Stefan II Kotromanić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Stefan II Kotromanić
Relikviář sv. Simeona detail.png
Smrt Stefana II Kotromanića
Datum rođenja1292.
Mesto rođenjaBosna i Hercegovina
Bosna
Datum smrti1353.
Mesto smrtiBosna i Hercegovina
Bosna
DinastijaKotromanići
OtacStefan I Kotromanić
MajkaJelisaveta Nemanjić
SupružnikJelisaveta Pjast Kotromanić
PotomstvoJelisaveta Kotromanić, Katarina Kotromanić Celjska
Ban Bosne
Period13221353.
PrethodnikStefan I
NaslednikTvrtko I

Stefan II Kotromanić, ili Stefan IV,[1][2] je bio ban Bosne od 1322. do 1353. godine. Bio je najstariji sin Stefana I (1287—1314), najmoćniji vladar Bosne u srednjem veku uz Tvrtka I (ban 1353—1377, kralj 1377—1391) i prvi vladar Bosne koji je kovao svoj novac.

Koristeći se dinastičkim borbama u kraljevinama Ugarskoj i Srbiji, značajno je proširio svoju državu, izašao na Savu, Drinu i Jadran od Omiša do Dubrovnika, čime je stvorio osnovu za buduća širenja njegovom nasledniku Tvrtku I, tako da je ono što je za Nemanjiće Milutin (1282—1321), za Kotromaniće je Stefan II (IV). Bio je vrstan državnik koji je radio isključivo za svoju, odnosno korist svoje države, pritom se ne obzirući na stara prijateljstva i moralne uslove. Svoj dolazak na vlast je dugovao podršci Šubića sa strane i bogumila u samoj državi. Međutim to mu nije zasmetalo da aktivno učestvuje u slomu Šubića, kao jedan od njihovih protivnika, kao što je 1340. godine podržao aktivan ulazak franjevaca u Bosnu i gradnju većeg broja njihovih samostana kada je to bilo u interesu spoljne politike banovine Bosne, čime je posle jednog i po veka stalnih krstaških pohoda na Bosnu, uspeo da na neko vreme odagna tu opasnost. Ženio se tri puta, ali ga jedini poznati sin Vuk nije nadživeo, tako da ga je nasledio najstariji bratanac Tvrtko.

Poreklo i porodica[uredi]

Bio je najstariji sin Stefana I i Dragutinove (kralj Srbije 12761282, kralj Srema 1282—1316) ćerke Jelisavete, koji su pored njega imali još dva sina:

  • Vladislava, čiji sin Tvrtko ga je nasledio
  • Ninoslava, koji je umro mlad bez dece.[3]

Sam Stefan se ženio najverovatnije tri puta:

  1. 1314, ćerkom Majnharda Ortenburškog (koji je vladao Koruškom)
  2. oko 1329, ćerkom bugarskog cara
  3. 1335, Jelisavetom, ćerkom Kazimira III (koji je vladao Kujavskom)

Iz ta tri braka poznata su imena troje njegove dece:

Premda nije isključeno da ih je imao više, ona su u tom slučaju umrla vrlo mlada, tako da njihova imena nisu zabeležena.

Titule Stefana II[uredi]

  • „... po milosti božijoj gospodin vsim zemljam bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje..." (1322)

Početak vladavine pod Mladenom II (1314—1322)[uredi]

Nije poznato kada se Stefan rodio, najverovatnije oko 1292. godine, kao što je prvi period njegovog života potpuna nepoznanica za modernu istoriju. On na pozornicu ulazi oko 1314. godine kada umire njegov otac Stefan I, a on se sa braćom i majkom nalazi u Dubrovniku u koji su se sklonili pred naletima Šubića.[4] Kao najstariji sin bivšeg bana koji se već tada nalazio u godinama da može samostalno da preuzme vlast, on je u Bosni smatran za zakonitog naslednika među plemstvom i sveštenstvom crkve bosanske. O tome svedoći pisanje M. Orbina da je Stepan II (IV) pregovarao je sa vlastelom, koja je odobrila da se vrati u Bosnu.[5] Do povratka Stepana u Bosnu moglo je doći uz saglasnost Šubića. Iscrpljujući rat u Bosni i sve veće zaoštravanje stanja na ostalim stranama primorale su Mladena II (1312—1322) da promeni politiku svog svog oca Pavla I (1292 — 1312).[6] Neposrednu vlast nad Bosnom probao je da ostvari preko podrške Stefanu Kotromaniću. Tako su Mladen i Stefan prekinuli borbu svojih očeva, Stefan se obavezao verovatno na vazalne obaveze prema Mladenu, a ovaj je povukao vojsku iz Bosne, posle čega je Stefan preuzeo vlast.

