Таоизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Свештеници Џенгуи реда се клањају при обављању обреда у храму Белог облака у Шангају
Јин Јанг, симбол таоизма
Родна места значајних кинеских филозофа из Стотине школа мисли у династији Џоу. Таоистички филозофи су обележени тамно зеленим троугловима.

Таоизам (или даоизам; од речи тао у значењу „пут”)[1] јест древна кинеска филозофска и религијска традиција чији је оснивач Лао Це, која наглашава живљење у хармонији са Таом (кинески: ; пинјин: Dào; дословно: "начин, пут", исто тако романизовано као Дао). Тао је фундаментална идеја већине кинеских филозофских школа; у Таоизму, међутим, то означава принцип који је извор, облик и суштина свега што постоји.[2][3] Таоизам се разликује од Конфучијанства по томе што се не наглашавају крути ритуали и друштвени поредак.[2] Таоистичка етика варира у зависности од одређене школе, али се генерално тежи наглашавању неделовања (без напорног дејства), „природности”, једноставности, спонтаности, и три блага: 慈 „саосећања”, 儉 „скромности”, и 不敢為天下先 „понизности”.

Таоизам је једна од великих религиозних традиција насталих у Кини. Разликују се филозофски таоизам који заговара повлачење мудраца из света, разне технике контемплације и постизања мудрости кроз неделање, од религиозног који укључује и одређену верску организацију, самостане и др. У обема верзијама таоизам се, као традиција везана уз лична егзистенцијална и етичка промишљања, супротставља конфуцијанизму који разматра и наглашава друштвена правила живота.[4] Таоизам, конфучијанство и кинески будизам чине традиционална три учења, и основу кинеске народне религије. Таоизам је оставио дубок траг на разне области кинеске културе, а после се проширио и по другим областима Источне Азије. Такође је извршио знатан утицај на настанак зен будизам.[5]

Корени Таоизма иду уназад бар до 4. века п. н. е. Рани таоисти су изводили своје космолошке појмове из школе Јинјанга (натуралиста), и били су под дубоким утицајем једног од најстаријих текстова кинеске културе, Ји ђинг, који излаже филозофски систем о томе како задржати људско понашање у складу са променљивим циклусима природе. Могуће је да је „легалистаШен Бухај (око 400 – 337 п. н. е.) исто тако имао значајан утицај, тумачећи реалну политику ву веја.[6][7][8] Књига пута и врлине, компактна књига која садржи учења која се приписују Лао Цеу (кинески: 老子; пинјин: Lǎozǐ; Вејд-Џајлс: Lao Tzu), широко је прихваћена као кључни рад таоистичке традиције, заједно да каснијим Чуанг Цеовим записима.

До времена династије Хан (206 п. н. е. – 220), разни извори Таоизма су конвергирали у кохерентну традицију религиозних организација и редова ритуалиста у држави Шу (модерном Сичуану). У ранијој древној Кини, таоисти су сматрани пустињацима или осамљеницима који нису учествовали у политичком животу. Чуанг Це је најпознатији међу њима, а значајно је и то да је живео на југу, где је био део локалних кинеских шаманских традиција.[9]

Жене шамани су играле важну улогу у тој традицији, која је била посебно јака у јужној држави Чу. Рани таоистички покрети су развили своје сопствене институције у контексту шаманизма, мада су апсорбовали основне шаманистичке елементе. Шамани су следили основне текстове Таоизма од раног доба до бар 20. века.[10] Институционални редови Таоизма су еволуирали у разним облицима који се у задње време конвенционално групишу у две главне гране: Ђуенџен таоизам и Џенгуи таоизам.[11] Након Лао Цеа и Чуанг Цеа, таоистичка литература је постојано расла и била је обједињена у виду канона — Даоцанга — који је био објављен по налогу цара. Током кинеске историје, таоизам је номинован неколико пута као а државна религија. Након 17. века, међутим, изгубио је подршку.

