Пређи на садржај

Зрењанин

Координате: 45° 22′ 56″ С; 20° 23′ 26″ И / 45.382221° С; 20.390535° И / 45.382221; 20.390535
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Велики Бечкерек)
„Петровград“ преусмерава овде. Не поистовећивати са Петроград.
Зрењанин
Зрењанин — колаж (Трг слободе, Зграда Војвођанске банке на Тргу др Зорана Ђинђића, Градска кућа, Музичка школа Јосиф Маринковић, Основна школа „Вук Караџић”, Дом борилачких спортова, Катедрала Св. Ивана Непомука, Народни музеј, Палата правде)
Застава
Застава
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Стара именаБечкерек, Велики Бечкерек, Петровград
Становништво
Становништво‍
 — 2022.67.129
 — густина351,64 ст./km2
Агломерација (2022.)105.722
Географске карактеристике
Координате45° 22′ 56″ С; 20° 23′ 26″ И / 45.382221° С; 20.390535° И / 45.382221; 20.390535
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина190,9 km2
Зрењанин на карти Србије
Зрењанин
Зрењанин
Зрењанин на карти Србије
Остали подаци
ГрадоначелникСимо Салапура (СНС)
Поштански број23000
Позивни број023
Регистарска ознакаZR
Веб-сајт
zrenjanin.rs

Зрењанин (мађ. Nagybecskerek, слч. Zreňanin, рум. Becicherecul Mare, нем. Großbetschkerek) је градско насеље и седиште истоимене јединице локалне самоуправе у Србији. Административни је центар Средњобанатског управног округа и четврти град по броју становника у Војводини, после Новог Сада, Суботице и Панчева, односно други у српском Банату. По површини територије која му административно припада, највећи је град у Војводини и други у Србији.[1]

Значајан је индустријски и културни центар. Налази се на обали реке Бегеј и центар града, као место некадашње Бечкеречке тврђаве у близини су четирију вештачких језера која су пре била делови тока Бегеја. Раније је град био седиште Торонталске жупаније. Језици који су у службеној употреби у Зрењанину су српски, мађарски, словачки и румунски.

Назив

[уреди | уреди извор]

Првобитно име је било Бечкерек, све док 1769. год. није добио статус трговишта и тиме и име Велики Бечкерек. Данас се међу многим српским мештанима задржао колоквијални назив Бечкерек, а буквални преводи имена Велики Бечкерек су и званични називи града на мађарском, румунском и немачком језику.

Године 1935. је град преименован у Петровград, како се звао свега до 1946. године, кад је добио назив Зрењанин по народном хероју Жарку Зрењанину Учи.

Историја

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је на месту градског центра у раном средњем веку био аварско-словенски ринг. Град се први пут спомиње 1326. године као село Бечкерек подигнуто на три острва реке Бегеј. Место је било у поседу мађарске властелинске породице Бече. Касније је подигнута и Бечкеречка тврђава. Почетком 15. века, угарски краљ Жигмунд Луксембуршки даровао је Бечкерек српском деспоту Стефану Лазаревићу.[2]

Током прве половине 16. века бечкеречки крај је био изложен све чешћим нападима османских снага, које су 1551. године освојиле и сам град.[3] Према турској управној подели, Бечкеречка нахија се налазила у саставу Чанадског санџака, који је припадао Темишварском пашалуку. За време српског устанка који је на тим просторима избио 1593. године, устаничка војска је у пролеће 1594. године освојила и Бечкерек, али град је већ у лето исте године поново пао у турске руке.[4]

Поновни српски устанак избио је на том подручју за време Бечког рата (1683-1699), када је 1686. године под заповедништвом капетана Новка Петровића дошло до одметања банатских Срба од турске и пристајања уз хабзбуршку власт.[5] Иако је већи део бечкеречког подручја ослобођен, по слову Карловачког мира (1699) целокупна територија источно од Тисе морала је бити враћена под османску власт. Коначно ослобођење Бечкерека догодило се тек 1716. године, након чега је град укључен у састав хабзбуршког Тамишког Баната.

