Inteligencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Predstava ljudskog duha (1619.)

Inteligencija ili intelekt (lat. intellectus) jeste mentalna osobina koja se sastoji od više sposobnosti: učenje iz iskustva, adaptiranje na nove situacije, shvatanje i razumijevanje novih situacija i korišćenja stečenog znanja u interakciji sa okruženjem.[1]

Različiti istraživači su naglašavali različite aspekte inteligencije u njihovim definicijama.[2] Na simpozijumu američkih psihologa 1921. godine, Luis M. Terman i Edvard L. Torndik su postavili različite definicije za inteligenciju. Po Termanu najznačajniji vid inteligencije je sposobnost za apstraktno razmišljanje, dok je Torndik isticao sposobnost za učenje i sposobnost za davanje adekvatnih odgovora na različita pitanja, kao najznačajnije vidove inteligencije. U skorije vrijeme većina psihologa se slaže da je sposobnost adaptacije u okruženje ključna tačka za razumijevanje i davanje odgovora na pitanje kao što je: Šta se podrazumijeva pod inteligencijom? Adaptacija se može dešavati u različitim oblicima: student uči u školi gradivo koji mora da nauči da bi prošao razred ili godinu; doktor liječi pacijenta sa njemu nepoznatim simptomima i uči nove stvari o oboljenju koje nije dovoljno, ili nije uopšte dotada poznavao; ili, vajar prerađuje skulpturu s ciljem uspješnijeg predstavljanja zamišljene ideje. Većim dijelom, adaptacija uključuje promjene u samom sebi s ciljem uklapanja u okruženje, ali takođe može da znači kapacitet za promjenu okruženja, pa i pronalaženje novog okruženja, u koje će se individua bolje uklopiti.

Uspješna adaptacija se bazira na kognitivnim procesima, kao što su: percepcija, učenje, pamćenje, rasuđivanje i rješavanje problema.[3]

Teorije inteligencije[uredi | uredi izvor]

Teorije inteligencije, kao što je slučaj sa mnogim naučnim teorijama, su nastajale iz više skupova modela inteligencije. Četiri od najuticajnijih paradigmi za razumijevanje i istraživanje na polju inteligencije su: psihometrija; kognitivna psihologija, koja se bavi procesima preko kojih funkcioniše um; kognitivizam i kontekstualizam, kombinovana istraživanja interakcije između okruženja i mentalnih procesa individue; i biološke nauke, koje se bave studijom centralnog nervnog sistema kao fizičke osnove inteligencije..

Psihometrija[uredi | uredi izvor]

Psihometrijske teorije se baziraju na statističkim modelima koji predstavljaju inteligenciju kao mješavinu rezultata sposobnosti izmjerenih testovima inteligencije. Takav model je moguće kvantifikovati. Testovi u seriji mogu predstavljati vrijednosnu složenicu broja urađenih testova, rasuđivanje, i mentalne sposobnosti za složene serije. Matematički modeli omogućavaju da slabi rezultati u jednoj oblasti, budu kompenzovani jako dobrim rezultatima u drugim oblastima urađenog testa. Na taj način, veća sposobnost u rasuđivanju može kompenzovati slabu sposobnost u aritmetici, kao primjer.

Kognitivne teorije[uredi | uredi izvor]

Među mnogim kognitivnim pristupima inteligenciji stoji pretpostavka po kojoj se pod inteligencijom podrazumijevaju mentalne predstave informacija (kao što su predstave o konceptima ili slike) i procesi koji se dešavaju na osnovu tih informacija. Smatra se da inteligentnija osoba ima jasniju predstavu percipirane informacije i reaguje brže u rješavanju situacija i problema na osnovu tih informacija. Istraživači su pokušavali da izmjere brzinu više vrsta razmišljanja, koristeći matematički model, odnosno dijeleći sveukupno vrijeme neophodno za određeni zadatak sa sastavnim dijelovima vremena neophodnim za izvršavanje svakog od mentalnih procesa neophodnih za njegovo obavljanje. U ovim pokušajima se uglavnom podrazumijeva da se ti procesi odvijaju serijski, odnosno kada se završi jedan proces pokreće se sljedeći, i da je vrijeme koje se koristi za njihovo izvršavanje aditivne prirode. Ipak, postoje i drugačije teze, odnosno teza paralelnog procesovanja, po kojoj se cjelokupni proces odvija paralelno izvršavanjem više od jednog procesa u isto vrijeme.