Таоизам је имао дубок утицај на кинеску културу током векова, и Таоисти (кинески: 道士; пинјин: dàoshi, „Тао мајстори”), титула која је традиционално приписивана само свештенству а не њиховим следбеницима, обично су водили рачуна о прављењу разлике између своје ритуалне традиције и пракси кинеске народне религије и нетаоистичких вернакуларних ритуалних редова, који се често погрешно идентификују као таоизам. Кинеска алхемија (посебно неидан), кинеска астролигија, Чан (Зен) будизам, неколико борилачких вештина, традиционална кинеска медицина, фенг шуи, и многи стилови чи кунга су били испреплетани са таоизмом током историје. Изван Кине, таоизам је исто тако имао утицаја на околна друштва Азије.

У данашње време, таоистичка традиција је једна од пет религиозних доктрина које су званично признате у Народној републици Кини (НРК) као и на Тајвану и мада се није знатно проширила изван својих традиционалних источно Азијских корена, заступљена је у извесној мери у многим друштвима.[12] Њено присуство је посебно очевидно у Хонгконгу, Макау, и у југоисточногј Азији.

Појам[уреди]

Најчешће се наглашавају два аспекта таоизма: [1]

  • Таоизам као филозофија (dao jia)
  • Таоизам као религија (dao jiao)

Таоизам као религија се појављује доста касније, у 2. веку наше ере.

Историја[уреди]

Према предању, док је Конфуције путовао из државе у државу, сретао многе људе које је називао »они који се скривају« и описао их као »особе које су побегле из света«.[13] Ови први таоисти и осамљеници су исмевали Конфуција због његових узалудних напора да спасе свет. Један од њих описао га је као »човека који зна да не може успети, а ипак то и даље покушава«.[13]

Они су сматрали да је свет толико рђав да се за њега ништа не може учинити. Извори преносе да је један од њих рекао: »Свет је надошла бујица, постоји ли ико ко то може променити?«.[13] Таоисти су, вероватно, првобитно постајали од људи овог кова, чија је већина живела далеко од других људи, у свету природе.

Лао Це[уреди]

Главним утемељитељем таоизма сматра се Лао Це, кинески мудрац из 6. века п. н. е. за којег се сматра да је старији савременик Конфучијев и аутор књиге која се зове по њему Лао Це, или Тао те чинг, Књига пута и врлине. Међутим, данашњи проучаваоци сматрају ову књигу, која је заправо збирка изрека појединаца који су живели у складу са природом, компилацијом непознатог приређивача, или више њих, из периода зараћених држава (475—221 п. н. е.).[1]

Лао Це је наглашавао важност једноставног живота и одржање равнотеже са природом. За разлику од Конфучија, није веровао у силу закона и поучавао је да је најбољи начин живота не предузимати никакве снажне, противприродне акције.

Чуанг Це[уреди]

Таоистичке идеје је даље развио Чуанг Це (око 399-295 п. н. е.), који је говорио да је цивилизација искварила људска срца и уништила хармонију човека и космоса. Чуанг Це је, слично раним таоистима као што су Хуа Јин и Јанг Чу (4. век п. н. е.), више волео живот у складу са природом него живот који би за тренутак био величанствен, а онда убрзо уништен. Слично Лао Цеу, Чуанг Це је заговарао да је идеалан живот онај у јединству са тао. Ово се може постићи једино празног срца, што је Чуанг Це називао „изгладњивањем срца“. Чуанг Це је чврсто веровао да живот и смрт нису ништа друго до различити ступњеви космичке трансформације и да не треба да се одушевљавамо животом, нити да страхујемо од смрти, већ да их једноставно прихватимо као различите кораке великог Пута.[1]

Месијански покрети[уреди]

У 1. веку, након доласка будизма, у Кини је дошло до зближавања таоизма и будизма и до њихове преваге над конфуцијанством.[14]

