Španija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Kraljevina Španija
Reino de España
Zastava Španije Grb Španije
Zastava Grb
krilatica: Plus Ultra
Himna
Kraljevski marš (Marcha Real)
Položaj Španije
Glavni grad Madrid
Službeni jezik španski ¹
Kralj: Felipe VI od Španije
Premijer: Marijano Rahoj Brej
Površina  
 — ukupno 504.030 km² (51)
 — voda (%) 1,04
Stanovništvo  
 — 2013. 46.609.700 [1] (28)
 — gustina 93/km² 
Valuta Evro (100 центи)
Vremenska zona UTC +1, +2 (CET, CEST
Internet domen .es
Pozivni broj +34
1 - (Kastiljanski)
(u nekim autonomnim jedinicama, katalonski, baskijski ili galicijski su ko-oficijalni; u Valj d'Aranu araneski dijalekat oksitanskog je ko-oficijalni)
2 - Kanarska ostrva su u drugoj vremenskoj zoni

Španija (šp. España, katal. Espanya, gal. España, bask. Espainia), zvanično Kraljevina Španija je južnoevropska[2] država, smeštena na jugozapadu kontinenta na Pirinejskom poluostrvu i nekoliko susednih arhipelaga i enklava. Graniči se sa Portugalijom na zapadu i Francuskom i Andorom na severoistoku. Izlazi na Sredozemno more na jugu i istoku i Atlantski okean na severu i severozapadu, evropski deo Gibraltara graniči s Španijom. Glavni grad je Madrid. U sastavu Španije se takođe nalaze i dva arhipelaga: Balearska ostrva u Sredozemnom moru i Kanarska ostrva u Atlantskom okeanu. Seuta i Melilja (dve enklave na severu afričkog kontinenta sa statusom autonomnih gradova), kao i Livija (enklava u francuskim Pirinejima), takođe pripadaju španskoj državi.

Španija je članica Ujedinjenih nacija, Evropske unije i NATO saveza.

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Španije

Španija se nalazi u umerenoj zoni, između 43°47'24" severne i 36°00'40" južne geografske širine, i između 7°00'29" istočne i 5°36'40" zapadne geografske dužine.

Reljef[uredi]

Najstariji deo Španije, predstavlja 600-800 metara visoka visoravan Mezeta, koja je građena od prekambrijskih i kristalastih stena i starih krečnjaka. Na severu je okružena mladim nabranim Kantabrijskim planinama i Pirinejima (Piko de Aneti, 3.404 m), a na jugu Andaluzijskim planinama ili Betijskim Kordiljerima, koji su građeni od mezozojskih i tercijarnih naslaga.

Andaluzijske planine sastoje se od nekoliko masiva, koji se pružaju paralelno s obalom Sredozemnog mora: centralni deo Sijera Nevade (Sierra Nevada) s najvišim vrhom Španije (Mulaku, 3.481m). Između južnog ruba Mezete, odnosno Sijera Morene (Sierra Morene) i Andaluzijskih planina nalazi se velika Andaluzijska tektonska depresija. Na severoistočnom rubu Mezete pružaju se Iberijske planine, građene od krednih i jurskih naslaga, a između njih, Pirineja i Kantabrijskih planina smeštena je dolina reke Ebro (Hragonska kotlina). Sa visoravni Mezeta izdižu se planinski masivi Sijera de Gata (Sierra de Gata), Sijera de Gredos (Sierra de Gredos) i Sijera de Gvadarama (Sierra de Guadarrama), koji su nastali rasedanjem u tercijaru. Obala je uglavnom strma i slabo nerazuđena. Dobro je raščlanjena samo obala Galicije i severozapadne Španije sa mnoštvom zaliva karakterističnog oblika.

Klima[uredi]

Španija se nalazi u umerenom pojasu, a njen neujednačen reljef utiče na veliku klimatsku raznovrsnost. Često se za klimu Španije kaže da je sredozemna (mediteranska). Međutim, to je samo donekle tačno jer samo priobalno područje istoka, jugoistoka i juga Španije ima sredozemne karakteristike. Na izmene klime prevashodno utiče nadmorska visina, pa dolazi i do vertikalne klimatske zonalnosti. Uz to, planine se uglavnom izdižu uz rubnim delovima zemlje, pa su značajna prepreka širenju klimatskih uticaja iz okolnih prostora. Zbog toga središnji deo Španije - Mezeta, ima znatno drugačije podneblje, od onog koje bi odgovaralo geografskoj širini tog prostora.

Na istoku i jugu Španije gde preovlađuje sredozemna klima (često se navodi i kao suptropska) srednje mesečne temerature tokom godine kreću se od 13 °C do 25 °C, a izluči se od 350 - 500 mm padavina. Za ovo područje karakteristično je dugo, toplo, suvo i sunčano leto, kada maksimalne temperature dostignu i 48 °C. Sredozemna obala Španije ima najveći broj sunčanih sati u Evropi. Zime su u primorju ugodne, a na jugu tople.

Severozapad Španije, odnosno atlantska obala, koja izlazi i na Biskajski zaliv, ima svežiju klimu, pa se temperature kreću od 8-20 °C. Sa Biskajskog zaliva prema poluostrvu kreću se vlažne mase, pa se na planinskim padinama izluči najviše padavina, oko 900-2.000 mm. Zbog blage okeanske klime i dosta padavina, čitavo područje je pod relativno bujnom i zelenom vegetacijom, pa se ova regija često naziva i „Zelena obala“ (Kosta Verde, šp. Costa Verde).

Unutrašnju Španiju, sa kontinentalnom klimom karakterišu srednje mesečne temperature od 3-23 °C, a tokom zime često budu i negativne. U ovoj regiji se prosečno godišnje izluči ispod 500 mm taloga, a na nekim delovima manje od 300 milimetara. Istočni obod poprima neke karakteristike mediteranske klime, dok se severozapadni rub približava okeanskom klimatu.

Hidrografija[uredi]

Osnovu hidrografske mreže Španije čini pet reka: Gvadalkivir, Gvadijana, Taho (Težo u Portugalu) i Duero, koje pripadaju slivu Atlantskog okeana i Ebro - pritoka Sredozemnog mora. Reke na severozapadu Španije imaju više vode, kraći tok, relativno veliki pad, a njihova estuarska ili rijaska ušća pogoduju razvoju vodenog saobraćaja. Tokovi koji se spuštaju sa visokih planina (Pirineja, Betijskih Kordiljera i dr.) imaju velike padove i značajan hidroenergetski potencijal. U krečnjačkim terenima reke su najčešće formirale kanjone ili klisure, strme odseke („kveste“) a tu su i vodopadi i brzaci, pogodni za proizvodnju električne energije. Veći tokovi iskorišćeni su za navodnjavanje plodnih ravnica.