Након новог миграционог таласа у 18. веку, место су настањивали Срби, Немци, Румуни, Италијани, Французи, чак и Каталонци („Нова Барселона”). Велики Бечкерек постао је трговиште 1769. године. Године 1744. помињу се становници града и околине који су посланици на Црквено-народном сабору. Били су то Петар Ботосанић и Милић Попов бечкеречки оберкнезови. Стеван Рајковић, бургер Великог Бечкерека, је 1780. године био ктитор старе цркве манастира Гргетега.

На Батки се налазе остаци неолитске Старчевачке културе, а код Арадца некропола из времена велике сеобе народа. У Ечки се налази Српска православна црква Свети Никола, са дрвеним торњем, подигнута (1711). Она представља најстарију православну цркву у Банату и Војводини. Првобитни иконостас ове цркве је направио је (1744) Недељко Шербан Поповић. Овај иконостас данас је делом изложен у Народном музеју у Зрењанину, па је иконостас у цркви (1786) замењен новим, чији је аутор непознат. Најстарије грађевине у самом граду су православне цркве — Успенска црква у Светосавској улици (1746) и Храм Ваведења Пресвете Богородице у улици Цара Душана (1777); затим, католичка катедрала (1868); зграда позоришта (1839), жупаније (1885) и Народни музеј (1894). Град се развио око утврђеног језгра као агломерација сеоских насеља и плански подигнутих насеља.

Град је 1807. доживео катастрофални пожар када је нарочито страдала жупанијска палата са архивом. Катастрофу су изазвали и пожар 1832. године те поплаве 1816. и 1838. године. Православни свештеник Данило Стајић бавио се писањем поезије, коју је објављивао у више листова.[6] Ту је 1844. године основана Торонталска штедионица, а 1847. године отворена прва штампарија. Школске 1846/1847. године прорадила је шесторазредна гимназија. Почетак грађанског рата 1848. године обележило је проваљивање у православну цркву на Ускрс те године, када су Срби јавно спалили православне матичне књиге вођене од 1840. године на мађарском језику. Јануара 1849. године ту је постало седиште "Српске Војводине", под председништвом патријарха Јосифа Рајачића. Када је 1857. године извршен попис аустријске царевине у граду је записано 2611 кућа.[7] А године 1866. у граду на Бегеју је донет "Бечкеречки програм" - политички програм рада Српске народне странке Светозара Милетића.[8]

Било је крајем 1891. године у граду Великом Бечкереку: две православне цркве, пет свештеника, 7092 православних Срба са 1170 домова.[9] У револуционарној прошлости, у Народноослободилачком рату, из овога краја је седам народних хероја погинуло у борби, а око 10.000 родољуба било је у логорима и затворима; 2.500 их је стрељано. После Другог светског рата је град доживео привредни процват. После 1991. године, претежно извозна оријентација привреде је практично упропаштена санкцијама и распадом Југославије, јер је изгубила тржиште. Након промена октобра 2000. године, град се лагано опоравља. За време Аустроугарске био је седиште угарске Торонталске жупаније, чији је највећи део после Првог светског рата припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а мањи део Краљевини Румунији.

Након 1918. године, покренуто је питање о облику имена овог града на српском језику, без оспоравања традиционалног назива на мађарском језику. Тим поводом су разматрана решења из српске историјске баштине која је у овом граду сезала све до времена српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, који су током 15. века држали овај град у свом поседу.[2] Међутим, државне власти су 1924. године одлучиле да се потенцијално најпогоднији назив "Банатски Деспотовац" употреби за преименовање оближњег Ернестиновца,[10] тако да је након тога морало бити пронађено неко друго решење. Почевши од 1935. године, град се назива Петровград (коњаничка статуа краља Петра откривена је 1926[11]), а од 1946. године Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи. Место је било погођено великом поплавом у априлу 1940.[12]

Новим законом о територијалној организацији Зрењанин добија статус града 2007. године.[13]

  • Град Бечкерек 1697–98. године, укључујући џамију с минаретом која доминира над градом
    Град Бечкерек 1697–98. године, укључујући џамију с минаретом која доминира над градом
  • Спомен-биста Александру Сандићу у Карађорђевом парку у Зрењанину
    Спомен-биста Александру Сандићу у Карађорђевом парку у Зрењанину
  • Споменик Жарку Зрењанину
    Споменик Жарку Зрењанину

Градска насеља

[уреди | уреди извор]
Месне заједнице у Зрењанину

Градска насеља у Зрењанину су:

Култура

[уреди | уреди извор]

Све до њиховог насилног исељавања непосредно након Другог светског рата, овај град је био културно средиште Шваба у Војводини и целој Југославији. Ипак, и данас Зрењанин игра важну улогу у културном животу Србије.

