Taoizam

Sveštenici Džengui reda se klanjaju pri obavljanju obreda u hramu Belog oblaka u Šangaju

Jin Jang, simbol taoizma

Rodna mesta značajnih kineskih filozofa iz Stotine škola misli u dinastiji Džou. Taoistički filozofi su obeleženi tamnozelenim trouglovima.

Taoizam (ili daoizam; od reči tao u značenju „put”) jeste drevna kineska filozofska i religijska tradicija čiji je osnivač Lao Ce, koja naglašava življenje u harmoniji sa Taom (kin. 道, isto tako romanizovano kao Dao). Tao je fundamentalna ideja većine kineskih filozofskih škola; u Taoizmu, međutim, to označava princip koji je izvor, oblik i suština svega što postoji. Taoizam se razlikuje od Konfučijanstva po tome što se ne naglašavaju kruti rituali i društveni poredak. Taoistička etika varira u zavisnosti od određene škole, ali se generalno teži naglašavanju nedelovanja (bez napornog dejstva), „prirodnosti”, jednostavnosti, spontanosti, i tri blaga: 慈 „saosećanja”, 儉 „skromnosti”, i 不敢為天下先 „poniznosti”.

Taoizam je jedna od velikih religioznih tradicija nastalih u Kini. Razlikuju se filozofski taoizam koji zagovara povlačenje mudraca iz sveta, razne tehnike kontemplacije i postizanja mudrosti kroz nedelanje, od religioznog koji uključuje i određenu versku organizaciju, samostane i dr. U obema verzijama taoizam se, kao tradicija vezana uz lična egzistencijalna i etička promišljanja, suprotstavlja konfucijanizmu koji razmatra i naglašava društvena pravila života. Taoizam, konfučijanstvo i kineski budizam čine tradicionalna tri učenja, i osnovu kineske narodne religije. Taoizam je ostavio dubok trag na razne oblasti kineske kulture, a posle se proširio i po drugim oblastima Istočne Azije. Takođe je izvršio znatan uticaj na nastanak zen budizam.

Koreni Taoizma idu unazad bar do 4. veka p. n. e. Rani taoisti su izvodili svoje kosmološke pojmove iz škole Jinjanga (naturalista), i bili su pod dubokim uticajem jednog od najstarijih tekstova kineske kulture, Ji đing, koji izlaže filozofski sistem o tome kako zadržati ljudsko ponašanje u skladu sa promenljivim ciklusima prirode. Moguće je da je „legalista” Šen Buhaj (oko 400 – 337. p. n. e.) isto tako imao značajan uticaj, tumačeći realnu politiku vu veja. Knjiga puta i vrline, kompaktna knjiga koja sadrži učenja koja se pripisuju Lao Ceu (kin. 老子 - Lǎozǐ), široko je prihvaćena kao ključni rad taoističke tradicije, zajedno da kasnijim Čuang Ceovim zapisima.

Do vremena dinastije Han (206. p. n. e. – 220), razni izvori Taoizma su konvergirali u koherentnu tradiciju religioznih organizacija i redova ritualista u državi Šu (modernom Sičuanu). U ranijoj drevnoj Kini, taoisti su smatrani pustinjacima ili osamljenicima koji nisu učestvovali u političkom životu. Čuang Ce je najpoznatiji među njima, a značajno je i to da je živeo na jugu, gde je bio deo lokalnih kineskih šamanskih tradicija.

Žene šamani su igrale važnu ulogu u toj tradiciji, koja je bila posebno jaka u južnoj državi Ču. Rani taoistički pokreti su razvili svoje sopstvene institucije u kontekstu šamanizma, mada su apsorbovali osnovne šamanističke elemente. Šamani su sledili osnovne tekstove Taoizma od ranog doba do bar 20. veka. Institucionalni redovi Taoizma su evoluirali u raznim oblicima koji se u zadnje vreme konvencionalno grupišu u dve glavne grane: Đuendžen taoizam i Džengui taoizam. Nakon Lao Cea i Čuang Cea, taoistička literatura je postojano rasla i bila je objedinjena u vidu kanona — Daocanga — koji je bio objavljen po nalogu cara. Tokom kineske istorije, taoizam je nominovan nekoliko puta kao a državna religija. Nakon 17. veka, međutim, izgubio je podršku.