Таоизам је еволуирао кроз постепен и лаган процес све док се, у доба касне Хан династије (25-220), нису појавили разни месијански покрети, чији су вођи тврдили да им је Лао Це лично или нека друга моћна сила ставила у задатак да поведу људе ка остварењу вечног мира на земљи.[15]

Џанг Даолинг је тврдио да му се 142. године Лао Це појавио у сну, са упозорењем да је мандат неба одузет Хан цару, те да је Небески учитељ њему поверио одговорност за изабрани народ. На заповест божанства, Џанг је дошао из источне Кине на запад, проповедао и основао таоистичке заједнице, што је све довело до покрета названог пут пет мерица пиринча (јер је сваки члан био обавезан да да пет мерица за заједницу и као помоћ сиромашнима). Мисију Џанг Даолинга наследио је његов син Џанг Хенг и унук Џан Лу (активан измеду 155-220), који су разрадили учење и заједнице организовали у контролисане религијске "цркве". Ова линија развила се у оно што је касније постало познато као таоизам небеских учитеља, религију у чијем средишту су небески учитељи, као посредници између немерљивог тао и верника.[15]

Приближно у то време, у источној и средишњој Кини избио је Устанак жутих турбана, који су водили Џанг Ђуе (умро 184.) и његова браћа. Устанак је био заснован на таоизму, позивајући на исповедање грехова и практиковање медитације. Проповедали су о великом миру (taiping), таоистичкој утопији о хармонији, мудрости и друштвеној једнакости.[15]

Ови покрети су представљали претњу Хан поретку, те су се власт и друштвене елите, до тада под снажним утицајем конфучијевских учења, заједнички обрушиле на њих. Премда су ови покрети били маргинализовани или угушени, њихове идеје и праксе прокрчиле су пут моћној таоистичкој религији.

Теоријски развој[уреди]

Таоистички храм

Ге Хонг (283—363) формулисао је своје разумевање таоистичке бесмртности и са њом повезане праксе у књизи под насловом Баопузи (Учитељ који је пригрлио једноставност, око 320.) где се до детаља расправља о томе како постићи бесмртност. Коу Ћанџи (365—448) тврдио је како му је Врховни учитељ, Лау Це, поверио да реформише таоизам и успостави правила и ритуале, тако да је на северу поново оживео традицију Небеског учитеља, док је на југу Лу Сјуђинг (406—477) систематизовао таоистичке текстове и дао теоријску илустрацију новоосноване лингбао школе, која се развила под утицајем будистичке преданости бодисатвама, наглашавајући ритуале и обожавање небеских божанстава. Тао Хонгјинг (456—536) консолидовао је новоразвијену шангћинг традицију, чији су се текстови бавили медитацијом и техникама изазивања визија.[15]

Све ове секте чиниле су различите видове религијског таоизма и усмериле га у правцу интензивне интеракције са конфучијанизмом и будизмом.[15]

Потоњи развој[уреди]

За династије Сонг (X–XIII века) неоконфуцијанизам се снажније афирмисао тиме што је преузео низ битних елемената из таоизма и будизма. Од тада вреди изрека да су те »три вере једна вера«.[14]

Учење[уреди]

Основе таоизма изложене су у делу Књига о путу и врлини, која се приписује Лаозију. За разлику од великих западњачких религија, таоизам нема једног бога ни пророка оснивача. Једно од главних веровања таоизма је да свака особа треба да следи сопствени Тао или Пут.

Тао[уреди]

„Тао који се може изразити
није вечни Тао.
Име којим се може именовати
није вечно име.
Безимено је почетак неба и земље.
Именовно је мајка хиљаду ствари."
- Лао Це

Средишњи појам таоизма је тао (или дао). Он је непромењив, пре свих ствари. Од њега потичу небо и земља, као два пола. Јанг (дух, добро, љубав, светло) и Јин (твар, зло, мржња, тмина), који заједно одржавају склад света у непрестаном мењању. Таоисти Тао тумаче као принцип континуитета у вечно мењајућем Универзуму.