Flora i fauna[uredi]

Španija ima malo šuma sveg oko 15% ukupne površine, i zastupljene su samo na višim delovima planina, najviše na severozapadu države. U unutrašnjosti Španije osnovu prirodnog pejzaža čine kserofitne zajednice. Šikaru (matorral), uglavnom teško prohodnu sačinjavaju grmovi jasena, lovora, ruzmarina i divlje masline, a na lošem zemljištu raste trava. U tim uslovima uspevaju lekovite biljke, najčešće lavanda, kadulja i majčina dušica. Prostori koji su obrasli majčinom dušicom nazivaju se „tomilares“ (tomillares). U proleće kad šikara i površine pod lekovitim travama ozelene privlače živi svet svojim šarenilom boja i aromatičnim mirisima.

Leti je znatno drugačije, jer uz stalno vedro nebo i visoku temperaturu, vegetacija uglavnom požuti, a u prvi plan dolaze ogoljeni kameni blokovi (sipari). Jugoistočni deo Mezete, u takvim uslovima, ima oskudnu stepsku vegetaciju. Sredozemnu obalu karakteriše raznolikost, koja je uglavnom proizvod ljudskog rada, odnosno radi se o kultivisanim biljnim vrstama (agrumi, masline, vinova loza, povrće, čak i palme i drugo). U sredozemnim klimatsko-vegetacijskim uslovima živi mediteranska fauna, koju karakteriše veliki broj gmizavaca, insekata i ptica, dok su se krupnije životinje održale uglavnom u planinskim predelima.

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Španije

Prva pisana svedočanstva opisuju Iberiju kao zemlju nastanjenu Iberima, Baskima i Keltima. Nakon velikih borbi dolazi pod vlast Rima. Tokom srednjeg veka njom su zavladala germanska plemena da bi nedugo zatim potpala pod vlast Mavara iz severne Afrike. Tokom viševekovne borbe mala hrišćanska kraljevstva sa severa uspela su da povrate vlast nad poluostrvom. Poslednje mavarsko kraljevstvo palo je iste godine kada je Kolumbo stigao da Amerike. Tada je počelo da se stvara globalno carstvo a Španija je naredih vek i po bila vodeća evropska i svetska sila.

Brojni ratovi i drugi problemi vremenom su urušili njen status. Napoleonova invazija je dovela do haosa u zemlji, i podstakla pokrete za nezavisnost u španskim kolonijama. Neposredno pre Drugog svetskog rata Španiju je zadesio krvavi građanski rat koji je na vlast doveo diktatorski režim. Krajem sedamdesetih godina 20. veka dolazi do obnove demokratije a nešto kasnije Španija se pridružuje Evropskoj uniji, beležeći stabilan ekonomski razvoj i kulturni preporod.

Preistorija i predromanski narodi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Iberija
Keltski kastro u A Gvardi u Galiciji.

Na osnovu arheološkog nalazišta Atapuerka može se zaključiti da je Iberijsko poluostrvo bilo nastanjeno hominidima pre 1,2 miliona godina.[4] Ljudi su na Iberijsko poluostrvo došli sa severa pre 35.000 godina. Najpoznatiji artefakti o ovim preistorijskim ljudskim naseobinama su čuveni crteži u pećini Altamira u Kantabriji, na severu poluostrva, koje su načinili Kromanjonci između 35.600 i 13.500 godine pre nove ere.[3][5] Na osnovu arheoloških i genetskih istraživanja dolazi se do zaključka da je Iberijsko poluostrvo poslužilo kao utočište stanovnicima severne Evrope tokom poslednjeg ledenog doba.

Pre rimskog osvajanja Iberijsko poluostrvo su uglavnom nastanjivali Iberi i Kelti. Iberi su živeli duž mediteranske obale od severoistoka do jugoistoka poluostrva. Kelti su nastanjivali unutrašnjost i atlantsku obalu od severozapada do jugozapada. Baski su živeli u zapadnom delu Pirineja i u susednim oblastima, Tartešani su živeli na jugozapadu a Luzitanci i Vetonci u središnji deo zapada poluostrva. Duž sredozemne obale postojale su brojne trgovačke naseobine Feničana, Grka i Kartaginjana.

Rimsko carstvo i Gotsko kraljevstvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Hispanija
Rimski teatar u Meridi

Tokom Drugog punskog rata, između 210. i 205. pre nove ere, Rim je osvojio kartaginjanske kolonije na Sredozemlju. Rimljanima je bilo potrebno skoro dva veka za potpuno osvajanje Iberijskog poluostrva, da bi njime vladali više od šest vekova. Keltsko i iberijsko stanovništvo postepeno je romanizovano (latinizovano). Lokalne vođe su postale deo rimske aristokratije[6] a Hispanija je postala žitnica Rimskog carstva, izvoznik zlata, vune, maslinovog ulja, i vina. Poljoprivredna proizvodnja je povećana sa izgradnjom sistema za navodnjavanje, od kojih su neki još uvek u upotrebi. Carevi Hadrijan, Trajan, Teodosije I, i filozof Seneka su rođeni u Hispaniji. Hrišćanstvo je na ovo podneblje stiglo u prvom veku a raširilo se u gradovima tokom drugog veka.[6] Većina današnjih jezika u Španiji i zakonodavstvo vode poreklo iz ovog perioda.[7]

Toledo, glavni grad Vizigotskog kraljevstva.

Slabljenje vladavine Zapadnog rimskog carstva u Hispaniji je počelo 409, kada su germanska plemena Svevi i Vandali, zajedno sa Sarmatskim Alanima prešli Rajnu i opustošili Galiju, da bi ih Vizigoti iste godine doveli u Iberiju. Svevi su osnovali kraljevstvo na području današnje Galicije i severne Portugalije. Raspadom Zapadnog rimskog carstva nestalo je postojeće društveno uređenje, mada su novoformirane države zadržale mnoge institucije i zakone potonjeg carstva, uključujući hrišćanstvo.

Hazdinzi, saveznici Alana, takođe su osnovali kraljevstvo u Galiciji, zauzevši uglavnom isto područje ali su svoju vlast proširili južno do reke Duero. Vandalsko pleme Silinzi je zauzelo područje nazvano Vandaluzija, današnja Andaluzija. Vizantinci su na jugu Iberijskog poluostrva osnovali enklavu Spaniju, s ciljem obnove Rimskog carstva na ovom području. Međutim, Hispanija je na kraju ujedinjena tokom vladavine Vizigota.

Srednji vek[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Rekonkista

Početkom osmog veka Omejadski kalifat se proširio na Iberijskom poluostrvu. Mavri iz severne Afrike su zauzeli skoro celo poluostrvo, izuzev male planinske oblasti na severozapadu.

