Pacifizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Simbol mira (engl. peace) je nastao 21. februara 1958. godine, tokom Kampanje za nuklearno razoružanje u UK
4. Svetski dan molitve za mir u Asisiju, Italija, 27. oktobra 2011.

Pacifizam je pokret za obezbeđenje mira među narodima, težnja da se rat isključi i onemogući kao sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova; javlja se već u doba prosvetiteljstva, a u vezi sa učenjem o prirodnom pravu. Osnovna misao: stvoriti iznad država jednu instancu koja bi učinila nepotrebnim rat kao političko sredstvo. Prve organizacije su nastale u Engleskoj 1806. i u SAD 1810; prvi međunarodni pacifistički kongres održan je 1840, a 1892. osnovan je Međunarodni mirovni biro sa sedištem u Ženevi; 1895. ustanovljena je Nobelova nagrada za mir. Užasi Drugog svetskog rata dali su novi podstrek pacifizmu.[1]

Iako su pacifizam i antimilitarizam srodni pojmovi, ipak, nisu svi antimilitaristi pacifisti. Istorijski, antimilitarizam je povezan sa verovanjem da se većina ratova vodi u interesu vladajuće klase, kao što su feudalci ili kapitalisti. Krajem 19. i početkom 20. veka, pre nego što su socijalističke partije upravljale bilo kojom državom, mnogi socijalisti su bili antimilitaristi, jer su odbijali da se bore u nacionalnim ili osvajačkim ratovima. Ipak, socijalista antimilitarista je mogao, ukoliko nije bio pacifista, da se bori za revoluciju, i da upotrebi oružje protiv svojih “klasnih neprijatelja”.

Reč je skovao francuski mirovni aktivista Emil Arno (1864–1921), a usvojili su ga drugi mirovni aktivisti na desetom Univerzalnom mirovnom kongresu u Glazgovu 1901.[2] Srodni izraz je ahimsa (da ne nanosite štetu), što je suštinska filozofija indijskih religija, poput hinduizma, budizma i džainizma. Dok su moderne konotacije novijeg datuma, sa eksplicitnom primenom od 19. veka, drevne reference su izobilne.

U modernom dobu, Lav Tolstoj je oživio interes za pacifizam u svojim kasnijim delima, posebno u radu Kraljevstvo Božje unutar vas. Mahatma Gandi (1869–1948) je propovedao praksu upornog nenasilnog protivljenja koje je nazivao „satjagraha”, i koje je imalo presudnu ulogu u Indijskom pokretu za nezavisnost. Njegova efikasnost poslužila je kao inspiracija Martinu Luteru Kingu mlađem, Džejmsu Losonu, Meri i Čarlsu Birdu, Džejmsu Bevelu,[3] Tič Nat Hanu[4] i mnogim drugima u pokretu za građanska prava.[5][6][7]

Istorija pacifizma[uredi | uredi izvor]

Grafika protiv rata iz 1910.

Zapadnjački pacifizam potiče od verovanja verskih zajednica. Jedna od prvih mirovnih verskih zajednica bili su rani hrišćani, sledbenici Isusa, koji je, u Besedi na gori, propovedao novu poruku: "Čuli ste da je rečeno: Oko za oko i zub za zub. Ali ja vam kažem, da se ne opirete zlu; a onome ko vas ošamari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi takođe… Volite svoje neprijatelje, blagoslovite one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze, i molite se za one koji vas uprkos svemu koriste i proganjaju vas." Ove reči iznose doktrinu „neopiranja zlu“, a tokom narednih nekoliko vekova, mnogi hrišćani su odbijali vojnu službu.

Do promene ranog hrišćanstva došlo je sa Konstantinovim preobraćanjem koji je, 313. godine, proglasio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva. Za crkvu koja je postala tesno povezana sa državom, Sveti Avgustin je objavio novu doktrinu: sveštenstvo mora biti potpuno posvećeno Bogu i da živi u skladu sa tim, a laici su morali da ispunjavaju sve svoje obaveze kao podanici. On je takođe razvio doktrinu „pravednog rata“ koju je kasnije, tokom 13. veka, razradio Toma Akvinski.

U kasnom Srednjem veku, nekoliko verskih zajednica, jeretičkih sekti sa stanovišta zvaničnog hrišćanstva, među kojima valedensianci, bogumili, katari i češka braća zakona Isusovog, osporile su novo pravoverje, i založili se za pacifističke ideje. Ali smatra se da pravi početak modernog pacifizma datira iz vremena šesnaestovekovne Reformacije, koja je označila pobedu tek rođene moderne države nad katoličkom crkvom. Za razliku od Lutera, razni radikalni reformisti u Švajcarskoj, Nemačkoj i Holandiji, koji su postali poznati kao anabaptisti, pozvali su na apsolutan povrataka učenjima Isusa. Oni se nisu bavili politikom, odbijali su da nose oružje ili služe kao policajci, uzdržavali se od bilo kakvih pravnih tužbi i davanja zakletvi i odbijali da priznaju postojeće zakone o svojini. Jedna grupa, huteriti, nastavljala je da osniva svoje izolovane zajednice (kolonije), od kojih 150 još uvek postoje u SAD i Kanadi. Izloženi oštrim kritikama zbog jeresi, mnoge grupe su se ujedinile pod vođstvom Mena Simonsa (1496—1561) i njegovim menonitima, pod kojim nazivom su i danas poznati.