Према Лие Цеу „Тао се не досеже позитивним напорима, него неделањем“ (ву-веи). Тао је „понор“ где се смирује свако збивање. То је „јединство супротности“ и исконско природно стање свега. „Тао никада не делује, али се по њему све дешава." Његову неизрецивост мудрац може изразити једино парадоксима.[16]

Схватити Тао исто је што и сјединити се с њим.[5]}

Јин и јанг[уреди]

Јин и Јанг је филозофски концепт који потиче из древне кинеске филозофије и метафизике и описује две главне супротстављене, али комплементарне силе које се могу пронаћи у свим предметима у свемиру - јин (земља, женско, пасивно, упијање) и јанг (небо, мушко, активно, продорно).

Таоистички списи[уреди]

Један број раних религијских текстова пресудно је утицао да кинески религијски покрети садрже и таоистички поглед на свет, а најутицајнији међу њима били су Таипинг ђинг (настао у време Пан династије, 206. године п. н. е. до 8. године), књига која илуструје како је могуће постићи велики мир унутра и споља и Цантонг ћи, збирка коментара о Књизи промена, која се обично сматра најранијим радом о алхемијским техникама. Учења и спекулације изложене у овим текстовима даље су развијали многобројни значајни таоистички писци.[15]

Религијске праксе[уреди]

Таоистички обред у Кини.

Рани таоизам је развио скуп пракси типичних за све касније таоистичке школе, као што је „неговање животне моћи“ (yang qi), „избегавање житарица“ (pi gu), „очување Једног“ (shou yi) и извођење медитативних, телесних и вежби дисања.[15]

У таоистичкој религији постоје јасни морални елементи, а конфучијевске врлине, као што су људскост, праведност, лојалност и поштовање за претке, прихваћени су као део праксе. Но, највише врлине су оне које је истицао Лао Це: флексибилност, понизност, неделање и спокојство.

Богови, богиње или духови бележе све грехе, те човек своје погрешке мора да окаје рецитујући свете текстове, нарочило Тао те ђинг, затим кроз исповест и казну која се састојала од служења заједници. Обавезе стављене пред вернике су удвостручене захтевима духовних моћи или бића. На пример, према таоизму небеског учитеља, три божанства или намесника неба, земље и воде имали су обавезу да проверавају човеково понашање и санкционишу његове поступке.[15]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 116-117), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
  2. 2,0 2,1 Pollard (2011), стр. 164
  3. ^ Creel, What Is Taoism?, 2
  4. ^ taoizam (Proleksis enciklopedija)
  5. 5,0 5,1 Ju-Lan (1977), стр. 285-296.
  6. ^ Creel (1970). стр. 48,62-63. What Is Taoism? https://books.google.com/books?id=5p6EBnx4_W0C&pg=PA48
  7. ^ S.Y. Hsieh, (1995). стр. 92 Chinese Thought: An Introduction. https://books.google.com/books?id=-E5LZeR7QKwC&pg=PA92
  8. ^ Julia Ching, R. W. L. Guisso. (1991). стр. 75,119. Sages and Filial Sons. https://books.google.com/books?id=ynfrlFZcUG8C&pg=PA75
  9. ^ Nadeau (2012), стр. 42.
  10. ^ Catherine Despeux, "Women in Daoism", in Kohn, Livia, ур. (2000). Daoism Handbook. Leiden: Brill.  pp. 403-404
  11. ^ Chan (2005), стр. 93.
  12. ^ The Ancient Chinese Super State of Primary Societies: Taoist Philosophy for the 21st Century, You-Sheng Li, June (2010). стр. 300
  13. 13,0 13,1 13,2 Ju-Lan (1977), стр. 77-84.
  14. 14,0 14,1 taoizam (Hrvatska enciklopedija)
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 15,6 15,7 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 123), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
  16. ^ tao, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.

