vlada, ženidbe sa dvorskom damom svoje majke, njene lažne trudnoće i skandaloznog ponašanja njene braće, pogoršanja odnosa sa austrijskim dvorom i neprihvatanja od strane ruskog dvora, uz finansijske probleme u kojima se država u međuvremenu našla, kralj Aleksandar Obrenović više nije imao podršku velikog dela javnog mnjenja u zemlji.

Međutim, političke stranke, odnosno njihovi predstavnici, nisu se upuštali u pokretanje narodnih masa na otpor. Iako je bila poznata po svojoj borbenosti za ustavnost i iako je iza nje stajala većina naroda, Narodna radikalna stranka je nakon prekog suda, povodom Ivandanjskog atentata na kralja Milana, vodila pomirljivu politiku. Ona je učestvovala u vladama koje je formirao kralj Aleksandar, ulazeći u fuzije sa nekadašnjim protivnicima, režimskom, Naprednom strankom. Narodnu radikalnu stranku napustili su neki viđeniji članovi i 1902. godine formirali Samostalnu radikalnu stranku. Ona je, pored Liberalne stranke, ostala u opoziciji. Njihova opoziciona borba vodila se preko stranačkih novina i govora, ali organizovanog otpora, u vidu demonstracija, nije bilo.[6]

Smatrajući da su glavni krivci za loše stanje u zemlji kralj Aleksandar i kraljica Draga i da se to stanje neće moći promeniti političkom borbom, s obzirom na podeljenost i oportunizam političkih stranaka, kao i da produženje takvog stanja vodi propasti otadžbine, grupa oficira je došla na ideju da kraljevski par, nasilnim putem, skloni sa vlasti. Ova ideja je bila podstaknuta: osećajem da je kraljeva ženidba osramotila i Srbiju i srpsku vojsku; bahatim ponašanjem kraljičine braće, takođe oficira, za koje se šuškalo da će možda naslediti presto; prekorednim napredovanjem oficira, kraljičinih miljenika, u službi; i sve lošijim materijalnim položajem srpske vojske. Izgleda da je prvobitni plan bio da se kraljica, a sa njom i kralj, samo proteraju iz zemlje, ali početkom jeseni 1901. godine prešlo se na planiranje ubistva.

Prvu zakletvu da će: „...ubiti kralja i na presto srpski dovesti Petra Karađorđevića “, pod uslovom da političari koji su upoznati sa zaverom obezbede da: „...neće usled samoga događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati“, zaverenici su potpisali oktobra 1902. godine, u stanu poručnika Antonija Antića. Tu zakletvu potpisalo je oko 10 oficira i ona je ubrzo uništena zbog opasnosti da zavera bude otkrivena. Nešto kasnije, sastavljena je nova zakletva koju je izdiktirao Apis i koju je potpisalo oko 120 oficira. Ta zakletva je glasila: „Uviđajući sigurnu propast otadžbine ako se današnje stanje produži za najkraće vreme, i oglašavajući kao najglavnije vinovnike za sve kralja Aleksandra i njegovu milosnicu Dragu Mašin, zaklinjemo se i potpisima svojim obavezujemo da ćemo ih pobiti. Na presto srpski, opran krvlju ovih besčasnika, dovešćemo Petra Karađorđevića, unuka Voždovog i sina zakonitog kneza pokojnog Aleksandra Karađorđevića.“[7]

Pukovnik Apis se u svojoj završnoj reči na suđenju u Solunu, kratko osvrnuo i na majski prevrat i tom prilikom kao jedan od glavnih uzroka naveo zanemarivanje nacionalnih ciljeva: 

     „Поред врло значајних узрока унутрашњег карактера за ту револуцију било је исто тако врло значајних узрока, за ту промену, карактера општесрпског. Српска мисао и српски аманет били су до тог времена по све напуштени. Несрећна тајна конвенција са Аустријом и слепа предаја Србије у наручје Аустрији била је најсрамнија издаја Српске заветне мисли".[8]

Martovske demonstracije 1903. godine[uredi | uredi izvor]

Godinu dana nakon prvih studentskih demonstracija (mart 1902. godine) koje su surovo ugušene od strane policije, 23. marta/5. aprila 1903. godine, studenti predvođeni Dimitrijem Tucovićem, Ljubom Jovanovićem Čupom i Trišom Kaclerovićem su se pridružili zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika na Terazijama. Ponovo su organizovali demonstracije protiv režima kralja Aleksandra pri čemu su im se pridružili mnogi sugrađani.

Tačan broj demonstranata ostao je nepoznat. Prema policijskim podacima bilo je oko 5.000 studenata i đaka. U sukobima sa žandarima poginulo je pet, ranjeno 7 demonstranata (i 18 žandara), a uhapšeno njih 123.[9] Prema nekim sećanjima prisutnih: „To je bio najveći pokret u istoriji Beograda, koji je obuhvatio skoro polovinu od njegovih 100.000 stanovnika“. Uplašen da demonstranti ne stignu do dvora, kralj Aleksandar je naredio da se na ulice izvede vojska koja se, bez obzira na naređenje, držala po strani. Masa joj je klicala: „Živela vojska!“. Policija je otvorila vatru pa su demonstranti bili odbijeni do Kalemegdana, gde je: „...jedan pukovnik razoružao policajca koji se spremao da puca na gomilu“.[10] Kako je policija i dalje pucala, ostavljajući u kalemegdanskom parku „mnogo mrtvih i ranjenih“[10], jedan od zaverenika, Vojislav Tankosić, je nekoliko desetina studenata sakrio u jednu od pećina na Kalemegdanu. Kada se situacija malo smirila, Tankosić je pomogao organizatorima demonstracija da se prebace u Zemun.[11]

Bez obzira na tačan broj učesnika i broj poginulih ili ranjenih, martovske demonstracije su brojno ojačale zaveru i uticale na neke više oficire i političare da joj se priključe.

Noć prevrata[uredi | uredi izvor]

Zaverenici su bili raspoređeni u pet gradskih kafana, a Apis je sa svojom grupom čekao u Oficirskom domu. Prema D. Vasiću: „Bilo je tačno 1:45 kada se kapetan Dragutin Dimitrijević podigao sa svoga mesta i zapovednički izgovorio dve reči, posle kojih svi razgovori, pesma i svirka umukoše kao presečeni gromom ove odlučne komande: „ Gospodo napred!“ Tada, kao jedan, poskočiše oni sa svojih mesta, spremni za polazak, da namah zastanu zadržani energičnim pokretom ruke poručnika Antonija Antića. Uzimajući čašu i podižući je iznad glave on izgovori ovo: „Drugovi, pre nego što krenemo da izvršimo ovaj sveti zadatak, zakunimo se: da u slučaju neuspeha jedan drugog nikad izdati nećemo, a uspemo li, da za sebe nećemo tražiti nikakve nagrade!“ „Zaklinjemo se!“, glasio je odgovor zaverenika.“[12]

Čekajući vreme za polazak, mnogi oficiri su pili i veselili se u kafanama kako ne bi izazvali sumnju. Protivnici zaverenika su kasnije to tumačili kao proslavu datuma ubistva kneza Mihaila Obrenovića. Knez Mihailo je ubijen takođe 29. maja/ 11. juna, a kako je datum prevrata zavisio od rasporeda dežurstava zaverenika, teško je reći da li je bila reč o slavlju ili prostom opijanju kako bi se "dobilo na hrabrosti”. Naime, Živan Živanović u „Političkoj istoriji Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka" beleži razgovor sa Apisom o izboru datuma: „Od kuda pade izbor baš na taj dan", zapitao je pisac ovog dela docnije svog šuraka i dobio ovaj odgovor: „S toga što su po ranijem rasporedu dežurstava, toga dana slučajno, na svima važnijim mestima, bili naši ljudi... a u krugu zavere vodilo se stroga računa o tim rasporedima“. Pisac je imao docnije u rukama i kartu podsetnicu jednog oficira, upućenu Apisu, na kojoj je cela druga strana bila ispisana datumima meseca maja po redu... Među ovima bio je podvučen datum 29. I toga dana doista su bili, kao dežurni, ili kao komandiri straže, ili komandanti svojega odreda članovi zavere - i u dvoru, i u Gardi, i u konjici, i u artiljeriji, i u VI, i u VII puku i u Gradu..."[13]