O saradnji oko 1318. najbolje govori činjenica da je buduću Stefanovu mladu izabrao lično Mladen. Izbor je pao na katolkinju ćerku grofa Majnharda Ortenburškog koji je imao posede u Koruškoj, koja je bila katolikinja.[7][6] Mladen je probao da poveća rimokatolički uticaj na Stefana i zadovolji papu koji je stalno ukazivao na postojanje jeretika tj. bogumila u Bosni. Da je Mladen dobro procenio uticaj ovog braka, može se videti na osnovu prepiske koja je tim povodom vođena sa papom da dozvoli sklapanje tog braka, pošto su Kotromanići i Ortenburški bili daleki rođaci. Papa je dozvolio sklapanje braka (1319), ali nije poznato da li je do njega došlo ili je ceo dogovor pao u vodu.

Slom Mladena II Šubića[uredi]

Iako ga je Mladenova podrška dovela na vlast, Stefan je jasno mogao da vidi kako se razvija situacija u kraljevini Ugarskoj, ali i to da Mladen ima drugačije dugoročne planove za Bosnu, jer se u njegovoj tituli nalazilo i da je ban Bosne. Čim se ukazala prva prilika da se otrese Mladenovog uticaja, Stefan ju je iskoristio i već oko 1320. godine se približio Karlu Robertu (1308—1342). Već krajem 1321. godine on pojačava svoje vojno prisustvo na granici ka banovini Hrvatskoj po Karlovom naređenju, kao što je uradio i ban Slavonije Ivan Babonić, jer je zategnutost odnosa unutar banovine Hrvatske jasno govorila da će doći do sukoba između bana i vlastele.

Oružani sukob je planuo tokom proleća 1322. godine i u odlučujućoj bici, nedaleko od Skradina u kome je stolovao Mladen II, vlastela je odnela jasnu pobedu i Mladen se povukao u utvrđeni Klis. Završnu reč u celoj priči imao je kralj Robert koji je došao u Knin i pozvao Mladena II da izađe pred njega. Kada se pojavio u Kninu bio je zarobljen i sproveden u tamnicu na severu kraljevine Ugarske, po Karlovom naređenju koji je potom za novog bana postavio Ivana Babonića, dotadašnjeg bana Slavonije. Istovremeno su Stefanove pljačkaške čete počele da upadaju u Zahumlje koje se tada de facto nalazilo u sklopu kraljevine Srbije, tako da se od te godine u Stefanovoj tituli javlja Hum.

Samostalna vladavina (1322—1353)[uredi]

Širenje države (1322—1329)[uredi]

Posle sloma Mladena II, Stefan je nastavio da učvršćuje svoju vlast u Bosni u čemu mu je kao neka vrsta savladara pomagao mlađi brat knez Vladislav. Istovremeno se situacija u banovini Hrvatskoj nije smirivala, pošto su vlast preuzeli Nelipčići koje je 1323. godine probao da suzbije novi titularni ban Hrvatske Nikola Omodejev, ali bez uspeha. Međutim naredne godine se stvara široka koalicija Šubića i Frankopana, kojoj su se pridružili Zadar i ban Stefan, ali njihove trupe tokom leta 1324. godine bivaju potučene kod slapova Krke.

Iste godine Stefan, uz saglasnost Karla Roberta, preuzima kontrolu nad zapadnim oblastima Vladislava Nemanjića (1316—1324) koji je te godine poražen u sukobu sa Stefanom Dečanskim (1322—1331), posle čega se povukao u kraljevinu Ugarsku, prepustivši svoje istočne posede Stefanu. Neki ovo povezuju sa nekom vrstom miraza koji je Stefan dobio uz svoju treću suprugu sa kojom se oženio po Karlovom predlogu, ali je izvesnije da mu je kralj to prepustio iz drugih razloga, pošto se Stefanov treći brak realizovao tek 1335. godine.

