Јован Рашковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Рашковић
Рашковић у Чикагу, септембра 1990. године
Лични подаци
Датум рођења(1929-07-05)5. јул 1929.
Место рођењаКнин, Краљевина СХС
Датум смрти28. јул 1992.(1992-07-28) (63 год.)
Место смртиБеоград, СР Југославија
РелигијаПравославни хришћанин
УниверзитетСвеучилиште у Загребу
Породица
ДецаСанда
ПородицаВјера Рашковић Зец (сестра)
Политичка каријера
Политичка
странка
Српска демократска странка (1990—1992)

Јован Рашковић (Книн, 5. јул 1929Београд, 28. јул 1992) био је српски психијатар, политичар, универзитетски професор и академик.

Пре рата у данашњој Хрватској радио је као лекар и начелник болнице у далматинском граду Шибенику, где је и становао. На почетку рата, његова кућа је минирана до темеља од стране хрватске стране. Током ратова за југословенско наслеђе, предлагао је мировно и цивилизацијско решење и залагао се за ненаоружани отпор и грађанску непослушност Срба са простора данашње Хрватске, уместо оружаног сукоба. Он је 1990. године основао Српску демократску странку (СДС) у Хрватској.[1] Држао је низ говора, трибина и покушавао да убеди народ, званични Београд и Загреб као и дијаспору за своја становишта и решења сукоба. На почетку рата се преселио у Београд где је радио у Болници „Свети Сава” до своје смрти у 63. години. Објавио је неколико монографија, књига, стручних радова и чланака. Улице у Србији и Српској су постхумно именоване по њему.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је као син адвоката Душана Рашковића. Живео је у Книну до почетка Другог светског рата (1941), када као дете бежи у Кистање, које је анектирала Италија. Ниже разреде гимназије приватно полаже у Задру и Книну. После Другог светског рата живи у Загребу, где је 1948. године матурирао.[2]

У Загребу студира електротехнику и медицину. Медицину је завршио 1956. године, а специјалистички испит из неуропсихијатрије положио 1962. године. Докторску дисертацију одбранио је 1975. године на Медицинском факултету Универзитета у Загребу.

Био је директор Опште болнице у Шибенику (1959—1961), а затим (1961—1962) први директор новоформираног медицинског центра у истом граду. Бавећи се неурофизиологијом, истраживања проводи у оквиру Института за клиничку неурофизиологију Медицинског факултета у Љубљани, у чијем је формирању учествовао.

Професор је универзитета у Љубљани и Загребу, и гостујући професор на многим угледним универзитетима у свету: Лондон, Хјустон, Павиа, Рим и други.

Био је директор Центра за научно-истраживачки рад болнице „Свети Сава“ у Београду, члан Медицинске академије Хрватске, почасни члан Чехословачког удружења психијатара и Удружења психијатара Италије.

Примљен је за члана ван радног састава Српске академије наука и уметности 15. децембра 1988. године.[3]

Један је од најугледнијих психијатара у Југославији. Сарађивао је с многим угледним појединцима и установама у свету. Аутор је преко стотину медицинских публикација, стручних и научних радова, те неколико монографија. Књига „Луда земља”, коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану политике. Постхумно му је објављена књига текстова „Душа и слобода” (1995).[4]

Политичка делатност[уреди | уреди извор]

Иако није имао искуства у области политике, нити формалног образовања у области државног права и историје, почевши од 1989. године почео је да се истиче као један од политичких лидера Срба у Хрватској, међу којима је уживао велики углед, првенствено као признати научник и академик. Захваљујући том угледу, изабран је за првог председника Српске демократске странке (СДС) у Хрватској (1990). Књига под називом Луда земља, коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану политике. Његов академско-теоријски приступ у решавању политичких проблема показао се као недовољан за остваривање и заштиту српских националних интереса у Хрватској, што је до пуног изражаја дошло током његових сусрета и преговора са хрватским председником Фрањом Туђманом, који је као бивши генерал и историчар имао далеко више искуства у вођењу послова од општег политичког значаја.

Након избијања рата, напустио је Хрватску и дошао у Београд након почетка ратних дешавања и након победе политике којој се оштро супротстављао. Српско питање у Хрватској почели су да решавају неки други људи, неком другачијом политиком и неким другачијим средствима. Рашковић је стрепео и упозоравао на то, али политички центри моћи у Београду наилазили су на веће разумевање у Српској Крајини. Таква политика, неодговорни потези и вође недорасле историјском тренутку и изазову, допринели су да српски народ доживи још већу несрећу.

Смрт и наслеђе[уреди | уреди извор]

Рашковић је преминуо у специјалној болници „Свети Сава” у Београду од последица срчаног удара. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

После смрти, пријатељи су му (председник Издавачког савета Стојан Бербер) у издању новосадске „Славије” објавили књигу текстова „Душа и слобода” (1995), коју је уредио Милутин Шљиванчанин, а предговор и поговор написали су Радован Караџић и академик Добрица Ћосић. Рашковић је један од људи којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману Пријатељи. Добрица Ћосић је за Рашковића написао да је био човек хуманистичке опредељености и дубоке духовности који је следио само себе. Сматрао је да није било политичара попут Рашковића ни у Срба ни у Хрвата. Према Ћосићу, на његове мировне, демократске и цивилизацијске предлоге и заговарања политичког дијалога, званични Загреб на челу са Туђманом одговорао је са одбијањем и делимичним понижењем, у виду игнорисања и објављивања транскрипта разговора са насловом извученим из контекста.[5]

Бербер описује Рашковића и у свом награђеном роману „Трифунеја” (трећа књига), у издању ИП Матица српска (2003).

По Јовану Рашковићу у знак захвалности названо је Дом здравља у Мркоњић Граду као и улице у Приједору, Требињу, Бијељини, Бања Луци, Новим Бановцима и Смедереву.

Народ села Марићка испод Козаре подигао је бисту у порти Цркве Светог пророка Илије на месту где је др Рашковић 2. августа 1989. године одржао говор пред више од 10.000 људи.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Кћерка др Јована Рашковића[2] и др Тање Стипишић је др Санда Рашковић Ивић, психијатар, амбасадор Републике Србије у Италији (2008-2011) и председник Демократске странке Србије (2014-2016).

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jovan Rašković - Večernji.hr”. Архивирано из оригинала 03. 09. 2014. г. Приступљено 18. 08. 2014. 
  2. ^ а б „Jovan Rašković – Tuđmanova i Miloševićeva žrtva”. P-portal (на језику: хрватски). 2022-07-29. Приступљено 2022-07-29. 
  3. ^ „Јован Рашковић, биографија на званичном сајту САНУ”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2020-08-05. 
  4. ^ Коста Новакови - "Срби Сјеверне Далмације", Зора, стр.225-226
  5. ^ Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 149—150. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]