Apis je zajedno sa 27 oficira ušao u dvor i došao do telefonske centrale u kojoj je spavao dežurni oficir sa potpukovnikom Naumovićem, koji je bio jedan od zaverenika. Kako su ta vrata bila zaključana zaverenici su posumnjali na izdaju i razneli ih dinamitom. U okršaju oficira ubijeni su dežurni oficir i potpukovnik Naumović. Nedugo potom, Apis je ugledao nekoga kako beži i misleći da je to kralj, odvojio se od drugova, pojurio za tim licem i vrativši se u prizemlje, naleteo na dva stražara koji su otvorili vatru. Pogodili su ga u grudi i u nogu zbog čega nije mogao učestvovati u najznačajnijem delu prevrata. Naslonjen na zid, odlučio je da sačeka ishod kako bi, u slučaju da zavera ne uspe, izvršio samoubistvo. Dok su pretraživali dvor tražeći kraljevski par, grupa zaverenika pronašla je svog druga u holu dvora. Apis nije želeo da bude prenet u bolnicu dok se sve ne završi, pa su ga drugovi odneli u stražarsku sobu i tamo na brzinu previli. Apis se narednih deset dana borio za život. Na pitanja porodice i drugova lekari su samo odmahivali glavom, ne verujući da će se oporaviti. Na kraju je bio poslat u Nicu na lečenje i oporavak.[14] Zaverenici su kasnije pričali da je, prilikom ranjavanja, govorio vojniku, koji ga je ranio, da na njega isprazni sve metke, računajući da tako ništa neće ostati za drugove koji su išli iza njega.[15]

Zajedno sa ostalim zaverenicima postao je prvi nosilac Karađorđeve zvezde, koja je ustanovljena kao odlikovanje, 1904. godine.[16]

Prva vlada, Ustav, izbori...[uredi | uredi izvor]

Dimitrijević i ostali zaverenici nisu želeli da stvore vojnu diktaturu u državi, već su odmah posle prevrata vlast predali političarima. „Zaverenici su hitno sazvali predstavnike svih političkih stranaka i zamolili ih da oforme vladu narodnog jedinstva, koja će voditi Srbiju prvih nekoliko meseci. Neki političari, kojima su se oficiri obratili, nisu mogli da poveruju da im se vlast predaje u ruke. Stojan Protić je u početku sumnjao da je po sredi prevara, da bi se pohapsili on i njegove kolege. Ljuba Živković, vođa samostalnih radikala govorio je narodu: „Braćo, nemojte misliti da je ovo vojna ili armijska revolucija. Vojska je ovo uradila u ubeđenju da će srpski narod to podržati, i nije htela da uradi bilo šta bez podrške ili protiv srpskog naroda”. Vojislav Gojković, jedan od zaverenika, tvrdio je da je to jedini slučaj u istoriji sveta da vođe uspelog vojnog udara dobrovoljno i odmah predaju vlast političarima.[17] Sećajući se tih događaja, Živan Živanović (ministar prosvete u vladi pre 29. maja/ 11. juna) piše kako je odveden, u zoru 29. maja/ 11. juna, u pratnji jednog oficira, u ministarstvo u kojem su već bili svi viđeniji političari: Jovan Avakumović, Jovan Atanacković, Đorđe Genčić, Stojan Protić, Ljuba Živković, Ljuba Stojanović, V. S. Veljković, Aca Borisavljević i drugi. Nakon nekog vremena, a izašavši napolje u predsoblje, Živanović je pogledao na sat na kome je otkucavalo 5:35. Nešto kasnije susreo se sa Avakumovićem koji mu je rekao da se ništa ne brine i da je pozvan samo da bi se formalno izvršila promena. Na pitanje: „Molim Vas, ima li vlade i ko joj je predsednik?”, Avakumović je odgovorio: „Ja sam.”[18]

U vladu su pored predstavnika zaverenika ušli i predstavnici svih političkih stranaka. Zaverenici u vladi su bili: Jovan Avakumović – predsednik vlade i ministar bez portfelja, general Jovan Atanacković – ministar vojni, Đorđe Genčić – ministar narodne privrede, pukovnik Aleksandar Mašin – ministar građevina. Ministarstva pravde i prosvete pripala su Samostalnim radikalima: Ljubomiru Živkoviću i Ljubomiru Stojanoviću. Pored Avakumovića i Genčića, liberali su imali još jednog predstavnika, Vojislava Veljkovića, ministra finansija. Naprednoj stranci pripalo je ministarstvo spoljnih poslova (Ljubomir Kaljević), a Radikalnoj stranci ministarstvo unutrašnjih poslova sa Stojanom Protićem na čelu.[19]

Vlada je sazvala Narodno predstavništvo (Skupštinu i Senat) koje se sastalo 2/15. juna, u istom sastavu u kome je bilo pre državnog udara od 25. marta/7. aprila 1903. godine, kada ga je kralj Aleksandar raspustio. Skupština i Senat održali su zajedničku sednicu na kojoj su izabrali i proglasili za kralja Petra Karađorđevića. Tada je vraćen na snagu Ustav iz 1888. godine, sa manjim izmenama i dopunama, nazvan Ustav iz 1903. Na njega je potpis stavila vlada, a ne kralj, što je značilo da je narod samostalno doneo ustav, kome se i kralj morao pokoravati. U skladu sa tim, Petar Karađorđević je položio zakletvu na Ustav 12/25. juna 1903. godine, kada je i zvanično stupio na presto.

Nakon stupanja na presto Petra I Karađorđevića, vlada je raspisala izbore za 8/21. septembar 1903. godine. Posle raspisivanja izbora iz vlade su istupili: Atanacković, Živković, Stojanović i Veljković, a njihova mesta zauzeli: zaverenik - general Leonida Solarević, Mihailo Jovanović – samostalni radikal, Dobrosav Ružić – radikal i Aca Borisavljević – liberal.

Posle održanih izbora na kojima je glasalo oko 53% upisanih birača, radikali su osvojili 36%, samostalni radikali 33,3%, liberali 17,7%, naprednjaci 6%, a Srpska socijal-demokratska stranka, koja je tada prvi put izašla na izbore, 1% glasova. Tako su radikali i samostalni radikali, pošto su imali veliku većinu poslanika, formirali novu vladu 21. septembra/4. oktobra 1903. godine, u kojoj više nije bilo ni jednog predstavnika zaverenika.[19]

Promene u vojsci[uredi | uredi izvor]

„Majski prevrat, izveden u noći 28 - 29. maja, nije označio samo promenu na srpskom državnom tronu, već je imao karakter tektonskog poremećaja, koji se temeljno odrazio na funkcionisanje same vojske.“[20]

Na predlog ministra vojnog Jovana Atanackovića, 15/28. juna 1903. godine, reaktiviran je i u čin đenerala unapređen đeneralštabni pukovnik Radomir Putnik (prethodno penzionisan 1896. godine kao žrtva političkog progona). Narednog dana, postavljen je na mesto načelnika Glavnog đeneralštaba. Dotadašnji pomoćnik načelnika Glavnog đeneralštaba, pukovnik Stepa Stepanović, postavljen je na dužnost načelnika Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog. Posebnim ukazom od 26. juna/ 9. jula 1903. godine, na Putnikovu molbu, koju je ispunio Kralj Petar I Karađorđević, za novog pomoćnika načelnika Glavnog đeneralštaba postavljen je đeneralštabni pukovnik Živojin Mišić.[21]

Po preuzimanju dužnosti Putnik je izvršio kadrovske promene u Glavnom đeneralštabu, popunivši ga većinom perspektivnim, mladim oficirima. Kada je u februaru 1904. godine Radomir Putnik postao ministar vojni, za vršioca dužnosti načelnika Glavnog đeneralštaba postavljen je Aleksandar Mašin, a Živojin Mišić je penzionisan, zbog netrpeljivosti sa zaverenicima. Mesto pomoćnika načelnika Glavnog đeneralštaba ostaće prazno sve do januara 1905. godine, kada je na njega postavljen pukovnik Petar Bojović. Aleksandar Mašin je, na zahtev Engleske, zajedno sa ostalim starijim oficirima zaverenicima, penzionisan 1906. godine. Nakon toga je Putnikova pozicija postala mnogo jača, jer je on, među mladim oficirima, uživao neprikosnoveni autoritet.[22]

Niška kontraverza[uredi | uredi izvor]

Deo oficira iz niškog garnizona nije se slagao sa nastalim stanjem. U avgustu 1903. godine, oni su tražili da 68 viših oficira zaverenika, koji su zauzeli položaje na dvoru, u vladi i komandnim mestima, podnesu ostavke. Saznavši za dešavanja u Nišu, vlada se hitno sastala, a kapetan Apis je bio poslat da osujeti akciju dela niških oficira. Došao je u posed spiska onih koji su radili protiv novog stanja. Svi su uhapšeni, a njih 27 odgovaralo je pred vojnim sudom i bilo osuđeno na dve godine zatvora. „Kontraći“ u vojsci su i u narednom periodu proganjani, penzionisani ili izbacivani, što je kasnije dovelo do razdora među oficirima zaverenicima, jer se mlađi nisu slagali sa ovakvim obračunima.[23]

Ubistvo Obrenovića naišlo je na žestoku osudu u Velikoj Britaniji koja je, insistirajući na pravnoj državi, zahtevala da se zaverenicima sudi i da dobiju zakonom predviđene (smrtne) kazne. Rusija i Austrija su želele stabilnu situaciju na Balkanu pa su, u prvom mahu, ostale neutralne prema majskom prevratu i prihvatile Petra Karađorđevića za novog kralja Srbije.[24] Međutim, stariji oficiri zaverenici (Aleksandar Mašin, Damjan Popović, Petar Mišić i drugi) su, svojim osionim ponašanjem, izgubili simpatije javnosti i zbog sve većeg uticaja na kralja i mešanja u politiku ugrozili međunarodni položaj Srbije. Krajem 1903. godine, većina stranih izaslanika napustila je Beograd.