Naredne godine, novi titularni ban Hrvatske Mikac Mihaljević kreće na Nelipčiće uz Stefanovu podršku, ali i pored toga što je postigao izvestan uspeh, Mikac se 1326. godine povlači neobavljena posla. Za to vreme Stefan preuzima kontrolu nad Donjim Krajima (prostor između Sane i Vrbasa), Glamočem, Livnom, Duvnom, Imotskim i ušćem Cetine, dok je Robert preuzeo utvrđeni Omiš. U međuvremenu je izgladio nesuglasice koje je imao sa Dubrovačkom republikom, da bi iste godine u savezu sa njima slomio vlast Branivojevića, koji su se otcepili od kraljevine Srbije tokom borbi oko vlasti, posle Milutinove smrti, u Zahumlju i Krajini(Neretvanska oblast), koje je pripojio svojoj državi, tako da je od te godine držao pod kontrolom celokupno jadransko primorje od Cetine do Dubrovnika. Petar Toljenović je pokušao da mu se suprotstavi u Zahumlju, ali u toj borbi je poražen i zarobljen, posle čega je, prema pisanju Mavra Orbinija, po Stefanovom naređenju vezan za konja i tako survan u klisuru. Procenivši da je Stefan Dečanski zauzet na jugu kraljevine Srbije, on nastavlja da šalje svoje čete u Travuniju i Polimlje, ali ih mladi kralj Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) potiskuje 1329. godine i tom prilikom je i sam Stefan II jedva izvukao živu glavu, pošto mu je u borbi ubijen konj, ali mu je svog konja ustupio Vuk Vukoslavić (kome je 1322. godine poklonio neke posede), tako da se Stefan spasao bekstvom, dok je sam Vuk poginuo.

Najverovatnije je u vezi sa ovim napadima i Stefanova druga ženidba sa nepoznatom ćerkom jednog od bugarskih careva (u to doba su u Bugarskom carstvu bile borbe, tako da se ne može sa sigurnošću reći čija je zapravo ćerka bila), pošto je na taj način najverovatnije želeo da uz podršku saveza Bugarske i Vizantije proširi svoje posede u Primorju. Međutim, taj savez je propao na Velbuždu 1330. godine, a sa njim i Stefanove nade da se u tom trenutku dokopa Travunije.

Učvršćivanje vlasti (1329—1342)[uredi]

Stefan se nije zaustavio samo na posedima kraljevine Srbije, već je 1331. godine otpočeo da sa pokušajima da ovlada Bračom i Korčulom koji su se nalazili u sastavu Mletačke republike, ali se ti planovi nisu ostvarili. Nakon što je 22.01. 1333. godine kralj Dušan prodao Dubrovačkoj republici Ston,Rat(Pelješac) i priobalje do Dubrovnika i sam Stefan je 15.03. iste godine pod Srebrenikom izdao povelju kojom im prodaje istu tu teritoriju, čime su se Dubrovčani obezbedili od eventualnih sukoba i pretenzija između banovine Bosne i kraljevine Srbije.

Oko 1335. godine Stefan se ženi po treći put i to po predlogu kralja Ugarske Karla Roberta koji mu je za ženu izabrao dalju rođaku svoje supruge Jelisavete i ćerku kujavskog kneza Kazimira III,Jelisavetom.

Konsolidovanje i širenje Bosne, nije odgovaralo knezu Nelipcu koji je vladao prostorom banovine Hrvatske, tako da je on iskoristio papine želje da se iskorene jeretici u Bosni i uz njegov blagoslov otpočeo 1337. godine pripreme za krstaški pohod na Bosnu, nadajući se da će uspeti da je pokori i proširi svoju vlast. Međutim Stefan II nije sedeo skrštenih ruku i uz pomoć Šubića koji su se rodbinski povezali sa Kotromanićima i Nemanjićima, pokrenuo je sukobe u samoj banovini Hrvatskoj. Nelipac je i ovog puta uspeo da savlada Šubiće, ali su svi njegovi planovi u vezi Bosne morali da budu odloženi, pogotovo što se sve češće pominjala pojava Karla Roberta u Dalmaciji i konačno okončavanje sukoba u tom delu njegove države.