Институције

[уреди | уреди извор]
Народни музеј

У граду и околини налази се доста културно-историјских споменика и познатих институција: Народни музеј, историјски архив, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин”, Уметничка колонија Ечка с галеријом, Културни центар, аматерско позориште „Мадач” на мађарском језику, као и Народно позориште „Тоша Јовановић”, које је према популарној легенди настало тако што је у време Аустроугарске један имућан Бечкеречанин преуредио житни магацин у позориште како би довео једну глумицу из Пеште, у коју се заљубио, у свој град. Данас Народно позориште има најразвијенију луткарску сцену у Србији.

Уметност

[уреди | уреди извор]

Банатско удружење књижевника сваке године додељује награду „Најбоље из Баната” 27. јануара на Савиндан. Часопис за књижевност и уметност „НаТрон” је некад излазио месечно. Сада излазе на српском језику листови: „Зрењанин” (недељно), „Улазница” (квартално) и „Завичајац” (годишње). Постоји и основна и средња музичка школа „Јосиф Маринковић”, као и активна рок сцена.

Образовање

[уреди | уреди извор]

Данас град обилује образовним установама које привлаче ученике из целе земље. Град има десет основних школа (општина 27), седам средњих школа, једну основну и средњу школу за ученике са сметњама у развоју, једну основну и средњу музичку школу, једну високу школу, један факултет, као и три ђачка и један студентски дом.

Основне школе у граду Зрењанину

[уреди | уреди извор]
  • ОШ „Петар Петровић Његош” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „Серво Михаљ” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик
  • ОШ „Др Јован Цвијић” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „Жарко Зрењанин” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „Соња Маринковић” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик
  • ОШ „Доситеј Обрадовић” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „Ђура Јакшић” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „2. октобар” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „Вук Караџић” Зрењанин – српски наставни језик
  • ОШ „Јован Јовановић Змај” Зрењанин – српски наставни језик

Средње школе

[уреди | уреди извор]

Посебне основне и средње школе

[уреди | уреди извор]
  • Основна и средња школа за ученике са сметњама у развоју „9. мај” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик
  • Основна и средња музичка школа „Јосиф Маринковић” Зрењанин – српски наставни језик

Високе школе и факултети

[уреди | уреди извор]
  • Висока техничка школа струковних студија Зрењанин – српски наставни језик

Ученички и студентски домови

[уреди | уреди извор]
  • Дом ученика средњих школа „Ангелина Којић – Гина”
  • Женски интернат „Каролина Сатмари” („Szathmáry Karolina” Kollégium)
  • Мушки интернат „Емаус” („Emmausz” Kollégium)
  • Студентски дом „Михајло Предић др Миша”

Остале основне школе у Општини Зрењанин

[уреди | уреди извор]
  • ОШ „Бранко Радићевић” Чента – српски наставни језик
  • ОШ „Др Александар Сабовљев” Ечка – српски и румунски наставни језик
  • ОШ „Славко Родић” Лазарево – српски наставни језик
  • ОШ „1. октобар” Ботош – српски наставни језик
  • ОШ „Доситеј Обрадовић” Фаркаждин – српски наставни језик
  • ОШ „Светозар Марковић Тоза” Елемир – српски наставни језик
  • ОШ „Петар Кочић” Банатски Деспотовац – српски наставни језик
  • ОШ „Свети Сава” Стајићево – српски наставни језик
  • ОШ „Стеван Книћанин” Книћанин – српски наставни језик
  • ОШ „Братство јединство” Бело Блато – српски, мађарски и словачки наставни језик
  • ОШ „Братство” Арадац – српски и словачки наставни језик
  • ОШ „Јован Дучић” Клек – српски наставни језик
  • ОШ „Ђура Јакшић” Перлез – српски наставни језик
  • ОШ „Бранко Ћопић” Лукићево – српски наставни језик
  • ОШ „Младост” Томашевац – српски наставни језик
  • ОШ „Урош Предић” Орловат – српски наставни језик
  • ОШ „Др Бошко Вребалов” Меленци – српски наставни језик
  • ОШ „Светозар Марковић Тоза” Tараш – српски наставни језик

