Рат на Косову и Метохији

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Косовски рат)
Рат на Косову и Метохији

На слици: срушени генералштаб Војске Југославије, кола прекривена рушевинама, гроб убијених припадника ОВК и амерички F-15 који полеће.
Време: 22. април 1996. — 10. јун 1999.
Место: Косово и Метохија,
Србија,  СР Југославија
Узрок: Албански сепаратизам
Резултат: Резолуција 1244
Повлачење Војске Југославије и Полиције Србије са Косова и Метохије, покрајина постаје протекторат Уједињених нација у саставу СР Југославије
Територијалне
промене:
СР Југославија губи сву контролу над Косовом и Метохијом
Сукобљене стране
Савезна Република Југославија СР Југославија UCK KLA.svg ОВК
Албанија ФАРК
Allah logo.svg Муџахедини
НАТО НАТО
Команданти и вође
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
председник СР Југославије
Савезна Република Југославија Павле Булатовић
министар одбране СР Југославије
Савезна Република Југославија Влајко Стојиљковић
министар унутрашњих послова Републике Србије
Савезна Република Југославија Драгољуб Ојданић
начелник Генералштаба Војске Југославије
Савезна Република Југославија Светозар Марјановић
заменик начелника Генералштаба Војске Југославије
Савезна Република Југославија Небојша Павковић
командант Треће армије Војске Југославије
Савезна Република Југославија Владимир Лазаревић
командант Приштинског корпуса Војске Југославије
Савезна Република Југославија Властимир Ђорђевић
начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије
Савезна Република Југославија Сретен Лукић
начелник штаба МУП-а Србије на Косову и Метохији
UCK KLA.svg Адем Јашари
командант ОВК до марта 1998.
UCK KLA.svg Сулејман Селими
начелник штаба ОВК од фебруара до маја 1999.
UCK KLA.svg Агим Чеку
начелник штаба ОВК од маја 1999.
UCK KLA.svg Хашим Тачи
политички представник ОВК
Албанија Бујар Букоши
командант ФАРК
НАТО Хавијер Солана
генерални секретар НАТО пакта
НАТО Весли Кларк
командант НАТО снага у Европи
НАТО Руперт Смит
заменик команданта НАТО снага у Европи
Јачина
Савезна Република Југославија 85.000 војника (укључујући 40.000 војника на Косову и Метохији)
Савезна Република Југославија 20.000 полицајаца
Савезна Република Југославија 20 САМ локација
Савезна Република Југославија 1.400 артиљериских оруђа (и земља и ваздух одбрана)
Савезна Република Југославија 240 авиона
Савезна Република Југославија 2.032 оклопних возила
Руски добровољци непознат број
UCK KLA.svg Преко 20.000 ОВК герилаца
НАТО Преко 1.031 НАТО авиона
НАТО 30 НАТО бродова и подморница
Жртве и губици
1.008 укупно; 659 војника (од чега 2 руска добровољца) и 349 полицајаца (1. фебруар 1998—10. јун 1999)
271 од дејстава НАТО (249 војника и 22 полицајца)[1]

22.000+ ОВК герилаца

НАТО-аː 200 + маринаца , зелених беретки , од којих је 40 САС командоса оборено у реону Кукеш током прелета у транспортном авиону Ц-130 Херкулес .4 повређених и 5 заробљених војника, 60 авиона (међу којима и Ф-117 А|A-10 тандерболт II ), 10 хеликоптера, 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета, 4 велика пројектила
10.317 убијених или несталих цивила, према Косовској књизи памћења[2]

Рат на Косову и Метохији или Косовски сукоб означава два паралелна оружана сукоба око српске покрајине Косово и Метохија у другој половини деведесетих година двадесетог века. Први је био сукоб албанских терориста из редова Ослободилачке војске Косова са једне стране и југословенских снага безбедности са друге (19961999), а други сукоб је бомбардовање војних и цивилних циљева на Косову и Метохији и широм СРЈ од стране НАТО пакта предвођеног Сједињеним Америчким Државама (24. март 1999 — 10. јун 1999).

Напад НАТО-а је извршена без дозволе Уједињених нација и представљао је показивање силе највећег војног савеза који је свет видео против једне мале усамљене и економским санкцијама исцрпљене земље. Као повод за интервенцију послужиле су оптужбе да југословенске и српске власти плански врше етничко чишћење косовских Албанаца и неприхватање споразума из Рамбујеа од стране југословенских власти. Рат је окончан доношењем Резолуције 1244 по којом је Југославија привремено предала суверенитет над Косовом и Метохијом Мисији Уједињених нација на Косову. Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност Косова, што Србија не признаје.

Рат НАТО-а против Савезе Републике Југославије је био наставак ратова од 1991. године, који су довели до распада бивше Југославије, а за које се привремено помислило да су окончани Дејтонским споразумом 1995.

