Mir

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Mir (višeznačna odrednica).

Golubica sa maslinovom grančicom, simbol mira

Mir je stanje u društvu u kojem nema sukoba odnosno rata.

Vreme sukoba dve ili više strana zove se rat. Rat je pojam suprotan pojmu mir. Pored odsustva rata, mir može da označava i socijalno, lično i društveno blagostanje.

U istoriji civilizacije mir je uvek bio idealno stanje društva, ali istoriju pre svega karakteriše stanje rata i oružanog rešavanja konfliktnih situacija. Da je rat dominantni način rešavanja konflikata u istoriji civilizacije pokazuje i potreba međunarodne zajednice da reguliše stanje rata kako bi se sprečili ratni zločini tj. „civilizovalo“ stanje rata Ženevskom konvencijom koja je i danas aktuelna. Nažalost, uprkos tome što je rat neželjena pojava u rešavanju konflikta, a opet česti način rešavanja konflikata, tako se ni stanje rata ne može regulisati a da se spreči pojava ratnog zločina i nečovečnog postupanja zato što je to u kontradikciji sa samom prirodom rata.

Na ruskom jeziku reč „mir“ ima više značenja između ostalog znači i „zemlja“ (planeta) i „svet“ (vasiona).

Etimologija

Termin „mir“ je nastao iz anglo-francuskog pes, i starofransuskog pais, sa značenjem „mir, pomirenje, tišina, sporazum“ (11. vek). Međutim, sama reč Pes potiče iz latinskog pax, sa značenjem „mir, sporazum, mirovni sporazum, trankvilnost, odsustvo neprijateljstva, harmonija“. Engleska reč je ušla u upotrebu u raznim ličnim pozdravima od oko 1300. godine kao prevod hebrejske reči šalom, koja po jevrejskoj teologiji potiče od jevrejskog glagola sa značenjem 'biti kompletan, ceo'. Mada je peace uobičajen prevod, on je nepotpun, pošto šalom koji je isto tako srodan sa arapskim salaam, ima višestruka druga značenja osim mira, uključujući pravdu, dobro zdravlje, bezbednost, blagostanje, prosperitet, jednakost, sigurnost, sreću i prijateljstvo. Na ličnom nivou, mirno ponašanje je ljubazno, pažljivo, pošteno, pravedno i tolerantno prema drugim verovanjima i ponašanjima - teži da manifestuje dobru volju.

Ovo drugo razumevanje mira može se takođe odnositi na introspektivan smisao ili koncept samog pojedinca, kao što je to „u miru“, u sopstvenom umu, kao što se vidi u evropskim referencama iz oko 1200. Rani engleski termin je takođe korišten u smislu „ tišine“, što odražava mirne, spokojne i meditativne pristupe porodičnim ili grupnim odnosima, koji izbegavaju svađe i traže spokojnost - odsustvo nemira ili agitacije.

U mnogim jezicima, reč za mir se isto tako koristi kao pozdrav ili oproštaj, na primer havajska reč aloha, kao i arapska reč salaam. U engleskom se reč peace ponekad koristi za oproštaj, posebno za preminule osobe, kao u frazi rest in peace (počivaj u miru).

Volfgang Ditrič u svom istraživačkom projektu, kojim je proizvedena knjiga The Palgrave International Handbook of Peace Studies (2011) mapira zaličita značenja mira u različitim jezicima i iz različitih regiona širom sveta. Kasnije, u svom radu Interpretations of Peace in History and Culture (2012), on grupiše različita značenja mira u pet familija: energetska/harmonija, moral/pravda, moderna/sigurnost, postmoderna/istina i transracionalna, što je sinteza pozitivnih strana četiri ranije porodice.

Verska uverenja i mir

Statua Ejrene, boginje mira u antičkoj grčkoj religiji, sa njenim sinom Plutonom.

Religijska uverenja često nastoje da identifikuju i razmotre osnovne probleme ljudskog života, uključujući sukobe između, među i unutar ljudi i društava. Među paganskim verama, obožavanje personifikovanog mira je bilo organizovano u antička vremena pod imenom Ejrene („Mir“) u grčkom govornom području i Paks u latinskom govornom području. Njeni idoli su prikazali odraslu ženu, obično sa rogom izobilja i skiptarom, a ponekad i sa bakljom ili maslinovim lišćem.

