Битка за Вуковар — разлика између измена

Битка за Вуковар
	Део Рата у Хрватској
	; Тешко оштећени водоторањ у Вуковару
Време	25. август — 18. новембар 1991.
Место	Вуковар
Узрок	Хрватска блокада касарне ЈНА у Вуковару
Исход	Победа СФРЈ
Територијалне; промене	Вуковар враћен у састав СФРЈ
Сукобљене стране
СФРЈ ЈНА; Територијална одбрана; Српска добровољачка гарда; Бели орлови Датотека:Serbian Radical Party flag.png Добровољци Српске радикалне странке; ;	Хрватска Збор народне гарде; Хрватска полиција; ХОС;
Команданти и вође
Александар Спирковски; Младен Братић †; Живота Панић; Миле Мркшић; Веселин Шљиванчанин; Жељко Ражнатовић Аркан; Драгослав Бокан; Датотека:Serbian Radical Party flag.png Војислав Шешељ	Благо Задро †; Миле Дедаковић; Бранко Борковић; Марко Бабић; Роберт Шилић †
Јачина
око 36.000 (у зависности од фазе битке)	око 1.800
Жртве и губици
незваничне српске процене:; 1.103 погинулих и 2.500 рањених војника; уништено 32 тенкова и оклопних возила; уништена 3 авиона (2 оборена, 1 пао због техничке неисправности)	званичне хрватске процене:; 921 погинулих; 770 рањено; 1.527 заробљених
	1.131 погинулих и 550 несталих цивила

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 12. јануар 2020. у 21:48

Битка за Вуковар била је 87-дневна опсада града Вуковара од стране Југословенске народне армије, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага од краја августа до средине новембра 1991. током рата у Хрватској. Битка се завршила поразом хрватског Збора народне гарде, великим разарањем Вуковара и великим бројем мртвих, рањених и избеглих.^{[тражи се извор]}

Битка је била значајан и симболички губитак за Хрватску, која није повратила контролу над градом све до 1998.^{[тражи се извор]}

Вуковар пред битку

Вуковар је важан регионални центар на граници Хрватске и Србије, који се налази на десној обали Дунава. Он је важна лука и центар пре рата етнички измешане области. У општини је по попису из 1991. живело 84.189 становника, од чега су 36.910 (43,8%) били Хрвати, 31.445 (37,4%) Срби, 6.124 (7,3%) Југословени, 1.375 (1,6%) Мађари и 8.335 (9,9%) осталих.^[5]^[6]

У самом Вуковару је живело око 45.000 људи почетком 1991. Мала већина (52,98%) становништва града су били Хрвати, док су Срби чинили 36,28% становништва.^[5]^[7] Већина Срба је живела у центру града, док су Хрвати живели у индустријским предграђима. Пре 1990, становништво је било врло интегрисано^{[тражи се извор]}, са необично великим процентом мешовитих бракова и људи који су се изјашњавали као Југословени^{[тражи се извор]}, а не као Хрвати или Срби.^{[тражи се извор]}

Док је на изборима 1990. у Хрватској победио ХДЗ са националистичком реториком, дотле је у Вуковару победила странка реформисаних комуниста. У јулу 1990. године, скупштина општине Вуковар, у којој су већина били Срби и пројугословенски оријентисани Хрвати, одбило је да прихвати нови устав Хрватске којим су Срби изгубили статус конститутивног народа и постали национална мањина. Хрватска влада је због тога наоружавала паравојне снаге тобоже као резервну полицију, да би осигурала превласт на терену.^{[тражи се извор]}

Увод у битку

Група активиста ХДЗ, предвођена Гојком Шушком, политичким емигрантом и успешним канадским угоститељом (касније Хрватски министар одбране), пришуњала се Борову Селу и испалила три пројектила „амбруст“. Нико није погинуо, али су локални Срби, већ потпомогнути сународницима из Србије, појачали одбрану.^[8]

Напетост је појачана, када пада прва цивилна жртва у Хрватској. Док се враћао са првомајског уранка Србина Стевана Инића, рођеног 1928. године, је убио Хрват Ђуро Геленчир, припадних ХДЗ-ове партијске, етнички чисте хрватске полиције, што је драматично одјекнуло међу Србима, али и неострашћеним Хрватима.^[9]