Tokom svoje posete kraljevini Ugarskoj, franjevački general Gerard 1339. godine po nalogu Karla Roberta odlazi u banovinu Bosnu, ne bi li utvrdio pravo stanje stvari na terenu. Stefan II ga sačekuje još na granici, lepo ga prima i uspeva da ga ubedi da se jeres u Bosni ne može isterati oružjem zbog blizine pravoslavne kraljevine Srbije, već da je za to neophodan trajan boravak i delovanje katoličkog sveštenstva. Gerard usvaja njegove procene i o tome početkom 1340. godine izveštava papu koji se takođe saglašava sa procenom, tako da se od 1340. do 1343. godine na prostoru banovine Bosne franjevci podižu veći broj svojih samostana i udaraju temelje svom prisustvu u tom delu Balkanskog poluostrva.

Slom Nelipčića i pad Zadra (1342—1350)[uredi]

Posle smrti Karla Roberta 1342. godine vlast preuzima maloletni Lajoš I u čije ime vlada njegova majka Jelisaveta. Ovu promenu Stefan odlučuje da iskoristi i da se potpuno odvoji od kraljevine Ugarske, tako da se već od 1343. godine u Veneciji nalaze njegovi predstavnici koji se dogovaraju o zajedničkoj akciji, pošto su Mlečani u stalnom sukobu sa Mađarima oko dalmatinskih gradova. Neka vrsta dogovora je stvorena, ali čvrst savez nije formiran, pošto to u tom trenutku nije u potpunosti odgovaralo Mletačkoj republici koja je bila zauzeta sukobom sa knezom Nelipcem.

Naredne godine Nelipac umire, a vlast nad njegovim posedima preuzima njegova udovica Vladislava u ime njihovog sina Ivana. Lajoš je želeo da iskoristi trenutak i poslao je odmah bana Nikolu Banića da ih primora na prihvatanje kraljeve volje, a da je dobro procenio situaciju najbolje govori činjenica da je bio dovoljan samo dolazak Nikole sa trupama pod utvrđeni Knin, da bi ona popustila. Međutim nakon Nikolinog povlačenja, ona posle obećanja podrške od strane Mlečana i drugih hrvatskih velikaša odbija da ispuni kraljeve zahteve i sukob se nastavlja. Lajoš I nije dva puta napravio istu grešku i sam je pokrenuo svoju vojsku ka jugu, a kao njegova prethodnica pod Knin su pristigli banovi Nikola i Stefan II sa oko 10.000 vojnika. Ovoga puta načinjen je dogovor da Nelipčići predaju odmah Unac, Počitelj, Srb i Stolec, a da Knin i Breč zadrže pod kontrolom dok im se ne predaju Cetina i Klis, a jedan od potpisnika i garanata ovog sporazuma bio je i Stefan II sa dvanaest svojih vitezova. Kralj je stigao sredinom 1345. godine sa oko 30.000 vojnika, potvrdio ugovor, sproveo ga u delo i krajem godine se povukao nazad, iako se očekivalo da se akcija neće zaustaviti na Nelipčićima, već da će i Mlečani biti proterani iz Dalmacije, ali se to nije dogodilo.

Pojava Lajoša I na Jadranu dovela je do toga da Zadar, koji su 1202. godine krstaši IV krstaškog pohoda zauzeli za Mlečane, prizna vrhovnu vlast kralja Ugarske. Mletačka republika je odmah odreagovala i sa vojskom je opsela grad, ali ni Lajoš nije sedeo skrštenih ruku, već je naredio banovima Nikoli i Stefanu da sa svojih 10.000 trupa probiju opsadu. Međutim kada su njih dvojica pristigla, oko opsednutog grada već se nalazilo veliko drveno mletačko utvrđenje sa 28 kula, tako da je situacija izgledala poput opsade Alezije:

Umesto borbe, banovi su otpočeli pregovore i posle nekakvog dogovora su se povukli, što su Zadrani smatrali Stefanovom izdajom, iako se on Lajošu opravdao da su Mlečani bili suviše jaki da bi njih dvojica sami mogli da probiju opsadu.