Литература[уреди]

  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
  • Balfour, Frederic Henry, tr. The Divine Classic of Nan-Hua; Being the Works of Chuang Tsze, Taoist Philosopher (Kelly & Walsh, 1881).
  • Barrett, Rick. Taijiquan: Through the Western Gate. (Blue Snake Books, 2006). ISBN 978-1-58394-139-3. 
  • Cane, Eulalio Paul. Harmony: Radical Taoism Gently Applied. (Trafford Publishing, 2002). ISBN 978-1-4122-4778-8. 
  • Carr, Michael (1990). „Whence the Pronunciation of Taoism?”. Dictionaries. 12: 55—74. 
  • Carr, David T.; Zhang, Canhui. Space, Time, and Culture. (Springer, 2004). ISBN 978-1-4020-2823-6. 
  • Chan Wing-tsit. A Source Book in Chinese Philosophy. (Princeton, 1963). ISBN 978-0-691-01964-2. 
  • Chan, Kim-Kwong (2005). „Religion in China in the Twenty-first Century: Some Scenarios”. Religion, State & Society. 33 (2). doi:10.1080/09637490500118570. 
  • Chang, Stephen T. The Great Tao. (Tao Longevity LLC, 1985). ISBN 978-0-942196-01-6. 
  • Demerath, Nicholas J. Crossing the Gods: World Religions and Worldly Politics. (Rutgers University Press, 2003). ISBN 978-0-8135-3207-3. 
  • Dumoulin, Heinrich; Heisig, James W.; Knitter, Paul (2005). Zen Buddhism: A History (India and China). World Wisdom, Inc. ISBN 978-0-941532-89-1. 
  • Eliade, Mircea. A History of Religious Ideas, Volume 2. Translated by Willard R. Trask. Chicago: University of Chicago Press, 1984.
  • Fasching, Darrell J.; deChant, Dell. Comparative Religious Ethics: a narrative approach. (Blackwell Publishing, 2001). ISBN 978-0-631-20125-0. 
  • Fisher, Mary Pat. Living Religions: An Encyclopaedia of the World's Faiths. (I.B. Tauris, 1997). ISBN 978-1-86064-148-0. 
  • Fowler, Jeaneane. An Introduction To The Philosophy And Religion Of Taoism' (Sussex Academic Press, 2005)
  • Girardot, N. J. (1988). Myth and Meaning in Early Taoism: The Theme of Chaos (hun-tun). University of California Press. стр. 56. ISBN 978-0-520-06460-7. 
  • Goodspeed, Bennett W. The Tao Jones Averages: A Guide to Whole-Brained Investing (E. P. Dutton, 1983).
  • Graham, Angus (1989). Disputers of the Tao. (Open Court. ISBN 978-0-8126-9087-3. 
  • Hansen, Chad D. A Daoist Theory of Chinese Thought: A Philosophical Interpretation. (Oxford University Press, 2000). ISBN 978-0-19-513419-3. 
  • Hucker, Charles O. China's Imperial Past: An Introduction to Chinese History and Culture. (Stanford University Press, 1995). ISBN 978-0-8047-2353-4. 
  • Idema, Wilt; Haft, Lloyd (1997). A Guide to Chinese Literature. Ann Arbor: Center for Chinese Studies, University of Michigan. ISBN 978-0-89264-123-9. 
  • Jones, Richard H. Mysticism and Morality: a new look at old questions. (Lexington Books, 2004). ISBN 978-0-7391-0784-3. 
  • Keller, Catherine. The Face of the Deep: A Theology of Becoming. (Routledge, 2003). ISBN 978-0-415-25648-3. 
  • Kim, Ha Poong (2003). Reading Lao Tzu: A Companion to the Tao Te Ching With a New Translation. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4010-8316-8. 
  • Kirkland, Russel. Taoism: The Enduring Tradition. (Routledge, 2004). ISBN 978-0-415-26322-1. 
