Momčilo Nastasijević

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Momčilo Nastasijević
Momcilo Nastasijevic.jpg
Momčilo Nastasijević
Datum rođenja(1894-10-06)6. oktobar 1894.
Mesto rođenjaGornji Milanovac
  Kraljevina Srbija
Datum smrti13. februar 1938.(1938-02-13) (43 god.)
Mesto smrtiBeograd
  Kraljevina Jugoslavija

Momčilo Nastasijević (Gornji Milanovac, 6. oktobar 1894Beograd, 13. februar 1938) je bio srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata.

Biografija[uredi]

Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine u porodici Nastasijević koja je dala nekoliko umetnika.[1]

Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.[2]

Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče, Drame, Muzičke drame, Misli i Eseji. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti.[2] Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.

Slavista Robert Hodel je načinio i preveo izbor njegovih dela na nemački jezik, knjigu pod nazivom „Sind Flügel wohl“ objavio je izdavač Leipziger Literaturverlag.[3] Pesme su štampane dvojezično, a osim poezije uključena su i dva prozna dela samo na nemačkom jeziku.[4]

Pesništvo[uredi]

Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata.[2] U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Ogroman rad uložio je Nastasijević dok je stigao do do svojih Lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima. Isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.[2]

U pesničkom jeziku Momčila Nastasijevića jednosložne reči su vrlo česte, i to ne slučajno. "U zvuku jednosložne reči, bez obzira na prirodu samoglasnika, uvek ima nečeg odsečnog, tvrdog i kao silom otkinutog iz neke celine. Top, smeh, huk, lav, hir, vrt." Kao da Nastasijević namerno izaziva nejasnost u značenju reči, ali on to čini prvenstveno zbog toga da jasno značenje reči ne bi potisnulo značenja zvuka i ritma. Pesnik nastoji da nađe jedan osobeni zvuk i jedan osobeni ritam za svako pesničko kazivanje. U njegovoj poeziji nije zastupljen samo paradoks značenja reči, nego i paradoks zvukova reči; postoje protivrečni odnosi između reči i ćutanja (kao osnovnog), između svetlosti i tame, dobra i zla, postojećeg i nepostojećeg, živog i neživog. Pri tome, Nastasijević se klonio savremenog jezika, u težnji da stvori pesnički jezik u kojem bi bila sadržana prošlost u kojoj je čovek možda bio bliži sebi i Bogu. "Nastasijevićeva borba sa rečima bila je izuzetno teška, jer je to bila i borba sa ćutanjem."[5] Nastasijević, koga je Vinaver nazvao svecem srpskoga jezika i srpskoga književnog izraza, naslućivao je stalni tok tajnih i tajanstvenih sila, trudeći se da u sklad dovede slutnju (koja nije od ovoga sveta) sa razložnim saznanjem, i mireći istinu duha sa istinom svakidašnjice, odnosno utvrđujući njihovu istovetnost. "On je snevao svoju javu, on je kontrolisao svoj san."[6]

Ciklusi[uredi]

Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.[2]

Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

Iz književne kritike o pesnikovom delu[uredi]