Lajoš je posle ovoga otpočeo sa pripremama da sam razbije opsadu Zadra. Paralelno sa pripremama, otpočeli su i pregovori, u kojima su posredovali Stefan II i Dušan Silni, no su oni na kraju propali, ali je za svoje učešće u njima Stefan od Mlečana dobio 1000 dukata. Kralj je u proleće 1346. godine stigao pod opsednuti Zadar i otpočeo sa probijanjem opsade. Tokom tih borbi Mlečani su vodili pregovore sa jednim delom vojskovođa kralja Ugarske, ali su svi oni pali u vodu 01.07. kada je izvršen veliki napad na Mlečane koji se završio potpunim porazom, posle čega su se Lajoševe snage povukle iz dalje borbe, a sam Zadar se krajem iste godine predao Mlečanima. Teško je proceniti stepen Stefanovog učešća i odgovornosti u dešavanjima oko opsade Zadra, ali treba imati u vidu da su ga Zadrani optuživali za izdaju i da se slične optužbe nalaze u još nekim izvorima, od kojih neki idu toliko daleko da ga nazivaju đavoljim učenikom.

Sukob sa Dušanom Silnim (1350)[uredi]

Velika osvajanja Dušanu Silnom nisu dozvoljavala da pređe preko toga što Bosna već dve decenije drži okupirano Zahumlje, tako da je stalno insistirao kod bana Stefana da mu taj prostor vrati. Ban Bosne, sa druge strane, je odbijao bilo kakve razgovore, računajući na Dušanovu zauzetost na jugu, tako da je prvo otpočeo sa građenjem utvrde na ušću Neretve, ignorišući careve pritužbe, da bi potom 1349. godine njegove pljačkaške čete opustošile Konavle i Travuniju sa Trebinjem i Gackom, stigavši do Boka kotorske.

Preko ove drskosti Dušan nije mogao da pređe i 1350. godine pokreće svoju vojsku na banovinu Bosnu. Stefanu je već u početku bilo jasno da se on i njegove snage ne mogu nositi u otvorenoj borbi sa Dušanovim snagama koje su osvojile ogromne delove Vizantijskog carstva, tako da se on odlučio za jednu drugu vrstu taktike, koju je pre njega koristio Stefan Vojislav (oko 1036—1050) u bici kod Bara, odnosno Živojin Mišić u Kolubarskoj bici. Njegov plan je bio da se povlači pred Dušanom i da ga na teškom i nepristupačnom terenu izmori stalnim napadima i slomi iznenadnim protivudarom. Međutim Dušan je bio vojskovođa, ali i političar, tako da je sa napredovanjem kroz Bosnu na svoju stranu privlačio i lokalnu vlastelu, pa je Stefan uskoro ostao bez podrške i trupa, a njegova prestonica, Bobovac, našla se pod pasivnom opsadom, pošto Dušan nije uspeo da ga zauzme na juriš. Dušan je deo vojske ostavio da blokira grad, deo je poslao ka Cetini i Krki, a sam se sa preostalim delom trupa uputio u Hum, nadajući se da će Stefan II ponuditi pregovore. Međutim u trenutku dok su njegove trupe kontrolisale veći deo banovine Bosne, vizantijske snage su udarile na južne granice Srpskog carstva, tako da je on odmah povukao svoje snage i krenuo ka jugu, tako da je Stefan i pored očigledno bezizlazne situacije i praktično izgubljenog rata uspeo da sačuva svoju državu.

Dušan je posle ovoga pokušao da ženidbom svog sina Uroša (1355—1371) sa Stefanovom ćerkom Jelisavetom, kasnijom suprugom Lajoša I, povrati Zahumlje kao njen miraz, ali je ban odbio ovu ponudu.

