Modernizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

„Moderna” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Moderna (višeznačna odrednica).
Frenk Lojd Rajt, Solomon Gugenhajmov muzej 1946–1959[1]
Ludvig Mis van der Roe — zgrada u Čikagu

Modernizam, odnosno moderna (nem. Moderne),[2] dinamičan i relativan pojam koji se koristi kao oznaka za savremene pojave u književnosti i umetnosti, odnosno ono što je novo, inovativno u odnosu na tradiciju, i u tom značenju je preuzet iz francuskog jezika. U nemačkoj literaturi se koristio izraz „moderna” koji je ušao u većinu slovenskih jezika pa i u srpski.[2]

U svom najopštijem smislu, moderna nije pokret, već prosto „maska” za sukob i ustanak protiv tradicije, kao i bezbroj suprotstavljenih shvatanja kako bi trebalo da izgleda moderno društvo s kraja 19. i do polovine 20. veka, njegova kultura i umetnost.

Homogenizacija različitih praksi tokom „moderne” i njenog konačnog razumevanja kao pokreta i kritičke kategorije desila se 1950-ih, zahvaljujući onome što je Rejmond Vilijams nazvao „posleratnim sporazumom uz prateće akademsko saučestvovanje i odobrenje”. Pretpostavke koje su bile u osnovi ove konstrukcije bile su najpre da je prvi nalet „moderne” završen, a da je u svom selektivnom kanonizovanom obliku ona već prerasla u „visoku modernu”; zatim, da je suština modernističkog impulsa bio duh formalističkog eksperimentisanja. Ova druga pretpostavka je, u stvari, takođe bila ključna u uticajnoj definiciji „moderne” u umetnosti koju je dao Klement Grinberg. Prema Grinbergu, kritički, samorefleksivni, kantovski duh pokretao je modernističko eksperimentisanje — čiji je organski razvoj i vrhunac otelotvorio američki apstraktni ekspresionizam. Ove ideje su postale dominantne i u formulacijama koje se tiču moderne u književnosti.

Izraz „moderna” se koristio kao oznaka za različite pokrete u književnosti, umetnosti, društvenim naukama i filozofiji, naime, naturalizam, dekadencu, impresionizam, simbolizam, futurizam, dadaizam, ekspresionizam, neoromantizam, nadrealizam, egzistencijalizam.

Modernost i modernizam: društveno-ekonomski kontekst[uredi | uredi izvor]

Industrijalizacijom u Evropi i Severnoj Americi došla je i modernost: gradovi su rasli jer je sve manje poljoprivrednih poslova podstaklo radnike da traže zaposlenje u industrijskoj proizvodnji. Nagli porast stanovnika u gradovima kao što su Pariz i London doveo je do ekspanzije preduzeća koja su imala za cilj da opslužuju potrebe ovih novih građana: restorani, barovi, pozorišta, muzičke sale, pansioni i gostionice, množili su se velikom brzinom. Ova preduzeća su otvorila mnogo radnih mesta, a istovremeno su uvela nove društvene navike i očekivanja. Ukorenjena u urbanoj kulturi, gde su slobodne aktivnosti kao i dnevne potrepštine dostupne u trgovinama, modernost se odnosi na stanje postindustrijskog, kapitalističkog društva. Modernizam je jednostavno kulturni izraz ovog oblika društvene organizacije. Povezan sa idejama napretka i novina, modernizam odražava dominantni etos društva u kojem potrošnja – novih oblika zabave zajedno sa životnim potrepštinama – ima središnju ulogu u svakodnevnim aktivnostima čoveka. Jedan od signalnih markera uspona modernizma na Zapadu bila je pojava robne kuće i ideja kupovine kao aktivnosti u slobodno vreme. Kao što je indikativno za celi modernizam, sveprisutna je određena ambivalentnost prema samoj modernosti. Mnogi su pozdravili tehnološki napredak i ekonomski prosperitet koji je modernost, naizgled, podsticala. Drugi su, međutim, bili oprezni prema njegovom naglasku na promenama i stalnoj reviziji proizvodnih procesa, primećujući tendenciju kapitalizma da krvnički eksploatiše radnike i doprinosi žalosnim uslovima života siromašnih. U takvim okolnostima moderna umetnost, kao i svi oblici modernizma, može se smatrati odgovorom na različite političke, sociološke, ekonomske i kulturne pritiske modernosti.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Termin „moderna” se počeo upotrebljavati u doba renesanse kao obeležavanje umetnosti za razliku od antičke umetnosti u Italiji „arte moderna” za razliku od „arte antica” i kako je u srednjem veku srednjovekovna umetnost shvatana kao doba nazadovanja u umetnosti ovaj pojam je obeležavao pozitivne tendencije i napredak. U 19. veku se ovaj izraz upotrebljava za obeležavanje umetnosti koja ima napredne kvalitete. U širem smislu reči se danas ovim pojmom obeležava umetnost s kraja 19. i do polovine 20. veka.[3] Izraz „moderno” se ne mora jednoznačno razumeti, jer se takođe ponekad koristi za obeležavanje savremenosti odnosno savremene umetnosti.