  1. Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. (...) Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. (...) Prekasno se javio, prerano je otišao. - Vasko Popa[7]
  2. Nastasijević je bio pesnik istraživač i kopač. Meni se uvek priviđao kao rudar koji je maločas izišao iz dubina i mraka, raduje se videlu, kazao bi nešto i pokazao, ali bi mu trebalo mnogo ruku i jezika, pa se samo nasmeši i rekne: "Oj, Moravo, moje selo ravno." Da oduši tek, jer mnogo je sve što je. - Isidora Sekulić[7]
  3. Zamislite ga kako nekim savršeno ugođenim uhom sluša i prisluškuje, i traži, spravom nenadmašnom, samo onaj jedini svileni ton u sveopštem zvučnome tkanju. Našao ga je: i onda drži u svom dohvatu i biće, i njegov svet, i božanstvo toga sveta. Kod Nastasijevića se stalno traži - ali i nalazi. - Stanislav Vinaver[7]
  4. U svojim osnovnim odlikama, Nastasijevićev pesnički izraz je eliptičan, ide za najvećom mogućom konciznošću, za smanjenjem verbalnog materijala, naročito onog koji povezuje, objašnjava, dopunjuje, priča. Nastasijević hoće da govori o suštinama jezikom suštine. - Miodrag Pavlović[7]
  5. Prošlost u ovoj poeziji nije, dakle, samo vreme koje je bilo, nego i vreme koje jeste i koje će biti. To je poetsko vreme: sinteza u kojoj se početak, koren života nastoji sagledati u viziji onoga što će biti ili što bi moglo biti. Nastasijević je metaforički pesnik, i njegovo vreme je večnost; njegov prostor bezgranično; njegovo pozvanje - traganje za esencijalnim. - Muharem Pervić[7]
  6. Velika, samonikla pesnička ličnost. Zaverenik jezika, mistike, predanja. Jedini naš zaista folklorni pesnik u dubokom smislu te reči. Sav od sluha, od iskoni, od tajanstva. - Borislav Mihajlović Mihiz[7]

Drama[uredi]

Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kasnije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.[2]

„Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

„Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

„Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu u Beogradu i vreme je „sadašnje“.

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

Proza[uredi]

Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

Bibliografija[uredi]

Izdanja[uredi]

  • Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
  • Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
  • Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929.
  • Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929.
  • Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“, Cetinje : Državna štamparija, 1930.
  • Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : „Zapis“, 1931.
  • Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.
  • Celokupna dela I-IX. Izdanje prijatelja, 1938-1939, Beograd: I-Iz tamnog vilajeta, II-Misli, III-Drame: Nedozvani, Gospodar Mladenova ćer, Kod večite slavine, IV-Hronika moje varoši, V-Pesme: Pet lirskih krugova, Magnovenja, Odjeci, VI-Muzičke drame: Međuluško blago, Đurađ Branković i balet Živi oganj, VII-Eseji, VIII-Rane priče, IX-Rane pesme i varijante
  • Sabrana dela I-IV u redakciji Novice Petkovića, Dečje novine/Srpska književna zadruga, 1991, Gornji Milanovac: I-Poezija, II-Drame, III-Proza, IV-Eseji*Beleške*Misli

Literatura[uredi]

  • Deretić, Jovan. „Kratka istorija srpske književnosti“. Beograd : BIGZ, 1990.
  • Pavlović, Miodrag. „Eseji o srpskim pesnicima“. Beograd : „Vuk Karadžić“, 1981.

Reference[uredi]

  1. ^ Milomir Glišić, Dušan Ilić, Aleksandar Lazarević, Radmilo Lale Mandić, Miroslav Laf Marković, Miodrag Ristić: Stari Milanovac, treće dopunjeno izdanje. 2003. ISBN 978-86-7152-018-8.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Miodrag Pavlović: MOMČILO NASTASIJEVIĆ, u: Književnost između dva rata II, Srpska književnost u književnoj kritici, Nolit, Beograd, 1972
  3. ^ Ko se bavi Crnjanskim mora da se bavi i Krležom („Politika“, 11. septembar 2013)
  4. ^ Robert Hodel: Svaki nacionalni jezik mora da se bori za opstanak („Večernje novosti“, 14. septembar 2013)
  5. ^ Svetlana Velmar-Janković: MOMČILO NASTASIJEVIĆ, u: Književnost između dva rata II, Srpska književnost u književnoj kritici, Nolit, Beograd, 1972
  6. ^ Stanislav Vinaver: Momčilo Nastasijević, predgovor knjige IZ TAMNOG VILAJETA, Biseri srpske književnosti, knjiga 35, Politika/Narodna knjiga, 2005
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Momčilo Nastasijević: PESME - PRIPOVETKE - DRAME, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 84, Matica srpska/Srpska književna zadruga, 1971

Spoljašnje veze[uredi]