  • Kohn, Livia, ed. Daoism Handbook (Leiden: Brill, 2000).
  • Kohn, Livia. The Daoist Monastic Manual: A Translation of the Fengdao Kejie (New York: Oxford University Press 2004)
  • Kohn, Livia & LaFargue, Michael, ed. Lao-Tzu and the Tao-Te-Ching. (SUNY Press, 1998). ISBN 978-0-7914-3599-1. 
  • Kraemer, Kenneth. World Scriptures: An Introduction to Comparative Religions. (Paulist Press, 1986). ISBN 978-0-8091-2781-8. 
  • LaFargue, Michael. Tao and Method: A Reasoned Approach to the Tao Te Ching. (SUNY Press. 1994. ISBN 978-0-7914-1601-3. 
  • Little, Stephen (2000). Taoism and the Arts of China. (Chicago: Art Institute of Chicago). ISBN 978-0-520-22784-2. 
  • Mair, Victor H. The Columbia History of Chinese Literature (Columbia University Press). 2001. ISBN 978-0-231-10984-0.
  • Mair, Victor H. (1983). Experimental Essays on Chuang-tzu. (Hawaii. ISBN 978-0-88706-967-3. 
  • Markham, Ian S. & Ruparell, Tinu. Encountering Religion: an introduction to the religions of the world. (Blackwell Publishing, 2001). ISBN 978-0-631-20674-3. 
  • Martin, William (2005). A Path And A Practice: Using Lao Tzu's Tao Te Ching as a Guide to an Awakened Spiritual Life. Marlowe & Company. ISBN 978-1-56924-390-9. 
  • Martinson, Paul Varo. A theology of world religions: Interpreting God, self, and world in Semitic, Indian, and Chinese thought. (Augsburg Publishing House, 1987). ISBN 978-0-8066-2253-8. 
  • Maspero, Henri. Translated by Frank A. Kierman, Jr (1981). Taoism and Chinese Religion. University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-308-1. 
  • Miller, James (2003). Daoism: A Short Introduction. (Oxford: Oneworld Publications). ISBN 978-1-85168-315-4. 
  • Mollier, Christine. Buddhism and Taoism Face to Face: Scripture, Ritual, and Iconographic Exchange in Medieval China. (University of Hawai'i Press, 2008). ISBN 978-0-8248-3169-1. 
  • Moore, Charles Alexander. The Chinese Mind: Essentials of Chinese Philosophy and Culture. (University of Hawaii Press, 1967). ISBN 978-0-8248-0075-8. 
  • Nadeau, Randal L. (2012). The Wiley-Blackwell Companion to Chinese Religions. Malden, MA: Blackwell. 
  • Occhiogrosso, Peter (1994). The Joy of Sects. (Doubleday). ISBN 978-0-385-42564-3. 
  • Pas, Julian F. & Leung, Man Kam. Historical Dictionary of Taoism. (Scarecrow Press, 1998). ISBN 978-0-8108-3369-2. 
  • Prebish, Charles. Buddhism: A Modern Perspective. (Penn State Press, 1975). ISBN 978-0-271-01195-0. 
  • Robinet, Isabelle. Taoist Meditation: The Mao-shan Tradition of Great Purity (Albany: SUNY Press, 1993 [original French 1989]).
  • Robinet, Isabelle. Taoism: Growth of a Religion. (Stanford: Stanford University Press. 1997 [original French 1992]). ISBN 978-0-8047-2839-3. 
  • Segal, Robert Alan. The Blackwell Companion to the Study of Religion. (Blackwell Publishing, 2006). ISBN 978-0-631-23216-2. 
  • Schipper, Kristopher. The Taoist Body (Berkeley: University of California Press, 1993 [original French version 1982]).
  • Schipper, Kristopher and Franciscus Verellen. The Taoist Canon: A Historical Companion to the Daozang (Chicago: University of Chicago, 2004).