Taoizam je imao dubok uticaj na kinesku kulturu tokom vekova, i Taoisti (kin. 道士 - dàoshi, „Tao majstori”), titula koja je tradicionalno pripisivana samo sveštenstvu a ne njihovim sledbenicima, obično su vodili računa o pravljenju razlike između svoje ritualne tradicije i praksi kineske narodne religije i netaoističkih vernakularnih ritualnih redova, koji se često pogrešno identifikuju kao taoizam. Kineska alhemija (posebno neidan), kineska astroligija, Čan (Zen) budizam, nekoliko borilačkih veština, tradicionalna kineska medicina, feng šui, i mnogi stilovi či kunga su bili isprepletani sa taoizmom tokom istorije. Izvan Kine, taoizam je isto tako imao uticaja na okolna društva Azije.

U današnje vreme, taoistička tradicija je jedna od pet religioznih doktrina koje su zvanično priznate u Narodnoj republici Kini (NRK) kao i na Tajvanu i mada se nije znatno proširila izvan svojih tradicionalnih istočnoazijskih korena, zastupljena je u izvesnoj meri u mnogim društvima. Njeno prisustvo je posebno očevidno u Hongkongu, Makau, i u jugoistočnogj Aziji.

Pojam

Najčešće se naglašavaju dva aspekta taoizma:

• Taoizam kao filozofija (dao jia)
• Taoizam kao religija (dao jiao)

Taoizam kao religija se pojavljuje dosta kasnije, u 2. veku naše ere.

Istorija

Prema predanju, dok je Konfucije putovao iz države u državu, sretao mnoge ljude koje je nazivao »oni koji se skrivaju« i opisao ih kao »osobe koje su pobegle iz sveta«. Ovi prvi taoisti i osamljenici su ismevali Konfucija zbog njegovih uzaludnih napora da spase svet. Jedan od njih opisao ga je kao »čoveka koji zna da ne može uspeti, a ipak to i dalje pokušava«.

Oni su smatrali da je svet toliko rđav da se za njega ništa ne može učiniti. Izvori prenose da je jedan od njih rekao: »Svet je nadošla bujica, postoji li iko ko to može promeniti?«. Taoisti su, verovatno, prvobitno postajali od ljudi ovog kova, čija je većina živela daleko od drugih ljudi, u svetu prirode.

Lao Ce

Glavni članak: Lao Ce

Lao Ce

Glavnim utemeljiteljem taoizma smatra se Lao Ce, kineski mudrac iz 6. veka p. n. e. za kojeg se smatra da je stariji savremenik Konfučijev i autor knjige koja se zove po njemu Lao Ce, ili Tao te čing, Knjiga puta i vrline. Međutim, današnji proučavaoci smatraju ovu knjigu, koja je zapravo zbirka izreka pojedinaca koji su živeli u skladu sa prirodom, kompilacijom nepoznatog priređivača, ili više njih, iz perioda zaraćenih država (475—221. p. n. e.).

Lao Ce je naglašavao važnost jednostavnog života i održanje ravnoteže sa prirodom. Za razliku od Konfučija, nije verovao u silu zakona i poučavao je da je najbolji način života ne preduzimati nikakve snažne, protivprirodne akcije.

