Пређи на садржај

Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација за изјашњавање Међународног суда правде

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са А/63/Л.2)
Косово и Метохија
Овај чланак је дио серије о
политичком систему Косова и Метохије
Органи Републике Србије
Међународни правни акти и субјекти
Органи установљени од стране УНМИК
Органи самопроглашене Републике Косово
Политички систем Србије

Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација 63/3 је резолуција Генералне скупштине Уједињених нација (бр. A/RES/63/3) од 8. октобра 2008. године, упућена Међународном суду правде, са захтевом да се изјасни да ли је одлука привремених институција самоуправе на Косову да једнострано прогласе независност у складу са међународним правом.[1]

Питање из резолуције 63/3

[уреди | уреди извор]

Подношење резолуције

[уреди | уреди извор]
Мапа држава које су признале независност Косова и Метохије
  Косово и Метохија
  Државе које су званично признале независно Косово
  Остале државе

Почетком 2008. године, Привремене институције самоуправе (ПИС) су започеле припреме за једнострано проглашење независности, услед чега је Влада Републике Србије 14. фебруара донела одлуку којом се поништавају сви сецесионистички "акти и радње" ПИС.[2]

На скупу одржаном 17. фебруара 2008. године у здању Скупштине Косова у Приштини, посланици албанске народности једнострано су прогласили независност и стварање Републике Косово,[а] услед чега је Народна скупштина Републике Србије већ 18. фебруара донела одлуку којом се потврђује поништавање свих сецесионистичких аката и радњи.[3] Тим поводом, Влада Републике Србије је одлучила да ће се борба против једностраног проглашења независности водити искључиво правним и дипломатским средствима,[4]

Потом су уследела међународна признања, тако да је једнострано проглашену независност до 8. октобра (2008) признало укупно 48 држава.[5]

Пошто је Влада Републике Србије одлучила да предузме кораке у оквиру система Уједињених нација и Међународног суда правде, под окриљем Министарства спољних послова Републике Србије извршене су дипломатске припреме, након чега се надлежни министар Вук Јеремић посебним дописом од 15. августа (2008) обратио Уједињеним нацијама, посредством амбасадора Србије при УН (Павле Јевремовић), затраживши да у наредно заседање Генералне скупштине буде уврштена и иницијатива за доношење посебне резолуције коју је припремила Србија.[6] Тим поводом, Србија је доставила и предлог резолуције (бр. A/63/L.2),[7] који је у септембру уврштен у дневни ред заседања Генералне скупштине.[8].

У предлогу резолуције, подносиоци су заузели став да је независност од Србије проглашена 17. фебруара 2008. године од стране Привремених институција самоуправе на Косову ("Recalling that on 17 February 2008 the Provisional Institutions of Self- Government of Kosovo declared independence from Serbia"), те је сходно томе формулисано и питање које би треабло упутити Међународном суду правде, а које је гласило: Да ли је једнострано проглашње независности од стране Привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом? ("Is the unilateral declaration of independence by the Provisional Institutions of Self-Government of Kosovo in accordance with international law?").

Гласање у Генералној скупштини УН

[уреди | уреди извор]

Приликом начелног гласања у Генералној скупштини, које је одржано 30. септембра 2008. године, чак 120 држава чланица од укупно 192 подржало је српски предлог резолуције. Коначном одлучивању се приступило 8. октобра (2008), на седници Генералне скупштине. Након уводне речи председавајућег Мигела Дескотоа, делегатима се обратио Вук Јеремић, министар спољних послова Србије.[9]

Потом су уследила излагања представника Уједињеног Краљевства, Албаније, САД, Турске и Мексика.

Након тога уследило је гласање у којем је учешће узело укупно 157 држава. По правилнику Генералне скупштине, броје се само гласови за и против, док се уздржани гласови не рачунају. Српски предлог резолуције подржло је 77 држава док су 6 биле против. Осталих 74 гласа није се рачунало јер се радило о суздржаним државама. Против резолуције Србије гласале су Албанија, Маршалска острва, Микронезија, Науру, Палау и Сједињене Америчке Државе.[10] Либерија иако је била присутна током гласања није се изјаснила у предвиђеном временском року. Њен глас уследио је по закључавању гласачких картица. Представник Либерије накнадно се изјаснио да је против резолуције, али је председавајући одбио глас, те се због тога Либерија сврштава у земље које нису биле присутне. Са 92,7% валидних потврдних гласова, председавајући Мигел Деското је српску резолуцију прогласио усвојеном (бр. A/RES/63/3).[11]

Мапа резултата гласања о резолуцији A/63/3 у Генералној скупштини Уједињених нација 8. октобар 2008.
  Земље које су гласале за резолуцију.
  Земље које су гласале против резолуције.
  Земље које су се уздржале од гласања.
  Земље које су биле одсутне приликом гласања.
За Против Уздржани Нису присуствовали Непризнати
77 гласа 6 гласа
*Са Либеријом чији се глас не рачуна 7 		74 гласа 35* гласа
*Са Либеријом 36 		1 глас
*Либерија је гласала по закључавању картица, те се њен глас не рачуна и сврстава се у земље које нису биле присутне.
Подаци преузети са сајта Блиц онлајн

Међународне организације

[уреди | уреди извор]

Међународне организације

Европска унија
Гласови
Савет Европе
Гласови
НАТО
Гласови

Иако се према правилнику Генералне скупштине Уједињених нација државе изјашњавају искључиво самостално а не у оквиру неке међународне организације, ни једна међународна организација није успела да формира јединствен став према резолуцији А/63/3.