Архитектонски споменици

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Старо језгро Зрењанина
Протестантска црква, зграда Суда и Мали мост
Буковчева палата
Црква Светог Ивана Непомука у Главној улици 1912. године
  • Успенска црква, Храм Успења пресвете Богородице, „Успенска“ или „Варошка црква“, једна је од најстаријих, у целини сачуваних грађевина у Зрењанину. Подигнута је 1746. године у Светосавској улици и била је једина црква у Темишварској епархији покривена црепом. Захваљујући тој чињеници, и што је био изграђен од цигала, храм је поштеђен великог пожара 1807. године у ком су изгореле готово све дрвене куће у граду. Црква је подигнута као једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и високим звоником на западној страни. Иконостас цркве урадио је 1815. године српски сликар Георгије Поповић. На иконама су, у три зоне, представљене сцене из Старог и Новог завета. Претпоставља се да је Поповић урадио и седам целивајућих икона уљаном техником на дрвеној подлози.

Од 1951. године ове су иконе под заштитом Закона o споменицима културе. Зидну декорацију храма извео је 1924. године академски сликар и минхенски ђак Александар Секулић. Престо на хору цркве посвећен је преносу моштију Св. Николе. Иконе су у резбареним оквирима и сличне су онима на иконостасу. Осим сликарских радова, у храму је сачуван читав низ драгоцених предмета примењене уметности — богослужбених књига са вредним кожним повезом, свештеничке одеће финог ткања са златовезом, предмета из олтарског простора намењених литургијским обредима, итд.

  • Граднуличка црква је саграђена 1777. године на месту претходне, која се помиње 1666. године у Катастигу манастира Пећке патријаршије.[14] Уз њу се везује манастир (постојао 1758. метох Хиландара), у којем је крајем XVI или почетком XVII века, служио и чинио чудотворства монах Рафаило Банатски, пристигао из Хиландара. Током времена његов гроб је постао место ходочашћа, обележен у XVIII веку капелом, изграђеном уз јужну фасаду цркве. То је полигонална грађевина од опеке, малих димензија, покривена високим пирамидалним кровом. Дрвена врата са жлебовима који формирају паралелне ромбове и профилисани кровни венац представљају једине декоративне елементе. Ваведењски храм, изведен у барокно-класицистичком маниру, једнобродна је грађевина са пространом полукружном олтарском апсидом и плитким певницама. На источној и северној страни подупрта је са пет масивних стубаца. Високи звоник се уздиже над западном фасадом, којом доминирају четири слепе нише и један прозорски отвор истог облика, са благо заобљеним профилисаним луковима изнад, забат са два окулуса и портал уоквирен профилисаним каменим довратницима. Вертикална подела фасада је извршена плитким пиластрима са вишеструко изрезаним капителима, док хоризонталну наглашавају профилисани венци у горњој зони. Иконостасну преграду, украшену богатим дрворезбарским радом, осликао је на почетку 19. века Арса Теодоровић. Царске двери и зидне слике у наосу и олтару дело су Стеве Алексића из 1914.

Црква је споменик културе од великог значаја. (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије),

Спорт

[уреди | уреди извор]

Зрењанин има дугу и успешну спортску традицију. Први спортски клубови су основани у осамдесетих година 19. века. Били су ту развијени бициклизам, тенис, атлетика, гимнастика, рвање, хазена и др. Овај град је 2021. године носио титулу Европског града спорта.

Из Зрењанина су били фудбалски клубови „Швебиш” („Schwäbisch”) и „Пролетер”, који је био активан од 1947. до 2005. године и чији је наследник „ФК Пролетер 2006”. Данас постоји клуб „ФК Банат“, који игра у првој савезној лиги и своје домаће утакмице игра у Карађорђевом парку, градском стадиону који има капацитет за 18.700 гледалаца.

Рукометни клуб Пролетер је основан 11. јануара 1949, био је два пута првак државе и једном је играо финале Купа Југославије. Играо је финале ЕХФ купа 1990. и финале Купа европских шампиона 1991. када је поражен од Барселоне.

Кошаркашки клуб Пролетер је основан 27. јуна 1949, а био је првак Југославије 1956. Своје утакмице игра у Спортској хали Медисон, капацитета 2.800 места.