Čuang Ce

Glavni članak: Čuang Ce

Taoističke ideje je dalje razvio Čuang Ce (oko 399-295. p. n. e.), koji je govorio da je civilizacija iskvarila ljudska srca i uništila harmoniju čoveka i kosmosa. Čuang Ce je, slično ranim taoistima kao što su Hua Jin i Jang Ču (4. vek p. n. e.), više voleo život u skladu sa prirodom nego život koji bi za trenutak bio veličanstven, a onda ubrzo uništen. Slično Lao Ceu, Čuang Ce je zagovarao da je idealan život onaj u jedinstvu sa tao. Ovo se može postići jedino praznog srca, što je Čuang Ce nazivao „izgladnjivanjem srca“. Čuang Ce je čvrsto verovao da život i smrt nisu ništa drugo do različiti stupnjevi kosmičke transformacije i da ne treba da se oduševljavamo životom, niti da strahujemo od smrti, već da ih jednostavno prihvatimo kao različite korake velikog Puta.

Mesijanski pokreti

Ustanak žutih turbana

U 1. veku, nakon dolaska budizma, u Kini je došlo do zbližavanja taoizma i budizma i do njihove prevage nad konfucijanstvom.

Taoizam je evoluirao kroz postepen i lagan proces sve dok se, u doba kasne Han dinastije (25–220), nisu pojavili razni mesijanski pokreti, čiji su vođi tvrdili da im je Lao Ce lično ili neka druga moćna sila stavila u zadatak da povedu ljude ka ostvarenju večnog mira na zemlji.

Džang Daoling je tvrdio da mu se 142. godine Lao Ce pojavio u snu, sa upozorenjem da je mandat neba oduzet Han caru, te da je Nebeski učitelj njemu poverio odgovornost za izabrani narod. Na zapovest božanstva, Džang je došao iz istočne Kine na zapad, propovedao i osnovao taoističke zajednice, što je sve dovelo do pokreta nazvanog put pet merica pirinča (jer je svaki član bio obavezan da da pet merica za zajednicu i kao pomoć siromašnima). Misiju Džang Daolinga nasledio je njegov sin Džang Heng i unuk Džan Lu (aktivan izmedu 155-220), koji su razradili učenje i zajednice organizovali u kontrolisane religijske "crkve". Ova linija razvila se u ono što je kasnije postalo poznato kao taoizam nebeskih učitelja, religiju u čijem središtu su nebeski učitelji, kao posrednici između nemerljivog tao i vernika.

Približno u to vreme, u istočnoj i središnjoj Kini izbio je Ustanak žutih turbana, koji su vodili Džang Đue (umro 184.) i njegova braća. Ustanak je bio zasnovan na taoizmu, pozivajući na ispovedanje grehova i praktikovanje meditacije. Propovedali su o velikom miru (taiping), taoističkoj utopiji o harmoniji, mudrosti i društvenoj jednakosti.

Ovi pokreti su predstavljali pretnju Han poretku, te su se vlast i društvene elite, do tada pod snažnim uticajem konfučijevskih učenja, zajednički obrušile na njih. Premda su ovi pokreti bili marginalizovani ili ugušeni, njihove ideje i prakse prokrčile su put moćnoj taoističkoj religiji.

Teorijski razvoj

Taoistički hram

Ge Hong (283—363) formulisao je svoje razumevanje taoističke besmrtnosti i sa njom povezane prakse u knjizi pod naslovom Baopuzi (Učitelj koji je prigrlio jednostavnost, oko 320.) gde se do detalja raspravlja o tome kako postići besmrtnost. Kou Ćandži (365—448) tvrdio je kako mu je Vrhovni učitelj, Lau Ce, poverio da reformiše taoizam i uspostavi pravila i rituale, tako da je na severu ponovo oživeo tradiciju Nebeskog učitelja, dok je na jugu Lu Sjuđing (406—477) sistematizovao taoističke tekstove i dao teorijsku ilustraciju novoosnovane lingbao škole, koja se razvila pod uticajem budističke predanosti bodisatvama, naglašavajući rituale i obožavanje nebeskih božanstava. Tao Hongjing (456—536) konsolidovao je novorazvijenu šangćing tradiciju, čiji su se tekstovi bavili meditacijom i tehnikama izazivanja vizija.