  • Sharot, Stephen. A Comparative Sociology of World Religions: virtuosos, priests, and popular religion. (New York: NYU Press, 2001). ISBN 978-0-8147-9805-8. 
  • Silvers, Brock. The Taoist Manual (Honolulu: Sacred Mountain Press, 2005).
  • Slingerland, Edward Gilman. Effortless Action: Wu-Wei as Conceptual Metaphor and Spiritual Ideal in Early China (Oxford University Press). 2003. ISBN 978-0-19-513899-3.
  • Van Voorst, Robert E. Anthology of World Scriptures (Thomson Wadsworth). 2005. ISBN 978-0-534-52099-1.
  • Waley, Arthur. The Way and Its Power: A Study of the Tao Te Ching and Its Place in Chinese Thought. (Grove Press, 1958). ISBN 978-0-8021-5085-1. 
  • Watts, Alan Wilson (1977). Tao: The Watercourse Way. with Al Chung-liang Huang (Pantheon). ISBN 978-0-394-73311-1. 
  • Chung-yuan, Chang (1968). Creativity and Taoism, A Study of Chinese Philosophy, Art, and Poetry. New York: Harper Torchbooks. ISBN 978-0-06-131968-6. 
  • Kirkland, Russell (2004). Taoism: The Enduring Tradition. (London and New York: Routledge). ISBN 978-0-415-26321-4. 
  • Klaus, Hilmar (2009). The Tao of Wisdom. Laozi – Daodejing. Chinese-English-German. Aachen: Hochschulverlag 600 pp. ISBN 978-3-8107-0055-1. 
  • Kohn, Livia (1993). The Taoist Experience: An Anthology. (Albany: SUNY Press. ). ISBN 978-0-7914-1579-5. 
  • Komjathy, Louis (2013). The Daoist Tradition: An Introduction. (London and New York: Bloomsbury Academic). ISBN 978-1441168733. 
  • Komjathy, Louis (2014). Daoism: A Guide for the Perplexed. (London and New York: Bloomsbury Academic). ISBN 978-1441148155. 
  • Miller, James (2003). Daoism: A Short Introduction. (Oxford: Oneworld Publications). ISBN 978-1-85168-315-4. 
  • Pregadio, Fabrizio, ed (2008). The Encyclopedia of Taoism. 2 vol. (London and New York: Routledge). ISBN 978-0-7007-1200-7. 
  • Saso, Michael R. (1990). Taoism and the Rite of Cosmic Renewal. 2nd ed. (Pullman: Washington State University Press. ). ISBN 978-0-87422-054-4. 
  • Sivin, Nathan (1968). Chinese Alchemy: Preliminary Studies. (Cambridge: Harvard University Press. ). ISBN 978-0-674-12150-8. 
  • Sommer, Deborah (1995). Chinese Religion: An Anthology of Sources. (Oxford University Press. ). ISBN 978-0-19-508895-3. 
  • Tian, Chenshan (2005). Chinese Dialectics: From Yijing To Marxism. (Lanham: Lexington Books. ). ISBN 978-0-7391-0922-9. 
  • Watts, Alan (1977). Tao: The Watercourse Way. (New York: Pantheon). ISBN 978-0-394-73311-1. 
  • Welch, H. and Seidel, A. (1979). Facets of Taoism. (New Haven: Yale University Press. ). ISBN 978-0-300-01695-6. 
  • Dyer, Wayne (2007). Change Your Thoughts, Change Your Life: Living the Wisdom of the Tao. (Hay House). ISBN 978-1-4019-1750-0. 
  • Hoff, Benjamin (1983). The Tao of Pooh. (Penguin). ISBN 978-0-14-006747-7. 
  • Wilde, Stuart (1995). Infinite Self: 33 Steps to Reclaiming Your Inner Power. (Hay House). ISBN 978-1-56170-349-4. 
  • Gerstner, Ansgar (2009). The Tao of Business. (Earnshaw Books. ). ISBN 978-988-18-1547-7.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • The Tao of Steve, a 2000 film directed by Jenniphr Goodman and starring Donal Logue.

Спољашње везе[уреди]