Из овога града долазе многобројни познати спортисти, попут Иване Шпановић, Ивана Ленђера, Дејана Бодироге, Маје Огњеновић, Зорана Тошића, Душка Тошића, Јоване Бракочевић и других.

Привреда

[уреди | уреди извор]

Прва апотека у Зрењанину основана је 1784. године и звала се „Код спаситеља”. Пре тога се спомиње војна апотека 1716. године када су у граду боравиле трупе Еугена Савојског.[16][17]

Вода из водовода у Зрењанину од 2003. године није исправна за пиће због повећане количине арсена. До 2011. године није урађено ни једно истраживање о томе колико утиче затрована Зрењанинска вода на здравље људи, иако је свакодневно користи око три четвртине становника града.[18]

Најстарији индустријски објекат је пивара, основана 1745. године. У Зрењанину постоји развијена индустрија текстила, тепиха, намештаја, дувана, грађевинско-индустријски комбинат, бродоградилиште на Бегеју, и пољопривредно-прехрамбена индустрија. На Бегејском каналу развијен је риболов. У Зрењанину постоји и хемијска индустрија и термоелектрана-топлана.

За време Југославије је Зрењанин, заједно с Марибором, био један од највећих индустријских центара, али после ратова деведесетих година је већина фабрика пропала и отвориле су се стране фабрике, попут немачког Дрекслмајера и кинеског Линг Лонг-а. Крајем осамдесетих, грађани Зрењанина имали су висок стандард живљења и 42 фабрике су радиле у граду. Након периода посткомунистичке транзиције, само 2 фабрике су наставиле са радом (уљара „Дијамант“ и „Млекопродукт“).[19]

Према информацијама Еуростата из 2018. год., Средњобанатски округ, чије је седиште Зрењанин, има БДП од 10.600 евра по глави становника, чиме је међу развијенијим окрузима земље. Ипак, куповна моћ је унутар Србије у Зрењанину и Суботици најнижа.

Пољопривреда је одувек била од великог значаја за ово подручје. Због обиља плодне земље и погодних климатских услова, пољопривреда је веома развијена, но у последње време се сваке године се примећује пад у уродима. Због доласка фабрика прљаве индустрије, попут фабрике гума „Линг Лонг”, очекује се веће загађење ваздуха, воде и тла, а самим тиме и даљи пад у пољопривредној развијености.

Јавни превоз

[уреди | уреди извор]

У Зрењанину постоји организовани градски и приградски превоз. Главни превозник је Нет бус доо. који нема регистрован ред вожње. Превозник користи минибусеве капацитета 30 места, соло возила капацитета 55 места, 80 места на градским возилма и зглобна возила са 120 места.[20] У граду постоји 8 градски линија: 1, 3, 4, 5, 6, 10, 10а и 12. Град Зрењанин никад није урадио анкету о јгп у Зрењанину али се може стећи утисак да су грађани незадовољни по кокментарима на друштвеним мрежама каже Зрењанински социјални форум.[21][22] Стајалишта су запуштена и не одржавају се.[23]Према анализи из 2019. градски и приградски превоз је укупно превозо око 10000 људи радним даном.[20]

Туризам

[уреди | уреди извор]
Храм Успења Пресвете Богородице, изграђен 1746.
Римокатоличка катедрала светог Ивана Непомука, грађена 1864—1868.

У граду се сваке године, крајем августа одржава фестивал Дани пива на ком се концертима најпознатијих звезда бивше Југославије, вашарима, забавним парковима и наравно, штандовима с пивом, прославља дуга традиција пива у Зрењанину. Такође се организује и музички фестивал Soundlovers.

У непосредној близини Зрењанина налазе се резервати природе Царска бара и Русанда, као и Бања Русанда у селу Меленци. Бројна ловишта такође су од великог значаја за ловце у Војводини.

Партнерски градови

[уреди | уреди извор]

Познате личности

[уреди | уреди извор]

Познате особе које су рођене, живеле или радиле у Зрењанину и околини:

Почасни грађани

[уреди | уреди извор]

Демографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографска историја Зрењанина

Према попису из 2022. године било је 67.129 становника, што је пад у поређењу са 76.511 становником према попису из 2011. год.

