Pokret nesvrstanih

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pokret nesvrstanih
NAM Members.svg
Pokret nesvrstanih 2009.
  Države članice
  Države posmatrači
Datum osnivanja1. septembar 1961.
Beograd,
 FNRJ
SedišteDžakarta,
 Indonezija
Koordinacioni biro:
Njujork,
 SAD
Članovi120 članica,
17 posmatrača
RukovodiociGeneralni sekretar: Ilham Alijev
Predsedavanje:
 Azerbejdžan
Veb-sajtcsstc.org

Pokret nesvrstanih je međunarodna organizacija više od 100 zemalja koje su smatrale sebe zvanično neujedinjene sa jednim ili protiv jednog od većih blokova. Svrha organizacije, kako je napisano u Havanskoj deklaraciji iz 1979. godine, je da osigura „nacionalnu nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet i bezbednost nesvrstanih zemalja u njihovoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, aparthejda, rasizma, uključujući i cionizam i sve oblike strane agresije, okupacije, dominacije, mešanja ili hegemonije, kao i protiv blokovske politike“. Pokret nesvrstanih se fokusirao na nacionalne borbe za nezavisnost, iskorenjivanja siromaštva, ekonomski razvoj i suprotstavljanje kolonijalizmu, imperijalizmu i neokolonijalizmu. Oni su predstavljali 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjenih nacija.

Važniji članovi su bili SFRJ, Indija, Egipat i povremeno Kina. Brazil nikada nije bio stalni član pokreta, ali je država delila mnogo ciljeva Pokreta nesvrstanih i često je slala posmatrače na konferencije Pokreta nesvrstanih. Iako je nameravano da organizacija bude blizak savez kao i NATO i Varšavski pakt, imala je malo jedinstva i mnoge od njenih članica su bile u savezu sa jednom ili drugom velikom silom. Na primer, Kuba je bila u savezu sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata.

Nastanak pokreta[uredi | uredi izvor]

Termin „Nesvrstani“ je prvi skovao indijski premijer Džavaharlal Nehru tokom svog govora 1954. u Kolombu, Šri Lanka. U svom govoru, Nehru je opisao pet postulata koji su korišćeni kao vodilje u kinesko-indijskim odnosima, a koje je prve smislio ondašnji kineski premijer Džou Enlaj. Nazvani Pet principa miroljubive egzistencije ili Pančšil, ovi principi će kasnije poslužiti kao osnova Pokreta nesvrstanih. Tih pet principa su:

  1. Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta
  2. Uzajamno nenapadanje
  3. Uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove
  4. Jednakost i uzajamna korist
  5. Miroljubiva koegzistencija

Poreklo Pokreta nesvrstanih se može pratiti do konferencije održane u Bandungu, Indonezija, 1955. Svetske nesvrstane nacije su izrazile svoju želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u Hladnom ratu. Bandung je bio značajna prekretnica za razvoj pokreta kao političke organizacije. Tito, Nehru i Naser su 19. jula 1956. godine na Brionima potpisali deklaraciju o zajedničkoj saradnji i politici - Pokret nesvrstanih.[1]

Ipak, 5 godina kasnije u septembru 1961. godine, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, održana je prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih. Uz Tita i Nehrua, drugi istaknuti svetski lideri koji su učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih su bili Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, Sukarno, predsednik Indonezije i Kvame Nkrumah, prvi predsednik Gane.

Pokret je izgubio kredibilitet tokom sedamdesetih kada je kritikovan da u njemu postaju dominantne države koje su bile prijateljske prema Sovjetskom Savezu. Dok su vođe kao Tito, Naser, Sukarno ili Nehru mogli predstavljati ideologiju nesvrstanih, vođe poput Fidela Kastra su kompromitovale ceo koncept.

Postoji i knjiga „Neočekivana promjena: kako je stvoren pokret nesvrstanih” koja je nastala na osnovu dnevničkih beleški Bogdana Crnobrnje, diplomate SFRJ iz 1961. godine.[2][3]

Zemlje članice[uredi | uredi izvor]

  1.  Avganistan
  2.  Azerbejdžan
  3.  Alžir
  4.  Angola
  5.  Antigva i Barbuda
  6.  Bangladeš
  7.  Barbados
  8.  Bahami
  9.  Bahrein
  10.  Belize
  11.  Belorusija
  12.  Benin
  13.  Bolivija
  14.  Bocvana
  15.  Brunej
  16.  Burkina Faso
  17.  Butan
  18.  Vanuatu
  19.  Venecuela
  20.  Vijetnam
  21.  Gabon
  22.  Gambija
  23.  Gana
  24.  Gvineja
  1.  Gvineja Bisao
  2.  Gijana
  3.  Grenada
  4.  Demokratska Republika Kongo
  5.  Dominika
  6.  Dominikanska Republika
  7.  Egipat
  8.  Ekvador
  9.  Ekvatorijalna Gvineja
  10.  Eritreja
  11.  Etiopija
  12.  Zambija
  13.  Zelenortska Ostrva
  14.  Zimbabve
  15.  Indija
  16.  Indonezija
  17.  Irak
  18.  Iran
  19.  Jamajka
  20.  Jemen
  21.  Jordan
  22.  Južnoafrička Republika
  23.  Kambodža
  1.  Kamerun
  2.  Katar
  3.  Kenija
  4.  Kolumbija
  5.  Komori
  6.  Republika Kongo
  7.  Kuba
  8.  Kuvajt
  9.  Laos
  10.  Lesoto
  11.  Liban
  12.  Liberija
  13.  Libija
  14.  Madagaskar
  15.  Malavi
  16.  Maldivi
  17.  Malezija
  18.  Mali
  19.  Maroko
  20.  Mauritanija
  21.  Mauricijus
  22.  Mjanmar
  23.  Mozambik
  24.  Mongolija
  25.  Namibija
  1.    Nepal
  2.  Niger
  3.  Nigerija
  4.  Nikaragva
  5.  Obala Slonovače
  6.  Oman
  7.  Pakistan
  8.  Panama
  9.  Palestina
  10.  Papua Nova Gvineja
  11.  Peru
  12.  Ruanda
  13.  Sao Tome i Principe
  14.  Saudijska Arabija
  15.  Svazilend
  16.  Sveta Lucija
  17.  Sveti Vinsent i Grenadini
  18.  Severna Koreja
  19.  Sejšeli
  20.  Senegal
  21.  Sent Kits i Nevis
  22.  Sijera Leone
  23.  Singapur
  24.  Sirija
  1.  Somalija
  2.  Sudan
  3.  Surinam
  4.  Tajland
  5.  Tanzanija
  6.  Istočni Timor
  7.  Togo
  8.  Trinidad i Tobago
  9.  Tunis
  10.  Turkmenistan
  11.  Uganda
  12.  Uzbekistan
  13.  Ujedinjeni Arapski Emirati
  14.  Filipini
  15.  Fidži
  16.  Haiti
  17.  Honduras
  18.  Centralnoafrička Republika
  19.  Čile
  20.  Džibuti
  21.  Šri Lanka

Bivše članice[uredi | uredi izvor]

Posmatrači[uredi | uredi izvor]

Organizacije[uredi | uredi izvor]

Konferencije Pokreta nesvrstanih[uredi | uredi izvor]

Mesta i datumi konferencija:

Prva konferencija[uredi | uredi izvor]

Prva konferencija se održala u Beogradu 1961. godine. Na njoj su bili predstavnici 25 zemalja – po 11 iz Azije i Afrike zajedno sa FNRJ, Kubom i Kiprom, a u skladu sa usvojenim „kriterijumima nesvrstanosti“, kojima se obavezuju da vode politiku nesvrstanosti na principima koegzistencije, da podržavaju borbu za nacionalno oslobođenje, da se ne uključuju u multilateralne paktove blokovskih sila, da ne sklapaju vojne saveze sa velikim silama i da ne ustupaju svoju teritoriju za vojne baze velikih sila.[8]

U svom govoru, jedan od rodonačelnika nesvrstanosti, predsednik Tito je rekao: „Ovaj sastanak, po mom mišljenju, treba da dovede velike sile do saznanja da sudbina sveta ne može da bude u njihovim rukama. On treba da dokaže protagonistima sila da većina sveta odlučno odbacuje upotrebu sile kao načina rešavanja raznih važnih pitanja koja nam je prošli rat ostavio u nasleđe. Bez preterivanja mogu reći da zemlje koje su zastupljene na ovoj konferenciji, a i mnoge druge koje ne pripadaju ni jednoj grupaciji, predstavljaju veliku većinu javnog mišljenja sveta. One predstavljaju savest čovečanstva. O tome treba i te kako da vode računa oni koji pomišljaju na ratne avanture. Takav primer dao je i Drugi svetski rat; on se porazno završio po najjače fašističke države, koje su nasilje i silu uzele kao vodeći princip politike, a rat kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva, to jest za nametanje svoje dominacije čitavom svetu, ignorišući humane i druge moralne principe koji u savremenom svetu sve snažnije dolaze do izražaja... To je veoma poučna istorija i trebalo bi da o njoj misle oni koji zveckaju oružjem i drže svet u stalnoj napetosti i strahu“.[9]

Posle svestrane razmene mišljenja, u kojoj je glavna pažnja bila posvećena opasnostima na svetski mir, problemima razoružanja, kolonijalizma i ekonomskog razvoja, usvojeno je i nekoliko dokumenata: Deklaracija šefova država ili vlada, Izjava o opasnosti od rata i apel za svetski mir, kao i pisma identičnog sadržaja predsedniku vlade Sovjetskog Saveza Hruščovu i predsedniku SAD Kenediju.

Istorijski značaj Beogradske konferencije je u tome što je prvi put okupila državnike nesvrstanih zemalja i formulisala izvorne principe i ciljeve politike i pokreta nesvrstanih kao nezavisnog, vanblokovskog i globalnog faktora u međunarodnim odnosima.

Druga konferencija[uredi | uredi izvor]

Druga konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održana je u Kairu od 5. do 10. oktobra 1964. godine. Njoj su prisustvovali predstavnici 47 država u svojstvu punopravnih učesnika i 10 zemalja u svojstvu posmatrača. Naglom širenju pokreta nesvrstanih doprinelo je oslobađanje mnogih zemalja iz kolonijalnog ropstva, naročito afričkih.

U svojstvu domaćina, predsednik Naser je, između ostalog rekao: „Danas je zahtev za socijalnom pravdom pokretačka snaga razvoja u svakoj zemlji. Taj zahtev, zahtev za pravdom, treba da odigra veliku ulogu i u međunarodnoj zajednici koja postaje jedna celina... Mi ne verujemo da se podela sveta završava podelom na zapadni i istočni blok. Može da dođe do nove, veće i još ozbiljnije podele. Na blok siromašnih i blok bogatih. Blok razvijenih i blok nedovoljno razvijenih.“

Glavne teme konferencije su bili Arapsko-izraelski sukob i Indijsko-pakistanski sukob. Na konferenciji je usvojen Program za mir i međunarodnu saradnju, u kome se posebno ističu principi aktivne i miroljubive koegzistencije.

Treća konferencija[uredi | uredi izvor]

Treća konferencija šefova ili vlada nesvrstanih zemalja održana je od 8. do 10. septembra 1970. godine u Lusaki. Konferenciji su prisustvovali predstavnici 55 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika i 9 zemalja u svojstvu posmatrača.

Tokom te konferencije pokret je formirao stalnu organizaciju da bi razvijao ekonomske i političke veze. Zambijski predsednik Kenet Kaunda je igrao odlučujuću ulogu u ovim događajima, a u svojstvu domaćina je između ostalog rekao: „Naš pokret treba u budućnosti da odigra veoma značajnu ulogu ne samo u zemljama u razvoju, već i u čitavom svetu. On se zasniva na činjenici da je većina ljudi iskreno uverena da u današnjoj međunarodnoj situaciji poštovanje njihovih legitimnih interesa nije obezbeđeno i da su njihova prava i njihove nade nikako ne mogu ostvariti ukoliko se ne razreše postojeće protivurečnosti. Pravo učestvovanja u traganju za takvim rešenjem ne predstavlja monopol velikih sila“.

Na konferenciji su usvojene: Deklaracija o miru nezavisnosti, razvoju, saradnji i demokratizaciji međunarodnih odnosa u kojoj su reafirmisani principi i ciljevi nesvrstanosti i određeno mesto i uloga pokreta u izmenjenim međunarodnim uslovima, obeleženim prvim rezultatima detanta u odnosima blokovskih sila; Deklaracija o nesvrstavanju i ekonomskom progresu u kojoj je pridat prioritetni značaj menjanju stanja u međunarodnim ekonomskim odnosima; te više drugih rezolucija.

Četvrta konferencija[uredi | uredi izvor]

Četvrta konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održana je u Alžiru od 5. do 10. septembra 1973. godine. Konferenciji je prisustvovalo 75 zemalja u svojstvu punopravnih članova, 9 zemalja posmatrača i 3 zemlje gosta.

U svojstvu domaćina konferencije alžirski predsednik Huari Bumedijen je sažeo program nesvrstanosti u nekoliko jezgrovitih rečenica: „Nacionalna nezavisnost sa svim svojim komponentama, političkim, ekonomskim i kulturnim; borba protiv kolonijalizma, cionizma i aparthejda; borba protiv neokolonijalizma, imperijalizma i svih oblika strane hegemonije, raspuštanje blokova, uklanjanje vojnih baza, opšte i potpuno razoružanje - to su, između ostalog, zadaci koji stoje pred nama ako hoćemo da u svetu zavlada mir koji bi bio zasnovan na ravnopravnosti država, demokratizaciji međunarodnih odnosa i saradnji među narodima“.

u Alžiru je viđeno kako se pokret nosi sa novim ekonomskim realnostima. Svetski naftni šok iz 1973. godine je doveo do toga da neke članice budu značajno bogatije od ostalih. Kraj povezanosti američke valute za zlato i naknadna devalvacija dolara je uklonilo jednu od najvećih pritužbi grupe. Održana u vreme razvoja detanta u odnosima Sovjetskog Saveza i SAD i nakon normalizacije odnosa SAD i Kine, Alžirska konferencija je odredila političke zadatke nesvrstanih zemalja u borbi za dalju demokratizaciju međunarodnih odnosa i formulisala mere za izgradnju novog ekonomskog poretka. Politički i ekonomski zadaci nesvrstanih zemalja dobili su podjednak značaj u sklopu ostvarivanja dugoročnih vizija pokreta nesvrstanih. Konferencija je usvojila Političku deklaraciju, Ekonomsku deklaraciju, Akcioni program ekonomske saradnje, Deklaraciju o borbi za nacionalno oslobođenje i više drugih rezolucija o tada aktuelnim svetskim pitanjima.

Peta konferencija[uredi | uredi izvor]

Peta konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održana je u Kolombu, Šri Lanka, od 16. do 19. avgusta 1976. godine. Jačanje uloge nesvrstanih zemalja u međunarodnim odnosima dovelo je do daljeg širenja pokreta nesvrstanih. Konferenciji je prisustvovalo 86 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika, 9 zemalja posmatrača, 12 oslobodilačkih pokreta i međunarodnih organizacija i 7 zemalja gostiju.

Predsednica vlade Šri Lanke, Sirimavo Bandaranaika, je u svojstvu predstavnika zemlje domaćina pozdravila prisutne i ukazala na mesto i ulogu nesvrstanosti u aktuelnom političkom i vremenskom trenutku:„U Ujedinjenim nacijama je snaga pokreta nesvrstanih gorko napadana kao„tiranija većine“. Mi znamo da nesvrstavanje nije bilo zamišljeno da bude, niti da će ikada postati tiranija. U svakom slučaju, ono je bilo najmoćnije oružje protiv drugih tiranija koje je svet, naročito treći svet, upoznao tokom poslednjih pet vekova: tiranije siromaštva, tiranije gladi, neishranjenosti i umiranja od izgladnelosti, tiranije bolesti i prerane smrti i, iznad svega, potpunog odsustva izgleda na ma kakvu sreću ili nadu. Međutim, možemo biti zadovoljni tom kritikom, jer je ona najpozitivnije, mada nehotično priznanje naše solidarnosti i privrženosti demokratskim metodama u borbi protiv zala starog poretka. Snaga našeg pokreta je još uočljivija kada konstatujemo da su nesvrstani mahom siromašne i nedovoljno razvijene zemlje, bez uobičajenih mogućnosti za primenu moći i uticaja, kao što su vojna sila, veliko industrijsko bogatstvo ili dobro organizovana i savremena sredstva za masovno komuniciranje. Naša snaga je u nepokolebljivoj pripadnosti našim načelima i našem jedinstvu. Ona predstavlja ogromnu moralnu silu koju moraju uzimti u obzir oni koji su donedavno bili navikli da imaju neospornu moć nad sudbinom drugih naroda“.

Uprkos umnožavanju sporova i sukoba među samim nesvrstanim zemljama, kao i sve očiglednijim nastojanjima blokovskih sila da prošire svoje stare uticaje u regionima u kojima se nalazi gro nesvrstanih zemalja, na konferenciji je postignut konsenzus o svim pitanjima od zajedničkog interesa.

Šesta konferencija[uredi | uredi izvor]

Šesta konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održana je od 3. do 9. septembra 1979. godine u Havani. Konferenciji je prisustvovalo 95 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika, jedna zemlja sa specijalnim statusom, 11 zemalja posmatrača, 8 zemalja gostiju i više oslobodilačkih pokreta i međunarodnih organizacija.

Prilikom otvaranja konferencije a u svojstvu domaćina predsednik kubanske vlade Fidel Kastro je između ostlog rekao: „Borba za mir i za pravedni ekonomski poredak, za pravilno rešenje teških problema koji pogađaju naše zemlje, postaje u sve većoj meri osnovni problem pokreta nesvrstanih zemalja. Mir, i ogromne opasnosti koje mu prete, nije pitanje koje treba da ostane u isključivoj nadležnosti velikih sila. Mir je moguć, ali se mir može osigurati u onoj meri u kojoj sve zemlje budu svesne i odlučne u borbi za njega. Nećemo mir za samo jedan deo sveta. Hoćemo mir za sve narode. Mir i pravdu, mir i slobodu. Mir za sve zemlje. Mir za sve kontinente. Za sve narode. Potpuno shvatamo da bez uporne i odlučne borbe nećemo postići mir, a moramo verovati u mogućnost postizanja mira uprkos imperijalizmu i nazadnim faktorima koji još uvek postoje u svetu. Veoma je velika ujedinjena snaga naših zemalja. Mi moramo tražiti, zahtevati i osvojiti mir, detant, miroljubivu koegzistenciju i razoružanje, jer oni neće sami doći. Pred današnjim svetom nema druge alternative, ukoliko želimo da čovečansvo opstane“.

u Havani je raspravljano o prednosti „prirodne alijanse“ koje su mnogi videli između Pokreta nesvrstanih i Sovjetskog Saveza. Pod vođstvom Fidela Kastra, konferencija je raspravljala o konceptu antiimperijalističke alijanse sa Sovjetskim Savezom. Premijer Jamajke Menli je održao dobro primljen prosovjetski govor. Među ostalim stvarima koje je rekao je bilo: „Svi antiimperijalisti znaju da je ravnoteža snaga u svetu nepovratno promenjena 1917. godine kada je postojao pokret i čovek u Oktobarskoj revoluciji, a Lenjin je bio taj čovek“. Menli je takođe odlikovao Kastra za ojačavanje snaga posvećenim borbi protiv imperijalizma na zapadnoj hemisferi.

Sedma konferencija[uredi | uredi izvor]

Kada je postalo očigledno da Sedma konferencija nesvrstanih zemalja, zbog rata Iraka i Irana, neće moći da bude održana u septembru 1982. u Bagdadu, jednoglasno je odlučeno da novi domaćin bude Indija.

Tako da je sedma konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održana od 7. do 12. marta 1983. godine u Nju Delhiju. Od ukupno 101 zemlje punopravne članice, konferenciji je prisustvovalo 99 zemalja u svojstvu punopravnih članova (nije učestvovala Santa Lucija; dok je mesto predviđeno za Kampučiju ostalo upražnjeno zbog nemogućnosti postizanja konsezusa oko toga da li će je predstavljati zakonska vlada, za šta se zalagala ogromna većina zemalja, ili vlada koju su ustoličile vijetnamske trupe i koju je podržavala manja grupa nesvrstanih zemalja), 10 zemalja posmatrača, 10 zemalja gostiju i više međunarodnih organizacija i drugih posmatrača i gostiju.

U svom govoru predsednica vlade Indije, Indira Gandi, je između ostalog rekla: „Ljudski rod se našao na samom rubu propasti svetskog ekonomskog sistema i uništenja u nuklearnom ratu. Ukoliko bi došlo do tih tragedija, može li se iko od nas, bio on veliki, mali, bogat ili siromašan, bilo da je sa severa ili juga, zapada ili istoka, nadati da će se spasti? Analizirajmo ekonomsku krizu. Mi iz sveta u razvoju nemamo nikakvu bezbednost. Ukoliko dođe do ekonomskog sloma, mi ćemo biti prvi i najteže pogođeni. U ovom međuzavisnom svetu čak i najbogatiji nisu imuni na poremećaje. Samo uz koegzistenciju može postojati bilo kakva egzistencija. Smatrajte nemešanje i neintervenisanje osnovnim zakonima međunarodnog ponašanja. Međutim, različiti tipovi intervencija, otvorenih ili prikrivenih, pojavljuju se u Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Sve ove intervencije su neprihvatljive i nedopustive. Mešanje vodi ka intervenciji, a jedna intervencija često povlači drugu. Nijedna sila ili grupa sila nema opravdanja ili moralnog prava da se tako meša ili interveniše. Ne možete osuditi jedan pokušaj, a preći preko drugog. Svaka situacija ima sopstvene početke. Bilo kakvi da su, rešenja moraju biti politička i miroljubiva. Sve zemlje se moraju držati principa da sila ili pretnja silom ne sme biti korišćena protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke zemlje“.

Osma konferencija[uredi | uredi izvor]

Održavanje Osme konferencije nesvrstanih zemalja u Harareu palo je tačno u vreme obeležavanja 25-godišnjice utemeljenja pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine. Ova koincidencija je predstavljala izvrsnu priliku za postavljanje dva fundametalna pitanja: šta je pokret nesvrstanih uspeo da postigne u toku proteklog perioda i da li je pokret u međuvremenu istrošio svoje istorijske potencijale?

Državnici okupljeni u Harareu bili su jednodušni u oceni da su utemeljivači nesvrstanosti Tito, Nehru, Naser, Nkrumah i Sukarno u vrtlogu hladnoratovskih deoba raskrilili vidike i prostore za prelazak sa poretka koji se zasniva na dominaciji, na poredak koji će se temeljiti na slobodi, pravdi i blagostanju za sve. Nije bilo državnika, bez obzira na njegova politička i ideološka opredeljenja, koji nije izrazio veru u principe i ciljeve koje su tada proklamovani.

Sedamnaesta konferencija[uredi | uredi izvor]

Prisutni zvaničnici su usvojili finalni dokumenta na 190 strana na kojem pozivaju na mir i saradnju, istovremeno izražavajući zabrinutost zbog situacije u samoj Venecueli i posebno zemljama pogođenim ratom.

Predsednik Venecuele Nikolas Maduro smatra samit Nesvrstanih prilikom da učvrsti svoju međunarodnu poziciju. Ipak, slab odziv ohrabrio je njegove političke protivnike koji insistiraju da se održi referendum o njegovom smenjivanju.

Samitu je prisustvovao šef srpske diplomatije Ivica Dačić, koji je imao niz bilateralnih sastanaka.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]