Pod šerijatskih zakonima hrišćani i Jevreji su imali podređeni status. Ovakav položaj je hrišćanima i Jevrejima branio ispovedanje religije, takođe njihova prava su u svakom pogledu bila manja u odnosu na muslimane.[8][9]

Preobraćenje u islam dobilo je velike razmere. Veruje se da su krajem 10. veka muladi (muslimani poreklom sa Iberijskog poluostrva) činili većinu stanovništva Al-Andaluza.[10][11]

Muslimansku zajednicu na poluostrvu karakterisala je šarolikost i socijalna napetost. Vremenom je došlo do sukoba između Berbera iz severne Afrike, najzaslužnijih za osvajanje ove teritorije, sa arapskim vođama sa Bliskog istoka. Pored njih tu je bila i brojna mavarska populacija, koja je živela uglavnom u dolini reke Gvadalkivir, u priobalju Valensije, dolini reke Ebro i u planinskim oblastima Granade.[11]

Smrt Rolanda u bici kod Ronsevo Pasa

Kordova, glavni grad kalifata, bio je najveći, najbogatiji i najprefinjeniji grad u zapadnoj Evropi. U Sredozemlju je cvetala trgovinska i kulturna razmena a muslimani su ovo područje oplemenili svojim poznavanjem nauke. Muslimanski i jevrejski naučnici su dali značajan doprinos oživljavanju i širenju grčke kulture u zapadnoj Evropi. Dva značajna filozofa toga doba bili su Ibn Rušd i Mojsije Majmonid. Romanizovani stanovnici Iberijskog poluostrva su zajedno sa muslimanima i Jevrejima doprineli stvaranju autentične kulture na ovom području.[11] Van gradova, gde je živela većina ljudi, vlasništvo nad zemljom nije menjano još od rimskog doba, s obzirom da su muslimanski vlastodršci veoma retko oduzimali zemljište. Takođe, donete su i nove kulture i tehnike obrade zemlje što je doprinelo razvoju poljoprivrede.

Tokom jedanaestog veka dolazi do podela među muslimanima, što je malim hrišćanskim državama omogućilo da znatno prošire svoje teritorije.[11] Vladari dinastija Almoravida i Almohada iz severne Afrike su uspostavili jedinstvo među muslimanima. Ova ponovno ujedinjena islamska država je tokom narednih sto godina beležila napredak i u izvesnoj meri povratila teritorije koje su joj hrišćani zauzeli.

Nedugo pošto su Mavri zauzeli Iberijsko poluostrvo, kod Španaca i Portugalaca nastaje pokret za njegovo oslobađanje pod imenom Rekonkista. Za početak Rekonkiste uzima se bitka kod Kovadonge iz 722. godine. Nakon pobede hrišćanske vojske nad muslimanskim snagama stvorena je hrišćanska Kraljevina Asturija na severozapadu poluostrva. Nedugo zatim, 739. godine, muslimani su proterani iz Galicije koja je priključena Kraljevini Asturiji.

Muslimanska vojska je takođe pokušala prodor preko Pirineja ali je poražena u bici kod Poatjea u Franačkoj. Docnije su franačke snage uspostavile tzv. hrišćanske okruge (šp. Marca Hispánica) na južnoj strani Pirineja. Ove oblasti su kasnije prerasle u kraljevstva Navara, Aragon, i Katalonija.[12] Tokom narednih nekoliko vekova granica između oblasti pod vlašću muslimana i hrišćana protezala se dolinama reka Ebro i Duero.

Raspadom Al-Andaluza, na međusobno zavađena taifska kraljevstva, stekli su se uslovi da hrišćanska kraljevstva ostvare prevlast na Iberijskom poluostrvu. Zauzimanje strateški važnog grada Toleda 1085. godine predstavljalo je pokazatelj velike promene ravnoteže snaga u korist hrišćanskih kraljevstava. Velika mavarska uporišta pala su pod vlast hrišćana u 13. veku – Kordova 1236. a Sevilja 1248. godine – dok je samo enklava Granada ostala u muslimanskim rukama kao vazalna država.[13]

U ovom periodu dolazi do ponovnog procvata književnosti i filozofije nastale na rimskim i gotskim tekovinama. Ramon Ljulj je jedan od značajnijih filozofa ovoga doba. Kralj Alfonso X od Kastilje se posvetio stvaranju jedinstvenog nacionalnog identiteta i buduće države Španije. Težio je ka povezivanju iberijskih hrišćanskih kraljevstava sa drugim srednjovekovnim evropskim državama. Uveo je kastiljanski kao službeni jezik.

El Sid, kastiljanski heroj Rekonkiste.

Kraljevi su, ugledavši se na zakone i institucije starog Rima, želeli veću vlast, boreći se protiv plemstva. Marinidi su u 13. i 14. veku napali Iberijsko poluostrvo iz severne Afrike, i uspostavili su nekoliko enklava duž južne obale. Međutim, nisu uspeli da obnove vlast nad poluostrvom i ubrzo su isterani. Takođe, tokom 13. veka, kraljevina Aragon, smeštena na severoistoku današnje Španije, proširila je svoje teritorije na ostrva u Mediteranu, do Sicilije i Atine.[14] Tih godina su osnovani Univerzitet u Palensiji (1212/1263) i Univerzitet u Salamanki (1218/1254). Crna smrt je tokom 1348. i 1349. razorila Španiju.[15]

Brakom između Izabele I od Kastilje i Ferdinanda II Aragonskog 1469. dolazi do ujedinjenja hrišćanskih kraljevstava Kastilja i Aragon. Kanarska ostrva su osvojena 1478. a 1492. združene snage Kastilje i Aragona zauzele su Emirat Granada, čime je okončana vladavina muslimana na Iberijskom poluostrvu, koja je trajalo 781 godinu.

Godine 1478. započela je španska inkvizicija tokom koje su Sefardi bili primorani da pređu u katoličanstvo ili da budu proterani sa španskih teritorija.[16] Sporazumom u Granadi garantovana su prava muslimana,[17] mada su poštovana samo delimično. Muslimani su u potpunosti proterani sa Iberijskog poluostrva početkom 17. veka, nakon ustanka u Alpahurasu.[18]

Imperijalna Španija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Španska imperija
Carstvo Filipa II 1598. godine

Osnova za nastanak savremene Španije i Španske imperije predstavljalo je ujedinjenje kruna Aragona i Kastilje sklapanjem braka između njihovih suverena. Međutim, svako od kraljevstava unutar Španije zadržalo je atribute državnosti u društvenom, političkom, zakonodavnom pogledu, kao i u oblasti jezika i monetarne politike.[19] Izabela i Ferdinand su učvrstili svoju moć na račun lokalnog plemstva, a reč Espanja (šp. España), čiji je koren drevno ime Hispanija (lat. Hispania), počela je da se koristi kao zajednički naziv za dva kraljevstva.[18] Pored velikih političkih, zakonskih, verskih i vojnih reformi Španija se nametnula kao prva svetska sila.

Godina 1492. takođe je označila odlazak Kristifora Kolumba u Novi svet na putovanje koje je finansirala kraljica Izabela. Kolumbo je tokom prvog putovanja prešao Atlantik i stigao do Karipskih ostrva, čime je počelo evropsko istraživanje i osvajanje Amerike, iako je on bio ubeđen da je stigao do Orijenta. Kolonizaciju američkog kontinenta započeli su konkistadori poput Ernana Kortesa i Fransiska Pizara.