Inteligencija i doba[uredi | uredi izvor]

Tek nešto manje od 50% pojedinaca ima manje-više konstantan IQ od rane dobi do adolescencije, a ostali pokazuju znatne oscilacije. Znatno je viša stabilnost verbalnog IQ u odnosu na neverbalni IQ.

Iz podataka se mogu izvući dve pravilnosti:

  • što manje vremena protekne između testiranja, to su rezultati na testovima inteligencije povezaniji,
  • što su deca starija, to rezultati unutar istog vremenskog intervala pokazuju veću povezanost

Postoji izrazita pojava snažnog pogoršanja uspeha na testovima inteligencije i nekom merama ponašanja otprilike 5 godina pre smrti - „završni pad“. Fluidna inteligencija (GF) pada već posle 25. godine i to ne samo u testovima brzine nego i snage. Mere kristalizovane inteligencije (GC) pokazuju u funkciji dobi otprilike isti tempo porasta kao što je to pad GF.

Inteligencija i učenje[uredi | uredi izvor]

Po nekim definicijama inteligencija je determinisana brzinom učenja i/ili završnim stepenom složenosti naučenog, posebno kod inteligencije životinja. Učenje omogućuje razvoj inteligencije, a inteligencija olakšava učenje. Reč je o dinamičkom procesu međusobnog pojačavanja ili slabljenja, a ne uzročno posledičnom odnosu. Kvocijent inteligencije nije mera trenutačne sposobnosti za učenje, nego matematička tvrdnja o tempu kojim će se s vremenom menjati sposobnost za učenje po jednim teorijama, a po drugima IQ predstavlja trenutačnu meru sposobnosti za učenje. Hronološko doba nije u korelaciji sa učenjem, pa je moguće eksperimentalno varirati IQ i mentalno doba. Kod verbalnog učenja, ako nije došlo do restrikcije raspona u zavisnoj promenljivoj (težina zadatka) ili nezavisnoj promenljivoj (IQ), nađene su značajne korelacije između inteligencije i učenja.

Inteligencija visoko korelira s učenjem na početku učenja, a kad neka operacija postane automatizovana, IQ više ne igra značajnu ulogu. Raspon pamćenja unapred, a još više unazad, ima značajne veze sa g-faktorom inteligencije; oba konstrakta zavise od efikasnosti radnog pamćenja.

Inteligencija i učenje koreliraju to više što je:

  • složenije ono što treba naučiti, a čak je nađena blaga negativna korelacija između mehaničkog učenja jednostavnih zadataka i IQ visokointeligentnih osoba
  • veća smislenost materijala, tj. kad postoji mogućnost transfera učenja
  • vreme učenja ograničenije
  • učenje više u vezi s maturacijom

Inteligentni ljudi brže stvaraju kvalitetne asocijacije koje su temelji svakog učenja. Inteligentniji imaju bolje strategije učenja, mnemotehnike i bazu podataka, pa im veće stečeno znanje omogućuje bolje kognitivno funkcionisanje. Inteligentniji bolje razlikuju bitne od nebitnih informacija.

Među decom s teškoćama u učenju u školama su ¾ muškarci - kod žena dolazi do pada sveukupnih sposobnosti pa se ranije uoče. U osnovnoj školi je korelacija između školskog uspeha i inteligencije 0,5, ali taj se koeficijent smanjuje kako čovek prelazi u više razrede školovanja.

Okolina - nasleđe i inteligencija[uredi | uredi izvor]

Nativisti pripisuju inteligenciju jedino nasleđu (Spirman, Bart). Empiristi kažu da se inteligencija formira isključivo zbog okolinskih uticaja.

Neokolinski uticaji na inteligenciju:

  • nasleđeno (predvidljiv doprinos roditelja)
  • urođeno (definisano mutacijama i segregacijama u genima)
  • konstitucionalno (varijabilnost u telesnoj građi i funkcionisanju)
  • kongenitalno (razvoj u maternici)

Najvažniji podaci za istraživanje doprinosa okoline i nasleđa potiču od: jednojajčanih blizanaca (zbog jednakog genetičkog koda) i usvojene dece (zbog nulte genetičke sličnosti s usvojiteljima i njihovom biološkom decom).

Osiromašena okolina proizvodi nepopravljive štete na razvoj intelektualnog funkcionisanja. Razmnožavanje između bliskih srodnika dovodi do pada kvocijenta inteligencije (25% takve dece je teško mentalno retardirano). Uzroci mentalne retardacije su uglavnom na recesivnim genima, a u bliskom srodstvu je verovatnije da će se „naći“. Do 65% populacijske varijance rezultata na testovima inteligencije (na Zapadu) se može pripisati genetskim faktorima dok do 40% varijance pripisuje se okolinskom uticaju. U ranom detinjstvu značajniji su uticaji okoline.

