Dragoljub Ojdanić
| Dragoljub Ojdanić | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Dragoljub Ojdanić | |||||||||
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 1. jun 1941. | ||||||||
| Mesto rođenja | Ravni, kod Užica, Vojna uprava u Srbiji | ||||||||
| Datum smrti | 6. septembar 2020. (79 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Beograd, Srbija | ||||||||
| Profesija | vojno lice | ||||||||
| Porodica | |||||||||
| Supružnik | Ljubina Ojdanić | ||||||||
| Vojna karijera | |||||||||
| Služba | Jugoslovenska narodna armija Vojska Jugoslavije 1958 — 2000. | ||||||||
| Čin | general armije | ||||||||
| Učešće u ratovima | Raspad SFRJ Rat na Kosovu i Metohiji | ||||||||
| Načelnik Generalštaba VJ | |||||||||
| Period | 1998 — 2000. | ||||||||
| Prethodnik | Momčilo Perišić | ||||||||
| Naslednik | Nebojša Pavković | ||||||||
| Ministar odbrane SRJ | |||||||||
| Period | 2000. | ||||||||
| Prethodnik | Pavle Bulatović | ||||||||
| Naslednik | Slobodan Krapović | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
.svg)
Dragoljub Ojdanić (Ravni, kod Užica, 1. jun 1941 — Beograd, 6. septembar 2020) bio je general armije VJ. U periodu od 1998. do 2000. godine obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba VJ, a tokom 2000. godine ministra odbrane Savezne Republike Jugoslavije. Pred Haškim tribunalom osuđen je za kršenja zakona i običaja rata i zločine protiv čovečnosti.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Mladost i školovanje[uredi | uredi izvor]
Rođen je 1. juna 1941. godine u selu Ravni, kod Užica, u porodici Dragoslava i Milijane, kao jedno od šestoro dece (imao je tri sestre i dva brata). Ojdanićev otac se borio u Narodnooslobodilačkoj borbi, potom je bio komandir Narodne milicije u Čajetini, a 1945. otišao je u Oblasni komitet KPJ u Užicu i potom bio potpredsednik Užičkog sreza.[1]
Dragoljub je odrastao u selu Ravni kod Užica. Osnovnu školu završio je s odličnim uspehom, kao i Pešadijsko-podoficirsku školu u Sarajevu, gde je maturirao 1958. godine. Vojnu akademiju Kopnene vojske JNA završio je 1964. Pohađao je i Komandno-štabnu akademiju Kopnene vojske JNA, koju završava 1975. i Komandno-štabnu školu operatike JNA (danas Škola nacionalne odbrane), gde je magistrirao vojne nauke 1985. godine.
Vojna služba[uredi | uredi izvor]
Prvu službu dobio je u Đakovici, posle čega je službovao u Sarajevu, Prizrenu i na kraju u Prištini. Tokom nemira Albanaca 1981. godine, bio je politički komesar Prištinskog korpusa. U trupi je obavljao i niz drugih dužnosti, od načelnika Štaba, zamenika komandanta i komandanta 549. proleterske pešadijske brigade, komandanta Užičkog korpusa, načelnika Štaba i zamenika komandanta Prve armije.[2]
U Generalštabu Oružanih snaga SFRJ, Ojdanić se takođe nalazio na odgovornim pozicijama. Bio je načelnik Odeljenja za operativne poslove Sektora za Kopnenu vojsku JNA i načelnik Odeljenja za obuku, te zamenik načelnika Četvrte uprave Generalštaba JNA.[2]
Najveći broj dužnosti, Ojdanić je obavljao na Vojnoj akademiji Kopnene vojske JNA u Beogradu, gde je bio komandant Pitomačkog bataljona, načelnik klase i načelnik Katedre vatrene obuke.[2]
Godine 1992. godine bio zamenik komandanta 37. korpusa JNA, potonje VJ, sa komandom u Užicu. U čin general-majora proizveden je 20. aprila 1992. godine i postao je komandant Užičkog korpusa. Pod njegovom komandom Užički korpus je angažovan u vojnim operacijama u istočnoj Bosni u vreme rata u Bosni i Hercegovini. Užički korpus je uz slab otpor ušao u Višegrad i Rudo i pobedio snage Murata Šabanovića, koji je držao taoce u unutrašnjosti brane hidroelektrane na Drini i pretio njenim dizanjem u vazduh.[3] Nakon uspešno izvedene operacije, dostavio je pomoć Ustanovi za decu ometenu u razvoju.[1]
Služio je kao načelnik Štaba Prve armije Vojske Jugoslavije, 1993. i 1994. godine. Između 1994. i 1996. godine bio je komandant Prve armije. Zamenik Načelnika Generalštaba VJ postao je 1996. godine. Slobodan Milošević je 26. novembra 1998. godine postavio Ojdanića za Načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, smenivši general-pukovnika Momčila Perišića. Ojdanić je bio Načelnik Generalštaba, odnosno Štaba Vrhovne komande VJ, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije (mart — jun 1999). Tokom rata unapređen je u čin generala armije i odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjem — Ordenom slobode.