Treći čovek u državi[uredi | uredi izvor]

Nakon što je kralj Petar uspeo da starije oficire ukloni sa dvora, ruski i austrijski poslanici su se vratili u Beograd. Međutim, diplomatski odnosi sa Velikom Britanijom su uspostavljeni ponovo tek u junu 1906. godine, nakon što su svi oficiri zaverenici višeg ranga penzionisani. To je Apisu, koji se u međuvremenu okružio oduševljenim mlađim oficirima i stekao poverenje starijih, pre svega Radomira Putnika i Stepe Stepanovića, omogućilo da zauzme vodeću ulogu u vojsci, a time i veliki uticaj u državi. Ministri vojni, u periodu 1906 — 1913. godine, su bili postavljani pod Apisovim uticajem.[25]

Izgleda da je stalno imao potrebu da utiče na stanje u zemlji kako bi ono bilo bolje nego što je bilo pre majskog prevrata. To je i sam istakao u završnoj reči na suđenju u Solunu: „Kao jedan od učesnika majske revolucije 1903. godine, smatrao sam da se takav jedan događaj može pred istorijom opravdati samo uspesima novostvorenog stanja“. Slično je primetila i njegova sestra: „Greše koji ga sumnjiče da je bio obestan. Naprotiv, on se samo zalagao za porodice onih koji u revoluciji stradaše i povrh svega, najviše se brinuo da novo stanje pođe novim, po zemlju korisnijim putevima. Jer veljaše: - Ako ne bude razlike, onda zašta je sve to bilo potrebno, pitaće se s pravom svaki.“[26]

Po povratku sa usavršavanja u Nemačkoj, Apis je sa svojim kolegama nastojao da se srpska vojska reformiše, tako što bi se napustio stari model zasnovan na strogoj disciplini i brojnim smotrama i paradama. Uz podršku Putnika, posredno su uticali na vladu da se više novca izdvaja za naoružanje i opremu vojnika. Na Akademiji su uklonjeni stari profesori, kruta disciplina je bila napuštena, a na njihova mesta postavljeni su novi, mlađi profesori, skloniji inovacijama. Poboljšanje organizacije, primenjene tehnološke inovacije i novi pristupi u obuci podigli su samopouzdanje mladih oficira.

Učestvovao je u radu Glavnog odbora četničke akcije i stalno je održavao vezu sa drugovima koji su četovali u Makedoniji i Staroj Srbiji, iako srpska vlada zvanično nije podržavala ove aktivnosti, bojeći se reakcije velikih sila.

Bio je među prvim zagovornicima abdikacije princa Đorđa i postavljanja Aleksandra za prestolonaslednika. Princ Đorđe je abdicirao nakon dva skandala: napada na austrijskog ambasadora tokom demonstracija zbog aneksione krize i smrti njegovog sobara Kolakovića, marta 1909. godine. Opoziciona štampa je optuživala princa Đorđa da je jakim udarcem ubio svog sobara, koji je imao trbušnu kilu. Apis je Đorđu spasio život, odbivši da učestvuje u pokušaju njegovog trovanja, koji su već bili osmislili zaverenici predvođeni Petrom Živkovićem.[27]

Crna ruka[uredi | uredi izvor]

Apis (desno) sa drugovima

Osnivanje[uredi | uredi izvor]

Nakon proglašenja aneksije Bosne i Hercegovine, u Beogradu su izbile masovne demonstracije, na kojima je habzburška zastava javno spaljena. Na teritoriji Srbije organizovana je obuka dobrovoljaca pod pokroviteljstvom udruženja „Narodna odbrana“. Bilo je stvoreno preko 220 lokalnih odbora širom Srbije, ali i u Bosni i Hercegovini i među emigrantima u SAD.[28] Dana 19. marta 1909. godine, Austrougarska je predala Srbiji ultimatum tražeći od nje da prizna aneksiju. Nemajući podršku Rusije i drugih saveznika, srpska vlada je bila primorana da popusti: priznala je da njena prava aneksijom Bosne i Hercegovine nisu ugrožena; obavezala se da će napustiti protestno i oponirajuće držanje i istovremeno promeniti kurs svoje politike prema Austrougarskoj; da će razoružati i otpustiti svoje dobrovoljce i čete i sprečiti formiranje novih jedinica, svodeći svoju vojsku na stanje do proleća 1908. godine. Srpska javnost je bila razočarana, a naročito omladina i vojni krugovi koji su optuživali vladu za kapitulaciju.[29]

Revoltirani popuštanjem zvaničnih vlasti, već od 22. marta 1909. godine, grupa oficira, zajedno sa nekim civilima, počinje da organizuje sastanke u cilju osnivanja tajne patriotske organizacije. Među njima su bili Velimir Vemić, Vojislav Tankosić, Petar Živković, Ljubomir Jovanović Čupa, Bogdan Radenković, Milan Pribićević i drugi. Velimir Vemić je o namerama ove grupe ljudi obavestio Apisa 6. marta 1911. godine, a organizacija je definitivno osnovana u maju iste godine. Tada je donet Ustav i Poslovnik i to po ugledu na nemačka tajna patriotska udruženja i italijanske karbonare.[30] Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao i nekoliko civila, a među njima i par žena, ali je glavna ličnost bio Dragutin Dimitrijević Apis.[31] U organizaciju nisu ušli svi zaverenici, niti su svi članovi organizacije učestvovali i majskom prevratu. Cilj organizacije bio je ujedinjenje Srpstva u jednu državu i sve društvene i političke događaje članovi organizacije su posmatrali u kontekstu korisnosti za ostvarenje tog cilja.[32]

Treba napomenuti da Apis nikada nije bio na čelu organizacije. Prvi i jedini predsednik njene Vrhovne centralne uprave bio je Ilija Radivojević - Čiča, a kada je on poginuo 1913. godine novi predsednik nije ni biran. Članovi organizacije imali su zadatak da istu povežu sa zvaničnim institucijama, drugim patriotskim udruženjima i sl. Apisova uloga se sastojala u tome da organizaciju poveže sa Dvorom i nekim ministrima, što je on zahvaljujući svojim ranijim vezama i ostvario. Kako je izneo na suđenju u Solunu, on se prilikom formiranja organizacije odmah izjasnio da se neće baviti vrbovanjem novih članova, jer za to nema vremena.

Na suđenju u Solunu pukovnik Apis je o osnivanju organizacije rekao: 

  „... ми смо сви усвојили потребу да за рад на националним пословима треба јаче ангажовати и обавезати из свих друштвених слојева Србије и Српства што више људи тако да национална идеја постане идејом водиљом масе српског народа. То је био можда сан, можда само маштање, али смо ми тада тако сањали и тако маштали... Тако је постала наша организација - Уједињење или смрт... Једном приликом пуковник Туцовић је у друштву својих другова (то су били Петар Живковић, Јосиф Костић и Антоније Антић) за столом у кафани изнео један налог за заклетву нових чланова са печатом организације и шалећи се позвао их да улазе у друштво. Наљућени да их Туцовић зове у неко ново друштво, а сматрајући да су обиђени и да се нешто ради ван њих, они су тим поводом почели викати на тај рад називајући друштво, ваљда због печата, „Црном руком“[33]

Rad[uredi | uredi izvor]

Za rad organizacije znali su i prestolonaslednik Aleksandar i tadašnji predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, radikal, Milovan Milovanović. On je pratio rad Crnorukaca i jednom prilikom rekao Apisu: „Stavite Vi prijatelju Vašu Crnu ruku meni na raspoloženje, pa da vidite kakva ćemo sila biti“.[34] Na početku se Milovanović i crnorukci nisu slagali. Milovanović je želeo savez sa Bugarskom kako bi Srbiju zaštitio od Austrije. Savez je podržavala Rusija. Milovanović je obećao Bugarima deo Makedonije zbog čega ga je „Pijemont“, list „Crne ruke“, oštro kritikovao. Međutim, Apis je ohrabrivao Milovanovića da povede smeliju spoljnu politiku. Srpsko - bugarski savez od marta 1912. godine, osnova budućeg Balkanskog saveza, bio je delo ministra inostranih dela Milovanovića i Apisove „Crne ruke".[35]

Iako je razdor u oficirskom koru postajao sve veći, Apis i drugovi su imali podršku mnogobrojnih mlađih, ali i starijih oficira, pre svega Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Ilije Gojkovića. Zahvaljujući njima uspevali su da ostvare svoj uticaj u vojsci, iako su brojno bili u manjini. Do 1912. godine, oko Apisa je od oko 120 oficira zaverenika ostalo njih 70-80. Iste godine, prema podacima iz Budžeta državnih rashoda i prihoda Kraljevine Srbije, oficira je ukupno bilo 2.038, podoficira 4.389, a vojnika redova na odsluženju vojnog roka 22.559.[36]