По информацијама с пописа из 2002. године у Зрењанину је живело 64.791 пунолетних становника, просечна старост становништва износила је 39,9 година (38,1 код мушкараца и 41,5 код жена), било је 28.710 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству био је 2,77.

Ово насеље је већински насељено Србима, уз значајну мађарску, словачку, румунску и ромску мањину.

Демографија[26][27]
Година Становника
1880. 19.500
1890. 21.900
1900. 23.300
1910. 26.000
1921. 27.500
1931. 32.831
1948. 38.564
1953. 44.168
1961. 55.539
1971. 71.424
1981. 81.270
1991. 81.316 80.333
2002. 79.773 81.390
2011. 76.511
2022. 67.129
Етнички састав према попису из 2022.‍
Срби
  
 50.036 74,54%
Мађари
  
 6.520 9,71%
Роми
  
 1.766 2,63%
Југословени
  
 684 1,02%
Румуни
  
 530 0,79%
Словаци
  
 281 0,42%
Хрвати
  
 234 0,35%
Македонци
  
 198 0,29%
Црногорци
  
 114 0,17%
Албанци
  
 107 0,16%
Немци
  
 63 0,09%
Бугари
  
 59 0,09%
Руси
  
 57 0,08%
Муслимани
  
 51 0,08%
Словенци
  
 47 0,07%
Бошњаци
  
 31 0,05%
Горанци
  
 23 0,03%
Украјинци
  
 21 0,03%
Русини
  
 15 0,02%
Буњевци
  
 7 0,01%
Власи
  
 4 0,01%
остали
  
 210 0,31%
регионална припадност
  
 688 1,02%
неизјашњени
  
 2.563 3,82%
непознато
  
 2.820 4,20%
укупно: 67.129


Становништво према полу и старости[28]
м
ж
85+ 191
  
  
 535
80—84 519
  
  
 1.094
75—79 1.094
  
  
 1.784
70—74 1.513
  
  
 2.112
65—69 1.521
  
  
 2.121
60—64 2.663
  
  
 3.307
55—59 2.996
  
  
 3.379
50—54 2.571
  
  
 2.967
45—49 2.571
  
  
 2.776
40—44 2.521
  
  
 2.529
35—39 2.795
  
  
 2.664
30—34 2.882
  
  
 2.765
25—29 2.496
  
  
 2.453
20—24 2.288
  
  
 2.263
15—19 2.109
  
  
 2.053
10—14 1.866
  
  
 1.761
5—9 1.967
  
  
 1.777
0—4 1.848
  
  
 1.760
Просек : 40,0 43,7
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 12.525 14.517 18.736 23.809 28.529 28.608 28.710
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 6.175 7.213 6.385 6.392 1.668 625 160 48 22 22 2,77
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 31.788 9.439 19.673 1.320 1.306 50
Женски 35.959 7.374 19.835 6.365 2.344 41
УКУПНО 67.747 16.813 39.508 7.685 3.650 91
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 15.091 568 43 361 4.723
Женски 12.561 253 11 78 3.491
УКУПНО 27.652 821 54 439 8.214
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 539 2.192 1.987 306 1.146
Женски 167 373 2.456 342 361
УКУПНО 706 2.565 4.443 648 1.507
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 201 457 869 474 550
Женски 481 394 663 1.188 1.845
УКУПНО 682 851 1.532 1.662 2.395
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 481 0 1 193
Женски 386 5 0 67
УКУПНО 867 5 1 260

Подела насеља у општини Зрењанин према етничком саставу

[уреди | уреди извор]

Религија

[уреди | уреди извор]

Према попису становништва из 2011. године, већина становништва општине Зрењанин је православне вере (77,08 %). Остале религије заступљене у општини су римокатоличанство (11,1 %), протестантизам (2,05 %). Број муслимана и јудаиста је низак, а удео агностика, атеиста, неизјашњених и непознатих је 8,24 %. Православни хришћани у Зрењанину припадају Банатској епархији Српске православне цркве са седиштем у Вршцу. Зрењанин је такође центар Зрењанинске бискупије Баната.

Мултирелигиозност ове заједнице одражава се и у чињеници да се у самом центру града налазе један православни храм, једна католичка катедрала и једна реформаторска црква, а ту се раније налазила и синагога.