Две недеље после плитвичког инцидента, за Први мај, неколико полицајаца из Осијека се ушуњало у Борово Село у намери да скине југословенску заставу, истакнуту у част празника, и постави нову хрватску заставу. Стражари су запуцали и двојицу ранили и заробили. Следећег јутра, двадесетак хрватских полицајаца ушло је аутобусом у Борово Село у намери да ослободи заробљене полицајце. Дочекани су паљбом. Дванаест их је погинуло.^{[тражи се извор]}

Дана 25. јуна 1991, Хрватска је прогласила независност од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Српски народ у Хрватској се оштро побунила против овог чина, и прихватио се оружја. Подржавао их је српски лидер Слободан Милошевић као и вођство ЈНА. Хрватске паравојне снаге и полиција нису могле да се потпуно одвоје од Југославије, а да пре тога не покоре или протерају Србе и ЈНА.^{[тражи се извор]}

У овом стадијуму југословенског конфликта, Милошевићеви и циљеви ЈНА су се у неколико тачака разликовали. Сматра се да је Милошевић желео да подржи напоре побуњених српских заједница да се отцепе од независне Хрватске и да се припоје Југославији. Вођство ЈНА је такође подржавало побуну Срба али је имало за циљ да онеспособи и укине нову хрватску државу и одржи Југославију. Према изјавама бившег начелника ЈНА Вељка Кадијевића, циљ ЈНА је био да уђе дубоко у Хрватску, заузме Загреб и уништи њене оружане снаге. Када би тај задатак био остварен, нова Југославија би могла да одређује своје западне границе. Кључни елемент овог плана је била употреба тешко наоружаних снага којим би се заузела област источне Славоније која је насељена Србима, да би се затим даље напредовало на запад до Загреба.^{[тражи се извор]}

Регион је већ био у стању дугорочне политичке кризе. Водећа хрватска националистичка странка ХДЗ имала је мало директног утицаја на Општину Вуковар, јер на изборима 1990. године није добила ни једно од пет места за представнике општине у парламенту. У јулу 1990. године, скупштина општине Вуковар, у коме су већина били Срби, одбило је да прихвати нови устав Хрватске којим су Срби изгубили статус конститутивног народа и постали национална мањина и око тога се сукобило са хрватском владом. Доминантна странка у скупштини општине била је Савез комуниста Хрватске. Србин Славко Докмановић, по струци пољопривредни инжењер, изабран је за председника Већа.^{[тражи се извор]}

До пролећа 1991. године, хрватске паравојне формације су се наоружале у Вуковару. Биле су под вођством Мерчепа и имале су намере да започну са терористичким нападима на Србе. Српске паравојне јединице су сместиле своју базу у вуковарском приградском насељу Борово Село, у којем је већину чинило српско становништво. Милитантна пропаганда из Загреба је допринела заоштравању односа и радикализовала велики број грађана, утичући на њих да другу страну виде у најгорем могућем светлу. Стање напетости погоршано је акцијама појединих радикалних чланова ХДЗ-а који су извршавали нападе на српске цивиле и њихову имовину.^{[тражи се извор]}

Рани стадијуми конфликта

Док се стање у источној Славонији погоршавало, у самом Вуковару је локални командант паравојних јединица Томислав Мерчеп стекао репутацију по бруталности према локалним Србима. Најмање 80 Срба је убијено или нестало приликом напада Мерчепових паравојних снага. Још пре првих жртава 9. априла 1991. године Докмановић је написао драматично писмо хрватском председнику Фрањи Туђману изјављујући „да је тренутно стање у Вуковару веома критично и да прети да сваког тренутка ескалира у међуетнички сукоб са могућим трајним, трагичним и непредвидивим последицама, што је посебно наглашено све учесталијим наоружавањем цивилног становништва које се наставља и које ствара атмосферу страха и потпуног одсуства поверења становништа у било коју владину институцију“.^{[тражи се извор]}

Као датум почетка рата се узима 29. јул 1991. када су два припадника ЈНА који су из вуковарске касарне, где је био смештен 12. понтоњерски батаљон ЈНА са регрутима на редовном служењу војног рока, дошли у пошту у Борово Насеље, да предају писма. Ту их је напала патрола хрватске полиције. Они су успели да се одбране и некако се вратили у касарну. Наредни дан је и касарна у Вуковару била опкољена и није заузета током целог времена рата. Генералштаб ЈНА у складу са својим уставним овлашћењима реагује, тада још увек важеће државе СФРЈ. Наредних месеци из Србије долазе јединице ЈНА које су биле послате да одблокирају касарну, а терористе ухапсе.^{[тражи се извор]}