Španija je bila vodeća evropska sila tokom 16. i većine 17. veka. Ovaj status je ojačala trgovinom i bogatstvom stečenim iz kolonija, takođe, postala je i vodeća pomorska sila sveta. Vrhunac je dostigla tokom vladavina prve dvojice Španskih HabzburgaKarla V (1516-1556) i Filipa II (1556-1598). Tokom ovog razdoblja Španija se suočila sa Italijanskim ratovima, Ustankom komunerosa, Holandskom revolucijom, Pobunom Moriska, sukobima sa Osmanlijama, Anglo-španskim ratom i ratovima sa Francuskom.[20]

Crkva svetog Pavla i Univerzitet Svetog Grgura. U Valjadolidskoj debati prvi put se raspravljalo o ljudskim pravima.

Zaposedanjem teritorija u Novom svetu, kao i zahvaljujući brakovima između vladajućih dinastija ili nasleđivanjem, Španska imperija se znatno proširila. Obuhvatala je ogromna prostranstva na američkom kontinentu, ostrva u azijsko-pacifičkom regionu, delove Italije, gradove i severnoj Africi, kao i delove današnje Francuske, Nemačke, Belgije, Luksemburga, i Holandije. Početkom 16. veka, kada je Magelanova ekspedicija prva oplovila svet, Španija je postala prva imperija u kojoj sunce nije zalazilo. Ovo je bilo Doba velikih otkrića, a odvažne ekspedicije su putem kopna ili mora pronašle nove trgovačke puteve. Takođe, tada Evropljani započinju osvajanja i kolonizaciju novih teritorija. Španski istraživači su u maticu donosili plemenite metale, začine, luksuzna dobra, i dotada nepoznate biljke, što je značajno doprinelo da Evropljani promene svoje viđenje sveta.[21] Kulturni procvat tokom ovog razdoblja danas se smatra Zlatnim vekom Španije. Širenje imperije dovelo je do ogromnih promena na američkom kontinentu koje su se najviše ispoljile slomom tamošnjih društava i uništavanjem domorodačkog stanovništva. Pod uticajem humanizma, kontrareformacije i novih geografskih otkrića i osvajanja nastaje intelektualni pokret poznat kao Salamankanska škola (šp. Escuela de Salamanca), koji je postavio prve savremene teorije o međunarodnom i ljudskom pravu.

Krajem 16. i tokom prve polovine 17. veka, Španija se sukobila sa brojnim izazovima. Pirati, pod okriljem rastućeg Osmanskog carstva, pljačkajući i odvodeći u roblje stanovništvo u brojnim priobalnim oblastima onemogućavali su nesmetan život. Takođe, time su se ponovo javile pretnje o mogućoj islamskoj invaziji.[22] Tokom ovog razdoblja Španija je često bila u ratu sa Francuskom.

Protestantska reformacija je doprinela da Španija još više zaglibi u verske ratove, što je imalo za posledicu povećanje vojne aktivnosti širom Evrope i Mediterana.[23]

Polovinom 17. veka Španija se pored brojnih ratova suočila i sa kugom koja je usmrtila veliki broj stanovnika Evrope. Španski Habzburzi su zemlju uveli u niz sukoba širom kontinenta zahvaljujući kojima su iscrpljeni njeni prirodni resursi i privreda. Španija je uspela da zadrži najveći deo rasutog Habzburškog carstva, kao i da pomogne snagama Svetog rimskog carstva u borbi sa protestantima, ali je na kraju ipak bila primorana da prizna otcepljenje Portugalije (deo Iberijske unije od 1580. do 1640) i Holandije, i na kraju da doživi ozbiljne poraze od Francuske tokom poslednjih godina Tridesetogodišnjeg rata.[24]

Porodica Filipa V (1743). Tokom doba prosvetiteljstva u Španiji je vladala dinastija Burbona.

U drugoj polovini 17. veka, moć Španije počinje da postepeno opada. Bila je prinuđena da preda nekoliko manjih oblasti Francuskoj i Holandiji; međutim, uspela je da očuva i da poveća svoje ogromno prekomorsko carstvo, koje je ostalo netaknuto sve do početka 19. veka.

Gubitak moći na evropskom tlu doživeo je vrhunac tokom sukoba oko španskog prestola prvih godina 18. veka. Rat za špansko nasleđe bio je međunarodni sukob širokih razmera koji je za ishod, između ostalog, imao gubitak španskih poseda širom Evrope i pozicije najjače evropske sile.[25] Tokom ovog rata na španski presto postavljena je dinastija Burbona. Prvu istinski špansku državu je uspostavio prvi burbonski kralj, Filip V, ujedinjavanjem kruna Kastilje i Aragona u jedinstvenu državu, ukidajući brojne privilegije i zakone koje su imali regionalni vladari.[26]

Tokom 18. veka u najvećem delu carstva dolazi do postepenog oporavka i porasta blagostanja. Novi burbonski monarh je primenio francuski sistem modernizacije uprave i privrede. Prosvetiteljske ideje su postajale privlačnije vladajućoj eliti. Međunarodna pozicija Španije popravila se, između ostalog, zahvaljujući vojnoj pomoći koju su slali pobunjenicima u britanskim kolonijama tokom Američkog rata za nezavisnost.[27]

Liberalizam i nacionalna država[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Borba za nezavisnost Latinske Amerike i Špansko-američki rat

Španija je 1793, kao članica Prve koalicije, ušla u rat protiv Prve francuske republike. U ovom sukobu Španija je poražena usled čega je morala da pristane na Bazelski mirovni sporazum. Sporazumom se odrekla dve trećine ostrva Hispaniola i ustupila ih Francuskoj. Španski premijer Manuel Godoj je 1807. sklopio tajni sporazum sa Napoleonom o savezništvu protiv Britanije i Portugalije. Napoleonu je ovime omogućeno da pod izgovorom napada na Portugaliju okupira i Španiju. Španski kralj je abdicirao u korist Napoleonovog brata, Žozefa Bonapartea.

Na Žozefa Bonapartea je gledano kao na marionetskog vladara i samim tim nije bio prihvaćen među Špancima. Nezadovoljan bonapartističkim režimom narod se 1808. digao na ustanak. Pobune širom zemlje bile su početak Španskog rata za nezavisnost. Napoleon je bio prisiljen da lično interveniše. Porazio je nekoliko španskih armija a jednu britansku armiju je prisilio na povlačenje. Međutim, nastavak borbi španskih armija, gerilaca, i združenih britansko-portugalskih snaga, uz katastrofalne posledice Napoleonove invazije na Rusiju, doveli su do povlačenja francuske vojske iz Španije 1814. godine, i povratak kralja Fernanda VII.[28]</ref>

Tokom rata, 1810. godine, sazvana je Skupština u Kadizu (šp. Cortes de Cádiz), revolucionarno telo sa zadatkom da rukovodi borbom protiv bonapartističkog režima i da pripremi ustav.[29]

Ustav proglašen 1812. predviđao je parlamentarnu monarhiju i opštu zastupljenost. Međutim, nakon pada bonapartističkog režima Fernando VII je ukinuo Generalnu skupštinu jer je nameravao da vlada apsolutistički. Ovi događaji su nagovestili buduće sukobe između konzervativaca i liberala tokom 19. i početka 20. veka.