Pol i inteligencija[uredi | uredi izvor]

Na odnos pola i kognitivnog funkcionisanja deluju doba (razlika u maturaciji) i socio-ekonomski status.

Najznačajnije razlike u testovima inteligencije:

  • u korist žena: verbalno razumevanje, verbalna fluentnost, socijalna inteligencija i neki aspekti pamćenja,
  • u korist muškaraca: socijalna sposobnost, numeričko rezonovanje i mehaničke informacije.

Postoje dve različite spacijalne sposobnosti: vizualizacija i orijentacija. Vizualizacija je sposobnost mentalne manipulacije slikovno zadatog podražaja. Orijentacija je shvatanje rasporeda elemenata unutar vizuelnog sklopa i sposobnost zadržavanja orijentacije pri promeni prostorne konfiguracije. Oba procesa zahtevaju paralelno procesovanje i bolje idu muškarcima. Za socijalizacijske aspekte razlika u kognitivnim sposobnostima značajna je i interakcija između maturacije i socijalizacijskih postupaka - devojčice kao grupa ranije se verbalno razvijaju, a dečaci su genetski veći, jači i aktivniji. Žene se formiraju oslanjajući se na verbalno, odnosno socijalno posredovan pristup problemima, a manje vežbaju i razvijaju prostorne veštine.

Žene i muškarci pokazuju određene razlike u načinima odgovaranja - žene su nešto sporije i tačnije, a muškarci su nešto brži na uštrb tačnosti. Postoje razlike u varijabilitetu kognitivnih sposobnosti u funkciji pola - kod muškaraca je nešto veći (ima više visoko inteligentnih muškaraca, ali zato ima i više retardiranih).

U poređenju uspešnih žena sa uspešnim muškarcima u akademskim zvanjima:

  • žene sa doktoratima su inteligentnije od muškaraca s doktoratima (ženama potreban veći inteligentni kapacitet za afirmaciju u akademskim zvanjima)
  • žene koje su radikalnije i koje napuštaju konzervativnu ulogu žene lakše uspevaju
  • snaga ega i volje je jača kod muškaraca