У покушају да одузме Србима локалну власт у општини Вуковару, влада у Загребу је сменила Општинско веће и његовог председника у јулу 1991. Они су замењени комесаром хрватске владе Марином Видићем Билијем. Ово је још више удаљило локалне Србе, а Били је схватио да терор над Србима има негативне последице по хрватске интересе на терену. Марин Видић Били је 18. августа 1991. написао драматично писмо целом хрватском политичком врху да Мерчепова група убија Србе, упада у српске станове, краде кола, камионе, диже кафиће у ваздух, одводи Србе и убија их. Такво дивљање хрватских екстремиста изазвало је српски противодговор, па је током јула и августа 1991. године хрватска влада прогресивно губила контролу над источном Славонијом, а српске снаге су често уз подршку јединица ЈНА које су биле стациониране у близини, побеђивале хрватске екстремне снаге и постављали барикаде и минска поља.^{[тражи се извор]}

ЈНА је заузела позиције на другој страни Дунава, а бојни бродови ЈНА су патролирали реком. Спорадични минобацачки напади на Вуковар су почели у јулу, а далекометна артиљерија је почела да гађа град почетком августа. До краја августа је број становника града пао на око 15.000. Становништво које је остало су сачињавали Хрвати, Срби и људи других националности. Вуковар је у том моменту већ био у великом делу окружен територијом под српском контролом, а од 25. августа почиње редовно гранатирање и ваздушни напади на град. Међутим, још увек није било покушаја да се град пешадијски заузме. Борба се у принципу састојала у интензивној размени ватре између територија под српском и хрватском контролом.^{[тражи се извор]}

У борбама за Вуковар учествовале су и разне српске паравојне формације. Процена је да њихових припадника није било више од 800. Паравојне јединице које су учествовале у бици за Вуковар су: Српска добровољачка гарда, познатија као Арканови Тигрови под вођством команданта Жељка Ражнатовића Аркана, добровољци Српске радикалне странке познатији као Шешељевци и Бели орлови под вођством команданта Драгослава Бокана. Тактика ЈНА код ослобађања Вуковара је била крени-стани што је умртвљавало борбени морал.^{[тражи се извор]}

Хрватске снаге

У Вуковару се под потпуном или делимичном опсадом налазило око 2.000 припадника хрватских паравојних снага, 204. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) и Министарства унутрашњих послова (МУП) Хрватске. Били су релативно слабо наоружани и имали су мало тешког наоружања, али су набавили додатно оружје након заузимања касарни ЈНА широм Хрватске. Ишле су им на руку и одбрамбене предности које је пружао градски терен. Све време током битке за Вуковар десетине хиљада припадника хрватских снага покушавало је да уђе у Вуковар и помогне снагама у опсади. Веома дуго трајало је смењивање јединица у граду и долазак свежих снага и оружја. Веома дуго трајао је и велики притисак на српске снаге, које су опседале град.^{[тражи се извор]}

Миле Дедаковић - Јастреб — заменик команданта, и Бранко Борковић — командант хрватских снага, одиграли су кључну улогу у смишљању дефанзивне тактике која је задржала ЈНА ван Вуковара током дужег временског периода. Направили су здружену командну структуру која је створила једну бригаду од претходно одвојених елемената. Њихова тактика се базирала на интегрисаном одбрамбеном систему који је укључивао минирање прилазних путева, антитенковске тимове, снајпере и добро утврђене одбрамбене положаје. Ова комбинација је имала за циљ да успорава и разбија нападе ЈНА до момента када би контранапад натерао ЈНА на повлачење.^{[тражи се извор]}

Крај битке

До краја 1991. српске војне и паравојне снаге су превладале већим делом Вуковарске општине, затим бочном страном према Винковцима и путем који води за Осијек.

Заробљеници и ратни злочини

У овом периоду, почињени су злочини против хрватских ратних заробљеника познатији као Трпињска цеста и Овчара.

