Ауторитарност

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ауторитативност)

Део серије о политици
Основни облици владавине
Структура моћи
Аутономија
Федерализам
Интеграција
Административна подела
Извор моћи
Демократија
моћ већине
Олигархија
моћ мањине
Аутократија
моћ појединца
Хибриди
Остали
Идеологија моћи
Монархија и република
друштвено-политичке идеологије
Ауторитарност и либералност
друштвено-економске идеологије
Анархизам и етатизам
грађанско-слободарске идеологије
Глобална и локална
гео-културне идеологије
Портал Политика

Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности[1] за социјалну организацију живота, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.[2]

Ауторитарност је облик владавине који се одликује одбацивањем политичке плуралности, употребом јаке централне моћи за очување политичког статуса куо и редукцијом владавине права, поделом власти и демократским гласањем.[3][4] Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.[4] Ауторитарни режими могу бити аутократске или олигархијске природе и могу се заснивати на владавини странке или војске.[5][6] Државе које имају замагљено разграничење између демократије и ауторитаризма понекад су окарактерисане као „хибридне демократије“, „хибридни режими“ или „конкурентске ауторитарне“ државе.[7][8][9]

У једном утицајном делу из 1964. године,[10] политиколог Хуан Линц дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:

  1. Ограничени политички плурализам, остварен уз ограничења законодавне власти, политичких партија и интересних група.
  2. Политички легитимитет заснован на позивима на емоције и идентификацији режима као неопходног зла за борбу против „лако препознатљивих друштвених проблема, попут неразвијености или побуне”.
  3. Минимална политичка мобилизација и сузбијање антирежимских активности.
  4. Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.[11][12]

Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни директни избори за законодавна тела, слободни и конкурентни директни или индиректни избори за руководиоце, или обоје.[13][14][15][16] Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају грађанске слободе, попут слободе вероисповести, или земље у којима се влада и опозиција не измењују на власти након слободних избора.[17] Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.[18] У контексту демократског назадовања, научници имају тенденцију да идентификују ауторитарне политичке лидере на основу одређених тактика, као што су: политизација независних институција, ширење дезинформација, увеличавање извршне власти, прогон дисидената, циљање угрожених заједница, подстицање насиља и корумпирање избора.[19] Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.[20]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Ауторитарност карактерише високо концентрисана и централизована моћ владе коју одржава политичка репресија и искључење потенцијалних изазивача. Користе се политичке партије и масовне организације за мобилизацију људи око циљева режима.[21] Адам Прзеворски је теоретисао да „ауторитарна равнотежа почива углавном на лажима, страху и економском просперитету”.[22]

Ауторитаризам такође тежи да прихвати неформално и нерегулисано вршење политичке моћи, лидерство које је „самозвано чак и ако је изабрано не може бити замењено слободним избором грађана међу конкурентима“, произвољно лишавање грађанских слобода и мало толеранције према смисленој опозицији.[21] Низ друштвених контрола такође настоји да угуши цивилно друштво, док се политичка стабилност одржава контролом и подршком оружаних снага, бирократије у којој ради режим и успостављање оданости различитим средствима социјализације и индоктринације.[21]

Ауторитарност је обележена „неограниченим политичким мандатом“ владара или владајуће странке (често у једнопартијској држави) или других ауторитета.[21] Прелазак са ауторитарног система на демократски облик власти назива се демократизација.[21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 86. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  3. ^ Kalu, Kalu N. (2019). A Functional Theory of Government, Law, and Institutions. Rowman & Littlefield. стр. 161—. ISBN 978-1-4985-8703-7. OCLC 1105988740. 
  4. ^ а б Cerutti, Furio (2017). Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy. Routledge. стр. 17. „Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the status quo and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.” 
  5. ^ Ezrow, Natasha M.; Frantz, Erica (2011). Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders. Continuum. стр. 17. 
  6. ^ Lai, Brian; Slater, Dan (2006). „Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992”. American Journal of Political Science. 50 (1): 113—126. JSTOR 3694260. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x. 
  7. ^ Levitsky, Steven; Way, Lucan A. (2010). Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes after the Cold War. Problems of International Politics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88252-1. doi:10.1017/cbo9780511781353. 
  8. ^ Diamond, Larry (2002). „Elections Without Democracy: Thinking About Hybrid Regimes”. Journal of Democracy. 13 (2): 21—35. ISSN 1086-3214. S2CID 154815836. doi:10.1353/jod.2002.0025. 
  9. ^ Gunitsky, Seva (2015). „Lost in the Gray Zone: Competing Measures of Democracy in the Former Soviet Republics”. Ranking the World: Grading States as a Tool of Global Governance (на језику: енглески). Cambridge University Press. SSRN 2506195 Слободан приступ. doi:10.1017/CBO9781316161555.006. 
  10. ^ Shorten, R. (15. 11. 2012). Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present. Palgrave Macmillan. стр. 256. ISBN 9781137284372. 
  11. ^ Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in Erik Allardt and Yrjö Littunen, eds., Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.
  12. ^ Gretchen Casper, Casper, Gretchen (15. 1. 1995). Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule. University of Pittsburgh Press. стр. 40—50. ISBN 9780822974673. 
  13. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 22—23. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. „I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a dictatorship as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms dictatorship and authoritarian regime interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply dictators or authoritarian leaders, regardless of their formal title.” 
  14. ^ Geddes, Barbara; Wright, Joseph; Frantz, Erica (2014). „Autocratic Breakdown and Regime Transitions: A New Data Set”. Perspectives on Politics (на језику: енглески). 12 (2): 313—331. ISSN 1537-5927. S2CID 145784357. doi:10.1017/S1537592714000851. 
  15. ^ Gehlbach, Scott; Sonin, Konstantin; Svolik, Milan W. (2016). „Formal Models of Nondemocratic Politics”. Annual Review of Political Science (на језику: енглески). 19 (1): 565—584. ISSN 1094-2939. S2CID 143064525. doi:10.1146/annurev-polisci-042114-014927 Слободан приступ. 
  16. ^ Cheibub, José Antonio; Gandhi, Jennifer; Vreeland, James Raymond (2010). „Democracy and dictatorship revisited”. Public Choice. 143 (1/2): 67—101. ISSN 0048-5829. JSTOR 40661005. S2CID 45234838. doi:10.1007/s11127-009-9491-2. 
  17. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 20. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. „More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties– such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).” 
  18. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 8, 12, 22, 25, 88, 117. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. 
  19. ^ Dresden, Jennifer; Baird, Aaron; Raderstorf, Ben (2022). The Authoritarian Playbook (PDF). United States: Protect Democracy. 
  20. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 25. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. 
  21. ^ а б в г д Theodore M. Vesta, Ethiopia: A Post-Cold War African State. Greenwood. 1999. стр. 17.
  22. ^ Przeworski, Adam (26. 7. 1991). Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin AmericaНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9780521423359. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ауторитарност на Викимедијиној остави.
  • „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. </ref><ref>Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ауторитарност&oldid=27551915”