Позадина сукоба[уреди]

Међуетнички сукоби између Албанаца и Срба почињу након Велике сеобе Срба те опште промене етничке структуре на Косову и Метохији.[3] До почетка Другог светског рата, Срби на Косову и Метохији су били подвргнути појединачном и масовном терору Албанске популације, са документованим случајевима убистава, рањавања, силовања, пљачке, паљења кућа и села и протеривања.[3] Током Првог светског рата дешавали су се упади Качака са територије Албаније на подручје Метохије, као и напади локалног становништва албанске националности на трупе и цивиле Краљевине Србије.[3] Повратком српске војске после Албанске голготе и пробоја на солунском фронту, тада инкорпориране у југословенску, долази до отпора Качака који је немилосрдно и у крви угушен.[4] У периоду између два светска рата Краљевина СХС а касније и Краљевина Југославија отпочеле су колонизацију Косова и Метохије из мање развијених и пасивних крајева, што је изазвало отпор Албанаца и донекле променило етничку структуру.[3] У Албанији, као и у многим другим земљама у том периоду, се јављају националистички покрети, односно национално буђење. Они за циљ имају протеривање колониста и староседелаца неалбанске националности, те припајање Косова и Метохије Албанији, односно стварање Велике Албаније.[3] У суштини, националистички покрет Албанаца је своје циљеве као и средства (методе) постизања тих циљева оформио стварањем Прве, Друге и Треће призренске лиге.

Пре, током и након Другог светског рата подручје Косова и Метохије је у политичком, демографско-етничком, војном и економском смислу било изузетно нестабилно. Мајоризација албанске популације након завршетка албанске побуне у Бајгори и Дреници и уништења Балиста 1944—1952. узимала је маха, делом и због отворене границе ка Албанији и замисли инкорпорације Албаније у тадашњу СФРЈ, односно стварања велике федерације. Током друге половине 20. века примећени су притисци на преостале неалбанске породице, онемогућавањем мирног живота, уништавањем покретне и непокретне имовине и тихим терором, што је и довело до одласка око 100.000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије до 1987.[5][3] Албанска већина је вршила активну дискриминацију Срба и Црногораца те довела исте у изузетно тешку ситуацију крајем 1980-их, на шта је утицала и лоша економска ситуација и криза у којој се нашла СФРЈ након Титове смрти.[6]

У Приштини су 11. марта 1981. избиле изузетно насилне и рушилачке демонстрације Албанаца које су са паролама Косово Република и Трепча ради, Београд се гради захватиле цело Косово и у крви угушене од стране полиције и војске. Укупно је око 11 Албанаца убијено током нереда који су се претворили у оружани сукоб а преко 4200 ухапшено. Погинуо је и један полицајац а преко педесет демонстраната и неколико полицајаца рањено.[7] Ово је оставило тешке последице по стабилност земље и створило предуслове за будуће конфликте и сукобе.[8] Албанци су, уживавши етничку већину, захтевали већа права и већу самосталност покрајине. Први озбиљнији политички окршаји су се одиграли у периоду 1987-1991. године. Комунистичко руководство није било способно да реши међуетничке тензије које су често и прикриване и умањиване. Неки од најзначајнијих тренутака, како у новијој историји Србије, тако и у успону Слободана Милошевића, тадашњег председника председништва СР Србије, догодили су се 1987. и 1989. године. Најпре је у Косову Пољу, на митингу и састанку са партијским руководством и представницима Срба са КиМ Милошевић изговорио речи које су га уздигле на политичком пољу и отпочеле постепену дестабилизацију и борбу за превласт у руководству Комунистичке партије у Србији.[9] Након тога, на прослави 600 година Косовске битке 28. јуна Милошевић на Газиместану одржао један од највећих митинга у историји државе пред око милион људи.[10] Затим су уследили и уставни амандмани, којим је СР Србија повратила надлежности које су јој одузете федералним уставом из 1974. године. Овај устав је аутономним покрајинама Војводини и Косову гарантовао положај сличан као и осталим републикама чланицама СФРЈ, иако то није званично потврђено. Осамдесетих су ове две покрајине имале засебна места у председништву. Укидање ових привилегија најпре је изазвало протест косовских Албанаца, а потом, кад је почео распад СФРЈ, први пут је захтевана независност. Уследиле су масовне демонстрације Албанаца 28. марта 1989. који су захтевали повраћај на претходно стање и враћање надлежности покрајине, које су оштро и у крви угушене од стране снага реда СФРЈ, и којом приликом је погинуло 22 демонстранта и два полицајца.[11] Осим етничких Косово и Метохију су притискали и економски проблеми, где је покрајина била један од најсиромашнијих крајева тадашње СФРЈ.