Februara 2000. godine, posle ubistva ministra Pavla Bulatovića, postavljen je za ministra odbrane SR Jugoslavije.
U čin kapetana i sve generalske činove je unapređen vanredno — u čin general-majora 1992, general-potpukovnika 1994, general-pukovnika 1997. i generala armije VJ 1999. godine.[4]
Bio je član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) i predsednik Komiteta Organizacije SKJ za JNA 52. korpusa. Posle raspada SFRJ i SKJ, Ojdanić nije pristupio ni jednoj političkoj stranci.
Odlazak u Hag i puštanje na slobodu[uredi | uredi izvor]
Dana 25. aprila 2002. godine, Dragoljub Ojdanić je prebačen iz SR Jugoslavije u zatvorsku jedinicu Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, u Hagu. Iz Haga je pušten na privremenu slobodu u Beogradu. Posle smrti bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, Ojdanić je prisustvovao sahrani, što je izazvalo negativne reakcije Haškog tribunala koji zahteva objašnjenje Državne zajednice SCG ko mu je dozvolio da ode na sahranu.
Pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu osuđen je za kršenja zakona i običaja rata i zločine protiv čovečnosti. Osuđen zbog ratnih zločina na Kosovu i Metohiji priznao je krivicu i odslužio svoju kaznu.
Po odsluženju dve trećine kazne, pušten je na slobodu 29. avgusta 2013. godine.[5]
Umro je 6. septembra 2020. godine, posle kraće bolesti na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu. Sahranjen je 13. septembra u rodnom selu Ravni, uz najviše vojne počasti.[6]
Odlikovanja[uredi | uredi izvor]
Za izvanredne rezultate koje je postizao na svim dužnostima, ocenjivan je ocenom "naročito se ističe" i "odličan", i dobio je veliki broj odlikovanja i priznanja:
- Godine 1986. dobio je Nagradu 22. decembar, kada je za najbolju u Jugoslovenskoj narodnoj armiji proglašena brigada kojom je komandovao, a takođe su jedinice čiji je komandant bio više puta bile proglašene za najbolje, kako u svojim sastavima, tako i na Vojnoj akademiji Kopnene vojske JNA.[2]
- Orden za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Ukaz predsednika SFRJ br. 164 od 22.12.1966. godine;
- Orden narodne armije sa srebrnom zvezdom, Ukaz predsednika SFRJ br. 144 od 22.12.1972. godine;
- Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Ukaz predsednika SFRJ br. 146 od 22.12.1977. godine;
- Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom, Ukaz predsednika SFRJ br. 118 od 22.12.1981. godine;
- Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Ukaz predsednika SFRJ br. 122 od 22.12.1985. godine;
- Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ukaz predsednika SFRJ br. 110 od 22.12.1989. godine;
- Orden slobode, Ukaz predsednika SRJ br. 1/2-01-001/99 od 22.12.1999. godine.
Dela[uredi | uredi izvor]
Napisao je sledeće knjige:
- „Od sela Ravni do Haga — Životopis”, Izdavač: Narodni muzej Užice, 2016.
- „Režiranje humanitarne katastrofe”, Izdavač: Medija centar Odbrana, edicija Ratnik, 2020.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Ko je ovaj čovek? Dragoljub Ojdanić (Đeneral veseljak) („Glas javnosti”, 9. mart 2000)
- ^ a b v g Ivetić 2000, str. 88.
- ^ Icty — Tpiy :, Pristupljeno 1. 4. 2013.
- ^ Ivetić 2000, str. 87.
- ^ Ojdanić se u četvrtak vraća u Srbiju („Večernje novosti”, 28. avgust 2013)
- ^ General Ojdanić sahranjen u rodnom selu Ravni
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ivetić, Velimir (2000). Načelnici generalštaba 1876—2000. Beograd: Novinsko-informativni centar VOJSKA.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