Da „Crna ruka“ nije bila nikakva tajna organizacija svedoče i članci u „Tribini“, glasilu koje je bilo blisko princu Aleksandru. Ovi članci su uglavnom bili negativno nastrojeni prema oficirskoj organizaciji, nastojeći da je predstave kao prevratničku, iznoseći da: „Oficirima u politici nikako nije mesto – oni imaju svoje svete zadatke.“ Ovakvi članci išli su na ruku ciljevima organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, jer su dovodili u zabunu strane diplomate (npr. austrijskog fon Urgona i britanskog Čarls Barklija) koji su, prateći beogradsku štampu, pisali svojim vladama, da je ujedinjenje Srba u jednu državu samo prividan cilj organizacije. Po njima je pravi cilj organizacije bio politička borba oficira da uklone radikale i uzmu svu vlast u svoje ruke.[37]

Crna ruka je bila aktivna sve do ulaska Srbije u rat sa Turskom 1912. godine kada je defakto prestala da postoji. Sve veze koje su organizaciju držale, usled pogibije članova u Balkanskim ratovima, prekinute su. Samo iz Uprave organizacije u tim ratovima poginula su tri člana, uključujući i njenog predsednika. Pukovnik Apis, u svojoj završnoj reči na suđenju u Solunu, ističe da treba praviti razliku između rada organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ dokle je ona postojala (1912. godine) i rada pojedinih članova kao ličnosti za sebe. Takođe treba utvrditi: 

   „...шта јавност и кога све сматра Црном руком и Црнорукцима“, јер су многи официри који су се побунили против Уредбе о приоритету власти сматрани Црнорукцима иако то никада нису били и „одмах се на таквог официра сручавала маса оптужби само да му се нашкоди, убије углед и представи као штетан“.[38]

Drugi istaknuti članovi[39][uredi | uredi izvor]

Milan Milovanović Pilac – Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije, 1912. godine je bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. godine je bio pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, a 1913. godine pomoćnik načelnika štaba Treće armije. U periodu 1914 — 1915. godine je bio načelnik štaba Druge armije, kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu je postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Na Solunskom procesu je osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan je kao generalštabni pukovnik. Umro je iznenada 1933. godine na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa.

Dušan Jezdić – Učestvovao je u četničkoj akciji kao borac i vojvoda i u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Na solunskom frontu je bio komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nakon Solunskog procesa je smenjen i interniran u logor Lutri, a zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf, utopio se sa torpiljiranim brodom, avgusta 1917. godine.

Ljubomir Vulović – Učestvovao je u četničkoj akciji. Od 1911. godine je bio granični oficir. U periodu 1912 — 1913. godine, komandovao je četničkim odredom. Uoči Sarajevskog atentata, bio je komandant celog graničnog sektora prema Austrougarskoj. U periodu 1914 — 1916. godine je bio šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu je organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhapšen i odveden u zatvor u Solun. Na Solunskom procesu osuđen je na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. godine.

Milutin Lazarević –U periodu 1912 — 1913. godine, bio je načelnik štaba Ibarske vojske, a u periodu 1914 — 1915. godine načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu je bio pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Na Solunskom procesu je osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja, kao generalštabni pukovnik u penziji, objavio je četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio je stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro je u Beogradu 1954. godine.

Radoje Janković – Pisao je za „Pijemont“. Godine 1916. sa Krfa je poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio je ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju (Odeska afera). Na Solunskom procesu je osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. godine odležao je dve godine, pa je potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen je za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. Godine 1941. je bio hapšen od Gestapoa. Umro je u Beogradu 1944. godine.

Radoje Lazić – U ratovima 1912 — 1913. godine bio je načelnik štaba divizije, a u periodu 1914—1915. godine načelnik štaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu je bio pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je sekretar organizacije. Na Solunskom procesu je osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu 1953. godine kao generalštabni pukovnik u penziji.

Čedomir Popović – Bio je osnivač organizacije i član Vrhovne centralne uprave. Od 1911. godine je bio granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom je organizovao akcije u Sandžaku i Bosni. U periodu 1912 — 1913. godine je bio komandant bataljona. Početkom rata 1914. godine, zajedno sa Apisom, sarađivao je na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Bio je komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Na Solunskom procesu osuđen je na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro je u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. godine.

Velimir Vemić - Uoči rata 1912. godine, bio je u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. U periodu 1912 — 1913. godine, bio je komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi je ušao u Skoplje i Prilep. Godine 1914. komandovao je Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško je ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostao je u vojsci, u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komandovao je konjičkim pukom i prvi je ušao u oslobođeni Bitolj. Bio je inicijator i osnivač organizacije i član Vrhovne centralne uprave. Na Solunskom procesu osuđen je na smrt. Uspeo je da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan je na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. godine.

Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka je aktivno učestvovao u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat ga je zatekao na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. Godine 1913. borio se na Bregalnici, a 1914. postavljen je za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji je učestvovao u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred je ubrzo postao samostalna jedinica, sa Vojvodom Vukom na čelu, i učestvovao je u povlačenju 1915. godine, kao zaštitnica. Na solunskom frontu je opet komandovao dobrovoljačkim odredom. Poginuo je na Crnom kamenu, više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom.

Vojislav Tankosić – Od početka je aktivno učestvovao u četničkom pokretu na terenu. Posle aneksije Bosne, rukovodio je obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Bio je inicijator i osnivač organizacije i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao je nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao je u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen je 1915. godine u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. Godine 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu, uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu.

Na Kosovu 1912.[uredi | uredi izvor]

U periodu od 22. avgusta/ 4. septembra do 6/19. septembra 1912. četiri grupe srpskih oficira, uglavnom crnorukaca, obavljale su tajne izviđačke operacije na prostoru Sandžaka, Kosova i Metohije, Makedonije i Albanije. Zadaci su im bili: da snabdeju generalštab operativnim informacijama za rat koji se spremao; da organizuju potporu među srpskim stanovništvom koje je tamo živelo; da saznaju kako će se albanska plemena ponašati u predstojećem sukobu balkanskih saveznika i Turske. Prvu grupu predvodio je Božin Simić i ona je pregovarala sa albanskim plemenskim vođama na planini Karadaga. Druga grupa, u kojoj su bili članovi Vrhovne centralne uprave Milan Milovanović Pilac i Velimir Vemić, išla je u izvidnicu po Makedoniji. Treća grupa, koji su činili major Apis, kapetan Milan Zavađil i civil Bogdan Radenković, imala je zadatak da izvidi teritoriju Kosova i da se sastane sa poznatim albanskim vođom Isom Boljetincem. Četvrta grupa izviđala je u pravcu Raška - Novi Pazar i nju su činili: kapetan Radoje Pantić, kapetan Milan Vidojević i major Čedomir Popović.

23. avgusta uveče, Apisova grupa je stigla na granicu sa Turskom gde ih je sačekao Isin čovek. Pod okriljem noći, uspeli su da stignu do sela Žigolj, gde su ih po dogovoru čekale albanske narodne nošnje, u koje je trebalo da se preobuku. Međutim, Apisu je nošnja bila mala, pa čak ni u celom selu nisu uspeli da nađu nošnju njegove veličine. „Tog jutra je među „Albancima“, koji su uz planinsku stazu krenuli ka Boljetinčevom boravištu, koračao i jedan ogromni čovek, obučen u čudnu mešavinu albanske nošnje i srpske uniforme.“[40] Isin štab se nalazio u selu Boljetin, u blizini Kosovske Mitrovice. On je srpsku grupu gostoljubivo dočekao, a ishod pregovora, koji su trajali dva dana, bio je takav da je Isa Boljetinac obećao da, ukoliko Turci prvi napadnu, njegovi vojnici neće biti uz njih, ali da će u slučaju da Srbi napadnu prvi, on pomoći tursku vojsku. Zatim je grupa posetila manastir Devič u kojem se sastala sa još jednim albanskim vođom, Sadik Ramom, koji im je pomogao da bezbedno pređu u Srbiju, nakon što je saznao da bi moglo da dođe do napada na srpsku grupu od strane neprijateljski raspoloženih albanskih plemena. U toku rata oba ova albanska plemena odlučno su stala na stranu turske vojske. Izuzev Milana Zavađila, svi pomenuti oficiri i civil Bogdan Radenković bili su članovi organizacije „Ujedinjenje ili smrt“. Svi su bili osuđeni na Solunskom procesu, izuzev Radoja Pantića, koji je kao komandant bataljona dobrovoljačkog odreda poginuo 1916. godine, prilikom zauzimanja Kajmakčalana.[41]