Од увођења вишестраначја у Југославији, Албанци су бојкотовали српске власти. Бојкотован је, између осталог, и попис становништва 1991. Вођа албанског отпора био је Ибрахим Ругова, књижевник и лидер ДСК, од 1990. председник непризнате републике Косово, коју је 1989, прогласио албански део распуштене скупштине Косова и Метохије. Паралелно са званичним органима Републике Србије, косовски Албанци су организовале паралелне структуре власти и школства. Ипак, проблем Косова и Метохије није био у жижи светске јавности све док су трајали сукоби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ови ратови током распада СФРЈ, касније увођење економских санкција Савезној Републици Југославији су додатно отежале живот становништва. Са културолошких и социјалних страна дошло је до кримогенизације друштва, остављене су тешке последице по социјану сигурност грађана и сиромашења земље.

Представници Републике Србије и косовских Албанаца су 1996. постигли договор о повратку албанских ђака из импровизованих школа у државне школе. Пуних годину дана ниједна страна није применила ништа од договореног. У јесен 1997. албански студенти су започели демонстрације, који су се претворили у немире. Студенти су тражили да им се омогући преузимање Универзита у Приштини и школовање ван система Републике Србије.

Борбе ОВК и српских снага[уреди]

Први сукоби[уреди]

Готово непримећено у медијима, рат на Косову је отпочео 22. априла 1996. године, сукобима између албанских герилаца из ОВК (који су финансирани од стране албанске дијаспоре) и југословенске полиције. Са око 150 побуњеника ОВК је 1996. отпочела оружане нападе у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици, Пећи, Сувој Реци, Подујеву и другим местима на Косову и Метохији.[12] Највећи део наоружања ОВК је потицао из Албаније, када су војна складишта албанске војске опљачкана током немира због краха пирамидалног система банака. Оружје је кријумчарено преко тешко проходних планина на југословенско-албанској граници. ОВК је такође имала центре за обуку на територији Албаније.

Већину првих жртава ОВК чинили су Албанци који су били припадници МУП Србије или су на неки други начин сарађивали са властима Републике Србије. Почетком 1997., 16. јануара, подметањем бомбе испод аутомобила тешко је рањен тадашњи ректор Приштинског универзитета Радивоје Паповић.[12] У јесен 1997. припадници ОВК су извели низ напада на патроле и станице МУП Србије тако да је до октобра исте године страдало око 30 људи.[12] Напади су вршени лаким пешадијским наоружањем и тромблонским минама. Специјални амерички представник Роберт Гелбарт је 23. фебруара 1998. у Београду изјавио да је „ОВК без икакве сумње терористичка организација“.[13][14] ОВК је деловала као скупина више неповезаних група, међу којима најважније је била дреничка група на чијем челу је био Адем Јашари. После неколико напада на припаднике МУП и неуспешне акције хватања Јашарија 22. јануара, полиција је 5. марта 1998. опколила Јашаријеву кућу у селу Доње Преказе. Јашари је убијен у сукобу, а погинуло је још око 50-60 особа, међу којима и жене и деца.[14][15]

Овај сукоб је хомогенизовао Албанце, који су се од тог догађаја масовније прикључивали ОВК, а САД и Европска унија су оптужиле Србију за прекомерну употребу силе.[тражи се извор од 10. 2013.] Захтеве и притиске за међународно посредовање у кризи и довођење верификаторске мисије или мањих снага, а владајућа коалиција у Србији је поред организовала референдум 23. априла 1998. године и након кампање у којој је било немогуће чути супротан став, са 95% гласова је одлучено да стране снаге не дођу на Косово. Српски политички врх је покушавао да преговара са албанским вођством, на које су Албанци одбијали да дођу, правдајући се акцијама МУП Србије против цивила. Након неколико нодржаних састанака, председавајући српске делегације Ратко Марковић је позвао и представнике осталих косовских мањина.

У исто време формирана је нова републичка влада, предвођена Социјалистичком партијом Србије и Српском радикалном странком. Влада левице и деснице била је изразито против мешања Западних сила у решавање питања Косова и Метохије сматрајући да је то унутрашње питање СРЈ, а истовремено су повећали војни и полицијски буџет.

Интензивирање сукоба[уреди]

Село на Косову и Метохији порушено у току рата

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мање варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади.[тражи се извор од 10. 2013.] Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом Одлучни орао.

Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је 28. јуна, 3 дана након сусрета америчког изасланика Ричарда Холбрука са представницима ОВК у селу Јуник, заузела рудник угља Белаћевац удаљен 15 km од Приштине и том приликом отели 9 радника. Угљенокоп је снабдевао угљем косовске термоелектране, па је полиција била присиљена да га брзо поврати. МУП Србије је повратио рудник 1. јула. Судбина отетих радника је још увек нејасна.