Proglašenje španskog ustava iz 1812.

Latinoamerički antikolonijalni pokreti iskoristili su sukobe na tlu Španije radi pokretanja borbe za oslobođenje od španske vlasti. Španske kolonije u Americi počele su 1809. da podižu revolucije i da proglašavaju nezavisnost, što je dovelo do rata koji je okončao špansku kontrolu nad ovim područjem. Kralj Fernando VII je pokušao da povrati vlast nad ovom teritorijom pokretanjem tzv. rekonkiste u Latinskoj Americi ali se suočio sa velikim otporom kako u kolonijama tako i u samoj Španiji, jer su liberalno orijentisani oficiri otkazivali poslušnost. Krajem 1826. jedine španske kolonije na američkom tlu bile su Kuba i Portoriko.

Španija je nakon Napoleonovih ratova bila ekonomski uništena, duboko podeljena i politički nestabilna. Tokom tridesetih i četrdesetih godina 19. veka došlo je do sukoba između antiliberalnih snaga, poznatih kao karlisti, i liberala u Karlističkim ratovima. Iz ovih sukoba liberalne snage su izašle kao pobednik. Nakon Slavne revolucije iz 1868. i kratkotrajne Prve španske republike usledio je mnogo stabilniji period obnove monarhije tokom kog su se na vlasti smenjivali progresivni i konzervativni liberali.

Španski general Huan Prim, premijer Španije, sa svojom vladom nakon Slavne revolucije, 1869.

Krajem 19. veka na Filipinima i na Kubi jačaju nacionalistički pokreti. Tokom 1895. i 1896. izbili su Kubanski rat za nezavisnost i Filipinska revolucija u koje su se uključile i Sjedinjene Američke Države. Špansko-američki rat je izbio u proleće 1898. a završen je porazom Španije i gubitkom svih njenih kolonija van Afrike.

Španija je u Africi imala sporednu ulogu, kolonizujući Zapadnu Saharu, Španski Maroko i Ekvatorijalnu Gvineju. Tokom Prvog svetskog rata bila je neutralna. Veliki gubici koje je pretrpela u Drugom marokanskom ratu poljuljali su poverenje u vladu i monarhiju.

Razdoblje autoritarne vladavine pod generalom Migelom Primo de Riverom (1923-1931) okončano je uspostavljanjem Druge španske republike. Republika je ponudila političku autonomiju oblastima u kojima se govore manjinski jezici (Baskiji, Kataloniji, i Galiciji) i dala je pravo glasa ženama. Vlast su predvodile levičarske snage. Sa pogoršavanjem privredne situacije, uzrokovane Velikom depresijom, politička dešavanja u Španiji postaju haotična i nasilna.

Španski građanski rat i diktatura[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Španski građanski rat

Nakon pobede Narodnog fronta na izborima 16. februara 1936. dolazi do sukoba sa reakcionarnim snagama, koje nisu prihvatale program nove vlade (oslobađanje političkih zatvorenika, agrarna reforma, poboljšanje položaja radnika). Tokom noći 16. i 17. jula iste godine izbila je pobuna nacionalista u Španskom Maroku, na Kanarskim ostrvima i u nizu gradova u Španiji. Nacionaliste je predvodio general Fransisko Franko a pomoć im je pružala nacistička Nemačka i fašistička Italija, dok je Narodni front uživao podršku Sovjetskog Saveza, Meksika i dobrovoljaca iz celoga sveta okupljenih u internacionalnim brigadama. Međutim, nije imao podršku zapadnih sila zbog britanske politike nemešanja u unutrašnje stvari Španije. U izuzetno krvavom građanskom ratu počinjeni su brojni zločini na svim stranama. Poginulo je više od pola miliona ljudi, dok je oko pola miliona bilo prinuđeno da napusti zemlju.[30][31] Rat je završen 28. marta 1939. pobedom nacionalističkih snaga. Tri dana kasnije Franko je objavio da Španija postaje monarhija sa regentskim savetom a sebe je postavio za šefa države.

Franko drži govor u Eibaru 1949. godine

Frankova Španija je zvanično bila neutralna u Drugom svetskom ratu, mada je imala simpatije ka Silama osovine. Jedina legalna politička organizacija tokom Frankove vladavine bila je Španska falanga za okupljanje nacionalističke sindikalističke ofanzive (šp. Falange Española de las Juntas de Ofensiva Nacional Sindicalista), ili samo Falanga, osnovana 1937. godine. Njena ideologija se temeljila na falangizmu, varijanti fašizma koji je posebno naglašavao borbu protiv komunizma; katoličanstvu i nacionalizmu. Godine 1949. preimenovana je u Nacionalni pokret (šp. Movimiento Nacional).

Nakon Drugog svetskog rata Španija se nalazila u političkoj i ekonomskoj izolaciji, van članstva u Ujedinjenim nacijama. Do promene je došlo 1955, tokom Hladnog rata, kada su Sjedinjene Države rešile da uspostave vojno prisustvo na Iberijskom poluostrvu kao protivmeru mogućem dolasku Sovjetskog Saveza u Sredozemlje. Tokom šezdesetih godina 20. veka Španija je zabeležila nezapamćenu stopu privrednog rasta u svojoj istoriji. Tome je doprinela industrijalizacija, masovne migracije iz selâ u gradove i razvoj turizma. Frankovu vladavinu karakterisala je autoritarnost, promovisanje nacionalnog jedinstva, podržavanje veoma konzervativnog vida katoličanstva poznatog kao nacionalno katoličanstvo, i diskriminatorna politika prema manjinskim jezicima.

Obnova demokratije[uredi]

Plakati za prve izbore nakon donošenja ustava iz 1978. godine. Na njima su prikazani političari Adolfo Suarez (prvi predsednik), Manuel Fraga, Felipe Gonzalez, i Santijago Kariljo.

Nakon Frankove smrti u novembru 1975. godine Huan Karlos je kao kralj Španije postao i šef države. Nakon usvajanja novog ustava 1978. i obnove demokratije značajna ovlašćenja su preneta na regione a zemlja je decentralizovana stvaranjem autonomnih pokrajina.

U Baskiji su radikalni nacionalisti, oličeni u Eti, nastavili da deluju i nakon obnove demokratije i davanja velike autonomije ovoj pokrajini.

Oko 200 oficira Civilne garde (šp. Guardia Civil) pokušalo je 23. februara 1981. da izvrši puč. Kralj Huan Karlos je preuzeo komandu nad vojskom i uspešno je sprečio pokušaj puča.

Španija je članica Evropske unije od 1986.