Na ovaj način srpski generalštab došao je u posed značajnih podataka o vojnoj snazi Turske na ovim prostorima, kao i o geografskim karakteristikama prostora. Ojačana je i organizacija oružanih grupa lokalnog stanovništva i osigurani su načini isporuke novca, oružja, municije i drugog materijala ovim grupama.[42]

Balkanski ratovi i period posle njih[uredi | uredi izvor]

Malteška groznica[uredi | uredi izvor]

Za vreme boravka na Kosovu, neposredno pred početak Balkanskih ratova, Apis se otrovao pijući neprokuvano kozje mleko, usled čega je dobio teško trovanje krvi i maltešku groznicu i jedva preživeo. Zbog ovog trovanja nije aktivno učestvovao u Balkanskim ratovima. Naime, prema sećanju pukovnika Pankovića: „Kada je 18. septembra završena mobilizacija srpske vojske, Apis je krenuo za Ćupriju. Toplo se oprostio sa Sanjom (Aleksandar Sanja Živanović, Apisov sestrić, prva žrtva Balkanskih ratova) na ćuprijskoj železničkoj stanici i onda se smestio u Vrnjačkoj Banji, zajedno sa štabom Konjičke divizije. Tu se razboleo od trovanja krvi i malteške groznice koju je dobio u Albaniji. Glavni znaci njegove bolesti bili su napadi teške groznice, sa temperaturom do 40 stepeni. Iako je mnogo patio, Apis je uporno obavljao svoje dužnosti... Pošto su mu napadi groznice postajali sve češći i teži, njegova snažna kobila Zvezdana galopirala je tresući se celim telom. Članovi štaba su se zabrinuli zbog Apisove bolesti... Po naređenju Vrhovne komande, dok se još bunio, prevezen je u beogradsku vojnu bolnicu.“[43] Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević lično je pozvao doktora Cina, čuvenog berlinskog bakteriologa, i platio sve troškove lečenja.[44] Nemogućnost učestvovanja u Balkanskim ratovima Apis je smatrao svojom najvećom nesrećom u životu, a njegovi drugovi i pretpostavljeni smatrali su to velikim gubitkom jer su „konjičkoj diviziji nedostajali energija i dinamičnost pukovnika Apisa”.[1] O ozbiljnosti bolesti govore njene posledice kojima je bio svedok i Slobodan Jovanović. On je upoznao Apisa 1914. godine, kada je po rasporedu bio određen Ratnom presbirou kojim je rukovodio Apis. „On me je dočekao onako ljubazno, kako sam posle video da dočekuje ceo svet... On se još nije bio oporavio od svoje bolesti, još je vukao tragove otrova u svom organizmu. Na nogama još nije bio sasvim siguran; umotane u uvijače, one su izgledale otečene. Zbog nedovoljnog kretanja bio je stao da se goji. Imao je nezdravu tamno-bledu boju i glava mu je bila gotovo sasvim ćelava. “[45]

Majska kriza[uredi | uredi izvor]

Nakon Balkanskih ratova vlada nije htela da proširi delovanje ustava Srbije na nove teritorije već je vladala uredbama, koje su na terenu sprovodili njeni partijski funkcioneri. U tom ustavnom vakuumu bilo je slučajeva nasilja i pljačke zbog čega je stanovništvo bilo nezadovoljno. Vlada se, naime, vodila primerima Nemačke i drugih zemalja koje su u novim teritorijama postavljale privremenu upravu, sa trajanjem od deset i više godina. Privremena uprava je, za to vreme, trebalo da pripremi nove teritorije za primenu ustava koji je bio na snazi u zemlji matici. Vlada je smatrala da se Ustav Kraljevine Srbije može primenjivati na njenu teritoriju pre Balkanskih ratova, za koju je i pravljen, a da je potrebno da prođe oko deset godina da on postane primenljiv i u novim oblastima. Protiv takvog rešenja odlučno je ustala opozicija, ali vlada je imala većinu u parlamentu i očekivala je da će, bez problema, njena zamisao o uređenju novih teritorija biti sprovedena u delo.

Međutim, oficirski kor, na čelu sa vojvodom Radomirom Putnikom, stao je na stranu opozicije. Oficirski kor koji je bio najzaslužniji za uspeh u Balkanskim ratovima, nije mogao da se pomiri sa tim da njihova borba za oslobođenje naroda u Makedoniji i Staroj Srbiji bude iskompromitovana. Prvo su se pobunili oficiri u Makedoniji koji su bili svedoci policijskih i činovničkih krađa i pljački, uzimajući narod u zaštitu. Pisali su raporte starešinama sa zahtevima da se nešto učini kako bi se takvo stanje prekinulo. Održana je skupština Oficirske zadruge, kojom je predsedavao vojvoda Radomir Putnik, na kojoj su oficiri javno protestovali protiv stanja u novim oblastima, ali i protiv kleveta ministra Stojana Protića upućenih na račun Apisa i drugova. Najveći revolt je izazvala „Uredba o prioritetu vlasti“, koju su oficiri primili kao uvredu, jer je predviđala da pri državnim svetkovinama predstavnici civilnih vlasti budu ispred predstavnika vojske. Protestni telegram potpisao je general Petar Bojović. U saradnji sa vojvodom Putnikom, Apis je uticao na šefove opozicionih stranaka da se ujedine protiv radikala i oforme koalicionu vladu, na šta je i Kralj Petar bio spreman da da saglasnost. Na dogovor su pristali naprednjaci i liberali, ali ne i samostalni radikali.

Vlada Nikole Pašića je podnela ostavku. Na intervenciju Rusije, kriza je rešena tako što je na čelo nove radikalne vlade opet došao Nikola Pašić, uz uslov da raspusti Narodnu skupštinu i sprovede izbore. Kralj Petar je, pod izgovorom narušenog zdravlja, bio prinuđen da se povuče i vlast ustupi mlađem sinu Aleksandru. Trebalo je da izbori budu održani 1/14. avgusta 1914. godine ali je njihovo održavanje sprečio rat koji je usledio. Međutim, ovaj sukob grupe oficira sa vladom, njihovo mešanje u politiku i kriza do koje je povodom toga došlo, uticali su na približavanje regenta Aleksandra i Nikole Pašića. Maja 1914. godine, dnevni listovi „Politika“ i „Novosti“ objavili su da bi zbog izazvane krize trebalo da budu penzionisani pukovnici Milivoje Anđelković i Nikola Stefanović, potpukovnici Apis i Milan Milovanović i major Vojislav Tankosić. Iako nije bilo objavljeno u novinama, znalo se da bi trebalo da budu penzionisani pukovnik Dragomir Stojanović Stariji, potpukovnici Vojin Popović i Velimir Vemić i major Ljubomir Vulović. Penzionisanju su se oštro suprotstavili vojvoda Putnik - načelnik Glavnog generalštaba i pukovnik Krsta Smiljanić - načelnik Opšteg odeljenja ministarstva vojnog.[46]

O svojoj ulozi u ovim događajima pukovnik Apis je izjavio sledeće: 

   „Цео тај мој рад био је у основи рад на томе да се изазове криза владе и смени влада уставним путем, због грубе грешке те владе, којом се је огрешила о официрски кор и све је то у ствари била једна епизода партиске борбе у којој је једно питање официрског кора служило као пиво за партиске маневре... у то питање умешао сам се само зато, што сам сматрао да официрски кор није био заслужио, да му се у то време наноси таква једна увреда и што сам тим својим радом мислио да официре сачувам од штетног партиског утицаја једне политичке странке... Никада ми, па ни у то доба ни на крај памети није била жеља да војска узме власт у своје руке. Од 29. маја 1903. у коме сам догађају ја учествовао, па и док сам био још млад официр, мене никад није бунило то да су цивилне власти те да на крају крајева имају да управљају земљом и свима је познато, да је догађај од 29. маја углавном свршен од војске, па је војска предала власт цивилним властима у руке. То је за мене било, господо, једно политичко васпитање и то и данданас исповедам као своје вјерују”.[47]

Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor]

„Istoričari Prvog svetskog rata nabrojali su šest osnovnih pretpostavki o tome ko je sve mogao stajati iza sarajevskih atentatora: Srbija (bilo srpska vlada, regent Aleksandar ili udruženje Ujedinjenje ili smrt); carska Rusija (ruski Generalštab, tajna policija Ohrana ili ruski revolucionarni teroristi); Mađarska (predsednik vlade Ištvan Tisa); Nemačka (pangermanski antihabsburški krugovi) Francuska i Britanija (masoni ili tajna policija).“[48]

Uloga pukovnika Apisa u ovom događaju i dalje je nejasna.

Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata u Bosni i Hercegovini.[49] Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova.[49] Sa druge strane, Pašićeva vlada je nastojala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini.[49]

Neki smatraju da je Apis kontrolisao organizaciju Mlada Bosna, koja je izvršila atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Međutim, za to nema pouzdanih dokaza. Naprotiv, postoje svedočenja da se Vojislav Tankosić žalio Apisu na grupu mladića iz Bosne koji su navaljivali na njega da im pomogne da pređu Drinu, kako bi izvršili neko „veliko delo”. Apis se složio sa tim, ne misleći da su ti mladići zaista sposobni da preduzmu takav korak. Međutim, kasnije se odlučio da preko Đure Šarca mladićima pošalje poruku da ne preduzimaju nikakvu akciju, jer bi to moglo biti opasno po Srbiju, ali bilo je prekasno.[50] Mladobosanci nisu želeli da odustanu. U časopisu „Nova Evropa“ (XXV/8, 26. jul 1932) bivši pukovnik Čeda Popović navodi da mu je Apis o Sarajevskom atentatu izjavio sledeće: 

   „Био сам убеђен да је пројектовани маневар у Босни претекст за упад Аустрије у Србију, на челу са главнокомандујућим аустријске војске Ф. Фердинандом. И ја сам у души ужасно страховао од тога... А ти знаш да је по несрећи, тада у земљи владало и сувише заоштрено стање у погледу политичких, унутарњих борби. Каква је била наша војничка ситуација, то ти је познато: могли су пустити само једну - две коњичке дивизије у Србију, па не би имао ко да их заустави. Док би наше трупе пристигле из јужних крајева, Србија би била прегажена. Цео свет, па и сами ми, нашли бисмо се пред свршеним чином. И зато, када је код мене дошао једнога дана у канцеларију Танкосић и рекао: „Има неких младића Босанаца, досадише ми молећи да им допустим да оду у Босну – хоћу ли да их пустим?“ - ја сам доиста тога тренутка, не размишљајући даље, казао: „Па пусти их!“ Танкосић ми је тада рекао да ти младићи по договору са друговима из Босне, хоће да покушају нешто против Фердинанда..... Ипак, када сам, после неког времена, размислио мало више о тој ствари, решио сам да покушам да се пребачени младићи врате и да се на сваки начин спречи атентат. Тај покушај учињен је преко четника Ђуре Шарца. Било је доцкан....нису хтели да чују за то“.[51]

Najveću sumnju na tvrdnju da je Apis organizovao atentat baca način na koji je atentat izvršen. Dr. Mile Bjelajac u predgovoru reizdanja knjige M. Živanovića postavlja i pitanje: „Da li bi, da je on zaista organizator atentata i da je želeo da to uspe, pre poslao proverene borce iz ratova kao atentatore, a ne grupu nespretnih đaka koji su tek uzeli oružje u ruke te ispucali nekoliko metaka?“

Ipak, izgleda da je Apis imao razloga za zabrinutost jer je dobio informaciju od svog glavnog agenta za Austrougarsku, Radeta Malobabića, da monarhija planira da u vojne manevre uključi 250.000 vojnika.[52]

Malobabića su, 1913. godine, Apisu preporučili njegov prethodnik na mestu šefa obaveštajnog odeljenja pukovnik Dimitrije Pavlović i Srđan Budisavljević. Srđan Budisavljević, dever Dijane Budisavljević, je bio advokat koji je branio optužene na Zagrebačkom procesu i koji je sa Apisom u međuvremenu postao dobar prijatelj. Malobabić je imao zadatak da stvori mrežu srpskih obaveštajaca u monarhiji.[53] Za potrebe njihove bezbednosti bilo je potrebno da obaveštajna služba nabavi ručno naoružanje. Apis je nabavio četiri revolvera sa municijom koje je Rade trebalo da prebaci u Bosnu. Sa Radetom je zajedno radio major Vulović, koji je upravo tih dana postao komandant pograničnog sektora. Prilikom istrage na Solunskom procesu, kod pukovnika Apisa su pronađeni računi za kupovinu 4 revolvera ruski „nagan“, za koje je obrazložio da su kupljeni za potrebe naoružanja obaveštajaca u Bosni.

Ministarstvo unutrašnjih poslova kraljevine Srbije vodilo je istragu protiv Malobabića u toku 1914. godine, zbog ilegalnog prenosa oružja preko Drine i zbog sumnje da je dvostruki agent. Ministarstvo unutrašnjih poslova nije znalo šta Malobabić radi za Generalštab pa je Apis podneo izveštaj policiji i vrhovnoj komandi o radu Malobabića. Verovao je da je taj izveštaj bio dovoljan da se sa Malobabića skine sumnja. Malobabić je 25. jula 1914. godine došao iz Bosne u Beograd kod Apisa, koji ga je savetovao da se javi policiji, radi obavljanja formalnih razgovora. Ovaj je to i učinio i odmah bio uhapšen. Držan je u lancima u zatvoru sve do novembra 1915. godine, kada ga je pronašao Ljuba Vulović i o tome obavestio Apisa. Ne znajući za Radetovo hapšenje, Apis je verovao da ga Rade nije poslušao, da se nije javio policiji, te da je u međuvremenu poginuo. Zbog toga ga je, od 1915. godine, stavio pod svoju ličnu zaštitu, smatrajući se odgovornim za njegov život.[54]

U svom delu, Dedijer nabraja niz argumenata protiv postojanja uloge Dimitrijevića u Sarajevskom atentatu:

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Po povratku sa lečenja, Apis je postao načelnik Izveštajnog (Obaveštajnog) odeljenja Glavnog đeneralštaba. Pod njegovom komandom, na prelazu iz 1913. u 1914. godinu, Obaveštajno odeljenje je „grozničavo radilo“ na praćenju pokreta austrougarskih trupa na prostorima Bosne i Hercegovine, Srema i Banata. Do početka napada na Srbiju 1914. godine, prikupljeni su podaci o austrougarskim jedinicama orijentisanim prema Srbiji. Saznalo se da su prema Srbiji bile orijentisane snage 15. i 16. korpusa (oko 70.000 ljudi), na glavnoj liniji Tuzla – Bijeljina – Rača i prema Crnoj Gori, na sporednom pravcu Višegrad – Goražde. Na prostoru Srema i Slavonije bili su grupisani 4. i 13. korpus (90.000 ljudi) sa usmerenjem na liniju Zemun – Rača. Sedmi korpus (50.000 ljudi) bio je usmeren na liniju Bazjaš – Kovin. Nije registrovan dolazak 8. korpusa, ali je nivo informacija kojima je raspolagao srpski generalštab bio dosta visok.[55]

Na početku Prvog svetskog rata, Apis je bio u sastavu Vrhovne komande u kojoj je rukovodio obaveštajnom službom. Početkom rata, inicirao je izradu plana za formiranje četničkih odreda, koji su imali zadatak da deluju u pozadini neprijatelja. Četnički odredi su bili sastavljeni od dobrovoljaca, starih četnika i vojnika pešadije prvog poziva koji bi se dobrovoljno javili. Zlatiborski odred bio je u sastavu Užičke vojske i formirao se u Užicu. Jadarski odred bio je u sastavu Treće armije i obrazovan je u Valjevu, Rudnički u sastavu Druge armije i oformljen je u Beogradu, a Gornjački u sastavu Prve armije i oformljen je u Svilajncu.[56] Selekciju komandanata dobrovoljačkih odreda obavio je Apis. Svi oni su bili članovi organizacije „Ujedinjenje ili smrt“.[57] Komandant Zlatiborskog odreda bio je Čedomir Popović, Jadarski je vodio Vojin Popović (Vojvoda Vuk), Rudnički Vojislav Tankosić, a Gornjački Velimir Vemić. Za svaki odred određeni su precizni zadaci i zone dejstva u slučaju ofanzive i u slučaju povlačenja srpske vojske. U slučaju srpske ofanzive, planirano je da podižu ustanke na teritorijama Austrougarske gde je živelo srpsko stanovništvo. Zadatak im je bio i da vrše opstrukcije neprijatelja napadima na transport, komunikacije, železnice i telefonsko - telegrafske linije. U slučaju defanzive i okupacije, oni bi se povukli u planine, organizovali bi ustanke i obaveštajne mreže, napadali bi neprijateljsku pozadinu...[56]

„Kada je počela druga austrijska ofanziva i kada je naša vojska počela naglo da slabi i popušta pred nadmoćnijim snagama neprijateljskim, kad je zabrinutost u zemlji počela da obuhvata sve slojeve u zemlji, smatrao sam da je za povraćaj poverenja u zemlji, a naročito morala u vojsci, potrebna koncentracija svih političkih snaga u vladi...“[58] U skladu sa ovim uverenjem Apis je, u svojoj kancelariji u Kragujevcu, okupio vođe opozicionih stranaka: Ljubomira Davidovića, Milorada Draškovića, Stojana Ribarca sa namerom da ih privoli da uđu u vladu i tako održe nacionalno jedinstvo. Svi sem Ribarca su to i učinili i ostali su u vladi sve do završetka Solunskog procesa.