Hrišćani, koji veruju da je Isus iz Nazareta Mesija u judaizmu zvani Hristos, interpretiraju Isaija 9:6 kao mesijansko proročanstvo Isusa u kojem se on zove „princ mira“. U Jevanđelje po Luki, Zaharije slavi svog sina Jovana: „I ti, dete, ćeš se zvati prorokom svemogućeg, jer ćeš ići pred Gospoda da pripremiš njegove načine, da daš njegovom ljudstvu spoznanje o spasenju kroz oproštenje njihovih grehova, zbog blage milosti našeg Boga po kojoj dan od gore će nas posetiti da obasja one koji sede u senci mraka i smrti, da vodi naše stope na putu mira.“

Brojni pontifikovani dokumenti o Svetoj krunici dokumentuju kontinuitet stavova papa da veruju u Svetu krunicu kao sredstvo za negovanje mira.

Islam je izveden iz korena reči salam koja znači mir. Muslimani se nazivaju sledbenicima Islama. Kuran jasno navodi: „Oni koji su verovali i čije srca su uverena sećanjem na Alaha. Nesumnjivo, sećanjem na Alaha, srca su uverena“ ...

Budisti veruju da se mir može postići kada se završi sva patnja. Oni smatraju da su sve patnje proističu iz požude (u ekstremnom slučaju, pohlepe), averzija (strahova) ili zabluda. Da bi eliminisali takvu patnju i postigli lični mir, sledbenici na putu Bude se pridržavaju seta učenja zvanih Četiri plemenite istine - centralnog načela u budističkoj filozofiji.

Hindu tekstovi sadrže sledeće:

Neka bude mir na nebesima, mir u atmosferi, mir na zemlji. Neka bude hladnoće u vodi, lekovitosti u travama i mira koji zrači iz drveća. Neka bude harmonija na planeti i zvezdama, i savršenstvo u večnom znanju. Neka sve u svemiru bude u miru. Neka se mir proširi svuda, u svim vremenima. Neka ja osetim taj mir u svom srcu.

— Jajur Veda 36.17)

Unutrašnji mir

Glavni članak: Unutrašnji mir

Budistički monarh tokom meditacije u blizini Phu Sojdao nacionalnog parka.

Unutrašnji mir (ili mir uma) odražava stanje metalnog i duhovnog mira, sa dovoljno znanja i razumevanja da se ostane jakim pri izlaganju razdoru ili stresu. Biti „u miru“ mnogi smatraju zdravom homeostazom i suprotnim od stresa ili uznemirenosti. Mir uma se generalno povezuje sa blaženstvom i srećom.

Mir uma, spokojstvo i smirenost su opisi dispozicije oslobođene od efekata stresa. U nekim kulturama, unutrašnji mir se smatra stanjem svesti ili prosvetljenja koje se može kultivisati raznim vidovima vežbe, kao što su molitve, meditacija, tajđićuen ili joga, na primer. Mnogi duhovne prakse nazivaju taj mir kao iskustvo poznavanja sebe. Nalaženje unutrašnjeg mira se obično vezuje za tradicije kao što je budizam ili hinduizam, kao i nju ejdž pokret i hrišćanstvo.

Satijagraha

Glavni članak: Satijagraha

Satijagraha (sansk. सत्याग्रह satyāgraha) je filozofija i praksa nenasilnog otpora koju je razvio Mahatma Gandi. On je primenjivao satijagraha tehnike u kampanjama za indijsku nezavisnost kao i tokom njegovih ranijih borbi u južnoj Africi.

Sama reč satijagraha je formirana putem javnog konkursa koji je Gandi sponzirao kroz njegove novine koje je objavljivao u Južnoj Africi, Indian Opinion, kada je dožao do zaključka da ni uobičajeni, savremeni hindu jezik niti engleski jezik sadrže reč koja je u potpunosti izražava njegova sopstvena značenja i namere kada govori o njegovim nenasilnim pristupima sukobima. Prema Gandijevoj autobiografiji, pobednik takmičenja je bio Maganlal Gandi (verovatno ne postoji veza), koji je podneo unos sadagraha, koji je Gandhi zatim modifikovao u satijagraha. Etimološki, ova hinduska reč označava „čvrstoću istine“ i obično se prevodi kao „stalnost u istini“ ili „sila istine“.