Poslednje godine (1350—1353)[uredi]

Poslednje godine svoje vladavine Stefan II proveo je u miru, izuzev manjih raspravi sa Dubrovačkom i Mletačkom republikom oko opljačkanih karavana po Bosni. Svoje dve ćerke je uspeo dobro da uda, postavši tako tast celjskog grofa, a u junu 1353. godine i kralja Ugarske i svog de facto suverena Lajoša I. Međutim već tada je bio teško bolestan i umro je u septembru iste godine, a vlast je predao svom bratancu Tvrtku odnosno svom bratu i savladaru knezu Vladislavu kao regentu. Ne zna se gde je tačno sahranjen, ali se smatra da je najverovatnije za svoje grobno mesto izabrao crkvu u sklopu franjevačkog samostana u Miloševu.

Verska dešavanja u Bosni[uredi]

Već od početnih značajnih širenja Stefana II, verska slika njegove države se promenila, značajnim povećanjem katoličkog i pravoslavnog elementa, ali to nije umirilo Papstvo koje je i dalje insistiralo da se iskorene jeretici u Bosni. Sa tim razlogom je papa oko 1325. godine naredio da inkvizicija prođe i kroz Bosnu, a samom Stefanu je rekao da će nepružanje pomoći inkvizitorima smatrati za njegovo jeretičko delovanje, što će za posledicu imati novi krstaški pohod na Bosnu. Ulazak inkvizicije u Bosnu privremeno je odgodio sukob između franjevaca i benediktinaca oko toga ko treba da je sprovede, koji se ukončao 1327. godine kada franjevci ulaze u Bosnu kao inkvizitori.

Postojanje bogumila u Bosni i interes Nelipčića doveli su 1337. godine do papine podrške i naredbe knezu Nelipcu da u papino ime sprovede krstaški pohod na Bosnu, ali je isti pao u vodu usled unutrašnjih prilika u banovini Hrvatskoj.

Tokom svoje posete kraljevini Ugarskoj, franjevački general Gerard 1339. godine po nalogu Karla Roberta odlazi u banovinu Bosnu, ne bi li utvrdio pravo stanje stvari na terenu. Stefan II ga sačekuje još na granici, lepo ga prima i uspeva da ga ubedi da se jeres u Bosni ne može isterati oružjem zbog blizine pravoslavne kraljevine Srbije, već da je za to neophodan trajan boravak i delovanje katoličkog sveštenstva. Gerard usvaja njegove procene i o tome početkom 1340. godine izveštava papu koji se takođe saglašava sa procenom, tako da se od 1340. do 1343. godine na prostoru banovine Bosne franjevci podižu veći broj svojih samostana i udaraju temelje svom prisustvu u tom delu Balkanskog poluostrva.

Pred kraj svoje vladavine, Stefan je uspeo da na položaj đakovačkog biskupa Bosne postavi sebi odanog čoveka fra Peregrina.

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan I Kotromanić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan II Kotromanić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Jelisaveta Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi]

  1. ^ Ančić 2005, str. 44.
  2. ^ Logos 2017, str. 174, 291 i napomena 867. U drugoj polovini XX veka prihvaćeno je da pre Stepana I Kotromanića i Stepana II Kotromanića postoje dva bana Stepana u Bosni u XIII veku. Odatle sledi da u literaturi obično nazivani Stepan I Kotromanić nije I nego III Stepan u nizu banova u Bosni, a njegov sin Stepan je Stepan IV. Zbog toga, neki srpski i hrvatski istoričari od početka 21. veka pišu o banu Stepanu III i banu Stepanu IV.
  3. ^ Ćorović 1940, str. 238.
  4. ^ Ćorović 1940, str. 238 i napomena 1. Prema M. Orbinu, u martu 1314. se raspravljalo o kući za boravak bana u Dubrovniku. Zbog toga se misli da je istinita tvrdnja M. Orbina da je mladi ban Stepan II (IV) bio proteran iz Bosne.
  5. ^ Logos 2017, str. 292.
  6. 6,0 6,1 Ćorović 1940, str. 239.
  7. ^ CD VIII 1910, str. 508.

Literatura[uredi]

Primarni izvori[uredi]

Naučni radovi[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Mediji vezani za članak Stefan II Kotromanić na Vikimedijinoj ostavi


Prethodnik:
Stefan I
Ban Bosne (Kotromanići)
(13221353)

Naslednik:
Tvrtko I