  •  Европска унија — Све чланице имале су своје делегације током гласања. Иако је политика Уније да заступају заједнички став у спољнополитичким питањима, она ни овом приликом није успела да наступи са једногласним ставом. Од 27 држава њих 22 било је суздржано, док су Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија пружиле подршку Србији. Ни једна земља није гласала против предлога нацрта резолуције.
  • Европска унија Савет Европе — у великој мери био је суздржан од гласања, чак 33 државе. Њих 12 гласале за За, док је Турска била одсутна и Албанија гласала против.
  •  НАТО — Од 26 чланица савеза само је САД био против предлога нацрта резолуције. Као и Савет Европе, и НАТО је у великој мери био дистанциран од гласања. 19 чланица било је суздржано, док је 5 гласало за резолуцију. Турска није присуствовала.
  • Савет безбедности — као најважније тело Уједињених нација било је подељено по питању гласања. Руска Федерација и Народна Република Кина гласало је за подршку Србије, док су Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и Француста биле суздржане. Једнино је САД гласао против. Од несталних чланица СБ УН Белгија, Буркина Фасо, Италија и Хрватска биле су суздржане док су Јужна Африка, Вијетнам, Индонезија, Костарика и Панама гласале за нацрт резолуције. Либија није присуствовала заседању Генералне скупштине.
  • Покрет несврстаних — Велику подршку Србија је имала и од чланица Покрета Несврстаних. Чак њих 45, од 111 држава, гласало је за резолуцију, до је 31 било суздржано. Остале државе нису имале своје представнике. Глас Либерије није се узео у обзир.

Међународне реакције на резолуцију

[уреди | уреди извор]

Неколико минута по завршетку заседање ГС УН већина светских глобалних медија пренело је вест да је нацрт резолуције Србије усвојен. Једне од првих биле су и српски медији који су преносили заседање (Фокс телевизија и РТС).

Многобројни аналитичар и политичари оценили су позитиван исход гласања у Њујорку као велику дипломатску победу Србије. Међу њима био је и амбасадор Руске Федерације у Београду, Александар Конузин поручивши грађанима Србије да не дају своју земљу[12].


Само дан од одлуке ГС, уследила су нова признања непризнате државе Косова од стране БЈР Македоније и Црне Горе. Посебне реакције у јавности је изазвало признање од стране Црне Горе, с обзиром да оваква одлука није донета у Скупштини Црне Горе, већ ју је донела влада премијера Мила Ђукановића, иако је Црна Гора дан раније гласала у УН за Резолуцију, чиме је подржала захтев Србије. Политичари и јавност у Србији оштро су осудили одлуку ових бивших југословенских држава и прогласили су амбасадора Црне Горе[13], а потом и Македоније[14], за персоне нон грате. Поред званичника двеју република, забринутост је истакла и Влада Велике Британије.[тражи се извор]

Резолуција у Међународном суду правде

[уреди | уреди извор]
Седиште Међународног суда правде у Хагу.

Захтев од стране Генералне скупштине Уједињених нација, упућен Међународном суду правде званично је 10. октобра стигао у Хаг, чиме је формално почела процедура о изјашњавању суда о легалности чина привремене самоуправе на Космету[15]. Иако је првенствено премијер Србије Мирко Цветковић,изјавио да ће се суд о резолуцији А/63/3 изјаснити по хитној процедури[16], а одлуку донету најкасније до краја 2009. године, вест је демантована.

Шеф Секретаријата Међународног суда правде Лоранс Блерон потврдила је демант Мирка Цветковића, и навела да ће суд донети самостално одуку о брзини решавање спора.[17]

Суд је одредио 17. април 2009. као крајњи рок за пружање писаних изјава, а поред Приштине и Београда, своје ставове моћиће да изнесу и све чланице Уједињених нација.

Званичници Приштине објавили су да ће њихов експертски тим пред Међународним судом правде предводити британски правник и члан Комисије за међународно право при Уједињених нација, Мајкл Вуд, који је учествовао у обличавању Дејтонског споразума.[18]

Ово је 25 случај, у којем се од Међународног суда, на захтев УН, тражило мишљење у међународним споровима.[19]

Усмена расправа заинтересованих страна

[уреди | уреди извор]

Међународни суд правде је 9. октобра 2009. саопштио да ће јавна саслушања (усмена расправа) по захтеву за саветодавно мишљење о сагласности са међународним правом једностраног проглашења независности од стране привремених органа самоуправе на Косову и Метохији бити одржана од 1—11. децембра 2009. У саслушањима ће учествовати 30 земаља, као и аутори декларације о независности. За излагање Србије и аутора декларације предвиђено је по 3 часа 1. децембра. Остале државе имаће излагања по 45 минута наредних дана. Распоред саслушања је следећи:[20]