Martin Luter King, predsednik Južne hrišćanske liderske konferencije, i Matju Amen, izvršni direktor Nacionalne katoličke konferencije za međurasnu pravdu, u maršu za građanskih prava na Vašington

Satijagraha teorija je isto tako uticala na Martina Lutera Kinga tokom kampanje koju je on vodio tokom pokreta za građanska prava u Sjedinjenim Državama. Teorija satijagraha vidi sredstva i cilj kao nerazdvojne delove. Stoga je kontradiktorno da se koristi nasilje radi ostvanja mira. Gandi je pisao: „Oni kažu, 'sredstva su, nakon svega, sredstva'. Ja bih rekao, 'sredstva su, nakon svega, sve'. Kako sredstva tako i cilj ...“ Savremeni citat ponekad pripisivan Gandhiju, ali i A. J. Mastiju, sumira: „Nema puta do mira; mir je put.“

Pravda i nepravda

Od klasičnih vremena, primećeno je da mir ponekad postizao pobednik nad pobeđenim nametanjem nemilosrdnih mera. U svojoj knjizi Agrikola rimski istoričar Tacit uključuje elokventne i žestoke polemike protiv ritualnosti i pohlepe Rima. Jedna, koja Tacit navodi je koja je delo Kaledonijskog vođe Kalgak, završava se sa Auferre trucidare rapere falsis nominibus imperium, atque ubi solitudinem faciunt, pacem appellant. (Da unište, do pokolju, da uzurpiraju pod lažnim nazivima, oni pozivaju imperiju; i gde prave pustinju, nazivaju je mirom. - Oksfordski revidirani prevod).

Diskusija mira je stoga istovremeno diskusija forme takvog mira. Je li to jednostavno odsustvo masovnog organizovanog ubijanja (rata) ili je za mir neophodna posebna moralnost i pravednost? (pravedni mir). Mir se mora videti bar u dve forme:

• Jednostavna tišina oružja, odsustvo rata.
• Odsustvo rata praćeno posebnim zahtevima za međusobno uspostavljanje odnosa, koje karakterišu termini kao što su pravda, uzajamno poštovanje, poštovanje zakona i dobra volja.

U skorije vreme, zagovornici radikalne reforme u pravosudnim sistemima su pozvali na usvajanje javne politike neparničkih, nenasilnih metoda restorativne pravde, i mnogi od onih koji proučavaju uspeh ovih metoda, uključujući Radnu grupu Ujedinjenih nacija o restorativnoj pravdi, pokušali su da redefinišu pravdu u smislu vezanom za mir. Odd kraja 2000-ih, predložena je teorija aktivnog mira koja konceptualno integriše pravdu u veću mirovnu teoriju.

Dugi periodi mira

Vidi još: Spisak perioda regionalnog mira

Najduži neprekidni period mira među trenutno postojećim državama je ostvarila Švedska, koja ima mir od 1814. (tokom 210 godina; ako se švedsko učešće u ratovima u Avganistanu i Libiji ne uzme u obzir) nakon gubitka velikog dela zemlje u korist Rusije tokom Napoleonskih ratova. Švedski mir se može delom objasniti njenim geografskim položajem, delom ne učestvovanjem u vojnim savezima u doba mira, što rezultira u izvesnom nivou švedske neutralnosti tokom ratnih perioda, i delom zbog perioda relativnog mira u Evropi i svetu poznatim kao Pax Britannica (1815—1914) i Pax Europaea/Pax Americana (od 1950-ih).

Drugi primeri dugih perioda mira su:

• Izolacionistički Edo period (takođe poznat kao Šogunat Tokugava) u Japanu 1603 do 1868 (250 godina)
• Pax Khazarica u Hazarski kanat (jugoistočna Turska) oko 700-950 AD (250 godina)
• Pax Romana u Rimskom carstvu (za 190 ili 206 godina).

