Nondualizam

Nondualizam ili nedualnost je pojam koji uključuje poglede na svet i odgovarajuće teorija, u kojima se fizički (spolja, površno) razdvojeni objekti doživljavaju kao metafizički ujedinjeni i nedeljivi. Termin se može odnositi na nivo ljudske psihofiziologije, gde se nedualnost percepcije javlja kao nivo razvoja njegove svesti, ili na mentalni nivo, gde je upotreba nedualnog shvatanja sveta čisto teorijska i nije nužno potkrepljeno odgovarajućim nivoom razvoja svesti. Tako se u jednom slučaju nedvojnost javlja kao direktna vizija sveta, prakse, u drugom – kao čista teorija, koncept ili model.

Koncept

Terminološki, nondualizam potiče od latinskog duo, što znači „dva“, i koristi se kao prevod sanskritskog izraza „advaita“. Međutim, nedualna percepcija ili razumevanje može se pratiti u različitim tradicijama, stoga je to širi, univerzalni koncept od termina „advaita“, koji ukazuje na indo-vedsku tradiciju. Stoga se u lokalnim slučajevima mogu koristiti kao sinonimi, ali u širem smislu treba shvatiti da je Advaita jedno od nedualnih učenja.

Nedualnost se smatra shvatanjem da su dualizam, kao i višestrukost, iluzorni fenomeni i stanje svesti koje odgovara ovom shvatanju. Dualistički pogled na svet povezuje se sa podelom nečega na subjekte i objekte i njihovom međusobnom suprotstavljanjem, njihovom navodnom nekompatibilnošću. Ova vrsta mišljenja se naziva i subjektivno-objektno mišljenje. Primer dualističkih parova:

• Ja sam drugačiji,
• sopstveni/vanzemaljac,
• um/telo,
• čovek/žena,
• dobro/zlo,
• aktivnost/pasivnost,
• dualizam/nedvojnost

i još mnogo toga.

Nedualnost, manifestovana u filozofskim, religioznim ili naučnim gledištima ili teorijama, navodi da ne postoji fundamentalna razlika između subjekta i objekta, na primer, između svesti (duha) i materije, ili da je čitav fenomenološki svet iluzija (sa stvarnošću koja se opisuje u različitim terminima: kao Praznina, Ono što jeste; Neteizam sadrži slične konceptualne i filozofske informacije.

Mnoge tradicije (za koje se sada veruje da potiču iz Azije, ali su možda prisutne u korenu svih učenja) tvrde da pravo stanje ili priroda stvarnosti nije dvojna, i da su sve dihotomije na koje se nailazi ili nestvarni ili netačni opisi koji se koriste radi pogodnosti ili lokalni slučajevi. Iako se stavovi o iskustvu dualnosti mogu razlikovati, tradicije nedualnosti se slažu da se ego, ili osećaj ličnog, odvojenog entiteta, njegovog autorstva akcija i kontrole, u osnovi smatra iluzijom.

Nedualnost se takođe može posmatrati kao praksa, naime praksa postavljanja pitanja sopstvenoj „suštini“, kako je to opisao Ramana Maharši, sa ciljem da se dovede do svesti o nedualnoj prirodi svega što postoji.

Nedualnost se takođe može odnositi na jednu od dve vrste kvaliteta. Jedan od njih je kvalitet jedinstva sa stvarnošću, Bogom, Apsolutom. Ovaj kvalitet je poznat i može se steći spontano i kroz praksu postavljanja pitanja. Drugi kvalitet je apsolutne prirode, „pojmovno odsustvo i da i ne“.

Odnosi

Nondualizam i monizam

Filozofski koncept monizma je sličan nondualizmu. Neki oblici monizma tvrde da sve pojave zapravo imaju istu suštinu. Drugi oblici monizma, uključujući atribucijski monizam i idealizam, su koncepti slični nedualnosti. Sam koncept nedualnosti navodi da su različite pojave neodvojive, ili da ne postoji jasna granica između njih, ali nisu ista stvar. Razlika između ove dve tačke gledišta smatra se veoma važnom u učenjima zena, madjamaka i Džogzena, koja su u suštini učenja o nedualnosti. Neki kasniji filozofski pristupi su takođe pokušali da potkopaju tradicionalne dihotomije, posmatrajući ih kao suštinski neosnovane ili neprecizne. Na primer, jedan tipičan oblik, dekonstrukcija, je kritikovanje binarnih opozicija u tekstu, dok se problematizacijom postavljaju pitanja o kontekstu ili situaciji u kojoj nastaju koncepti kao što je dualizam.