Село Кијево у Дреници, на магистралном путу Приштина - Пећ, у то време је било под тоталном блокадом од стране ОВК. Терористи су током једномесечне опсаде свакодневно изводили нападе на српску полицију и цивиле у том селу. ОВК је направила обруч око Кијева са циљем да уништи локалну полицијску једницу. Током тих борби погинуло је више особа, међу којима и директор школе у Кијеву, Радош Спасић. Полиција је извела акцију деблокаде села 3. јула и том приликом ОВК је разбијена а Кијево, које је Ричард Холбрук назвао најопаснијим местом у Европи, је деблокирано чиме је спашено 100 српских цивила и 50 полицајца. [16]

У селу Лођа, 6. јула извршен је терористички напад из заседе на полицајце када су убијена 3 полицајца, 2 су заробљена и касније зверски убијена а 9 је рањено.[тражи се извор од 01. 2014.]

У раним јутарњим часовима 18. јула 1998. на подручју караула Ђеравица и Кошаре 700 до 800 терориста са оружјем натовареним коњима ушла је на територију СРЈ. У сукобу са ВЈ страдало је 36 терориста као и један разводник ВЈ је био рањен, а заплењена је већа количина наоружања.[17]

Циљ ОВК у јулу 1998. је био да освоје барем један већи град. Избор је пао на Ораховац, у ком није било гарнизона ВЈ или јаче станице полиције. Напад на Ораховац је почео 17. јула 1998. Припадници МУП-а Србије су били блокирани у станици и у хотелу. После дводневних борби, војска и полиција су поново овладале Ораховцем. Православни манастир Зочиште, 5 km од Ораховца, у ком су се чувале мошти светог Козме и Дамјана, је опљачкан и срушен, а монаси су одведени у логор ОВК. ОВК се повукла према Малишеву и Дреници и са собом као таоце одвела око 80 људи. Из те групе је, посредовањем Међународног комитета Црвеног крста, касније пуштено четрдесетак жена и деца, док су се остали водили као нестали.

Офанзива ВЈ и српске полиције[уреди]

Опрема и наоружање 72 Специјалне Бригаде у рату на Косову и Метохији 1999. године. Фотографисано у Војном музеју у Београду

Након осујећивања заузимања Ораховца, српске снаге су преузеле иницијативу. Већ 28. јула полиција са три стране улази у Малишево у коме се налазило једно од седишта ОВК. ОВК није озбиљније бранио Малишево већ се повлачи заједно са десетак хиљада мештана и избеглица. Током августа је полиција под своју контролу ставила и највећи део Дренице. Дана 6. августа полиција улази у стратешки важно село Ликовац а 15. августа полиција је ушла у утврђени Јуник,[18] након чега је 18. авуста полиција објавила да контролише читаву територију Косова и Метохије. Ипак борбе су се наставиле у планинским крајевима, на Неродимки, Чичавици и косовском делу Копаоника.[19] Нови напади ОВК половином августа су покренули српску операцију у делу Косова јужно од пута Приштина-Пећ. Ово је довело до освајања Клечке 23. августа и открића крематоријума у којима је ОВК спалио тела својих жртава. 1. септембра ОВК је напала у околико Призрена, покренувши акцију југословенске војске у тој области. У првој половини септембра, активности ОВК су први пут пријављене у северном Косову око Подујева. Крајем септембра, војска и МУП су извеле одлучну акцију да истерају ОВК из северних и централних делова Косова и Дреничке долине. Крајем септембра снаге војске и полиције ослобађају Глоговац.

Све ово време су из држава НАТО пакта стизале су претње војном интервенцијом. Како се ситуација погоршавала, у октобру, под првом претњом бомбардовања од стране НАТО пакта, Милошевић је одобрио верификаторску мисију ОЕБСа. Ипак, Југославији су САД и ЕУ увели нове међународне санкције (оно што је познато широј јавности као „Друге санкције“, док се под „првим“ подразумевају санкције УН-а 1991-1995), које су без обзира на окончање сукоба наредне године укинуте тек након одласка Милошевића са власти крајем 2000. године.

Дана 14. децембра југословенско-албанску границу пробао је да пређе већи број припадника ОВК. Војска Југославије поставила је заседу и дошло је до сукоба у коме је страдало 37 терориста.[20]

У редовима ОВК борило се више стотина исламских плаћеника са искуством из претходних ратова по Азији и Африци. Пси рата дошли су на Косово из Авганистана, Чеченије, Турске, Пакистана, Алжира, БиХ, Албаније, Хрватске и из земаља западне Европе (у првом реду из Швајцарске и Немачке).

На српској страни борили су се страни добровољци, међу њима и око 40 Јевреја и известан број Руса.[21] Према извештају OSCE из децембра 1999, пре пролећа 1999: Југословенске и српске војне и безбедоносне снаге су усмеравале своја дејства примарно према заједницама на Косову која су се налазила у областима транзитних рута којима су пролазили борци ОВК-а или у којима су се налазиле базе ОВК. [22] Једном речју пре 24.марта 1999, није постојало систематско етничко чишћење области у којима су живели етнички Албанци.