Tokom osamdesetih godina 20. veka povratak demokratiji omogućio je jačanje otvorenog društva. Pojavili su se novi kulturni pokreti zasnovani na slobodi izražavanja, kao što je La Movida Madrileña. Nakon referenduma, Španija je 30. maja 1982. postala članica NATO. Iste godine, prvi put nakon četrdeset tri godine, na vlast je došla levičarska Španska socijalistička radnička partija (PSOE). Četiri godine kasnije 1986. Španija je postala članica Evropske ekonomske zajednice, preteče Evropske unije. Socijalisti su na vlasti ostali do 1996. kada ih je smenila Narodna partija (šp. Partido Popular) (PP).

Španija je 1. januara 2002. postala članica Evrozone a tokom nekoliko narednih godina ostvarila je snažan privredni rast, znatno veći od proseka Evropske unije. Međutim, mnogi ekonomisti su na vrhuncu privrednog rasta upozoravali da će zbog izuzetno visokih cena nekretnina i velikog trgovinskog deficita doći do ozbiljnog privrednog kolapsa.[32]

Lokalna islamistička grupa, podstaknuta delovanjem Al Kaide, izvršila je 11. marta 2004. najveći teroristički napad u istoriji Španije, u kom je stradala 191 osoba a ranjeno je 1.800, postavljanjem bombe u madridskom metrou.[33] Iako se prvobitno sumnjalo da je to delo baskijske grupe ETA, ubrzo je utvrđeno da se radi o islamistima. S obzirom da je trebalo da uskoro budu održani opšti izbori ovaj događaj je izazvao političke kontroverze.[34] Na izborima održanim 14. marta 2004. većinu je osvojila Socijalistička partija, predvođena Hose Luisom Rodrigezom Zapaterom.[35]

Protesti u Madridu 2011. i 2012. zbog finansijske krize u zemlji.

Tokom prve decenije 21. veka u Španiji je znatno povećan broj stranaca, sa dva posto 2000. na dvanaest posto 2010. da bi tokom poslednjih nekoliko godina bio u padu. Španija je 2005. ozakonila istopolne brakove. Pad vrednosti nekretnina 2008. doveo je finansijske krize i velike nezaposlenosti, smanjivanja vladinih izdataka, obnove katalonskog nacionalizma a Arapsko proleće podstaklo je stanovnike Španije na proteste tokom 2011. i 2012. godine. Narodna partija Marijana Rahoja pobedila je na izborima održanim 2011. godina a Rahoj je postao premijer. Kralj Huan Karlos je abdicirao 19. juna 2014. u korist svog sina koji je postao kralj Felipe VI.

Uprava[uredi]

Kraljevska palata u Madridu.

Važeći ustav Španije je donet 1978. a njena ustavotvorna tradicija datira od 1812. kada je ovaj pravni akt prvi put donet.[36][37]

Prema ustavu, Španija se sastoji od sedamnaest autonomnih pokrajina i dva autonomna grada sa različitim stepenima autonomije. Ustavom je naglašeno i nedeljivo jedinstvo španske nacije. Takođe, ustav precizira nepostojanje državne religije i jamči slobodu veroispovesti.

Španija se ističe težnjama ka jednakosti polova u politici u privredi, radi čega su doneti zakoni kojima se to garantuje.[38][39]

Grane vlasti[uredi]

Španija je parlamentarna monarhija, sa naslednim monarhom i dvodomnom skupštinom, Cortes Generales (Generalna skupština). Izvršnu vlast ima Veće ministara na čelu sa premijerom, kog imenuje kralj a izbor potvrđuje Predstavnički dom. Od 1978. kralj Huan Karlos je uvek za poziciju premijera imenovao kandidate stranaka koje su osvojile većinu mesta u skupštini.

Predstavnički dom.

Zakonodavnu vlast čine Predstavnički dom (šp. Congreso de los Diputados) sa 350 članova izabranih na opštim izborima po proporcionalnom sistemu sa mandatom od četiri godine, i Senat (šp. Senado) sa 259 članova od kojih je 208 izabrano na opštim izborima a 51 delegirano od regionalnih tela sa mandatom od četiri godine.

Španija je ustrojena kao tzv. država autonomija (šp. Estado de las Autonomías); jedna je od najviše decentralizovanih država u Evropi, pored Švajcarske, Nemačke i Belgije;[40] na primer, sve autonomne pokrajine imaju svoje skupštine, vlade, javne uprave, budžete, i prihode. Zdravstvom i obrazovanjem takođe upravljaju lokalne vlast, a Baskija i Navara na osnovu posebnim zakona samostalno upravljaju javnim finansijama. U Kataloniji i Baskiji, autonomne policijske snage sa širokim ovlašćenjima obavljaju neke od nadležnosti državne policije.

Upravna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Autonomne pokrajine Španije

Španiju čini sedamnaest autonomnih pokrajina i dva autonomna grada. Autonomne pokrajine su podeljene na provincije, kojih ima ukupno pedeset, a provincije su podeljene na opštine. U Kataloniji postoje i dva dodatna nivoa teritorijalnog ustrojstva: komarke (šp. comarca) i vegerije (šp. vegueria); komarke su delovi opština a vegerije delovi komarki. Komarke postoje u svim autonomnim pokrajinama, međutim, za razliku od Katalonije, one nemaju nikakvu funkciju, već su samo istorijski ili geografski pojmovi.

Autonomije[uredi]

Autonomous communities of Spain no names.svg

Flag of the Balearic Islands.svg
Flag of Andalucía.svg
Flag of Castile and León.svg
Flag of the Valencian Community (2x3).svg
Flag of Castile-La Mancha.svg
Flag of Aragon.svg
Flag of the Community of Madrid.svg
Flag of La Rioja (with coat of arms).svg
Flag of Melilla.svg
Flag Ceuta.svg
Flag of Catalonia.svg
Flag of Cantabria.svg
Flag of the Basque Country.svg
Flag of Galicia.svg
Flag of Extremadura.svg
Flag of Navarre.svg
Flag of Asturias.svg
Flag of the Canary Islands.svg
Flag of the Region of Murcia.svg


Autonomne pokrajine su najviši nivo upravne podele u zemlji. Nastale su 1979. nakon što je na snagu stupio sadašnji ustav kojim je priznato pravo na samoupravu narodima i oblastima Španije.[41] Autonomne pokrajine su podeljene na provincije sa zajedničkim istorijskim, kulturnim, i privrednim vezama.

Svaka od pokrajina ima Statut autonomije. Statutima autonomija je određen naziv pokrajine u skladu sa njenim istorijskim identitetom, granice njene teritorije, nazivi i organizacija institucija vlade i prava koja uživa prema ustavu.[42]

Upravljanje autonomnim pokrajinama obavljaju:

  • zakonodavna skupština sa članovima koji se biraju na opštim izborima prema proporcionalnom sistemu gde su svi delovi pokrajine ravnomerno zastupljeni;
  • vladajuće veće, koje ima izvršnu i administrativnu ulogu na čelu sa predsednikom kog nominuje kralj Španije a bira zakonodavna skupština;
  • vrhovni sud pravde, pod ingerencijom Vrhovnog suda Španije, ima sudsku vlast nad autonomnom pokrajinom.