Sve ove sekte činile su različite vidove religijskog taoizma i usmerile ga u pravcu intenzivne interakcije sa konfučijanizmom i budizmom.

Potonji razvoj

Za dinastije Song (X–XIII veka) neokonfucijanizam se snažnije afirmisao time što je preuzeo niz bitnih elemenata iz taoizma i budizma. Od tada vredi izreka da su te »tri vere jedna vera«.

Učenje

Osnove taoizma izložene su u delu Knjiga o putu i vrlini, koja se pripisuje Laoziju. Za razliku od velikih zapadnjačkih religija, taoizam nema jednog boga ni proroka osnivača. Jedno od glavnih verovanja taoizma je da svaka osoba treba da sledi sopstveni Tao ili Put.

Tao

Glavni članak: Tao

„Tao koji se može izraziti

nije večni Tao.

Ime kojim se može imenovati

nije večno ime.

Bezimeno je početak neba i zemlje.

Imenovno je majka hiljadu stvari."

- Lao Ce

Središnji pojam taoizma je tao (ili dao). On je nepromenjiv, pre svih stvari. Od njega potiču nebo i zemlja, kao dva pola. Jang (duh, dobro, ljubav, svetlo) i Jin (tvar, zlo, mržnja, tmina), koji zajedno održavaju sklad sveta u neprestanom menjanju. Taoisti Tao tumače kao princip kontinuiteta u večno menjajućem Univerzumu.

Prema Lie Ceu „Tao se ne doseže pozitivnim naporima, nego nedelanjem“ (vu-vei). Tao je „ponor“ gde se smiruje svako zbivanje. To je „jedinstvo suprotnosti“ i iskonsko prirodno stanje svega. „Tao nikada ne deluje, ali se po njemu sve dešava." Njegovu neizrecivost mudrac može izraziti jedino paradoksima.

Shvatiti Tao isto je što i sjediniti se s njim.}

Jin i jang

Glavni članak: Jin i jang

Jin i Jang je filozofski koncept koji potiče iz drevne kineske filozofije i metafizike i opisuje dve glavne suprotstavljene, ali komplementarne sile koje se mogu pronaći u svim predmetima u svemiru - jin (zemlja, žensko, pasivno, upijanje) i jang (nebo, muško, aktivno, prodorno).

Taoistički spisi

Jedan broj ranih religijskih tekstova presudno je uticao da kineski religijski pokreti sadrže i taoistički pogled na svet, a najuticajniji među njima bili su Taiping đing (nastao u vreme Pan dinastije, 206. godine p. n. e. do 8. godine), knjiga koja ilustruje kako je moguće postići veliki mir unutra i spolja i Cantong ći, zbirka komentara o Knjizi promena, koja se obično smatra najranijim radom o alhemijskim tehnikama. Učenja i spekulacije izložene u ovim tekstovima dalje su razvijali mnogobrojni značajni taoistički pisci.

Religijske prakse

Taoistički obred u Kini.

Rani taoizam je razvio skup praksi tipičnih za sve kasnije taoističke škole, kao što je „negovanje životne moći“ (yang qi), „izbegavanje žitarica“ (pi gu), „očuvanje Jednog“ (shou yi) i izvođenje meditativnih, telesnih i vežbi disanja.

U taoističkoj religiji postoje jasni moralni elementi, a konfučijevske vrline, kao što su ljudskost, pravednost, lojalnost i poštovanje za pretke, prihvaćeni su kao deo prakse. No, najviše vrline su one koje je isticao Lao Ce: fleksibilnost, poniznost, nedelanje i spokojstvo.

Bogovi, boginje ili duhovi beleže sve grehe, te čovek svoje pogreške mora da okaje recitujući svete tekstove, naročilo Tao te đing, zatim kroz ispovest i kaznu koja se sastojala od služenja zajednici. Obaveze stavljene pred vernike su udvostručene zahtevima duhovnih moći ili bića. Na primer, prema taoizmu nebeskog učitelja, tri božanstva ili namesnika neba, zemlje i vode imali su obavezu da proveravaju čovekovo ponašanje i sankcionišu njegove postupke.