Битка на Кошарама[уреди]

Главни чланак: Битка на Кошарама

Битка на Кошарама (алб. Beteja e Kosharës), била је битка између припадника Војске Југославије и припадника ОВК, подржаване регуларном Војском Републике Албаније и НАТО авијацијом. Битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања СРЈ.

Циљ напада са албанске стране (Операција стрела[23]) била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.[24][25] После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи њихов улазак на КиМ. Припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

План операције Стрела

Операција стрела[уреди]

Главни чланак: Операција Стрела

Операција Стрела је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава ОВК, потпомогнутих снагама, албанске војске и НАТО, а против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. Циљ операције Стрела био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених пограничних снага ВЈ, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији ПећПризрен.[26] У ширем плану, ова операција је требало да обезбеди јужни коридор, који би послужио за евентуалну инвазију снага НАТО на територију Савезне Републике Југославије. Ова операција је трајала паралелно са интензивним бомбардовањем Југославије од стране истих снага. Операција Стрела је по својим карактеристикама класична ваздухопловно-копнена операција. [27][28][29][27] Ова операција завршена је неуспешно, јер је Војска Југославије и поред велике надмоћи противника, одбила све нападе и спречила пробијање границе.

Преговори у Рамбујеу и случај Рачак[уреди]

Дворац Рамбује у којем су вођени преговори
Амерички секретар одбране Вилијам Коен и генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговарају у Пентагону 15. марта 1999. о корацима алијансе у случају да влада Југославије одбије да потпише споразум из Рамбујеа

И поред попуштања југословенске стране, НАТО, а пре свих САД, које су латентно подржавале ОВК су крајем 1998. године распоредили око СРЈ велике ваздушне снаге, а повећана је и борбена готовост других војних видова. Највећи број авиона био је распоређен у америчким базама у Италији, пре свега у Авијану. У Јадранско море је упловио известан број носача авиона и подморница, пре свега америчких и француских. Како су се сукоби на Косову наставили, Контакт група је организовала мировне преговоре у дворцу Рамбује, близу Париза, у фебруару 1999. године. У почетку је југословенска страна била ближе потписивању понуђеног документа, који је захтевао распоређивање мањег броја снага УН-а на Косову уз присуство југословенских снага. Албанци су одмах одбацили предлог. Међутим, после неколико дана, Милошевић је, према неким наводима, лично забранио потписивање понуђеног документа, правдајући то суверенитетом и територијалним интегритетом. У једној изјави, док је присуствовала преговорима, тадашњи амерички државни секретар, Мадлен Олбрајт, изјавила је да би било најбоље да обе стране потпишу документ, али уколико се деси да нико не потпише, Контакт група би извршила притисак. „Међутим“, додала је, „уколико Албанци не потпишу, а Срби то учине, ми (САД) ћемо им укинути финансијску помоћ. Уколико се деси обрнуто, ми ћемо бомбардовати Југославију“. Већ је тада постало јасно да је интервенција ограничена на покрајину искључена, те да је известан напад на целу земљу. Повод за саму акцију је стигао 15. јануара 1999. када су српске специјалне снаге побиле известан број људи у цивилној опреми у селу Рачак. До данас, званичан став Србије јесте да су то били маскирани припадници ОВК, међутим чланови верификаторске мисије ОЕБС-а су известили да је то био акт етничког чишћења. Новонасталу ситуацију, искористили су америчке дипломате, пре свих Мадлен Олбрајт, која је извршила успешан притисак на вођу албанске делегације - Хашима Тачија - албанска делегација је потписала предлог споразума. Почетком марта, мисија ОЕБС-а се повукла са Косова, најављујући тиме да се међународна заједница и дефинитивно одлучила за ратну опцију како би решила питање статуса покрајине. 22. марта, велики број страних медија је почео да извештава како је војна акција сасвим извесна. Наредни дан, 23. март, био је посебно драматичан. Амерички изасланик за Балкан, Ричард Холбрук, дошао је у Београд како би наводно „убедио Милошевића да пристане на предлог из Рамбујеа“.[30] Детаљи састанка су до данас непоуздани и контроверзни. Холбрук је у једном интервјуу изјавио да је Милошевић својим хладнокрвним ставом изазивао рат, говорећи да је то већ „готова ствар“, те да он није имао другог избора него да напусти земљу и да знак америчким и НАТО снагама за акцију. Војни аналитичари, пак, тврде да је ова посета била плод медијске манипулације, те да је Холбрук практично дошао да Милошевића обавести да је одлука већ донесена. Те вечери, премијер Југославије, Момир Булатовић је објавио непосредну опасност од ратног стања. Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана одобрио је нападе.[30] Наредни дан цивилно становништво целе земље је провело у ишчекивању напада.