Modernizam je pokret u kulturi. Javio se kao intelektualni bunt. Obuhvata celokupni čovekov duhovni i stvaralački korpus. On je otpor protiv klišea, kulta autoriteta i pravila, protiv akademske tradicije kasnog 19. veka ali i svih prethodnih vekova. On legalizuje avangardu kao neminovnost i normalnost u novom vremenu. Ozakonjuje promenu. Modernizam je nova naučna misao, nova ekonomska i politička misao dolazećeg modernog doba. Modernizam je pokret koji generalno uključuje progresivnu umetnost i arhitekturu, muziku, književnost, likovnu umetnost i grafički dizajn i javio se u decenijama koje su prethodile 1914.

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Umetnost deli sudbinu kulture. Tako umetnost i sve najličnije njeno, promene, pravci, stilovi i svi drugi njeni ukusi, imaju s multikulturalnom supstancom neraskidivu povezanost.

Moderna se kao misao i ideja javlja ko zna kada, gde i od koga. Ona je proces. Moderna je kulturni nivo – dostignuće. Ona nije smišljana, niti je proizvedena, još manje slučajnost, ona nije dokolica i kraćenje vremena, ona nije improvizacija. Ona je zakonitost, ona je zakonomernost. Ona je, jednostavno rečeno, morala nastati.

U nastajanju moderne u umetnosti presudnu ulogu ima opšti nivo kulture u vremenu kada ona nastaje i narastao čovek. Korelat, čovek- jedini i sveobuhvatni njen uzrok, i narastao čovek, njen najrafiniraniji i najsofisticiraniji sled, delaju neraskidivo. Zato je fatalna mogućnost uticaja, posebno, filozofije, kao i prirodnih nauka.

Ona i nastaje u prirodnim nakukama, filozofiji, psihologiji. One je porađaju.

Evoluiraloj evropskoj i svetskoj misli ka Moderni, nemerljiv i presudan doprinos daje fundamentalna nauka.

Albert Ajnštajn relativizuje važnost euklidske geometrije i Njutnove klasične fizike proglašavajući ih samo posebnim slučajem jedne drugačije istine. Prostor i vreme nisu apsolutni — višedimenuzionalnost — zakrivljenost prostora i vremena — Opšta i Specijalna teorija relativiteta... Tvrdi se «nemoguće», da o jednom događaju, postoje dve potpuno oprečne i mada isključive, ipak istine (da je neko kretanje istovremeno i pravolinijsko i krivolinijsko). Ajnštajn nerelativizuje utisak o istini već samu istinu.

Tu su i Ernest Raderford i Nils Bor. Ruši se mit o kultu nedeljivosti atoma. Ušavši u njegovu strukturu, velikani upozoravaju da nema večno važećih istina, niti apsolutne nevinosti, kao i Plankova Kvantna teorija fizike, koja kao «najzanesenija fantazija», tvrdi da nešto može istovremeno da postoji i nepostoji — kvant, da je ta čestica na prelazu iz nepostojanja u postojanje ; viši stepen u hijerarhiju nemogućeg je prelazak energije u materiju i obratno.

U filozofiji: ... Niče, Hajdeger, Špengler ... U psihologiji: Frojd, Jung, Vajninger, From, Kaneti...

Psihoanaliza sondira najtajanstvenije i najmračnije prostore podsvesnog, tvrdivši da on, ma kako nedostupan i nevidljiv, u potpunosti određuje vidljivi univerzum svesnog. Frojd, na dalje, primerava i legalizuje san čoveku, dajući mu važnost jave.

Gogen kaže da mu ne pada na pamet da satima crta nečiji portret jer je izmišljena fotografija i foto-aparat koji sa mnogo većom tačnošću u deliću vremna portretišu. To je tlo na kome se rađa misao da tačnost i nije istina. Tu se otvara prostor za sve ono što zovemo modernom u umetnosti. Moderna je najdemokratiskiji nivo u umetnosti. Ona je to u svim aspektima svoje pojavnosti. Mišljenja i estetike su dozvoljeni do različitosti, što predstavlja bogatstvo i definiciju njenog demokratskog kvaliteta.

Ova znanja i ovakva svetska misao, ohrabruju i ubrzavaju misao. Uspostavljaju nov kvalitet. Posledica je preporod ne samo u nauci već i u umetnosti.

Umetnost, ka svojoj autonomiji, hoće dalje od utiska, od uzroka. Ispituje, koliko daleko se može otići zanemarujući dotadašnja pravila i navike, i ima li granice promenama, do kojih nešto opstaje kao umetnost. «Drsko i bezbožno» se traži potvrda da umetnost postoji po sebi. Ovo je tlo koje porađa Modernu. Moderna je duhovni akt nastao određenim nivoom kulture.

Neki teoretičari prave podelu 20. vek na modernizam i postmodernizam, dok ih drugi smatraju samo segmentima istog perioda.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Modernist architecture: 30 stunning examples”. 2. 9. 2016. 
  2. ^ a b Klajn & Šipka 2006, str. 783
  3. ^ Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Модернизам&oldid=27550598”