Katalonija, Galicija, i Baskija, smatraju se nacionalnostima pa su samoupravu dobili po ubrzanom postupku. Andaluzija je takođe sebe definisala kao nacionalnost u svom prvom statutu autonomije, iako je morala da prođe duži proces pre nego što joj je to ustavom priznato. Nakon njih i druge pokrajine su izmenile svoje statute autonomija da bi mogle da dobiju ovu odrednicu u skladu sa svojim istorijskim regionalnim identitetom. To su učinile Valensijanska Pokrajina, Kanarska i Balearska ostrva, i Aragon.[43]

Autonomne pokrajine preko svojih skupština i vlada imaju značajne nadležnosti u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Nadležnosti pokrajina mogu da variraju. Samo dve autonomne pokrajine – Baskija i Navara – imaju potpunu fiskalnu autonomiju. Pored fiskalne autonomije, istorijske nacionalnosti – Andaluzija, Baskija, Katalonija, i Galicija – imaju veće prinadležnosti u odnosu na ostale pokrajine, pa tako postoji mogućnost da predsednik neke od ovih pokrajina može bilo kada da raspusti skupštinu pokrajine i raspiše izbore. Takođe, Baskija, Katalonija i Navara imaju sopstvenu policiju. Snage reda kod ostalih pokrajina postoje ili u manjoj meri, kao što je slučaj u Andaluziji[44] i u Madridu, ili ih nemaju uopšte.

Sala Consell de Cent-a, institucionalnog tela koje je postojalo u Barseloni od 13. do 18. veka.

Poslednjih godina, usvajanjem novih statuta i amandmana na postojeće statute autonomija ublažena je razlika u stepenu samouprave između istorijskih nacionalnosti i ostalih pokrajina.

Pored sedamnaest autonomnih pokrajina, postoje i dva grada sa autonomnim statusom koji pripadaju prvom nivou teritorijalne podele. To su Seuta i Melilja, dve španske eksklave na severu afričke obale.

Provincije i opštine[uredi]

Autonomne pokrajine su podeljene na provincije, koje su poslužile za nastanak samih pokrajina, dok su provincije podeljene na opštine. Ustavom je garantovano postojanje provincija i opština, čak i ako im to ne obezbeđuju statuti autonomija. Španija ima pedeset provincija a autonomne pokrajine Asturija, Balearska Ostrva, Kantabrija, Madrid, Mursija, Navara i Rioha imaju samo jednu provinciju koja je u stvari sama pokrajina. U ovim slučajevima provincije nemaju posebne administrativne institucije već postoje samo one koje su u nadležnosti autonomne pokrajine.

Stanovništvo[uredi]

Najveći gradovi[uredi]



Madrid
Madrid
Barselona
Barselona
Valensija
Valensija
Sevilja
Sevilja
Poredak Grad Pokrajina Broj stanovnika Saragosa
Saragosa
Malaga
Malaga
Mursija
Mursija
Palma de Majorka
Palma de Majorka
1 Madrid Madrid 3.213.271
2 Barselona Katalonija 1.621.537
3 Valensija Valensija 814.208
4 Sevilja Andaluzija 703.206
5 Saragosa Aragon 674.317
6 Malaga Andaluzija 568.305
7 Mursija Mursija 436.870
8 Palma de Majorka Balearska ostrva 401.270
9 Las Palmas Kanarska ostrva 381.847
10 Bilbao Baskija 354.860
11 Alikante Valensija 334.757
12 Kordoba Andaluzija 328.428
13 Valjadolid Kastilja i Leon 317.864
14 Vigo Galicija 297.332
15 Hihon Asturija 277.554
16 Lospitalet de Ljobregat Katalonija 257.038
17 Korunja Galicija 246.056
18 Vitorija Baskija 235.661
19 Granada Andaluzija 234.325
20 Elče Valensija 230.112
Državni institut za statitiku[45]


Imigracija[uredi]

Španija je posle SAD zemlja koja prima najveći procenat imigranata na svetu. Godine 2005, u Španiju je došlo 38,6% od ukupnog broja imigranata u Evropsku uniju. Imigranti su u najvećem broju iz iberoameričkih zemalja, zatim iz drugih zemalja EU istočne Evrope i Magreba. Veliki deo ekonomskog napretka u poslednjim godinama i obezbeđenje penzionih fondova za nadolazeće godine se može zahvaliti imigrantima, s obzirom da je špansko stanovništvo sve starije.

Statistike[uredi]

Od 44.708.964 ukupnog broja stanovnika Španije, 4.144.166 su stranci, ili 9,3 % od ukupnog stanovništva, prema studiji španskog Nacionalnog Instituta za Statistiku [46] koja je zaključena 1. januara 2006. Najbrojniji stranci u Španiji su Marokanci (536.012), zatim Ekvatorijanci (461.310), Rumuni (407.159) i Kolumbijci (265.141). Od zemalja Evropske unije, najbrojniji su Britanci (274.723) i Nemci (150.000), skoncentrisani uglavnom na jugu i istoku Španije, konkretno, Alikante i Malaga.

Srbi u Španiji[uredi]

Prema poslednjim statističkim podacima od 1. januara 2006. godine, u Španiji se ukupno nalazi 3.474 Srba, od kojih 1.862 muškaraca i 1.612 žena. Najviše ima Srba između 30-34 godina starosti (ukupno 593 od kojih 351 muškarac i 242 žene. Slede Srbi između 25-29 godina, kojih ima ukupno 470, od kojih 248 muškaraca i 222 žene. Na trećem mestu su Srbi između 35-39 godina starosti, kojih ima ukupno 447 - 272 muškarca i 175 žena[47].

Jezici[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Španski jezik

Španski jezik ili kastiljanski je zvanični jezik španske države. Ostali jezici (i dijalekti) koji se govore u Španiji su:

Privreda[uredi]

Mada je Španija i posle Drugog svetskog rata bila uglavnom agrarna zemlja, danas je ona srednje razvijena država u kojoj dominira tercijarni sektor - u ukupnom nacionalnom dohotku učestvuje sa 56%. Sekundarni sektor učestvuje sa 39%, a poljoprivreda ima udeo 5%. Zaposleni u poljoprivredi čine 12% svih aktivnih, dok u industriji i rudarstvu radi 25% i u uslugama 63%. Na poboljšanju poljoprivredne proizvodnje proizvodnje Španija je u poslednjih dvadesetak godina dosta uradila, a to potvrđuju i brojne huerte. Od obradivih površina (470.000 ha) oranice i voćnjaci zauzimaju 42%, livade i pašnjaci 21%, šume 30%, a neplodno je oko 7%. Uz to, navodnjava se oko 3,2 miliona hektara. I danas najveći deo poljoprivrednih površina pripada veleposednicima (oko 50%), a njihova imanja - latifundije uglavnom imaju površinu veću od 250 ha. Mala imanja su ispod 50 ha, mada ima dosta manjih od jednog ha.