НАТО бомбардовање СРЈ[уреди]

За више информација погледајте: НАТО бомбардовање СРЈ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996—1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операција „Намерна сила“ 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Локације на Косову и југу Централне Србије на којима је НАТО авијација користила забрањену муницију са осиромашеним уранијумом током бомбардовања 1999. године

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ. Савезна влада је одмах увела ванредно и ратно стање. Црна Гора је неколико дана касније објавила да ово стање на њеној територији не постоји, јер до озбиљнијих ратних дејстава у тој републици није ни дошло.

У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири и други објекти. НАТО снаге су током бомбардовања користиле муницију са осиромашеним уранијумом,[31][32] као и касетне бомбе.[33] Поред тога, ово је био и први рат у коме је коришћен стелт-бомбардер Ф-117 и Б-2, који је полетао директно из базе у САД, наоружан сателитски навођеним бомбама или ракетама.

Од летелица НАТО-а које је одбрана ВЈ успела да обори свакако је било најзначајније обарање поноса америчке авијације Ф-117, тзв. „невидљивог”. Одбрана ВЈ имала је време од око 20 секунди да претражује небо својим радарима пре него што би их открили авиони НАТО-а и гађали. Ипак, Ф-117 је оборен 27.3.1999. који се срушио на подручју села Буђановци код Руме. То је било његово прво обарање у рату уопште. Тај тип авиона је грађен специјалном технологијом и материјалима да би био тешко приметан за радаре. До тада су том технологијом располагале само САД. Скупоцени материјал од кога је био направљен лежао је у равници на северозападу Србије. Вероватно је одатле неки његов узорак стигао и до Кине и олакшао да Кина убрзо развије свој тип „невидљивих” авиона.[34]

Улица у Београду порушена НАТО бомбама
Варадински мост у Новом Саду разорен у току НАТО бомбардовања

НАТО је приликом бомбардовања Србије користио муницију са осиромашеним уранијумом[35][36], као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева[37][38], што је забрањено по Женевској конвенцији. НАТО је лансирао укупно 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби”. Само од последица касетних бомби, у току бомбардовања погинуло је око 200 особа, а рањено више стотина. На територију Србије је бачено око 1.000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km².[39][40] Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[41]

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња,[42] зграде Радио-телевизије Србије[43], петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца[44], Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине[44] и многе друге цивилне циљеве.[45]

НАТО бомбардовање СР Југославије представља први рат који су немачке оружане снаге водиле од завршетка Другог светског рата.

Сарадња ОВК и НАТО током бомбардовања СРЈ[уреди]

Најкасније почетком НАТО бомбардовања СР Југославије 24. марта 1999., ОВК постаје савезник НАТО-а. Током бомбардовања је НАТО - што се тиче циљева на Косову и Метохији - био у сталном контакту са ОВК. Тај контакт је оствариван преко Војске Албаније и путем незваничних канала тј. преко шпијуна ЦИА, САС-а и других тајних служби. Од стране британског САС-а обучавани припадници ОВК су након обуке у Албанији, опремани модерном комуникационом техником уз помоћ које су након преласка на територију СРЈ наводили бомбардере НАТО-а на циљеве на земљи[46].

Кумановски споразум и Резолуција 1244[уреди]

Почетком јуна, Милошевић је изненада отпочео нове, дотада најсложеније преговоре. Технички, нови предлог је настао као плод разговора финског председника, Мартија Ахтисарија и руског представника, Виктора Черномидрина. Предлог су у Београд донели њих двојица и амерички дипломата, Строб Талбот. Убрзо, он је верификован на седници Г8, као и на седници Скупштине Србије. Текст је прослеђен војним делегацијама НАТО-а и ВЈ, који су у Куманову, у НАТО-овом кампу преговарале око детаља споразума.

Напади су обустављени 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу Војске Југославије и Полиције Србије са Косова и Метохије. СБ УН је донео Резолуцију 1244, чија суштина је у томе да Косово и Метохија остају у саставу СРЈ (данас Србије), али и да државна администрација престаје да има утицај на покрајину. Државни органи, Влада Савезне Републике Југославије и Влада Републике Србије су, према споразуму, схватали и били сагласни да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН 1244 из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије, као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

Изненађење је настало 12. јуна, када су се на Косову и Метохији најпре и то у великом броју нашле руске снаге, иако је договором било јасно предвиђено да оне чини симболичан део међународних снага, тј. да НАТО буде војни предводник мировне мисије. Договором НАТО-а и Русије, ове снаге су временом редуковане, да би се касније у потпуности повукле из покрајине.

