Prva niška gimnazija „Stevan Sremac”

Prva niška gimnazija „Stevan Sremac”
Zgrada prve niške gimnazije „Stevan Sremac“
Tip	Državna
Osnovana	27. septembar 1878.
Lokacija	Voždova 27. Niš
Država	Srbija
Direktor	Vera Dujaković, prof. istorije.
Veb-sajt	https://sremac.edu.rs/pocetna

Prva niška gimnazija „Stevan Sremac” je najstarija gimnazija u Nišu, osnovana 27. septembra 1878. godine, ukazom kneza Milana Obrenovića. Svoju obrazovno-vaspitnu delatnost gimnazija je započela deset meseci nakon oslobođenja Niša od Turaka, 1. oktobra 1878. Najpre u skromnim uslovima jedne privetne kuće, a potom u novoizgrađenom objektu u kome se i danas nalazi, u istom prostoru zajedno sa gimnazijom „Bora Stanković“. U ovoj zgradi je do 1966. radila i gimnazija „Svetozar Marković“ koja je Odlukom organa tadašnje opštine Niš, preseljena u prostorije doma učenika srednjih škola u Nišu. U čast Stevana Sremca, koji je od 25. septembra 1879. do 1890. godine, obavljao dužnost predavača, gimnazija nosi njegovo ime od školske 1951/1952. godine.

Danas škola ima 25 odeljenja i pet smerova: filološki (jedno odeljenje po generaciji), bilingvalni srpsko-nemački (1 odeljenje po generaciji), geografsko-istorijski (1 odeljenje po generaciji), društveno-jezički  (2 odeljenja po generaciji) i prirodno-matematički (2 odeljenja po generaciji).

Nazivi gimnazije

Od svog osnivanja prva niška gimnazija promenila je više naziva: Niška gimnazija (1878—1898) • Gimnaziji kralja Milana Prvog u Nišu (1898—1903) • Srpska Kraljevska gimnazija u Nišu (1903—1929) • Prva niška muška realna gimnazija (1929—?) • Državna realna gimnazija u Nišu (?—1951) • Gimnazija „Stevan Sremac” (1951—?) • Prva niška gimnazija „Stevan Sremac" (?—?).

Prostor škole

Školsku zgradu u Ulici Voždovoj 27, površine 3874 m² koriste u dve smene Gimnazije Stevan Sremac i Bora Stanković. Prostorna opterećenost (dnevno kroz školu prođe 1600 đaka) otežava rad obe škole. Svaka škola u svojoj smeni koristi 25 učionica, od kojih su četiri manjeg kapaciteta i ne zadovoljavaju propisane normativ za korišćenja prostora. Zajednički se koriste kabineti za fiziku, hemiju i biologiju i fiskulturna sala. Gimnazija Bora Stanković ima zasebna dva kabineta za računarstvo i informatiku, kao i biblioteku sa preko 10 hiljada knjiga. U školi se nalazi i svečana sala koju koriste obe gimnazije i koja služi za svečanosti i događaje koje priređuju obe škole.

Uslovi pre osnivanja

Knez Milan Obrenović ulazi u Niš nakon borbi za oslobođenje Niša od Turaka, koje su otpočele 29. decembra 1877.

Borbe za oslobođenje Niša od Turaka, Kneževina Srbija je otpočela 29. decembra 1877. Knez Milan Obrenović je ušao u Niš 11. januara 1878. Članom 3 Sanstefanskog sporazuma Niš je pripojen Kneževini Srbiji. U periodu od oslobođenja do Majskog prevrata Niš je često nazivan Druga prestonica Srbije.

Niš je posle oslobođenja postao pogranični garnizon, a nakon povlačenja Turaka i njihovih školovanih ljudi, ostao je i bez privrede, valjane zdravstvene zaštite, školskih, kulturnih i drugih ustanova. Početkom 1878. u Nišu je živelo 12.801 stanovnika. U gradu je bilo jako malo visoko školovanih ljudi među Srbima, o čemu govore činjenice da je: „pri prvom popisu stanovništva, neposredno nakon oslobođenja Niš imao 1.915 pismenih muškaraca i 73 pismene žene, odnosno 15% od popisanog stanovništva“. Veliki broj neobrazovanih zahtevao je hitno otvaranje škola opismenjavanje stanovništva i stvaranje obrazovanog kadra, kako bi se iz mrtvila pokrenule i oživele sve navedene delatnosti u Nišu i okolini..

Jedina opštinska zgrada, namenski građena za školu bila je ova iz turskog period kod Sabornog hrama

Odmah po oslobođenju u higijenskom pogledu u gradu je bila stravična slika. Kuće su uglavnom bile neuslovne za stanovanje, kao i zatečene osnovne škole (uništen inventar, nedostatak sredstava za nastavu knjiga i drugih učila), ulice uzane, prljave kao i dvorišta u koja se izlivala otpadna voda. U dvorištima se slobodno čuvala stoka a vodosnabdevanje i uklanjanje otpadaka bilo je nerešeno, te su zbog velike blizine zagađivača i bunara bile česte epidemije crevnih zaraznih bolesti. Tuberkuloza, trbušni tifus, dizenterija, malarija i polne bolesti harale su gradom zbog nepostojanja zdravstvenog vaspitanjai školovanih lekara i drugog zdravstvenog osoblja za pravovremeno lečenje obolelih. Gradom je vladala velika smrtnost njenih građana, što je zahtevalo hitno osnivanje bolnice, i za tu namenu školovanje kadre.