Nondualizam i solipsizam

Nondualizam površno liči na solipsizam, ali sa stanovišta nedualnosti, solipsizam greši u tome što ne ispituje samu subjektivnost. Kao rezultat pažljivog ispitivanja referenta sopstva, odnosno statusa osobe kao posebnog posmatrača polja percepcije, ispostavlja se da je ego podložan sumnji na isti način na koji solipsisti dovode u pitanje postojanje. drugih umova i ostatka „spoljašnjeg sveta”. Nedualnost na kraju sugeriše da je referent „ja“ u stvari veštački konstrukt (samo granica koja odvaja „unutrašnje“ od „spoljašnjeg“, u određenom smislu), čija je transcendencija prosvetljenje.

Realnost kao svest

Za sledbenika nedvojnosti, stvarnost na kraju nije ni fizička ni mentalna, već neizrecivo stanje ili svest. Ova primarna realnost se može nazvati:

• "Duh" (Sri Aurobindo)
• "Brahman" (Sankara),
• "Šiva" (Abhinavagupta),
• "Bog",
• "Sunjata" (Praznina),
• „Jedan“ (Plotin),
• "Suština" (istinsko "ja", Ja) (Ramana Maharshi),
• "Tao" (Lao Ce),
• "Apsolutno" (Šeling)
• „Nedvojno“ (F. G. Bredli).

Ram Das to naziva „trećim nivoom“; on tvrdi da nijedna fraza to ne može opisati, tako da će odgovarati bilo koja fraza. Šri Aurobindoova teorija se zove Integralna Advaita.

Mora se istaći da, u principu, ništa kao što je nedualna tačka gledišta, ili teorija, ili iskustvo, zapravo ne može postojati, jedino je moguća svest o Jedinstvu ili nedualnosti. Niko ne može tvrditi da doživljava nedualnost jer sam koncept iskustva zavisi od razlike između objekta i subjekta, što je već dualnost. Subjekt doživljava opažanje objekta, odnosno nečeg odvojenog od subjekta. Dakle, u principu je nemoguće tačno preneti ovo jedinstvo rečima može biti samo nedovoljan pokazatelj svesti.

Advaita je indijska tradicija nedualnosti, čija je filozofska osnova Advaita Vedanta, jedna od grana hinduizma. Opšte je prihvaćeno da je Advaita kao sistem verovanja prvi formulisao Sri Adi Shankaracharia u 8. veku. Većina sledbenika Smarta se pridržava ove teorije o prirodi duše (Brahman).

Prema Ramani Maharšiju ne vidi individualni ego i ne doživljava sebe (ili bilo koga drugog) kao „činioca“. Ovo stanje svesnosti se naziva jnana, što znači „znanje“ ili „mudrost“, što se odnosi na koncept stanja bića u kojem se nalazi u svesti o Biću. Bob Adamson (Melburn, Australija), koji je svojevremeno bio učenik Nisargadate Maharadža, sledbenika tradicije Navanat Sampradaje, kaže da je „jnani“ „prisustvo saznanja“ koje boravi u svakom od nas, ali nam se čini da je identifikacija sa „Sadržaj uma” krije ovo znanje. Ramesh Balsekar primećuje da iluzija ličnog postojanja i autorstva radnji (ego) pruža mogućnost pojave objekata percepcije.

Međutim, učitelji kao što je Adamson ukazuju na činjenicu da je sadržaj uma poznat, prepoznat po prisustvu ili svesti koja je nezavisna od sadržaja uma. Adamson uči da svoju ličnost formiramo na osnovu sadržaja uma (osećanja, senzacije, nade, snovi, misli), ali naša prava suština ili priroda je ono što sve to posmatra – videlac, svedok Sebe.

Budizam

Sve škole budizma uče o ne-sebi (anatta na pali, anatman na sanskritu). „Ne-Ja“ u budizmu nije nedualnost, već karakteristika odsustva trajne, nedeljive celine, bilo da je to duša, um, ego ili Atman. Koncept nedualnosti je jedinstven za škole mahajane i ne nalazi se u Pali kanonu. Ne-dualnost u budizmu ne znači stapanje sa vrhovnim Bramanom, već shvatanje da je dualnost sebe/subjekta/osobe/posmatrača/činioca i objekta/sveta iluzija.

Zen je tradicija nedualnosti. Zen se može smatrati religijom, filozofijom ili jednostavno praksom u zavisnosti od nečije tačke gledišta. Takođe se može nazvati životnim stilom, stilom rada ili umetničkom formom. Pristalice zena ne smatraju takve oznake od pomoći, nazivajući ih „prstom koji pokazuje na mesec“. Tozan, jedan od osnivača Soto zen pokreta u Kini, stvorio je učenje poznato kao „Pet redova realnog i idealnog“, koje ukazuje na potrebu da se izbegne podela na Apsolutno i Relativno / Samsara i Nirvana i opisuje korake za dalje kretanje ka punoj svesti o Apsolutu u bilo kojoj aktivnosti.