Последице[уреди]

Људске жртве[уреди]

Коначан број цивилних жртава званично није саопштен. Према подацима из Косовске књиге памћења, коју је објавио Фонд за хуманитарно право (невладина организација из Србије), у току и непосредно након рата на Косову и Метохији, убијено је или нестало 10.317 цивила, а од тога 8.676 Албанаца, 1.196 Срба и 445 Рома, Горанаца, Бошњака и припадника других народа.[2]

Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању СР Југославије још увек није прецизно утврђен, а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према српским изворима од последица НАТО бомбардовања погинуло је између 1200 и 4000 цивила (најчешће се наводи око 2500)[47][48] Према тврдњама Хјуман Рајтс Воч-а погинуло је између 489 и 528 цивила.[49] Од последица бомбардовања је теже и лакше је повређено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.

У току рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ, погинуло је 1.008 припадника Војске Југославије и Полиције Србије (659 војника и 342 полицајца), од тога 271 од последица НАТО бомбардовања (249 војника и 22 полицајца).[1] Према незваничним проценама, у току рата на Косову и Метохији, погинуло је више од 4.000 припадника ОВК.

Избеглице[уреди]

Српске и неалбанске избеглице са Косова и Метохије

У пролеће и лето 1998. у време највећих сукоба Полиције Србије и Војске Југославије са ОВК, неколико десетина хиљада цивила избегло је од својих домова. Избеглице су биле искључиво из сеоских подручја, која су била поприште сукоба. Међу њима је било највише Албанаца, који су се склањали по шумама или суседним селима, када је војска и полиција вршила офанзиве на положаје ОВК, али и Срба који су били угрожени од напада ОВК.[50]

У току НАТО бомбардовања СРЈ, са Косова и Метохије избегло је око 800.000 Албанаца. Највећи део албанских избеглица отишло је у Албанију, а мањи део у Црну Гору. Албанске избеглице вратиле су се својим кућама, убрзо након завршетка рата.[51]

Према резултатима Комесаријата за избеглица Републике Србије и УНХЦР-а, после окончања НАТО бомбардовања и стационирања међународних снага на Косову и Метохији, са овог подручја је до 2000. године расељено 187.129 лица, на друге територије Југославије. Највећи интензитет расељавања догодио се у јуну 1999. године. Посматрано по окрузима, највећи број расељених лица је из Косовског округа, са кога је до 2000. године расељено 78.881, од чега је готово половина расељена из Приштинске општине (35.942 лица). Већина расељених лица сместило се у Београдском, Рашком и Пчињском округу.[52] Према подацима Владе Србије регистрација расељених лица са Косова и Метохије обављена 2000. године показала је да их је у Србији било више од 200.000.[53]

Материјална штета[уреди]

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања СР Југославије износи (по процени Савезне владе СР Југославије) 100 милијарди америчких долара[54] док је Г-17 (група од седамнаест независних економиста, касније део политичке опозиције актуелној власти) дала процену од око 30 милијарди долара.[55] Нема података о материјалној штети насталој у току рата на Косову и Метохији, пре НАТО бомбардовања.

Трговина људским органима[уреди]

Трговина људским органима на Косову и Метохији (или Досије Жута кућа) је назив који се у јавности користи за истрагу о трговини људским органима у Албанији и на Косову и Метохији током 1999. године. Прва је тврдње о трговини људским органима изнела у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”, коју је објавила по одласку са дужности.[56] У својој књизи, Карла дел Понте је изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи, који су затим слани у Италију, одакле су дистрибуисани у клинике широм Европе. У књизи она спомиње насеље Бурел у Албанији, где су жртвама вађени органи у кући коју она у књизи назива жута кућа.[57] Према извештају Савета Европе од 12. децембра 2010. године организатор отимања људи и трговине људским органима био је Хашим Тачи и Дреничка група.[58]

Хашки Трибунал покренуо је 13. јануара 2005. године истрагу о трговини органима, на основу предмета који су пронађени у жутој кући. Истрага је носила назив Дон Кихот. Истражиоци Хашког трибунала пронашли су у жутој кући разне предмете, за које је постојала основана сумња да су коришћени за вађење органа отетим Србима и неалбанцима. Међу предметима који су пронађени, налазили су пластичне посуде, празне боце са називима лекова који се користе при хирушким интервенцијама (tranxene, chlooraphemical, cinarizine, biscopean), и металне крхотине које су подсећале на остатке хирушких инструмената.