Turističko-geografske regije[uredi]

Alkazar, nekada kraljevski dvorac, je podignut na strmoj koja se diže iznad grada Segovije
  1. Kosta Brava i Kosta Dorada
  2. Kosta del Azar
  3. Kosta Blanka
  4. Kosta del Sol
  5. Kosta de la Luz i Andaluzija
  6. Balearska ostrva
  7. Kanarska ostrva
  8. Kantabrijsko primorje ili Kosta Verde
  9. Unutrašnjost Španije i Pirineji

Španska kuhinja[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Španska kuhinja
Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. 3,0 3,1 Šablon:Harvard citation
  4. „'First west Europe tooth' found“. BBC. 30. 6. 2007. Приступљено 12. 3. 2015.. 
  5. Bernaldo de Quirós Guidolti, Federico; Cabrera Valdés, Victoria (1994). „Cronología del arte paleolítico“ (PDF). Complutum 5: 265–276. ISSN 1131-6993 Приступљено 17 November 2012. 
  6. 6,0 6,1 Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Hispania“. Library of Congress Country Series Приступљено 12. 3. 2015.. 
  7. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 1 Ancient Hispania“. The Library of Iberian Resources Online Приступљено 9. 8. 2008.. 
  8. H. Patrick Glenn (2007). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. стр. 218–219. 
  9. Lewis, Bernard (1984). The Jews of Islam. Princeton: Princeton University Press. стр. 62. ISBN 978-0-691-00807-3. 
  10. Islamic and Christian Spain in the Early Middle Ages. Chapter 5: Ethnic Relations, Thomas F. Glick
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 2 Al-Andalus“. The Library of Iberian Resources Online Приступљено 12. 3. 2015.. 
  12. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Castile and Aragon“. Library of Congress Country Series Приступљено 4. 3. 2015.. 
  13. „Ransoming Captives in Crusader Spain: The Order of Merced on the Christian-Islamic Frontier“ Приступљено 13. 8. 2008..  See also: Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 4 Castile-León in the Era of the Great Reconquest“. The Library of Iberian Resources Online Приступљено 12. 3. 2015.. 
  14. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 5 The Rise of Aragón-Catalonia“. The Library of Iberian Resources Online Приступљено 9. 8. 2008.. 
  15. „The Black Death“. Channel 4. Archived from the original on 9. 7. 2008. Приступљено 12. 3. 2015.. 
  16. „Spanish Inquisition left genetic legacy in Iberia“. Newscientist.com. 4. 12. 2008. Приступљено 12. 3. 2015.. 
  17. „The Treaty of Granada, 1492“. Islamic Civilisation Приступљено 13. 8. 2008.. 
  18. 18,0 18,1 Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – The Golden Age“. Library of Congress Country Series Приступљено 4. 3. 2015.. 
  19. Handbook of European History. Books.google.es. 1994. ISBN 978-90-04-09760-5 Приступљено 26. 4. 2013.. 
  20. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 13 The Spanish Empire“. The Library of Iberian Resources Online Приступљено 12. 3. 2015.. 
  21. Thomas (2003).
  22. Prema Robertu Dejvisu severnoafrički pirati su zarobili između 1 i 1,25 miliona Evropljana tokom 16. i 17. veka koje su prodali u roblje.
  23. „The Seventeenth-Century Decline“. The Library of Iberian resources online Приступљено 12. 3. 2015.. 
  24. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 14 Spanish Society and Economics in the Imperial Age“. The Library of Iberian Resources Online Приступљено 12. 3. 2015.. 
  25. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Spain in Decline“. Library of Congress Country Series Приступљено 12. 3. 2015.. 
  26. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Bourbon Spain“. Library of Congress Country Series Приступљено 12. 3. 2015.. 
  27. Gascoigne, Bamber (1998). „History of Spain: Bourbon dynasty: from AD 1700“. Library of Congress Country Series Приступљено 12. 3. 2015.. 
  28. Gates (2001), str. 467.
  29. Ezquerra, Jaime Alvar (2001). Diccionario de historia de España. Ediciones AKAL. стр. 209–. ISBN 978-84-7090-366-3. 
  30. Spanish Civil War fighters look back, BBC News, 23 February 2003
  31. „Relatives of Spaniards who fled Franco granted citizenship“. London: Telegraph.co.uk. 28. 12. 2008. Приступљено 12. 3. 2015.. 
  32. Pfanner, Eric (11. 7. 2002.). „Economy reaps benefits of entry to the 'club' : Spain's euro bonanza“. International Herald Tribune Приступљено 12. 3. 2015..  Vidi još: „Spain's economy / Plain sailing no longer“. The Economist. 3. 5. 2007. Приступљено 12. 3. 2015.. 
  33. „Al-Qaeda 'claims Madrid bombings'“. BBC. 14. 3. 2004. Приступљено 12. 3. 2015..  Vidi još: „Madrid bombers get long sentences“. BBC. 31. 10. 2007. Приступљено 12. 3. 2015.. 
  34. Bailey, Dominic (14. 3. 2004.). „Spain votes under a shadow“. BBC Приступљено 12. 3. 2015.. 
  35. Bailey, Dominic (15. 3. 2004.). „Spain awakes to socialist reality“. BBC Приступљено 12. 3. 2015.. 
  36. John Hooper, The New Spaniards, 2001, From Dictatorship to Democracy
  37. Spain's fast-living king turns 70 BBC News Friday, 4 January 2008 Extracted 18 June 2009
  38. „SPAIN: No Turning Back from Path to Gender Equality“. Ipsnews.net. 15. 3. 2007. Приступљено 15. 3. 2015.. 
  39. „Spain: Gender Equality Law Triumphs over Rightwing Opposition“. ipsnews.net Приступљено 15. 3. 2015.. 
  40. „Catalonians vote for more autonomy“. CNN. 18. 6. 2006. Приступљено 15. 3. 2015..  Vidi još: „Economic Survey: Spain 2005“. Organisation for Economic Co-operation and Development Приступљено 13. 8. 2008..  and „Country Briefings: Spain“. The Economist Приступљено 9. 8. 2008..  i „Swiss Experience With Decentralized Government“ (PDF). Светска банка Приступљено 15. 3. 2015.. 
  41. Član 143. ustava Španije iz 1979. u vezi člana 2.
  42. Chapter 3. Autonomous Communities. 147th Article. Ustav Španije iz 1978. Pristupljeno 12.3.2015.
  43. „Estatuto de Autonomía de Aragón“. Narros.congreso.es Приступљено 12. 3. 2015.. 
  44. Cartujo.org. „Unidad de Policía de la Comunidad Autónoma de Andalucía“ Приступљено 7. 4. 2015.. 
  45. Instituto Nacional de Estadística (INE)
  46. INE, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  47. INE, Pristupljeno 17. 4. 2013.

Bibliografija[uredi]

  • Thomas, Hugh (2003). Rivers of gold: the rise of the Spanish Empire. London: George Weidenfeld & Nicholson. стр. passim. ISBN 978-0-297-64563-4. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :