Мађарска

С Википедије, слободне енциклопедије
Мађарска
Magyarország  (мађарски)
Химна: Himnusz (мађарски)[1]
(срп. Химна)
Положај Мађарске
Главни градБудимпешта
Службени језикмађарски
Владавина
Облик државеУнитарна парламентарна уставна република
 — ПредседникКаталин Новак
 — Председник ВладеВиктор Орбан
 — Председник Народне скупштинеЛасло Ковер
Законодавна властНародна скупштина
Историја
Стварање
 — Кнежевина Угарска895[2]
 — Краљевина Угарска25. децембар 1000.[3]
 — Златна була24. април 1222.
 — Мохачка битка29. август 1526.
 — Будимска битка2. септембар 1686.
 — Мађарска револуција 1848.15. март 1848.
 — Аустроугарска30. март 1867.
 — Тријанонски споразум4. јун 1920.
 — Трећа Република23. октобар 1989.
 — Приступ у НАТО12. март 1999.
 — Приступ у ЕУ1. мај 2004.
 — Нови Устав1. јануар 2012.
Географија
Површина
 — укупно93,030[4] km2(108)
 — вода (%)3,7[5]
Становништво
 — ≈ 2021.9.730.000[6](91)
 — густина105 ст./km2(78)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2021.
 — укупно359,901 млрд. $[7](53)
 — по становнику36.848 $[7](41)
ИХР (2018)0,854[8](40) — веома висок
Валутамађарска форинта
 — код валутеHUF
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен.hu[a]
Позивни број+36
Вози се надесној страни
Регистарске таблицеHU

^ Такође се користи и домен .eu, који се користи и у другим државама чланицама Европске уније.

Мађарска (мађ. Magyarország) суверена је држава у средњој Европи која се простире на 93.030 квадратних километара Панонске низије.[9] Мађарска се на северу граничи са Словачком, на североистоку са Украјином, на истоку и југоистоку са Румунијом, на југу са Србијом, на југозападу са Хрватском и Словенијом, а на западу са Аустријом. Мађарска има скоро 10 милиона становника, углавном етничких Мађара и значајну ромску мањину. Мађарски, службени језик, најраспрострањенији је уралски језик на свету и међу неколико неиндоевропских језика који се нашироко говоре у Европи.[10] Главни и највећи град је Будимпешта; друге велике урбане области чине Дебрецин, Сегедин, Мишколц, Печуј и Ђер.

Територија данашње Мађарске је вековима била раскрсница разних народа, укључујући Келте, Римљане, германска племена, Хуне, западне Словене и Аваре. Темељи Мађарске успостављени су крајем 9. века нове ере када је велики везир Мађара Арпад освојио Панонску низију.[11][12] Његов праунук Стефан I ступио је на престо 1000. године, створивши Краљевину Угарску. До 12. века постала је регионална сила, достигавши свој културни и политички врхунац у 15. веку.[13] Након Мохачке битке 1526. године, Угарску је делимично окупирало Османско царство (1541—1699). Пала је под власт Хабзбурга на прелазу из 18. века, а касније се придружила Аустријском царству да би формирала Аустроугарску, велику силу почетком 20. века.[14]

Аустроугарска се распала након Првог светског рата, а Тријанонским споразумом успостављене су садашње границе Мађарске, чиме је изгубила 71% своје територије, 58% становништва и 32% етничких Мађара.[15][16][17] Након бурног међуратног периода, Мађарска се придружила силама Осовине у Другом светском рату, претрпевши значајну штету и жртве.[18][19] Послератна Мађарска је постала сателитска држава Совјетског Савеза, што је довело до успостављања Народне Републике Мађарске. Након неуспеле револуције 1956. године, Мађарска је постала релативно слободнија, иако још увек репресивна, чланица Источног блока. Уклањање граничне ограде између Мађарске и Аустрије убрзало је распад Источног блока, а потом и Совјетског Савеза.[20] Дана 23. октобра 1989. Мађарска је постала демократска парламентарна република.[21] Приступила је Европској унији 2004, а део је шенгенске зоне од 2007. године.[22] Међутим, током власти актуелног председника Владе Виктора Орбана, многи политиколози сматрају да је Мађарска доживела демократско назадовање, због његовог ограничавања слободе штампе, ерозије независности судске власти и подривања вишестраначке демократије.[23][24][25][26][27]

Мађарска је средња сила у међународним односима, највише захваљујући свом културном и економском утицају.[28] Сматра се развијеном земљом са привредом са високим доготком и заузима 40. место у Индексу хуманог развоја, са грађанима који уживају универзалну здравствену заштиту и бесплатно средње образовање.[29][30] Мађарска има дугу историју значајног доприноса уметности, музици, књижевности, спорту, науци и технологији.[31][32][33][34] Тринаеста је најпопуларнија туристичка дестинација у Европи, која је привукла 15,8 милиона међународних туриста 2017. године.[35] Члан је бројних међународних организација, укључујући Уједињене нације, НАТО, СТО, Светску банку, Међународну инцестициону банку, Азијску банку инфраструктурсних инвестиција, Савет Европе, Вишеградску групу и држава посматрач у Савету туркофоних држава.[36]

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

Државе са којима се Мађарска граничи су: Словачка, Украјина, Румунија, Србија, Хрватска, Словенија и Аустрија. Површина државе износи 93.011,4 km². Мађарска се налази између 45° и 49° северне географске ширине, и 16° и 23° источне географске дужине.

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Равнице Панонске низије покривају већи део Мађарске. Најважније регије у Панонској низији су Мала мађарска равница и Велика мађарска равница. Највиша тачка је 183 метра.

Прекодунавска Мађарска је брдовитији предео на западу од обронака Алпа у области Алпокаља (Алпска стопала) преко централне зоне Прекодунавских планина и Мечека до Вилањ планина на југу. Највиша тачка ове области је „Írott-kő“ висине 882 метра.

Највиши врхови налазе се на Карпатима на северу уз границу са Словачком као Северне мађарске планине (највиши врх: Кекеш, 1014 m).

Воде[уреди | уреди извор]

Језеро Балатон

Мађарску дели по пола Дунав (Duna); друге велике реке су Тиса (Tisza) и Драва (Dráva), док на западу земље лежи велико језеро Балатон. Осим тога, Мађарска има највеће термално језеро на свету, језеро Хевиз.

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Фитогеографски Мађарска припада средњоевропској провинцији циркумбореалне области у оквиру бореалног потцарства холарктичког флористичког царства.

Мађарска има 10 националних паркова, 145 резервата природе и 35 заштићених предела.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима је континентална, са хладним и влажним зимама и топлим летима, а релативна изолација карпатског басена понекад изазива суше. Просечна годишња температура је 9,7°C. Највиша измерена температура је 41,9°C у Кишкунхалашу 20. јула 2007. а најнижа −35°C у Мишколцу 16. фебруара 1940. Просечна највиша температура лети је од 23°C до 28°C а просечна најнижа зимска температура је од −3°C до −7°C. Област око Печуја се понекад сврстава у Средоземну климу али је ова област тек незнатно топлија од остатка земље и у њој такође зими пада снег.

Просечне годишње падавине износе 600 mm, које углавном доносе циклони са северозапада или запада. Проблем представљају "провале облака" које су чешће на југу земље (близу границе са Србијом,Хрватском и Словенијом) , када за врло кратко време падне велика количина кише,а неретко се јавља и град.

Национални паркови[уреди | уреди извор]

У Мађарској постоји 10 националних паркова. Национални паркови Агтелек и Хортобађ се налазе на списку Светске баштине

Историја[уреди | уреди извор]

Пре досељавања Мађара[уреди | уреди извор]

Данашња територија Мађарске је од 9. године. п. н. е. до краја 4. века била део римске провинције Паноније. У 4. веку су је населили Хуни под вођством Атиле, бича Божијег. Потом ово подручје насељавају германска племена. Након њих долазе Авари и Словени.

Долазак Мађара у Панонску низију под вођством Арпада

Прапостојбина Мађара[уреди | уреди извор]

Мађарска прапостојбина (Magyar Őshaza), је теоријска прапостојбина Мађара. Неки верују да је била смештена источно од Урала, док је неки стављају на западну страну. Најпоузданији извори је стављају на место данашњег аутономног округа Хантија-Мансија, Руске Федерације. Одатле су прото-Мађари се преселили јужно, на територије зване Магна Хунгарија.

Назив Магна Хунгарија [37] (лат. Magna Hungaria), први пут се спомиње у списима доминиканског Фратра Јулијана из 1235. године. То је локација где су се населили прото-Мађари и смештена је на западној страни планине Урал, у регији данас познатој по имену Башкортостан, што је аутономна област у Русији. Мађари су се одатле померали ка југозападу у населили Леведију и Етелкез, пре него што су дефинитивно се настанили на данашње просторе. Остатак прото-Мађара је остао и основао Паскатир у регији данашњег Башкоторстана.

Око 833. године, мађарска племена су живела у Магна Хунгарије која је била смештена у околини Урала и Леведији која је била егзистирала између река Дон и Дњепар, и била су у директном додиру са великим царством Хазара.

Мађари су, у временском периоду од 850. до 860. године, из своје домовине Леведије били потиснути од стране Печењеза и прешли су на нове просторе које су назвали Етелкез (Etelköz). Мађари су стигли до Дунава негде око 880. године. Своје латинско име Угари по многим изворима Мађари су добили у овом периоду. По једној теорији име Угари је потекло од турске речи On-Oghur што би значило десет племена[38], који се односио на седам мађарских и три кабарска племена.[39] Такође је и име Утигури Onoghur могући извор[40].

Мађарске хронике, традиција и историчари, мађарско порекло и идентитет везују за племена која су дошла у Карпатски басен у неколико таласа. Почетак је везан за Хуне, који су позвани од стране Римљана 361. Настављени су са Секељима, који тврде да су потомци Хуна. После 586. долазе Авари и на крају 895. Мађари са Арпадом на челу.

Као део мађарске нације рачунају се и припадници чланова народа староседелаца у Панонској низији и чланови неких других групе народа који су касније дошли и утопили се међу етничке Мађаре, као што су: Јаси, Кумани, Саси, Швабе, Словаци, Украјинци, Срби, Хрвати, Бугари и тако даље.

Средњовековна Угарска[уреди | уреди извор]

Мађари су населили Панонију 896, под вођством Арпада. Мађари су 1001. примили хришћанство, а Свети Стефан Мађарски се крунисао за краља. Угарском су владали Арпадовићи од 1001. до 1301, након чега пада под страни утицај.

Краљевина Угарска је заузимала просторе данашње Мађарске, данашње Словачке, па све до Трансилваније (Ердеља) у данашњој Румунији, Карпатске Рутеније, Војводине (данашње северне Србије), и још неке мање територије. Поред овога у коегзистенцији са централним угарским краљевством у персоналној унији су биле и Хрватска и Славонија, које Аустроугарском нагодбом улазе у састав угарског дела царства. Све ове територије заједно са Краљевином Угарском су носиле заједнички назив Земље круне Светог Стефана и то од 1102. до 1918. године.

Први владари угарског краљевства су били из династије Арпадовића. У раном 14. веку, ова династија је била замењена са Анжујском династијом, а касније са Јагелонцима и такође у разним периодима са нединастичким, ненаследним, владарима Жигмундом Луксембуршким и Матијом Корвином.

Слабљење и пад Угарске[уреди | уреди извор]

У Мохачкој бици 1526. Мађарска је претрпела пораз од стране Турака и престала да постоји као независна држава. После ове битке, један део Мађарске пада под власт Османског царства, други улази у састав Хабзбуршке монархије, док трећи (Трансилванија) постаје полунезависна држава под врховном влашћу Османског царства.

У оквиру Хабзбуршке монархије[уреди | уреди извор]

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија запоседа Трансилванију и отоманске територије у Панонској низији, тако да сви Мађари долазе под власт Хабзбурга. У периоду реформације, Мађари прилазе лутеранству и калвинизму.

Мађари су 1848. године подигли револуцију против Хабзбурга, захтевајући национална права. Оно што су Мађари тражили од Хабзбурга, нису хтели да дају немађарском становништву тадашње Угарске, што је један од разлога што су припадници осталих народности тадашње Угарске - Срби, Хрвати, Словаци и Румуни, стали на страну Хабзбурговаца. Мађари су изгубили рат, а самим тим нису ни остварили своја национална права.

Аустроугарска[уреди | уреди извор]

После 1860. године, Хабзбуршка политика према Мађарима се мења, тако да је 1867. године Хабзбуршка монархија трансформисана у Аустроугарску, у којој је Угарска добила велики степен аутономије. Граница између Аустрије и Угарске је ишла реком Лајтом. 8. јуна 1867. Франц Јозеф је крунисан у Будиму круном Светог Стефана. Будим је постала његова резиденција као краља Угарске. Краљица Елизабета (Erzsébet királyné) је нарочито много времена проводила у Будиму са угарском аристократијом.

Мађарска у 20. веку[уреди | уреди извор]

Овај уговор је остао пуноважан све до распада монархије 1918. године, када се после Првог светског рата и пораза Централних сила, Угарска краљевина распала, На централном подручју некадашње краљевине формирана је Мађарска Демократска Република, а остали делови бивше краљевине су припали националним државама немађарских народа, који су насељавали Угарску краљевину. Последњи монарх Аустроугарске, Карло I, крунисан је 1916. у Будимпешти као Карло IV, краљ Угарске. Напустио је престо 13. новембра 1918. и отишао у Швајцарску.

72% територије која је чинила Краљевину Угарску у Аустроугарској припало постојећим суседним земљама Аустрији и Румунији и новоформираним државама Чехословачкој и Краљевини Југославији. Новоформираној Пољској припао је Чарни Дунајец на Карпатима (део некадашње жупаније Арва), а град (жупанија) Фиуме (Ријека) припала је 1924. године Италији. Нове границе су озваничене и ратификоване 1920. године Тријанонским споразумом, остављајући око 3,5 милиона етничких Мађара ван матице. Ово је било уређено у складу са споразумом познатим као 14 тачака америчког председника Вудроа Вилсона. Након краткотрајних Мађарске Демократске Републике, Мађарске Совјетске Републике и Српско-мађарске републике Барања-Баја наступа период Краљевине Мађарске од 1920. до 1946.

У Другом светском рату (1939—1945), Мађарска је била на страни сила Осовине. Под командом регента Миклоша Хортија учествовала је у разбијању Југославије 1941. године због чега се тадашњи премијер Пал Телеки убио, после чега су мађарске трупе окупирале Бачку, Барању, Међумурје и Прекумурје. Одреди странке Стреласти крстови учествовали су у многим злочинима над Србима на окупираним територијама посебно у току Новосадске рације.

Народна Република Мађарска је у периоду 1945—1989. била под совјетским утицајем. Била је чланица Варшавског уговора. До антикомунистичке и антисовјетске побуне је дошло 1956. под вођством Имре Нађа али је она угушена а Мађарском је владао Јанош Кадар до слома комунизма. Држава је 1989. након револуције извршила транзицију у демократски вишепартијски систем и прешла на капиталистичко уређење слободног тржишта и променила име у Република Мађарска.

Мађарска је чланица Европске уније од 1. маја 2004. године.

Ступањем на снагу новог Устава 1. јануара 2012, име државе се променило из Република Мађарска (мађ. Magyar Köztársaság) у Мађарска (мађ. Magyarország).

Становништво[уреди | уреди извор]

Према попису[41] из 2011. у Мађарској живи 9.937.628 становника. Од тога Мађари чине 83,7%, Роми (3,2%), Немци (1,9%), Словаци (0,4%), Румуни (0,4%), Хрвати (0,3%) Срби (0,1%) и други (0,6%). Чак 14,7% одбило је да се изјасни.

Популација Мађарске 2001–2011
Народ Попис 2001 Попис 2011
Број % Број %
Мађари 9,416,045 92.3% 8,504,492 85.6%
Роми 189,984 2.0% 315,583 3.2%
Немци 62,105 0.6% 185,696 1.9%
Румуни 7,995 0.1% 35,641 0.4%
Словаци 17,693 0.2% 35,208 0.4%
Хрвати 15,597 0.2% 26,774 0.3%
Срби 3,816 0.0% 10,038 0.1%
Словенци 3,025 0.0% 2,820 0.0%
Остали 57,059 0.6% 73,399 0.9%
Нису се изјаснили 570,537 5.6% 1,398,731 14.1%
Укупно 10,198,315 9,937,628

Око 99% становништва говори мађарски, угрофински језик који није у сродству ни са једним суседним језиком. Заштићени мањински језици су грчки, немачки, румунски, словачки, словеначки, српски и хрватски језик.

Интраетничке групе Мађара су: Секељи, Палоци, Кумани, Јаси, Јасу и Чанго Мађари.

Неке суседне земље имају знатне мађарске мањине, поготово Словачка, РумунијаТрансилванији) и СрбијаВојводини).

Број становника Мађарске је 9.937.628 (2011).

Вероисповест: римокатолици (39%), калвинисти (11,6%), лутерани (2,2%), гркокатолици (1,8%), друге религије (1,9%), неизјашњени (27,2%) и без религије (16,7%).

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Мађарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[42]

Највећи градови[уреди | уреди извор]

У Мађарској званично постоји 298 градова. Највећи и једини милионски град је престоница државе, Будимпешта, а затим следе: Дебрецин, Сегедин, Мишколц, Печуј, Ђер, Њиређхаза, Кечкемет, Секешфехервар.

 

Извор: ?
Град Жупанија Популација
Торонто
Будимпешта
Дебрецин
Дебрецин
Сегедин
Сегедин
1. Будимпешта Будимпешта 1.740.041 Мишколц
Мишколц
Печуј
Печуј
Ђер
Ђер
Њиређхаза
Њиређхаза
2. Дебрецин Хајду-Бихар 207,594
3. Сегедин Чонград 170,052
4. Мишколц Боршод-Абауј-Земплен 166,823
5. Печуј Барања 156,801
6. Ђер Ђер-Мошон-Шопрон 131,564
7. Њиређхаза Саболч-Сатмар-Берег 117,658
8. Кечкемет Бач-Кишкун 114,226
9. Столни Београд Фејер 101,722
10. Сомбатхељ Ваш 79,348
11. Солнок Јас-Нађкун-Солнок 74,341
12. Татабања Комаром-Естергом 70,003
13. Капошвар Шомођ 67,686
14. Ерд Пешта 65.277
15. Веспрем Веспрем 64.024
16. Бекешчаба Бекеш 63.752
17. Залаегерсег Зала 61.849
18. Шопрон Ђер-Мошон-Шопрон 61.390
19. Јегра Хевеш 56.166
20. Велика Канижа Зала 49.302

Привреда[уреди | уреди извор]

Привреда Мађарске је средње величине, структурно, политички и институционално отворена тржишна високодоходовна економија, део јединственог тржишта Европске уније. Привреда Мађарске је прошла кроз период либерализације тржишта од почетка 90их као део транзиције из социјалистичке у тржишну економију, попут већине осталих држава бившег Источног блока. Мађарска је чланица Организације за економску сарадњу и развој од 1995, Светске трговинске организације од 1996, и чланица Европске уније (након референдума где је остварена подршка 83,8% изашлих гласача) од 2004. Мађарска је прва држава у којој је отворено представништво кинеске агенције за промоцију инвестиција.

Приватни сектор чини 80% БДП Мађарске. Стране инвестиције и власништво фирми је распрострањено, а кумулативне стране инвестиције износе више од 70 милијарди долара. Главне привредне гране су рударство, металургија, производња грађевинских материјала, прехрамбена индустрија, текстилна индустрија, хемијска а посебно фармацеутска индустрија и производња аутомобила. Главни пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир, шећерна репа, као и месне прерађевине, од свињског, говеђег и живинског меса и млечни производи.

Валута Мађарске се зове форинта (знак: Ft; код: HUF) која је уведена 1946. Мађарска као чланица Европске уније је у обавези да ради на увођењу заједничке валуте евра што подразумева испуњавање мастрихтских критеријума.

У последње време структура страних директних инвестиција је померена из јефтине текстилне индустрије и прехрамбене индустрије у производњу аутомобила, обновљиве енергије, информационе технологије и туризам.

Политика[уреди | уреди извор]

Зграда парламента у Будимпешти

Председника Мађарске (Elnök) бира парламент сваких 5 година. Председник има малу стварну власт, он предлаже председника владе парламенту који га бира, и има улогу главнокомандујућег.

Премијер (министар-председник, Miniszterelnök) има главну улогу у извршној власти у складу са Уставом Мађарске. Председник владе бира и смењује министре по сопственом нахођењу. Сваки кандидат за министра мора проћи отворено испитивање пред једним или више парламентарних одбора, те га председник мора формално прихватити.

Мађарски парламент (државни сабор, Országgyűlés) је једнодоман и има 199 заступника. То највише државно тело предлаже и одобрава законе које предлаже премијер. Странка мора освојити најмање 5% гласова грађана да би ушла у парламент. Државни избори за парламент одржавају се сваке 4 године.

Уставни суд Мађарске (Alkotmánybíróság) је највише судско тело, има 15 чланова и право да спречи законе које оцени неуставним (не односи се на законе усвојене двотрећинском већином).

Устав Мађарске (основно закон, Alaptörvény) је усвојен 18. априла 2011, а ступио је на снагу 1. јануара 2012. године. Наследио је Устав из 1949. (детаљно ревидиран 1989). У марту 2013. парламент је усвојио сет амандмана који су проширили круг лица овлашћених да покрећу поступак пред Уставним судом, ограничили делокруг Уставног суда, утврдили обавезну старосну границу за пензионисање за судије и тужиоце, утврдили обавезу студената да одређени период раде у Мађарској као надокнаду за школарину, ограничили предизборну пропаганду на државне медије, као и нагласили улогу породице и дозволили властима да у одређеним зонама забране боравак бескућника.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Карта Мађарске

Мађарска је службено подељена на 40 покрајина: 19 жупанија (мађ. megye), 20 градских жупанија (мађ. megyei város) и главни град (мађ. föváros), Будимпешту.

Географски и политички Мађарска је подељена на:

Саобраћај[уреди | уреди извор]

Мрежа ауто-путева у Мађарској

Мађарска се налази у средишњем делу Панонске низије, па је изразито равничарска земља, што погодује развоју свих видова саобраћаја. Друга важна особина земље значајна за саобраћај је да је Мађарска подунавска земља.

Мађарска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водени саобраћај. Будимпешта, као престоница државе, до те мере је значајан чвор у државној саобраћајној мрежи, да се каже да „сви путеви воде до Будимпеште“.

Карта железничке мреже у Мађарској

Укупна дужина железничке мреже у Мађарској је 7.606 km (1998. године), од чега је око 97% стандардне ширине колосека. Електрифицирано је 2.270 km железнице, а дужина пруга са двојним колосеком је 1.236 km. Ово говори о развијености железничке мреже и може се рећи да свако значајније место у земљи има железничку станицу и везу железницом. Главни железнички чвор је Будимпешта. Будимпешта је такође једини град у Мађарској са градском железницом и са метро системом, једним од најстаријих у свету (погледати: Будимпештански метро).

Укупна дужина друмских путева у Мађарској је 188.490 km, од чега је са чврстом подлогом 81.950 km. Дужина ауто-путева тренутно износи 1.481 km (2016. године).

Данашњи државни ауто-путеви и они који ће бити изграђени у блиској будућности повезују престоницу Будимпешту са ободом земље и престоницама суседних земаља. Они се углавном пружају трасама Европских коридора, а носе двозначне називе „М+број“.

Мађарска је континентна земља и стога нема поморских лука. Од лука у околним земљама највећи значај за њену привреду има лука Ријека у Хрватској. Са друге стране, речни саобраћај је развијен и међународног је значаја. Дужина речних водених путева у Мађарској је 1373 km (1997. године).

Најважнији водени пут у земљи је река Дунав, важан паневропски пловни пут (Коридор 7) који повезује средњу Европу са облашћу Црног мора и Балкана. Важне луке на Дунаву су: Будимпешта, Баја и Дунаујварош. Дунав је такође важна туристичка маршрута у Мађарској и данас је све више марина и других туристичких садржаја дуж његових обала. Поред Дунава пловна је и река Тиса, а постоје и пловни канали.

У Мађарској постоји 45 званично уписаних аеродрома, од којих је 16 са чврстом подлогом. 5 аеродрома у држави има а IATA код (IATA Airport Code) и, самим тим, међународни значај.

Највећи и најважнији аеродром у земљи је будимпештански Међународни аеродром „Франц Лист“ (Ферихеђ), удаљен 16 km југоисточно од града. То је био и једини државни аеродром до 1994. године. Због свог изванредног положаја овај аеродром је и важан регионални саобраћајни чвор. Други по значају аеродром је Међународни аеродром „Шармелек“, који је највише окренут туризму на Балатону. Аеродроми у Ђеру, Дебрецину и Печују су пред отварањем.

Светска баштина[уреди | уреди извор]

Мађарски фолклор.

На списку Светске баштине Унеска налазе се следећа места[43]:

За будуће уписе, Мађарска је предложила дворац у Естергому, полуострво Тихањ на Балатону, будимске термалне пећине, дворац и паркове Вишеграда, систем утврђења и ушће реке Вах у Дунав у Коморану, мрежу сеоског архитектонског наслеђа, државну фарму у Мезехеђешу, дрвене цркве северног Карпатског басена, фосиле из Ипољтартноца, предмодернистичку архитектуру Едена Лехнера и границе Римског царства у Мађарској.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Story Behind the Hungarian National Anthem”. Jules S. Vállay. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2017. Приступљено 8. 5. 2017. 
  2. ^ Encyclopedia Americana: Heart to India. 1. Scholastic Library Pub. 2006. стр. 581. ISBN 978-0-7172-0139-6. 
  3. ^ University of British Columbia. Committee for Medieval Studies, Studies in medieval and renaissance history, Committee for Medieval Studies, University of British Columbia, 1980, p. 159
  4. ^ „Hungary”. CIA The World Factbook. Приступљено 27. 3. 2014. 
  5. ^ „CIA World Factbook weboldal”. Приступљено 3. 6. 2009. 
  6. ^ „STADAT – 1.1. Népesség, népmozgalom (1941–)”. www.ksh.hu. Архивирано из оригинала на датум 20. 6. 2019. Приступљено 12. 6. 2019. 
  7. ^ а б „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF (на језику: енглески). Приступљено 26. 10. 2021. 
  8. ^ „Human Development Report 2020” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 15. 12. 2020. Приступљено 15. 12. 2020. 
  9. ^ „The Fundamental Law of Hungary” (PDF). Hungarian State. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 6. 2014. Приступљено 8. 5. 2017. 
  10. ^ „Uralic (Finno-Ugrian) languages, Classification of the Uralic (Finno-Ugrian) languages, with present numbers of speakers and areas of distribution (last updated 24 September 201)”. helsinki.fi. 6. 6. 2017. Приступљено 6. 6. 2017. 
  11. ^ „Hungary in the Carpathian Basin” (PDF). Lajos Gubcsi, PhD. 6. 6. 2017. Приступљено 6. 6. 2017. 
  12. ^ Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 36. Magyar Tudományos Akadémia (Hungarian Academy of Sciences). 1982. стр. 419. 
  13. ^ Kristó Gyula – Barta János – Gergely Jenő: Magyarország története előidőktől 2000-ig (History of Hungary from the prehistory to 2000), Pannonica Kiadó, Budapest, 2002, ISBN 963-9252-56-5, p. 687, pp. 37, pp. 113 ("Magyarország a 12. század második felére jelentős európai tényezővé, középhatalommá vált"/"By the 12th century Hungary became an important European constituent, became a middle power", "A Nyugat részévé vált Magyarország ... /Hungary became part of the West"), pp. 616–644
  14. ^ „Austria-Hungary, HISTORICAL EMPIRE, EUROPE”. Encyclopædia Britannica. 6. 6. 2017. Приступљено 6. 6. 2017. 
  15. ^ Richard C. Frucht (31. 12. 2004). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture. ABC-CLIO. стр. 360. ISBN 978-1-57607-800-6. 
  16. ^ „Trianon, Treaty of”. The Columbia Encyclopedia. 2009. 
  17. ^ „Text of the Treaty, Treaty of Peace Between The Allied and Associated Powers and Hungary And Protocol and Declaration, Signed at Trianon June 4, 1920”. Приступљено 10. 6. 2009. 
  18. ^ Hungary: The Unwilling Satellite Архивирано 16 фебруар 2007 на сајту Wayback Machine John F. Montgomery, Hungary: The Unwilling Satellite. Devin-Adair Company, New York, 1947. Reprint: Simon Publications, 2002.
  19. ^ Thomas, The Royal Hungarian Army in World War II, pg. 11
  20. ^ Hanrahan, Brian (9. 5. 2009). „Hungary's Role in the 1989 Revolutions”. BBC News. 
  21. ^ „1989. évi XXXI. törvény az Alkotmány módosításáról” [Act XXXI of 1989 on the Amendment of the Constitution]. Magyar Közlöny (на језику: мађарски). Budapest: Pallas Lap- és Könyvkiadó Vállalat. 44 (74): 1219. 23. 10. 1989. 
  22. ^ „Benefits of EU Membership”. Hungarian Chamber of Commerce and Industry. 6. 6. 2017. Архивирано из оригинала на датум 8. 6. 2017. Приступљено 6. 6. 2017. 
  23. ^ Lee, Frances E. (3. 9. 2019). „Populism and the American Party System: Opportunities and Constraints”. Perspectives on Politics. 18 (2): 371. ISSN 1537-5927. doi:10.1017/s1537592719002664Слободан приступ. 
  24. ^ „What to do when Viktor Orban erodes democracy”. The Economist. 22. 6. 2017. Приступљено 2. 4. 2022. 
  25. ^ Kingsley, Patrick (10. 2. 2018). „As West Fears the Rise of Autocrats, Hungary Shows What's Possible”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 10. 2. 2018. 
  26. ^ Kelemen, R. Daniel (2017). „Europe's Other Democratic Deficit: National Authoritarianism in Europe's Democratic Union”. Government and Opposition (на језику: енглески). 52 (2): 211—238. ISSN 0017-257X. doi:10.1017/gov.2016.41Слободан приступ. 
  27. ^ Maerz, Seraphine F.; Lührmann, Anna; Hellmeier, Sebastian; Grahn, Sandra; Lindberg, Staffan I. (2020). „State of the world 2019: autocratization surges – resistance grows”. Democratization. 27 (6): 909—927. ISSN 1351-0347. doi:10.1080/13510347.2020.1758670Слободан приступ. 
  28. ^ Higgott, Richard A.; Cooper, Andrew Fenton (1990). „Middle Power Leadership and Coalition Building: Australia, the Cairns Group, and the Uruguay Round of Trade Negotiations”. International Organization. 44 (4): 589—632. ISSN 0020-8183. JSTOR 2706854. doi:10.1017/S0020818300035414. 
  29. ^ OECD (27. 6. 2013). „OECD Health Data: Social protection”. OECD Health Statistics (Database). doi:10.1787/data-00544-en. Приступљено 14. 7. 2013. 
  30. ^ Eurydice. „Compulsory Education in Europe 2013/2014” (PDF). European commission. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 11. 2013. Приступљено 19. 5. 2014. 
  31. ^ „Hungary's Nobel Prize Winners, 13 Hungarian win Nobel Prize yet”. Hungarian Academy of Sciences. Приступљено 2. 4. 2022. 
  32. ^ „Population per Gold Medal. Hungary has the second highest gold medal per capita in the world. All together it has 175 gold medal until 2016.”. medalspercapita.com. 
  33. ^ Hungarian literature – ”Popular poetry is the only real poetry was the opinion of Sándor Petőfi, one of the greatest Hungarian poets, whose best poems rank among the masterpieces of world literature”., Encyclopædia Britannica, 2012 edition
  34. ^ Szalipszki, pg.12
    Refers to the country as "widely considered" to be a "home of music".
  35. ^ UNWTO Tourism Highlights: 2018 Edition. 2018. ISBN 9789284419876. S2CID 240334031 Check |s2cid= value (помоћ). doi:10.18111/9789284419876. 
  36. ^ „International organizations in Hungary”. Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2016. Приступљено 20. 11. 2016. 
  37. ^ The long and wonderful voyage of Frier Iohn de Plano Carpini, Приступљено 11. 4. 2013.
  38. ^ Marcantonio 2002, стр. 33.
  39. ^ Rady 2000, стр. 12.
  40. ^ Sinor 1990, стр. 143.
  41. ^ „2011 Hungary Census Report” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 07. 2019. Приступљено 05. 07. 2013. 
  42. ^ Hungary - Atlas of Genetic Genealogy
  43. ^ Hungary

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]