Početkom 1915. godine, prestolonaslednik Aleksandar i vojvoda Putnik su se sukobili. Prestolonaslednik je želeo da vojvoda Putnik ubuduće za sve ratne operacije prethodno od njega traži saglasnost i da on bude taj koji će vršiti raspored oficira, na šta inače nije imao pravo po Ustavu. Cela vlada je sutradan iz Niša došla u Kragujevac kako bi izgladila ovu situaciju. Našlo se kompromisno rešenje: da vojvoda i dalje samostalno vodi ratne operacije, a da Aleksandar raspoređuje oficire. Jedna od prvih odluka koju je doneo u pogledu rasporeda oficira, bila je premeštaj pukovnika Apisa iz Vrhovne komande u Užice, za načelnika štaba Užičke vojske, nasuprot protivljenju vojvode Putnika.[59] Prema ranije utvrđenom ratnom planu, Užička vojska, u širem smislu posmatrano, imala je zadatak da štiti bok i pozadinu glavnine srpskih trupa.[60]

Za vreme boravka u Užicu, u koga su se zbog blizine sjatile izbeglice i dezerteri austrougarske vojske iz Bosne, Apis se posvetio formiranju dobrovoljačkih odreda. U tim odredima Bosanci bi imali najvažniju ulogu u budućoj srpskoj ofanzivi u Bosni, kada do nje dođe. Jedan od prebeglih atentatora iz Sarajeva, Muhamed Mehmedbašić, približio se Apisu i uz njega ostao do samog kraja. Apis je štitio Muhameda kao jednog od Srba-Muslimana koji je učestvovao u pobuni srpske omladine.[58]

Krajem septembra 1915. godine dolazi do reorganizacije cele vojske i Užička vojska se uključuje u Timočku vojsku. Imajući informacije 1915. godine da se Bugarska sprema za mobilizaciju, Apis je predlagao napad na nju, pre nego što se potpuno mobiliše. Vrhovna komanda se složila sa ovim predlogom, ali ne i vlada Srbije.[1] Timočka vojska je od oktobra 1915. godine bila u stalnom povlačenju i neprekidnim borbama. Imala je zadatak da se u Skoplju spoji sa saveznicima, ali do toga nije došlo, jer su se Francuzi povukli. Timočka vojska se prebacuje pravcem Uroševac- Suva Reka- Prizren- Bicane- Ljum Kula- Piškopeja- Struga- Elbasan- Tirana, sve vreme štiteći odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci u povlačenju kroz Albaniju, od severa prema jugu. Iako bolestan „sa nogama teško ufačlovanim”, pukovnik Apis je bio poslednji srpski oficir koji je napustio Drač, nakon što ga je predao italijanskim trupama.[1] Nakon reorganizacije vojske na Krfu postavljen je za pomoćnika načelnika štaba III armije. Na tom mestu učestvovao je u rukovođenju trupama u odbrambenoj bici za Gorničevo, a zatim u rukovođenju ofanzivnim operacijama Treće armije čija Drinska divizija, sa Dobrovoljačkim odredom Vojvode Vuka, zauzima Kajmakčalan.[1]

Milić Ilić, žandarmerijski podnarednik koji je bio ordonans pukovnika Apisa, sećao se kasnije rata i svog komandanta: „Ako smo imali bolji zalogaj - morao se je podeliti; ako beše toplog pića - prvo drugima pa njemu; ako je postelja - drugome udobnija no njemu. Svaku paru morao sam naposletku kriti (pukovnik Apis je raspolaganje svojim novcem bio poverio Miliću), jer mu se masa obraćaše, a on mi naređivaše da dajem do posletka.“

Solunski proces[uredi | uredi izvor]

Nakon oporavka na Krfu, privremeno zatišje iskorišćeno je za obračun starih protivnika. Aleksandar je izvršio reformu vojske tako što je crnorukce, koji su ostali u životu, prekomandovao na položaje sa kojih nisu mogli imati veći uticaj. Kako su se svi nalazili na stranoj teritoriji na kojoj se zakoni Srbije nisu mogli u potpunosti primenjivati, zaveden je policijski sistem uprave tzv. „solunski režim“. Oformljen je „Odbor desetorice za likvidaciju pukovnika Apisa“ čiji su najistaknutiji članovi bili: pukovnik Petar Živković i pukovnik Josif Kostić. Odbor je imao zadatak da prikuplja dokaze protiv pukovnika Apisa i ostalih crnorukaca.[61]

Hapšenje i presuda[uredi | uredi izvor]

Dana 15. decembra 1916. godine pukovnik Apis i vodeći crnorukci su uhapšeni na osnovu dve optužbe: 1) da su spremali pobunu u vojsci, 2) da su planirali ubistvo prestolonaslednika Aleksandra i predsednika vlade Nikole Pašića. Za oba ova dela bila je predviđena smrtna kazna. Međutim u opisu dela, u tužbi, ne govori se o pobuni u vojsci već o pripremi prevrata, koja je kažnjavana sa najviše 20 godina zatvora. Opis i kvalifikacija dela nisu odgovarali jedno drugom. Suđenje je počelo 2. aprila 1917. godine ali je 9. aprila prekinuto, jer je optužnica proširena na još dvojicu: Radeta Malobabića i mladobosanca Muhameda Mehmedbašića. Oni su optuženi da su pokušali da izvrše atentat na regenta Aleksandra 11. septembra/ 29. avgusta 1916. godine u pet časova posle podne kod Ostrova. Pukovnik Apis je optužen kao inicijator i organizator atentata. Za ovo delo je bila zaprećena smrtna kazna.[62]

Sam proces imao je niz propusta i manjkavosti. Sudije su bile u ličnom sukobu sa optuženima. Optuženi su prema zakonu mogli da biraju branioce samo od oficira koji su sa službom bili raspoređeni u Solunu. Zbog toga su mnogi oficiri na vreme prebačeni iz Soluna u druga mesta. Apis je „izabrao“ branioca koji je još od ranije bio poznat kao Obrenovićevac i protivnik zaverenika. Međutim, kasnije je o odnosu sa Apisom napisao: „U toku procesa zavoleo sam svoga branjenika i njegove drugove... Ja mislim da nije bilo lica, koje je verovalo, da je Apis umešan u atentat na prestolonaslednika...“ Saslušano je 108 svedoka. Ni jedan od njih nije bio svedok odbrane. Međutim, od 108 svedoka tužbe, njih 22 govorili su u korist optuženih. Čak je i datum navodnog atentata bio menjan kako bi se svi akteri našli u isto vreme na mestu zločina.[63]

Grobnica Dragutina Dimitrijevića Apisa na Zejtinliku

Presudom od 23. maja/ 5. juna 1917. godine Dimitrijević je osuđen na smrt. Streljan je 13. juna/ 26. juna 1917. godine u solunskom polju, zajedno s artiljerijskim majorom Ljubomirom Vulovićem i Radetom Malobabićem.[64] Sahranjen je u spomen kosturnici na srpskom vojničkom groblju u Solunu, kao N. N. lice pod brojem 5027, ali ovaj podatak treba uzeti sa rezervom, jer se zasniva na priči čuvara groblja koja se prenosi s kolena na koleno. Postoje informacije da posmrtni ostaci trojice streljanih nikada nisu preneti u spomen kosturnicu u Solunu.[1]

Saradnja sa Nemačkom[uredi | uredi izvor]

Organizatori Solunskog procesa, između ostalog, sumnjičili su Apisa da je sarađivao sa Nemcima i radio u njihovom interesu, obeležavajući ga kao izdajnika. Apis je dva puta boravio u Nemačkoj (za vreme školovanja i za vreme lečenja od malteške groznice) i nije krio svoju impresioniranost nemačkom vojskom, njenom disciplinom i organizacijom. Međutim, za vreme Apisovog boravka u Berlinu 1913. godine „Pijemont“, koji je do tada pohvalno pisao o Nemačkoj, potpuno je promenio stav. U aprilu 1913. godine je pisao: „Mir sveta ugrožava ona država koja je stvorila jedan militaristički režim i kome je dala čudno ime: “oružani mir“. Pangermanska oluja sada ugrožava mir u Evropi; protiv nje se priprema trojni sporazum (Engleska, Francuska, Rusija) radi odbrane. Sa njihovim naporima mi Sloveni, naročito balkanski, savesno i svesrdno sarađujemo.“[65] Mnogo godina kasnije, Vladimir Dedijer je radeći na svom delu „Sarajevo 1914“, između ostalog, ispitao sve izveštaje nemačkih diplomata i sav dostupni nemački arhivski materijal i nije našao ništa što bi potvrđivalo da je Apis radio za Nemačku.

Obnova procesa[uredi | uredi izvor]

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine, u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodice, preživeli drugovi i poštovaoci više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi FNRJ.

Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora Ljubomira Vulovića, koje je napisao dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme traganje, u cilju utvrđivanja istine.[66]

Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva.[2]

Misteriozni raport[uredi | uredi izvor]

Ostalo je nejasno zašto su Apis, Malobabić i Vulović streljani.