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Градска кућа, испред споменик краљу Петру I
    Градска кућа, испред споменик краљу Петру I
  • Катедрала и Градска кућа
    Катедрала и Градска кућа
  • Мали мост, зграда суда и калвинистичка црква
    Мали мост, зграда суда и калвинистичка црква
  • Река Бегеј у Зрењанину
    Река Бегеј у Зрењанину
  • Зрењанин, река Бегеј
    Зрењанин, река Бегеј
  • Музичка школа „Јосиф Маринковић” Зрењанин
    Музичка школа „Јосиф Маринковић” Зрењанин
  • Некадашња фабрика алкохола у Зрењанину
    Некадашња фабрика алкохола у Зрењанину

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Званична презентација града Зрењанина”. Архивирано из оригинала 12. 9. 2018. г. 
  2. ^ а б Ћирковић 1982, стр. 322.
  3. ^ Ивић 1914, стр. 159-160.
  4. ^ Ивић 1914, стр. 203-204, 207.
  5. ^ Николајевић 1932, стр. 422-427.
  6. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  7. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
  8. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 39/1964. године
  9. ^ "Српски сион", Карловци 1892. година
  10. ^ "Време", Београд 3. август 1924. године
  11. ^ Споменик Краљу Петру у Великом Бечкереку, Политика, 3. окт. 1926, стр. 5 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2020). digitalna.nb.rs
  12. ^ „"Политика", 7. април 1940, стр. 17-18”. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 18. 04. 2021. 
  13. ^ Службени гласник 129-07, 29. децембар 2007.
  14. ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", сремски Карловци 1931.
  15. ^ „У Бечкереку изнели жито, уселили глумце („Вечерње новости“, 7. април 2016)”. Архивирано из оригинала 09. 04. 2016. г. Приступљено 07. 04. 2016. 
  16. ^ „Мољац алхемичар са Бегеја („Вечерње новости“, 9. август 2015)”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2015. г. Приступљено 09. 08. 2015. 
  17. ^ „Филип Крчмар: Прилог историји зрењанинског апотекарства, Рад музеја Војводине, 56, Нови Сад, 2014, стр. 139-158” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 21. 06. 2020. г. Приступљено 31. 01. 2019. 
  18. ^ „РТС: Зрењанинци осам година пију затровану воду (16.10.2011)”. Архивирано из оригинала 18. 10. 2011. г. Приступљено 5. 5. 2013. 
  19. ^ „Успон и пад највеће банатске вароши: Било једном у Зрењанину”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2023-04-04. 
  20. ^ а б Mirkanović, Milena (2019-03-19). „UPOREDNA ANALIZA SISTEMA JAVNOG MASOVNOG PREVOZA PUTNIKA U ZRENJANINU I ŠAPCU”. Zbornik radova Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. 34 (04): 665—668. ISSN 2560-5925. doi:10.24867/02DS04Mirkanovic. 
  21. ^ Studio, The (2022-01-25). „Anketa o gradskom prevozu u Zrenjaninu”. ZSF - Zrenjaninski Socijalni Forum (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 08. 2023. г. Приступљено 2023-08-14. 
  22. ^ „Nove linije u gradskom prevozu, građani i dalje nezadovoljni - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-01-11. Приступљено 2023-08-14. 
  23. ^ „ZAPUŠTENA AUTOBUSKA STAJALIŠTA IZGUBILA FUNKCIJU – Zrenjanin”. listzrenjanin.com. Приступљено 2023-08-14. 
  24. ^ „Градови пријатељи | Зрењанин”. zrenjanin.rs. Приступљено 2022-12-21. 
  25. ^ „Grad Zrenjanin — Počasni građani”. Архивирано из оригинала 06. 02. 2010. г. Приступљено 7. 4. 2013. 
  26. ^ „Књига 20”. Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002. и 2011. Подаци по насељима (PDF). stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. септембар 2011. ISBN 978-86-6161-109-4. 
  27. ^ „The YUGOSLAV FEDERATION : urban population”. Populstat.info. Архивирано из оригинала 11. 1. 2020. г. Приступљено 11. 10. 2007. 
  28. ^ „Књига 2”. Старост и пол Подаци по насељима (PDF). stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. септембар 2011. ISBN 978-86-6161-028-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зрењанин&oldid=28855054”