Литература

• Guisso, Julia (1991). Sages and Filial Sons. стр. 75, 119. 
• Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
• Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
• Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 
• Balfour, Frederic Henry, tr. The Divine Classic of Nan-Hua; Being the Works of Chuang Tsze, Taoist Philosopher (Kelly & Walsh, 1881).
• Barrett, Rick. Taijiquan: Through the Western Gate. (Blue Snake Books, 2006). ISBN 978-1-58394-139-3. 
• Cane, Eulalio Paul. Harmony: Radical Taoism Gently Applied. (Trafford Publishing, 2002). ISBN 978-1-4122-4778-8. 
• Carr, Michael (1990). „Whence the Pronunciation of Taoism?”. Dictionaries. 12: 55—74. 
• Carr, David T.; Zhang, Canhui. Space, Time, and Culture. (Springer, 2004). ISBN 978-1-4020-2823-6. 
• Chan Wing-tsit (1963). A Source Book in Chinese Philosophy. (Princeton, 1963). ISBN 978-0-691-01964-2. 
• Chan, Kim-Kwong (2005). „Religion in China in the Twenty-first Century: Some Scenarios”. Religion, State & Society. 33 (2). doi:10.1080/09637490500118570. 
• Chang, Stephen T. The Great Tao. (Tao Longevity LLC, 1985). ISBN 978-0-942196-01-6. 
• Demerath, Nicholas J. Crossing the Gods: World Religions and Worldly Politics. (Rutgers University Press, 2003). ISBN 978-0-8135-3207-3. 
• Dumoulin, Heinrich; Heisig, James W.; Knitter, Paul (2005). Zen Buddhism: A History (India and China). World Wisdom, Inc. ISBN 978-0-941532-89-1. 
• Eliade, Mircea. A History of Religious Ideas, Volume 2. Translated by Willard R. Trask. Chicago: University of Chicago Press, 1984.
• Fasching, Darrell J.; deChant, Dell (2001). Comparative Religious Ethics: a narrative approach. (Blackwell Publishing, 2001). ISBN 978-0-631-20125-0. 
• Fisher, Mary Pat (1997). Living Religions: An Encyclopaedia of the World's Faiths. (I.B. Tauris, 1997). ISBN 978-1-86064-148-0. 
• Fowler, Jeaneane. An Introduction To The Philosophy And Religion Of Taoism' Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јануар 2017) (Sussex Academic Press, 2005)
• Girardot, N. J. (1988). Myth and Meaning in Early Taoism: The Theme of Chaos (hun-tun). University of California Press. стр. 56. ISBN 978-0-520-06460-7. 
• Goodspeed, Bennett W. The Tao Jones Averages: A Guide to Whole-Brained Investing (E. P. Dutton, 1983).
• Graham, Angus (1989). Disputers of the Tao. (Open Court. ISBN 978-0-8126-9087-3. 
• Hansen, Chad D. A Daoist Theory of Chinese Thought: A Philosophical Interpretation. (Oxford University Press, 2000). ISBN 978-0-19-513419-3. 
• Hucker, Charles O. (1975). China's Imperial Past: An Introduction to Chinese History and Culture. (Stanford University Press, 1995). ISBN 978-0-8047-2353-4. 
• Idema, Wilt; Haft, Lloyd (1997). A Guide to Chinese Literature. Ann Arbor: Center for Chinese Studies, University of Michigan. ISBN 978-0-89264-123-9. 
• Jones, Richard H. Mysticism and Morality: a new look at old questions. (Lexington Books, 2004). ISBN 978-0-7391-0784-3. 
• Keller, Catherine (2003). The Face of the Deep: A Theology of Becoming. (Routledge, 2003). ISBN 978-0-415-25648-3. 
• Kim, Ha Poong (2003). Reading Lao Tzu: A Companion to the Tao Te Ching With a New Translation. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4010-8316-8. 
• Kirkland, Russel. Taoism: The Enduring Tradition. (Routledge, 2004). ISBN 978-0-415-26322-1. 
• Kohn, Livia,, ур. (2000). Daoism Handbook. Leiden: Brill. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза).