Председник Међународног суда правде, судија Хисаши Овада, је 19. новембра изјавио да саветодавно мишљење Суда неће бити у облику једнозначног, недвосмисленог одговора „да” или „не”. Према Овади, закључак Суда ће бити „на 30 страница” и да ће га „бити просто потребно изучавати”.[21] Професор међународног права Тибор Варади, заступник Србије у спору БиХ против Србије пред МСП, је оценио да је овакав иступ „потпуно неуобичајен”, „неприхватљив” и „за мене као правника шокантан”, и изразио сумњу да је могуће да је дошло до неспоразума. Варади је појаснио како је у случају када Суд даје мишљење а не одлуку, вероватније да оно буде више нијансирано и мање једнозначно, али и да „већи је подвиг Суда и боље урађен посао ако је мишљење једносмислено”. Он је оценио и да ће на крају процеса вероватно бити једно мишљење које ће потписати већина судија, а да је могуће и да ће бити још мишљења које ће потписати по неколико судија, али да се до било ког закључка може доћи тек пошто се чују аргументи странака.[22]

Мишљење МСП

[уреди | уреди извор]

Веће од четрнаест судија Међународног суда правде, изјаснило се 22. јула 2010. године, у односу 10:4 по питању „Да ли је унилатерална декларација Привремених институција самоуправе на Косову о независности од 17. фебруара 2008. године у сагласности с међународним правом?” мишљењем да Декларација о независности Косова не представља кршење међународног права јер оно не забрањује декларације ове врсте као такве. Аутори декларације нису деловали као привремене институције самоуправе, већ као особе које су заједно деловале изван оквира привремене администрације као и да тиме не признаје само право косовских Албанаца на отцепљење нити га негира, и у складу с тим навео да „Суд није одлучивао о праву на самоопредељење”, а одлуку о даљем процесу решавања проблема Косова препустио је Генералној скупштини УН који је власан да о томе одлучује.[23]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ UN (8 October 2008) A/RES/63/3: Resolution adopted by the General Assembly on 8 October 2008: Request for an advisory opinion of the International Court of Justice on whether the unilateral declaration of independence of Kosovo is in accordance with international law
  2. ^ Одлука о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности (Службени гласник Републике Србије, бр. 18/2008)
  3. ^ Одлука Народне скупштине Републике Србије о потврђивању Одлуке Владе Републике Србије о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности (Службени гласник Републике Србије, бр. 19/2008)
  4. ^ „Политика Србије и Косово и Европа (26. фебруар 2008.)”. B92. 
  5. ^ „Португал признао Косово (7. октобар 2008.)”. vesti.rs}-. 
  6. ^ UN (22 August 2008) A/63/195: Request for the inclusion of a supplementary item in the agenda of the sixty-third session
  7. ^ UN (23 September 2008) A/63/L.2: Draft resolution submitted by Serbia
  8. ^ „Иницијатива Србије пред УН (17. септембар 2008.)”. BBC Serbia. Архивирано из оригинала 20. 9. 2008. г. Приступљено 21. 10. 2008. 
  9. ^ http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=95409 Јеремић позвао чланице УН да подрже резолуцију Србије.
  10. ^ (језик: словеначки)„Generalna skupščina ZN-a prikimala Srbiji.”. Приступљено 8. 10. 2008.  РТВ Словеније, 8. 10. 2008
  11. ^ UN (8 October 2008) A/RES/63/3: Resolution adopted by the General Assembly on 8 October 2008: Request for an advisory opinion of the International Court of Justice on whether the unilateral declaration of independence of Kosovo is in accordance with international law
  12. ^ „Руски амбасадор Конузин честитао Србији”. Радио-телевизија Србије. 9. октобар 2008. 
  13. ^ Црногорски амбасадор непожељан у Београду, РТС онлајн, 9. октобар 2008.
  14. ^ Непожељан и амбасадор Македоније, РТС онлајн, 10. октобар 2008.
  15. ^ Захтев УН стигао у Међународни суд правде
  16. ^ Суд правде хитно о Косову
  17. ^ Косово ипак у редовном поступку
  18. ^ Суд правде о Косову
  19. ^ Реалне шансе Србије пред Судом правде
  20. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 11. 2009. г. Приступљено 08. 11. 2009. 
  21. ^ „(Не)двосмислен одговор МСП.”. Приступљено 19. 11. 2009.  Радио-телевизија Србијем 19. новембра 2009
  22. ^ „Неприхватљива изјава председника МСП.”. Архивирано из оригинала 28. 03. 2010. г. Приступљено 21. 11. 2009.  Радио-телевизија Србије, 21. 11. 2009
  23. ^ Politička odluka Suda pravde Блиц 23. јул 2010.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Резолуција

[уреди | уреди извор]

Инострани штампани и електронски медији

[уреди | уреди извор]

*Упозорење: Извештаји страних медија дати су у изворним насловима, објављени 8. октобра 2008.

Извештаји иностраних ТВ станица

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резолуција_Генералне_скупштине_Уједињених_нација_за_изјашњавање_Међународног_суда_правде&oldid=30365392”