Pokreti i aktivizam

Pacifizam

Glavni članak: Pacifizam

Simbol mira, koji je široko povezan sa pacifizmom

Pacifizam je kategorička opozicija bilo kojej formi rata ili nasilja kao sredstva za rešavanje sporova ili sticanje prednosti. Pacifizam pokriva spektar gledišta u opsegu od uverenja da se međunarodni sporovi mogu i treba ih mirno rešavati; pozivanja na ukidanje vojnih institucija i rata; opozicije bilo kojoj organizaciji društva putem vladinih snaga (anarhistički ili libertarijanski pacifizam); odbacivanje upotrebe fizičkog nasilja radi ostvarivanja političkih, ekonomskih ili socijalnih ciljeva; do protivljenje nasilju pod bilo kojim okolnostima, uključujući odbranu sebe i drugih.

Pacifizam može da bude baziran na moralnim principima (deontološki pogled) ili pragmatizam (a konsekvencijalističko gledište). Principijelni pacifizam smatra da je nasilje bilo kojeg oblika neodgovarajući odgovor na konflikt i da je moralno pogrešno. Pragmatični pacifizam smatra da su troškovi rata i međuljudskog nasilja toliko veliki da se moraju pronaći bolji načini rešavanja sporova. Pacifikisti generalno odbacuju teorije pravednog rata.

Organizacije

Ujedinjene nacije

Glavni članak: Organizacija ujedinjenih nacija

Ujedinjene nacije (UN) su međunarodna organizacija čiji navedeni ciljevi su da olakšavanje saradnje u međunarodnom pravu, međunarodnoj bezbednosti, ekonomskom razvoju, društvenom progresu, ljudskim pravima, i ostvarivanje svetskog mira. UN su formirane 1945. godine nakon Drugog svetskog rata kao zamena za Ligu Naroda, da bi se zaustavili ratovi među zemljama, i prožila platforma za dijalog.

Vidi još: Spisak mirovnih misija Ujedinjenih nacija

Mirovne misije UN. Tamnoplavi regioni označavaju trenutne misije, dok bledoplavi regioni predstavljaju bivše misije.

Organizacija ujedinjenih nacija, nakon odobrenja Saveta bezbednosti, šalje mirovne snage u regione gde su oružani sukobi nedavno prekinuti ili zaustavljeni kako bi se sproveli uslovi mirovnih sporazuma i obeshrabrili borci za nastavak neprijateljstava. Pošto UN ne održava svoju vojsku, mirovne snage dobrovoljno pružaju države članice UN. Snagama, koje se nazivaju „Plavim šlemovima“, koje primenjuju sporazume UN-a, su dodeljivane medalje Ujedinjenih nacija, koje se smatraju međunarodnim nagradama umesto vojnih nagrada. Mirovne snage su u celosti primile Nobelovu nagradu za mir 1988. godine.

Liga Naroda

Glavni preteča Ujedinjenih nacija bila je Liga naroda. Ona je formirana na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919., i proizašla je iz inicijative Vudroa Vilsona i drugih idealista tokom Prvog svetskog rata. Povelja Lige naroda je bila uvrštena u Versajski sporazum iz 1919, i organizacija je bila bazirana u Ženevi do svog raspužtanja usled Drugog svetskog rata i kasnije zamene Ujedinjenim nacijama. Velike nade koje su polagane u Ligu naroda tokom 1920-ih, na primer među članovima Lige nacionalnih unija, su isčezle usled sveopšteg razočaranja tokom 1930-ih dok se organizacija pokazivala nemoćnom odgovori na izazove nacističke Nemačke, fašističke Italije i Japana.

Jedan od najvažnijih naučnika Lige naroda je bio Ser Alfred Cimern. Poput mnogih drugih britanskih pobornika Lige, kao što su Gilbert Mari i Florens Stavel - takozvani set „Grka i mira“ - on je do ovoga studirajući klasike.

Kreiranje Lige nacija, i težnja za informiranim javnim mnjenjem o međunarodnim pitanjima (koju je na primer izrazila Unija za demokratsku kontrolu tokom Prvog svetskog rata), je dovela od kreiranja nakon Prvog svetskog rata tela posvećenih razumevanju međunarodinh afera, kao što su Savet za inostrane odnose u Njujorku i Kraljevski institut za međunarodne afere u Čatam kući u Londonu. U isto vreme, akademske studije međunarodnih odnosa počele su da se profesionalizuju, sa stvaranjem prve katedre za međunarodnu politiku, imenovane po Vudrovu Vilsonu, u Aberistuitu u Velsu 1919. godine.