• Kohn, Livia. The Daoist Monastic Manual: A Translation of the Fengdao Kejie (New York: Oxford University Press 2004)
• Kohn, Livia & LaFargue, Michael, (ур.). Lao-Tzu and the Tao-Te-Ching. (SUNY Press, 1998). ISBN 978-0-7914-3599-1. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Kraemer, Kenneth (1986). World Scriptures: An Introduction to Comparative Religions. (Paulist Press, 1986). ISBN 978-0-8091-2781-8. 
• LaFargue, Michael (1994). Tao and Method: A Reasoned Approach to the Tao Te Ching. (SUNY Press. ISBN 978-0-7914-1601-3. 
• Little, Stephen (2000). Taoism and the Arts of China. (Chicago: Art Institute of Chicago). ISBN 978-0-520-22784-2. 
• Mair, Victor H. The Columbia History of Chinese Literature (Columbia University Press). 2001. ISBN 978-0-231-10984-0.
• Mair, Victor H. (1983). Experimental Essays on Chuang-tzu. (Hawaii. ISBN 978-0-88706-967-3. 
• Markham, Ian S. & Ruparell, Tinu (2001). Encountering Religion: an introduction to the religions of the world. (Blackwell Publishing, 2001). ISBN 978-0-631-20674-3. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Martin, William (2005). A Path And A Practice: Using Lao Tzu's Tao Te Ching as a Guide to an Awakened Spiritual Life. Marlowe & Company. ISBN 978-1-56924-390-9. 
• Martinson, Paul Varo (1987). A theology of world religions: Interpreting God, self, and world in Semitic, Indian, and Chinese thought. (Augsburg Publishing House, 1987). ISBN 978-0-8066-2253-8. 
• Maspero, Henri. Translated by Frank A. Kierman, Jr (1981). Taoism and Chinese Religion. University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-308-1. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Miller, James (2003). Daoism: A Short Introduction. (Oxford: Oneworld Publications). ISBN 978-1-85168-315-4. 
• Mollier, Christine. Buddhism and Taoism Face to Face: Scripture, Ritual, and Iconographic Exchange in Medieval China. (University of Hawai'i Press, 2008). ISBN 978-0-8248-3169-1. 
• Moore, Charles Alexander (1968). The Chinese Mind: Essentials of Chinese Philosophy and Culture. (University of Hawaii Press, 1967). ISBN 978-0-8248-0075-8. 
• Nadeau, Randal L. (2012). The Wiley-Blackwell Companion to Chinese Religions. Malden, MA: Blackwell. 
• Occhiogrosso, Peter (1994). The Joy of Sects. Doubleday. ISBN 978-0-385-42564-3. 
• Pas, Julian F.; Leung, Man Kam (1998). Historical Dictionary of Taoism. Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-3369-2. 
• Prebish, Charles (1975). Buddhism: A Modern Perspective. Penn State Press. ISBN 978-0-271-01195-0. 
• Robinet, Isabelle. Taoist Meditation: The Mao-shan Tradition of Great Purity (Albany: SUNY Press, 1993 [original French 1989]).
• Robinet, Isabelle (1997). Taoism: Growth of a Religion. (Stanford: Stanford University Press. 1997 [original French 1992]). ISBN 978-0-8047-2839-3. 
• Segal, Robert Alan (2006). The Blackwell Companion to the Study of Religion. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23216-2. 
• Schipper, Kristopher. The Taoist Body (Berkeley: University of California Press, 1993 [original French version 1982]).
• Schipper, Kristopher; Verellen, Franciscus (2004). The Taoist Canon: A Historical Companion to the Daozang. Chicago: University of Chicago. .
• Sharot, Stephen (2001). A Comparative Sociology of World Religions: virtuosos, priests, and popular religion. New York: NYU Press. ISBN 978-0-8147-9805-8. 
• Silvers, Brock (2005). The Taoist Manual. Honolulu: Sacred Mountain Press. .