Situacija na Krfu nije bila laka ni za vladu ni za prestolonaslednika. Crnorukci su optuživali Pašića da je on kriv za slom Srbije jer nije prihvatio predlog vrhovne komande da se Bugari napadnu još u leto 1915. godine. Slobodan Jovanović je pisao: „Aleksandra nije napuštala misao da mu Apis radi o glavi. Cela Apisova prošlost kraljoubice, osiono držanje njegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i policije – sve je to održavalo Aleksandra u takvoj uznemirenosti, da on nije više razlikovao između svoga straha i istine...“[67] U toku istrage Apisu i drugovima, novi habsburški car Karlo je započeo tajne pregovore sa Francuskom o sklapanju separatnog mira. Prvi sastanak je održan u februaru 1917. godine, a uslovi Austrougarske pod kojima je pristala da se Srbija održi kao nezavisna država su bili: da se kazne odgovorni za Sarajevski atentat, da se ugase sva tajna udruženja i organizacije koje su delovale protiv Habsburške monarhije, da se ukine dinastija Karađorđević i da velike sile garantuju da će Srbija izvršiti ove obaveze. Ostalo je sporno da li je srpska vlada znala za ove pregovore u vreme kada su se odigravali. U međuvremenu, u Rusiji je izbila revolucija, a Pašić i Aleksandar su ostali bez svog saveznika cara Nikolaja II.[68]

Videvši 9. aprila Malobabića i Mehmedbašića na optuženičkoj klupi, Apis je bio potpuno slomljen. Vrativši se u ćeliju Apis je o Mehmedbašiću rekao stražaru: „...I taj biser koga treba čuvati i ne mešati u naše unutrašnje stvari, eto gde sudi srpski sud!“.[69] Izgleda da je Petar Živković stupio u kontakt sa Apisom u ćeliji i objasnio mu da je najbolje da prizna sve o Sarajevskom atentatu. Već 10. aprila, Apis je poslao poverljivi raport predsedniku Vojnog suda u kome je sebe označio kao glavnog organizatora Sarajevskog atentata. U njemu govori da je on angažovao Malobabića da organizuje atentat na Franca Ferdinanda, jer je bio ubeđen da će tako otkloniti ratnu opasnost od Srbije. Na ovo se odlučio tek pošto mu je ruski vojni ataše Artamanov dao uverenja da Rusija neće ostaviti Srbiju na cedilu, ako je Austrougarska napadne. Malobabić je sve organizovao. Učesnici u atentatu su bili Apisovi agenti, koji su od njega dobijali honorar, koji je davao Artamanov. Na kraju navodi: 

   „...ја ни у гробу не бих могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустријског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин муслиман који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни противу аустроугарске тираније над српским племеном".[70]

Apis je poslao pismo i prestolonasledniku Aleksandru u kome ga uverava da on i ostali optuženi nisu organizovali atentat na njega i preklinje ga za milost: 

   „...Ја Вас преклињем да прекинете ову ствар. Немојте допустити да српски војни суд за официре довршава осуду аустријског сарајевског суда. Немојте допустити да суд за официре удари жиг издајства на чело официра који су маштали за ослобођењем свег српског племена, а у славу Вашег имена. Немојте допустити да том пресудом и осудом буду погођени толики живи официри који су честито служили Вашем Величанству, а честито ће и даље служити. Немојте допустити да се том осудом жиг издајнички удари на светли спомен многих официра који су пали на бојном пољу и чија успомена има да буде храна душевна новим поколењима нашега народа...“

Apisov raport ima niz suprotnosti u odnosu na izjave njegovih prijatelja i sledbenika, kao i u odnosu na postojeća dokumenta:[71]

  • Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije vodilo je istragu protiv Malobabića zbog prenosa oružja preko Drine, a ne zbog organizovanja prelaska Principa i Grabeža. Iz istih razloga poternicu za Malobabićem izdao je austrijski Vojni guverman u Beogradu 1917. godine;
  • U austrijskoj istrazi povodom atentata ne spominje se Malobabić kao optuženi za zaveru;
  • Malobabić nije prenosio oružje za potrebe atentata već su to učinili sami atentatori;
  • Princip i drugovi su koristili revolvere tipa „brauning“ a ne „nagane“ za čiju nabavku su pronađeni računi prilikom istrage protiv pukovnika Apisa;
  • Ne postoje izjave Vulovića i Malobabića povodom učešća u Sarajevskom atentatu, u spisima sa Solunskog procesa, kao da nisu ni davali iskaz o tom pitanju;
  • Princip je zbog neplaćene kirije bežao od svojih gazdarica u Beogradu, Čabrinović je pisao pisma sestrama o očajnoj bedi u kojoj živi, Grabež je dobijao novac od oca, što govori da nisu bili plaćeni agenti i nikakav honorar nisu primali, kako je to Apis u raportu tvrdio.

Moguće je da je Apis mislio da će na ovaj način prekinuti proces, a moguće je da je i bio svestan nekog višeg cilja zbog koga je morao da strada. U svojoj poslednjoj volji on navodi: 

   „... ја умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нек се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот...“[72]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955.
  2. ^ a b „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 14. 02. 2019. g. Pristupljeno 14. 02. 2019. 
  3. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 33-35
  4. ^ Poslednja volja D. Dimitrijevića Apisa citirana u: Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955. str. 564
  5. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955 skraćena biografija, str. 656
  6. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955,str.19
  7. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955
  8. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955, str. 457
  9. ^ .http://sokoudruzenje.blogspot.com/2015/03/1903.html
  10. ^ a b „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str.49
  11. ^ Slaviša Pavlović, Ratnici crne ruke - besmrtna prethodnica, Novi Sad 2017, str 17
  12. ^ Devetstotreća, D. Vasić, str. 74, 2016
  13. ^ Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knjiga 4, str. 346, Geca Kon, Beograd, 1925
  14. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str.55-61
  15. ^ Slobodan Jovanović „Moji savremenici”
  16. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955, skraćena biografija na 656. str.
  17. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 60-63
  18. ^ Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knjiga 4, str. 332, Geca Kon, Beograd, 1925
  19. ^ a b Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd, str.17-18
  20. ^ Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 78
  21. ^ Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 80-82
  22. ^ Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 90-94
  23. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 69
  24. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 66
  25. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 70-73
  26. ^ Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd, str.644
  27. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 92
  28. ^ „Sarajevo 1914”, V. Dedijer, 2014, str. 639
  29. ^ „Sarajevo 1914”, V. Dedijer, 2014, str. 627
  30. ^ „Sarajevo 1914”, V. Dedijer, 2014, str. 630-632
  31. ^ Mitrović 2007, str. 23–24.
  32. ^ M. Živanović, str. 13
  33. ^ Završna reč D. Dimitrijevića na vojnom sudu u Solunu 1917, citirano u M. Živanović, str. 459
  34. ^ M. Živanović, str. 647
  35. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 113-115
  36. ^ M. Živanović, str. 29
  37. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str.86
  38. ^ Završna reč D. Dimitrijevića na vojnom sudu u Solunu 1917, citirano u M. Živanović, str. 460-461
  39. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955, str. 654-668
  40. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 105
  41. ^ Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd: Srpska akademija nauka, 1955, str. 650-651
  42. ^ Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 143-144
  43. ^ Sećanje na Apisa, P. Panković, citirano u „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 108,2016
  44. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 108,2016
  45. ^ Moji savremenici, Apis, Slobodan Jovanović, str. 410
  46. ^ M. Živanović, str. 37-44
  47. ^ Završna reč D. Dimitrijevića na vojnom sudu u Solunu 1917, citirano u M. Živanović, str. 461
  48. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 619
  49. ^ a b v Mitrović 2007, str. 24.
  50. ^ Dejvid Makenzi, „Dragutin Dimitrijević Apis”, str. 147
  51. ^ Citat naveden i u „Gavrilo Princip – dokumenti i sećanja”, Miloš Ković str. 546, 2014
  52. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 669
  53. ^ „Dragutin Dimitrijević Apis”, D. Makenzi, str. 113-115,2016
  54. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 682-685
  55. ^ Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 144
  56. ^ a b Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 305-308
  57. ^ Slaviša Pavlović, Ratnici crne ruke - besmrtna prethodnica, Novi Sad 2017, str 39
  58. ^ a b Završna reč D. Dimitrijevića na vojnom sudu u Solunu 1917, citirano u M. Živanović, str. 462
  59. ^ M. Živanović, str. 44
  60. ^ Aleksandar Životić, „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije 1903—1914“, Medija centar „Odbrana“ 2019, str. 303
  61. ^ Dragutin Dimitrijević Apis", D. Makenzi, str. 219
  62. ^ M. Živanović, str. 181
  63. ^ M. Živanović, str. 167-181
  64. ^ M. Živanović, str. 518
  65. ^ Dragutin Dimitrijević Apis", D. Makenzi, str. 111
  66. ^ M. Živanović, str. 619
  67. ^ citirano u „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 683
  68. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 683-686
  69. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 683
  70. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 688-689
  71. ^ „Sarajevo” 1914, Vladimir Dedijer, 2014, str. 703-704
  72. ^ M. Živanović, str. 564

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Драгутин_Димитријевић_Апис&oldid=27858094”