Iako se na velikim uzorcima dobijaju statistički značajne razlike u pojedinim testovima i faktorima inteligencije, te razlike nisu brojno velike i ne dopuštaju generalizaciju na pojedinačnom nivou, tako da se dolazi do zaključka da ne postoje neke bitne ili velike razlike u inteligenciji polova.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Goldstein, Sam; Princiotta, Dana; Naglieri, Jack A., Eds. (2015). Handbook of Intelligence: Evolutionary Theory, Historical Perspective, and Current Concepts. New York, Heidelberg, Dordrecht, London: Springer. str. 3. ISBN 978-1-4939-1561-3. 
  2. ^ Legg, M.; Hutter (2007). A Collection of Definitions of Intelligence. 157. str. 17—24. ISBN 9781586037581. 
  3. ^ Gottfredson, Linda S. (1997). „Mainstream Science on Intelligence (editorial)” (PDF). Intelligence. 24: 13—23. ISSN 0160-2896. doi:10.1016/s0160-2896(97)90011-8. Arhivirano (PDF) iz originala na datum 22. 12. 2014. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Legg, M.; Hutter (2007). A Collection of Definitions of Intelligence. 157. str. 17—24. ISBN 9781586037581. 
  • Goldstein, Sam; Princiotta, Dana; Naglieri, Jack A., Eds. (2015). Handbook of Intelligence: Evolutionary Theory, Historical Perspective, and Current Concepts. New York, Heidelberg, Dordrecht, London: Springer. str. 3. ISBN 978-1-4939-1561-3. 
  • Binet, Alfred; Simon, Th. (1916). The development of intelligence in children: The Binet-Simon Scale. Publications of the Training School at Vineland New Jersey Department of Research No. 11. E. S. Kite (Trans.). Baltimore: Williams & Wilkins. Pristupljeno 18. 7. 2010. 
  • Terman, Lewis Madison; Merrill, Maude A. (1937). Measuring intelligence: A guide to the administration of the new revised Stanford-Binet tests of intelligence. Riverside textbooks in education. Boston (MA): Houghton Mifflin. OCLC 964301. 
  • Wolman, Benjamin B., ur. (1985). Handbook of Intelligence. consulting editors: Douglas K. Detterman, Alan S. Kaufman, Joseph D. Matarazzo. New York (NY): Wiley. ISBN 978-0-471-89738-5.  This handbook includes chapters by Paul B. Baltes, Ann E. Boehm, Thomas J. Bouchard, Jr., Nathan Brody, Valerie J. Cook, Roger A. Dixon, Gerald E. Gruen, J. P. Guilford, David O. Herman, John L. Horn, Lloyd G. Humphreys, George W. Hynd, Randy W. Kamphaus, Robert M. Kaplan, Alan S. Kaufman, Nadeen L. Kaufman, Deirdre A. Kramer, Roger T. Lennon, Michael Lewis, Joseph D. Matarazzo, Damian McShane, Mary N. Meeker, Kazuo Nihira, Thomas Oakland, Ronald Parmelee, Cecil R. Reynolds, Nancy L. Segal, Robert J. Sternberg, Margaret Wolan Sullivan, Steven G. Vandenberg, George P. Vogler, W. Grant Willis, Benjamin B. Wolman, James W. Soo-Sam, and Irla Lee Zimmerman.
  • Bock, Gregory; Goode, Jamie; Webb, Kate, ur. (2000). The Nature of Intelligence. Novartis Foundation Symposium 233. Chichester: Wiley. ISBN 978-0471494348. doi:10.1002/0470870850. Generalni sažetak (16. 5. 2013). 
  • Blakeslee, Sandra; Hawkins, Jeff (2004). On intelligence. New York: Times Books. ISBN 978-0-8050-7456-7. OCLC 55510125. 
  • Stanovich, Keith (2009). What Intelligence Tests Miss: The Psychology of Rational Thought. New Haven (CT): Yale University Press. ISBN 978-0-300-12385-2. Generalni sažetak (6. 11. 2013). 
  • Flynn, James R. (2009). What Is Intelligence: Beyond the Flynn Effect (expanded paperback izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-74147-7. Generalni sažetak (18. 7. 2010). 
  • Mackintosh, N. J. (2011). IQ and Human Intelligence (second izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958559-5. Generalni sažetak (9. 2. 2012). 
  • Sternberg, Robert J.; Kaufman, Scott Barry, ur. (2011). The Cambridge Handbook of Intelligence. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521739115. Generalni sažetak (22. 7. 2013).  The Cambridge Handbook includes chapters by N. J. Mackintosh, Susana Urbina, John O. Willis, Ron Dumont, Alan S. Kaufman, Janet E. Davidson, Iris A. Kemp, Samuel D. Mandelman, Elena L. Grigorenko, Raymond S. Nickerson, Joseph F. Fagan, L. Todd Rose, Kurt Fischer, Christopher Hertzog, Robert M. Hodapp, Megan M. Griffin, Meghan M. Burke, Marisa H. Fisher, David Henry Feldman, Martha J. Morelock, Sally M. Reis, Joseph S. Renzulli, Diane F. Halpern, Anna S. Beninger, Carli A. Straight, Lisa A. Suzuki, Ellen L. Short, Christina S. Lee, Christine E. Daley, Anthony J. Onwuegbuzie, Thomas R. Zentall, Liane Gabora, Anne Russon, Richard J. Haier, Ted Nettelbeck, Andrew R. A. Conway, Sarah Getz, Brooke Macnamara, Pascale M. J. Engel de Abreu, David F. Lohman, Joni M. Lakin, Keith E. Stanovich, Richard F. West, Maggie E. Toplak, Scott Barry Kaufman, Ashok K. Goel, Jim Davies, Katie Davis, Joanna Christodoulou, Scott Seider, Howard Gardner, Robert J. Sternberg, John D. Mayer, Peter Salovey, David Caruso, Lillia Cherkasskiy, Richard K. Wagner, John F. Kihlstrom, Nancy Cantor, Soon Ang, Linn Van Dyne, Mei Ling Tan, Glenn Geher, Weihua Niu, Jillian Brass, James R. Flynn, Susan M. Barnett, Heiner Rindermann, Wendy M. Williams, Stephen J. Ceci, Ian J. Deary, G. David Batty, Colin DeYoung, Richard E. Mayer, Priyanka B. Carr, Carol S. Dweck, James C. Kaufman, Jonathan A. Plucker, Ursula M. Staudinger, Judith Glück, Phillip L. Ackerman, and Earl Hunt.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Žurnali i istraživačka udruženja na polju inteligencije[uredi | uredi izvor]