Puritanci, koji su se okupili oko Džordža Foksa u Engleskoj sredinom 17. veka, oformili su Društvo prijatelja ili kvejkere. 1661. su izdali Deklaraciju koja postaje osnova njihovog „Mirovnog zaveta“, koji jasno govori: ”Sve krvave Principe i Prakse mi potpuno odbacujemo, sa svim onim ratovima i borbama i bitkama sa bilo kojim oružjem, za bilo kakav cilj ili iz bilo kakvog razloga…” U Americi, gde su mnogi otišli u potrazi za religijskom slobodom, Kvejkeri su dobili prvu mogućnost da svoje principe primene u politici: “Sveti eksperiment” u nenasilnoj vadi Pensilvanije, koja je trajala od 1662. do 1756.

Verski pacifizam je pretrpeo izmene tokom godina. Tako je većina američkih kvejkera služila vojsku za vreme Drugog svetskog rata. Ali hrišćanski pacifisti su sada zastupljeni i u drugim crkvama. U 20. veku bilo je značajnog rasta pacifističkih osećanja među metodistima u Britaniji, baptistima u SAD, i u poslednje vreme, među katolicima. Društvo pomirenja (The Fellowship of Reconciliation), osnovano 1914, želi da ujedini sve koji baziraju svoj pacifizam na hrišćanskim osnovama.

Savremeni pacifizam[uredi | uredi izvor]

Protest protiv rata u Iraku, 2005.

Od 16. veka naovamo, moguće je pratiti i razvoj pacifizma koji se nije temeljio isključivo na verskoj osnovi. Erazmo Roterdamski (1466—1536), iako teolog koji je prihvatio doktrinu „pravednog rata“, je otvoreno osuđivao ratove više na humanitarnoj nego na religijskoj osnovi. U 17. i 18. veku ovakav način mišljenja je doveo do serije predloga za uspostavu trajnog mira između država kroz neki vid međunarodnih organizacija, tj. mirovnih planova Krusa (1623), Pena (1693), San-Pjera (1713), Bentama (1789) i Kanta (1795). Motivacija poslednje dvojice je bila čisto sekularna i racionalistička, koja je izražavala mišljenje mnogih filozofa iz doba prosvetiteljstva da je rat iracionalan i u suprotnosti sa idealom bratstva svih ljudi.

U 19. veku, odmah nakon Napoleonovih ratova, organizovan je mirovni pokret sa obe strane Atlantika, uglavnom kroz individualne napore kvejkera. Njegov glavni pravac je najavljen u ciljevima Američkog mirovnog društva: „da poveća i promoviše praksu, koja već postoji, okretanja nacionalnih razlika ka prijateljskim razgovorima i pregovorima, i… smirivanja svih nacionalnih sporova pozivanjem na razum… To bi trebalo biti urađeno od strane Kongresa nacija… Tada će ratovi utihnuti.“

U 20. veku, pacifizam mirovnog pokreta je doprineo kreiranju mišljenja koje je dovelo do stvaranja Lige naroda i Ujedinjenih nacija, Kelog-Brajandovog pakta 1928. po kojem su ratovi zabranjeni, i napora da se promoviše razoružanje.

Poznati pacifisti[uredi | uredi izvor]

  • Pojedinci:

Albert Ajnštajn, Mahatma Gandi, Martin Luter King, Alfred Nobel, Pablo Pikaso, Lav Tolstoj, Bertran Rasel, Karl fon Osijecki, Majka Tereza, Rihard Vagner, Džon Lenon, Imanuel Kant, Bob Marli, Noam Čomski i Roza Luksemburg.

Međunarodni komitet crvenog krsta, Amnesti internašonal, Međunarodna organizacija rada, Evropska unija, Grinpis, Mirovne snage Ujedinjenih nacija.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Šta znači PACIFIZAM?”. Šta znači. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  2. ^ Robbins, Keith (1976). The Abolition of War: the Peace Movement in Britain, 1914–2029. University of Wales Press. str. 10. ISBN 978-0-7083-0622-2. 
  3. ^ James L. Bevel, The Strategist of the 1960s Civil Rights Movement" by Randy Kryn, a paper in David Garrow's 1989 book We Shall Overcome, Volume II, Carlson Publishing Company
  4. ^ "Searching for the Enemy of Man", in Nhat Nanh, Ho Huu Tuong, Tam Ich, Bui Giang, Pham Cong Thien. Dialogue. Saigon: La Boi, 1965. P. 11–20., archived on the African-American Involvement in the Vietnam War website, King's Journey: 1964 – April 4, 1967 Arhivirano 2006-10-27 na sajtu Wayback Machine
  5. ^ Richardson, Christopher M.; Ralph E. Luker, ur. (2014). Historical Dictionary of the Civil Rights Movement (2nd ed.). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8108-8037-5. 
  6. ^ Ogletree, Charles J. Jr. (2004). All Deliberate Speed: Reflections on the First Half Century of Brown v. Board of Education. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-05897-0. 
  7. ^ Hall, Jacquelyn Dowd (mart 2005). „The Long Civil Rights Movement and the Political Uses of the Past” (PDF). The Journal of American History. 91 (4): 1233—1263. JSTOR 3660172. doi:10.2307/3660172. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 7. 2019. g. Pristupljeno 16. 5. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пацифизам&oldid=27548245”