Према истрази коју је спровело српско тужилаштво за ратне злочине, хируршки захвати над жртвама трговине органима извођени су у домовима здравља или болницама који су током рата коришћени за лечење војника ОВК. За те потребе коришћен је део болнице у касарни „Бајрам Цури”, дом здравља у фабрици „Кока-Коле” у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, такозвана жута кућа. Поред тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налази у пограничном делу између Космета и Албаније, један крај тунела је на Космету, а други у Албанији.[59]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Клуб генерала и адмирала Србије: Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. књига прва. стр. 65.
  2. 2,0 2,1 „Косовска књига памћења: 13.538 страдалих или несталих”, Блиц, 6. фебруар 2015.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Кецојевић. стр. 155-188.
  4. Judah (2008). стр. 42.
  5. Petrovic, Ruza; Marina Blagojevic. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  6. „Expert report by Audrey Helfant Budding given to the ICTY for the prosecution against Slobodan Milosevic, part 4” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 07. 02. 2012. Приступљено 11. 1. 2013. 
  7. „Vreme 1000 - Prilog kulturi secanja: Mesec mart u Srbiji”. Vreme.com. Приступљено 11. 1. 2013. 
  8. Pejić, Nenad (27. 2. 2008). „Raif Dizdarević: Velika prevara”. Slobodnaevropa.org. Приступљено 11. 1. 2013. 
  9. Nation (2003). стр. 93.
  10. Zirojević (2000)
  11. Kola (2003). стр. 181-182.
  12. 12,0 12,1 12,2 Nation (2003). стр. 226.
  13. Nation (2003). стр. 228.
  14. 14,0 14,1 Judah (2008). стр. 81.
  15. Kola (2003). стр. 333.
  16. „Наша борба: Полиција преузела контролу над Кијевом и околином, 4. јул 1998, приступљено децембра 2012”. Yurope.com. Приступљено 11. 1. 2013. 
  17. Ђорђе Јефтић: Албански тероризам и рат на Космету 7
  18. „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, (1998). стр. 12” (PDF). Приступљено 11. 1. 2013. 
  19. „Deset Miloševićevih godina u deset slika (9), 20. novembar 1999”. Vreme.com. Приступљено 11. 1. 2013. 
  20. „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, (1998). стр. 17” (PDF). Приступљено 11. 1. 2013. 
  21. „Kosova Crisis Center”. Alb-net.com. 11. 6. 1999. Приступљено 24. 6. 2010. 
  22. Le Monde diplomatique, mart 2000, 13. Као и у : Tzvetan Todorov, Hope and Memory: Reflections on the twentieth century, PUS 2003, 252.
  23. http://www.airforce-magazine.com/MagazineArchive/Pages/2000/June%202000/0600myths.aspx Airforce magazin, jun 2000
  24. Disjointed War: Military Operations in Kosovo, 1999, pp. 56
  25. NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania - The Washington Post | HighBeam Research, Приступљено 1. 4. 2013.
  26. NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue 1365, pp. 53. и 54.
  27. 27,0 27,1 Disjointed War: Military Operations in Kosovo, 1999, pp. 56
  28. „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (на језику: енглеском). The Washington Post. 2. 6. 1999. Приступљено 6. 2. 2012. »НАТО помоћ такозваној ОВК« 
  29. R. Craig Nation: War in the Balkans, 1991-2002, pp. 256.
  30. 30,0 30,1 „www.glas-javnosti.co.yu - arhiva”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 24. 6. 2010. 
  31. „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Приступљено 24. 6. 2010. 
  32. „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Приступљено 24. 6. 2010. 
  33. Drezov, Gokay & Waller (2014). стр. 176.
  34. Логос (2016). стр. 873.
  35. „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  36. „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  37. „Blic Online | Kasetne bombe prete sa šest lokacija”. Blic.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  38. „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?”. Wsws.org. Приступљено 27. 4. 2011. 
  39. „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  40. „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  41. „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu”. Blic.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  42. „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  43. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  44. 44,0 44,1 E.G. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  45. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  46. Студија фондације Фридрих Нојман из 2001. године
  47. „Шеснаеста годишњица НАТО бомбардовања“, РТС, 24. март 2015.
  48. Политика: Девет година од бомбардовања, приступљено 29. јануар 2012
  49. Извештај Хјуман Рајтс Воча
  50. „Бомбардовањеː Пут у рат” Време филм, 2009.
  51. „Данас 11 година од НАТО агресије”, Вести онлајн, 24. март 2010.
  52. Комесаријат за избеглице и миграције Република Србија: „Регистрација лица расељених са Косова и Метохије“, приступ 20.6.2013
  53. Избеглице у Србији
  54. „Stradanje se ne sme zaboraviti”. Kosovo.net. Приступљено 27. 4. 2011. 
  55. Србија 2000. - годину дана после бомбардовања - часопис Време, број 494, 24. јун 2000., Приступљено 28. 3. 2011.
  56. „Кушнер вређао новинара због „жуте куће. Политика. Приступљено 14. 12. 2010.  (српски)
  57. „Поводом књиге Карле дел Понте „Лов: ја и ратни злочинци. НСПМ. Приступљено 14. 12. 2010.  (српски)
  58. „Tači i OVK iza trgovine organima”. Б92. Приступљено 14. 12. 2010.  (српски)
  59. http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Srtbija-o-Taciju/Hirurg-Kodra-Presadjivali-smo-organe-u-bolnici-Majka-Tereza.sr.html Политика: Хирург Кодра: Пресађивали смо органе у болници „Мајка Тереза”, 25. децембар 2010.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]