Жртве

Хрватске

Према званичним српским проценама, хрватске снаге су током битке за Вуковар имале 921 погинулог и 770 рањених војника.

У емисији ХРТ-а, Недјељом у два, од 15. децембра 2013. Ведрана Рудан у 21. минуту говори да је Туђман Линићу наредио да цивиле који су се налазили у избеглиштву у Опатији и Ловрану вози у Вуковар. Линић је то одбио и Туђман је сам морао да организује превоз. Тако је одвео у смрт многе јер му је био потребан материјал за пропагандни рат. О истој теми је проговорио и водитељ Дневника ХРТ-а Зоран Шпрајц, па је због тога привремено суспендован.^{[тражи се извор]}

Југословенске/српске

Према незваничним српским проценама, током битке за Вуковар, југословенске и српске снаге су имале 1.103 погинулих и 2.500 рањених војника.

Види још

Референце

^ Balkan Battlegrounds (Central Intelligence Agency, 2002)
^ Šebetovsky 2002, стр. 11
^ (језик: енглески) DEAD WARRIORS MISLAID IN POLITICAL HAZE Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2011)", 25 November 1997
^ „vukovarac.net: The Best Search Links on the Net”. www.vukovarac.net. Приступљено 1. 7. 2018.
^ ^а ^б „Архивирана копија”. 20070927222121. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 9. 9. 2007. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) | title = Popis stanovništva 1991. Vukovarski kraj], Приступљено 14. 4. 2013.
^ [https://web.archive.org/web/20030804181826/http://www.un.org/icty/indictment/english/mrk-2ai020822e.htm Icty - Tpiy ::| accessdate=1. 7. 2018| last=| first = |date=| work = | publisher = www.hic.hr}}
^ (језик: енглески) A Sort of Homecoming, Приступљено 14. 4. 2013.
^ NIN / Balvan revolucija
^ „Време тихог пакла”. novosti.rs. Новости. 21. 10. 2004. Приступљено 23. 9. 2013.

Литература

Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. McGill-Quenn's University Press. ISBN 978-0-7735-1429-4.
Пекић, Љиљана (1995). Предворје пакла : вуковарско пролеће 1991. Вуковар-Београд.
Црнчевић, Ранко (1995). Вуковар '91 - моја истина : ратни дневник. Бачка Паланка-Нови Сад.

Спољашње везе

[CIA-1] Balkan Battlegrounds (Central Intelligence Agency, 2002)

[Šebetovsky11-2] Šebetovsky 2002, стр. 11

[3] (језик: енглески) DEAD WARRIORS MISLAID IN POLITICAL HAZE Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2011)", 25 November 1997

[4] „vukovarac.net: The Best Search Links on the Net”. www.vukovarac.net. Приступљено 1. 7. 2018.

[Popis-5] а ^б „Архивирана копија”. 20070927222121. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 9. 9. 2007. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) | title = Popis stanovništva 1991. Vukovarski kraj], Приступљено 14. 4. 2013.

[6] [https://web.archive.org/web/20030804181826/http://www.un.org/icty/indictment/english/mrk-2ai020822e.htm Icty - Tpiy ::| accessdate=1. 7. 2018| last=| first = |date=| work = | publisher = www.hic.hr}}

[7] (језик: енглески) A Sort of Homecoming, Приступљено 14. 4. 2013.

[8] NIN / Balvan revolucija

[9] „Време тихог пакла”. novosti.rs. Новости. 21. 10. 2004. Приступљено 23. 9. 2013.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

@@ Ред 82: / Ред 82: @@
 До краја 1991. српске војне и паравојне снаге су превладале већим делом Вуковарске општине, затим бочном страном према [[Винковци]]ма и путем који води за [[Осијек]].
-[[Датотека:Map 3 - Croatia - Eastern Slavonia - September 1991 - January 1992.jpg|мини|десно|Стање након освајања Вуковара]]<br />
+[[Датотека:Map 3 - Croatia - Eastern Slavonia - September 1991 - January 1992.jpg|мини|десно|Стање након освајања Вуковара]]
+=== Заробљеници и ратни злочини ===
+{{проширити}}
+У овом периоду, почињени су злочини против хрватских ратних заробљеника познатији као [[Трпињска цеста]] и [[Масакр на Овчари|Овчара]].
 == Жртве ==