• Slingerland, Edward Gilman (2003). Effortless Action: Wu-Wei as Conceptual Metaphor and Spiritual Ideal in Early China. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513899-3. 
• Van Voorst, Robert E. (2005). Anthology of World Scriptures. Thomson Wadsworth. ISBN 978-0-534-52099-1. 
• Waley, Arthur (1958). The Way and Its Power: A Study of the Tao Te Ching and Its Place in Chinese Thought. Grove Press. ISBN 978-0-8021-5085-1. 
• Watts, Alan Wilson (1977). Tao: The Watercourse Way. with Al Chung-liang Huang (Pantheon). ISBN 978-0-394-73311-1. 
• Chung-yuan, Chang (1968). Creativity and Taoism, A Study of Chinese Philosophy, Art, and Poetry. New York: Harper Torchbooks. ISBN 978-0-06-131968-6. 
• Kirkland, Russell (2004). Taoism: The Enduring Tradition. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-26321-4. 
• Klaus, Hilmar (2009). The Tao of Wisdom. Laozi – Daodejing. Chinese-English-German. Aachen: Hochschulverlag. ISBN 978-3-8107-0055-1. 
• Kohn, Livia (1993). The Taoist Experience: An Anthology. (Albany: SUNY Press. ). ISBN 978-0-7914-1579-5. 
• Komjathy, Louis (2013). The Daoist Tradition: An Introduction. London and New York: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1441168733. 
• Komjathy, Louis (2014). Daoism: A Guide for the Perplexed. London and New York: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1441148155. 
• Miller, James (2003). Daoism: A Short Introduction. Oxford: Oneworld Publications. ISBN 978-1-85168-315-4. 
• Pregadio, Fabrizio,, ур. (2008). The Encyclopedia of Taoism. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-7007-1200-7. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Saso, Michael R. (1990). Taoism and the Rite of Cosmic Renewal (2nd изд.). Pullman: Washington State University Press. ISBN 978-0-87422-054-4. 
• Sivin, Nathan (1968). Chinese Alchemy: Preliminary Studies. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-12150-8. 
• Sommer, Deborah (1995). Chinese Religion: An Anthology of Sources. (Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508895-3. 
• Tian, Chenshan (2005). Chinese Dialectics: From Yijing To Marxism. Lanham: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0922-9. 
• Watts, Alan (1977). Tao: The Watercourse Way. New York: Pantheon. ISBN 978-0-394-73311-1. 
• Welch, H.; Seidel, A. (1979). Facets of Taoism. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01695-6. 
• Dyer, Wayne (2007). Change Your Thoughts, Change Your Life: Living the Wisdom of the Tao. (Hay House). ISBN 978-1-4019-1750-0. 
• Hoff, Benjamin (1983). The Tao of Pooh. Penguin. ISBN 978-0-14-006747-7. 
• Wilde, Stuart (1995). Infinite Self: 33 Steps to Reclaiming Your Inner Power. (Hay House). ISBN 978-1-56170-349-4. 
• Gerstner, Ansgar (2009). The Tao of Business. Earnshaw Books. ISBN 978-988-18-1547-7. 
• The Tao of Steve, a 2000 film directed by Jenniphr Goodman and starring Donal Logue.

Спољашње везе

• (језик: хрватски) taoizam (Hrvatska enciklopedija)
• (језик: хрватски) taoizam (Proleksis enciklopedija)
• BBC religions - Taoism
• Center for Daoist Studies
• Daoism on In Our Time at the BBC. (listen now)
• „Daoist philosophy”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• Early Daoist texts – Chinese Text Project
• FYSK Daoist Culture Centre Database
• Patheos Library – Taoism
• Tao Directory
• Taoist Texts at the Internet Sacred Text Archive
• Wikipedia of Daoism