Kašmirski šivizam

Kašmirski šivizam je nedualna linija šivizma. Za kašmirske šaivce, jedina realnost je svest, u kojoj je čovekova percepcija dualnosti iluzija. Stoga mnogi naučnici kašmirski šaivizam karakterišu kao idealistički ili fundamentalistički monizam. Glavna načela kašmirskog šaivizma su izložena u Šiva sutri, Spanda Karika i Vijnana Bhairava Tantri.

Taoizam

Koncept vu-vej (kineski vu - ne, vej - raditi) taoizma se prevodi na različite načine (na primer, ne-akcija, ne-akcija, odsustvo gužve) i ima različita tumačenja za razlikovanje ovog koncepta i pasivnosti. Iz perspektive nedualnosti, odnosi se na aktivnosti koje ne uključuju sopstvo. Koncept jin i jang, koji se često pogrešno smatra simbolom dualizma, zapravo izražava koncept da su prividne suprotnosti zapravo komplementarni delovi jedne celine.

Hrišćanstvo

Neki moderni, mistični oblici hrišćanstva mogu biti potpuno nedualni, kao što su, ali ne ograničavajući se na učenja Majstera Ekarta.

Hrišćanska nauka se takođe može posmatrati kao učenje o nedualizmu. U glosaru pojmova koji je napisala njena osnivačica, Meri Bejker Edi, materija je definisana kao iluzija, au definiciji pojedinca ona piše: „Postoji samo jedno Ja ili Mi, ali jedan božanski Zakon ili Um koji vlada svim tim postoji.”

Gnosticizam

Od samog početka, gnosticizam su karakterisali mnogi primeri dualnosti i dualizma, uključujući doktrinu odvojenog Boga i dualizam manihejstva. Kao rezultat otkrića Nag Hamadi biblioteke apokrifnih tekstova 1945. godine, neki su počeli da veruju da bi Isusova učenja mogla da odgovaraju konceptu nedualnosti. Međutim, gde god su istraživači videli znake nedualnosti, Isus je opisao samo situaciju u materijalnom i relativnom postojanju – našem svetu. Konkretno, Jevanđelje po Filipu kaže: "Svetlost i tama, život i smrt, desno i levo su braća jedno drugom. One se ne mogu odvojiti jedna od druge. Dakle, dobri nisu dobri, a loši nisu loši, i život nije život, a smrt nije smrt. Stoga će se svaki raspasti do svoje prvobitne osnove. Ali oni koji su iznad sveta nisu podložni propadanju, večnom".

Sikhizam

Sikhizam je monoteistička religija sa nedvojnim pogledom na svet. Smatra se da je primarni uzrok patnje u sikizmu ego (Penj. ahankar), iluzija poistovećivanja sebe sa individuom, odvojenom od okoline. Iz ega proizilaze želje, ponos, emocionalne vezanosti, bes, požuda itd., što čoveka stavlja na put uništenja. Prema sikizmu, prava priroda čoveka je Božja priroda i sve dolazi od Boga. Cilj Sika je da pobedi ego i shvati pravu prirodu sebe, jedno sa Bogom.

Sufizam

Sufizam (arapski: تصوف‎ - „tasavvuf“, što znači „misticizam“) se često smatra mističnom tradicijom islama. Postoji nekoliko sufijskih redova koji prate učenja specifičnih duhovnih učitelja, ali sve sufije vezuje koncept uništenja ega (eliminisanje dihotomije subjekt/objekat između čovečanstva i božanskog) kroz različite religiozne vežbe i uporne, sve veća želja za jedinstvom sa božanskim. Reza Aslan piše: „Cilj je stvoriti neraskidivu zajednicu između pojedinca i Božanskog.

Centralna doktrina sufizma, koja se ponekad naziva vahdat al-vudžud (Jedinstvo bića), je sufijsko shvatanje tevhida (jedinstva Boga; apsolutni monoteizam). Vrlo jednostavno rečeno: za sufije, tevhid implicira da svi fenomeni izražavaju jednu stvarnost, ili Vujdud (biće), što je u stvarnosti Al-Hak (Istina, Bog). Suština Bića/Istine/Boga je lišena bilo kakvog oblika ili kvaliteta, i stoga je nemanifestovana, a ipak neodvojiva od svakog oblika i svake pojave, materijalne ili duhovne. Ovo se često shvata kao da je svaki fenomen aspekt istine, ali bi u isto vreme bilo pogrešno smatrati da on zaista postoji. Glavni cilj svih sufija je da napuste sve koncepte dualizma (uključujući i o nečijem odvojenom ja) i da ostvare božansko jedinstvo, koje se smatra istinom.