Vidi još

• Nobelova nagrada za mir
• Pacifizam

Литература

• Šmihula, Daniel (2013). The Use of Force in International Relations. VEDA, Publishing House of the Slovak Academy of Sciences. стр. 129. ISBN 978-80-224-1341-1. 
• Casanowicz, Immanuel Moses (1919). Ecclesiastical Art in the United States National Museum. U.S. Government Printing Office. стр. 632. Приступљено 29. 4. 2014. 
• Cross, Frank Leslie; Livingstone, Elizabeth A. (2005). The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford University Press. стр. 1427. ISBN 9780192802903. Приступљено 29. 4. 2014. 
• Wedgewood, Hensleigh (1872). A Dictionary of English Etymology (2nd изд.). London: Trubner & Co. стр. 544. 
• Sir Norman Angell. The Great Illusion. 1909.
• Raymond Aron, Peace and War. London: Weidenfeld & Nicolson, 1966
• Hedley Bull. The Anarchical Society. Macmillan, 1977.
• Sir Herbert Butterfield. Christianity, Diplomacy and War. 1952.
• Ceadel, Martin (1980). Pacifism in Britain, 1914-1945: The Defining of a Faith. Oxford: Clarendon Press. .
• Ceadel, Martin (2000). Semi-Detached Idealists: The British Peace Movement and International Relations, 1854-1945. Oxford: Oxford University Press. .
• Ceadel, Martin (1996). The Origins of War Prevention: The British Peace Movement and International Relations, 1730-1854. Oxford: Oxford University Press. .
• Ceadel, Martin (1987). Thinking about Peace and War. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-219200-4. .
• Inis L. Claude, Jr. Swords into Ploughshares: The Problems and Progress of International Organization. 1971.
• Michael W. Doyle. Ways of War and Peace: Realism, Liberalism, and Socialism. W.W. Norton, 1997.
• Sir Harry Hinsley (1962). Power and the Pursuit of Peace. Cambridge: Cambridge University Press. .
• Hurrell, Andrew (2008). On Global Order. Oxford: Oxford University Press. .
• Immanuel Kant. Perpetual Peace. 1795.
• Markwell, Donald (2006). John Maynard Keynes and International Relations: Economic Paths to War and Peace. Oxford: Oxford University Press. .
• Donald Markwell. "Instincts to Lead": On Leadership, Peace, and Education. Connor Court, 2013.
• Hans Morgenthau. Politics Among Nations. 1948.
• Steven Pinker. The Better Angels of Our Nature: Why Violence Has Declined. Viking, 2011.
• Sir Alfred Zimmern. The League of Nations and the Rule of Law. Macmillan, 1936.
• Waltz, Kenneth (1978). Man, the State and War. Princeton: Princeton University Press. .
• Walzer, Michael (1977). Just and Unjust War. Basic Books. ISBN 9780465037049. .
• J. Whalan (2013). How Peace Operations Work. Oxford University Press. .
• Martin Wight. Power Politics. 1946 (2nd edition, 1978).
• Letter from Birmingham Jail by Rev. Martin Luther King, Jr..
• Randall M., ур. (2002). Pennsylvania, A History of the Commonwealth. Miller and William Pencak: The Pennsylvania State University Press. .
• Peaceful Societies, Alternatives to Violence and War Архивирано на сајту Wayback Machine (12. april 2022) Short profiles on 25 peaceful societies.
• The Path to Peace, by Laure Paquette
• Prefaces to Peace: a Symposium [i.e. anthology], Consisting of [works by] Wendell L. Willkie, Herbert Hoover and Hugh Gibson, Henry A. Wallace, [and] Sumner Welles. "Cooperatively published by Simon and Schuster; Doubleday, Doran, and Co.; Reynal & Hitchcock; [and] Columbia University Press", [194-]. xii, 437 p.

Spoljašnje veze

• Carnegie Endowment for International Peace
• Lemonade a la Carnegie accessed 16 October 2012
• PeaceWiki
• Peace Monuments Around the World
• Peace na sajtu Curlie
• Working Group on Peace and Development (FriEnt) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. avgust 2018)
• Answers to: "How do we achieve world peace?"