Prema podacima o socijalnoj strukturi, nastavom u osnovnim školama Niša najviše su bila obuhvaćena deca iz bogatijih slojeva društva; deca trgovaca, zanatlija i činovnika. Posle rata velika oskudica je bila i u školskom prostoru, i trajala je i veliki broj godina i posle oslobođenja. Jedina opštinska zgrada, namenski građena za školu bila je ona iz turskog period kod Sabornog hrama, a u toj školi odmah posle oslobođenja (školske 1877/78) bilo je 4 odeljenja, 4 učitelja i 312. đaka.

Oslobađanjem Niša od Turaka i ulaskom u grad srpska vojska građanima Niša nije donela samo slobodu već i privredni prosvetni i kulturni preporod. Sa njom u Niš pristižu i prvi školovani ljudi koji pokreću aktivnost za osnivanje škola, među njima i gimnazije u Nišu.

Značaj osnivanja

Zgrada „Žute gimnazije“, poznate i kao „Aždaja iz Jeronimove ulice“, u kojoj je 1878. osnovana Prva niška gimnazija.

Nakon oslobođenja Niša od turaka 1877. godine, u Nišu i široj okoline trebalo je rešiti niz problema, kakao bi se što pre likvidiralo nasleđe zaostalo iz turskog perioda i što pre u gradu uspostavio korak sa savremenim buržoaskim tokovima u Srbiji i Evropi s kraja 19. veka. Ubrzani razvoj zanatstva, saobraćaja, zdravstva, privrede, državne admenistracije i komunikacija u državnoj upravi u Nišu, kao drugom po značaju gradu u Kneževini Srbiji, tražio je sve veći broj pismenijih ljudi sa mnogo više opštih i stručnih znanja.

Veliki broj nepismenih i neškolovanih radnika, šegrta, kalfi i nepismenih seljaka u selima oko Niša, nije mogao da obezbedi privredni i kulturni napredak ovom gradu i Kneževini Srbiji. Za razvoj proizvodnih snaga, materijalno bogatstvo, kulturu i prosvetu kao i širu nadgradnju društva nametala se potreba da se u gardu Nišu što pre osnuju nove osnovne, stručne i druge niže više i srednje škole.

Gimnazija kao najpopularnija i najkompletnija srednja škola, bila je predodređena da da najbolje obrazovanje. Kao takva izbila je u prvi plan i postala prva srednja škola i „bastion kulture“ u tek oslobođenom Nišu.

U svetlu ovih saznanja, možemo shvatiti koliko je značaj u tom periodu imalo otvaranje Prve niške gimnazije, kao prve srednje škole, ne samo za Niš već i za znatno šire prostore jugo—istoka Srbije.

Osnivanje Prve niške gimnazije imalo je snažan uticaj na kulturni i obrazovni nivo u gradu Nišu koji se ogledao u sledećem:

Profesori Gimnazije iz 1900.: urednici časopisa Gradina. Stoje: Jeremija Živanović (glavni saradnik) i Milan A. Kostić (saradnik). Sede: Svetozar Obradović (vlasnik), Milan Banić (urednik) i Todor Kobliška (saradnik).

• Eminentni profesori Gimnazije; Stevan Sremac, Stevan Nikšić, Henrih Liler i Spira Kalnik, zajedno sa Miloradom Petrovićem, učiteljem iz Sićeva i Mihajlom Dimićem, glumcem, 1887. godine, osnovali su prvo pozorište u Nišu pod nazivom „Sinđelić“.
• Njihovom zaslugom i velikim zalaganjem prvog delovođa čitaonice profesor Stevan Sremac, u Nišu je 1879. godine, osnovana prva čitaonica za građane. Iako je na početku rada čitaonice, broj čitalaca (članova) bio je mali, iz godine u godinu, sa porastom broja pismenih u Nišu, interesovanje čitalaca je sve više raslo. Tako je čitaonica 1880. imala 107 članova. Čitaonica je pored brojnih domaćih časopisa posedovala i brojne inostrane publikacije: ruske (3), turske(1), nemačke i francuske (8)... 22 domaća i strana lista i časopisa.
• Profesori Gimnazije su 1894. godine pokrenuli osnivanje Niške gradske biblioteke uz svesrdnu pomoć episkopa niški Jeronim Jovanović, koji je svojim testamentom, od 13. maja 1894. godine, za potrebe biblioteke zaveštao, svoju kuću i svoju biblioteku od 378 knjiga i preko 600 svezaka.
• Vlasnik, urednik i saradnici petnaestodnevnog časopis za zabavu, pouku i književnu kritiku, „Gradina”, koji je osnovan januara 1900. i izlazio u Nišu do oktobra 1901. bili su takođe profesori gimnazije.

Tako je pred kraj 19. veka, zajedno sa nešto kasnije osnovanom Privatnom nepotpunom šestorazrednom školom za žensku decu i Učiteljskom školom, Niš postao stecište jakih intelektualnih kadrova, i posle Beograda drugi veliki školski, prosvetni i kulturni centar Srbije, u kome su s kraja 19. i početkom 20. veka izlazila 54 časopisa štampana u pet Niških štamparija.

Gimnazija kroz tri veka

Gimnazija u 19. veku

Prva gimnazija u Nišu počela je sa radom neposredno po oslobođenju grada od Turaka, s jeseni 1878, na osnovu odluke Vlade Kneževine Srbije i posebnog ukaza Milana Obrenovića. Za početak rada gimnaziji određen je 1. oktobar 1878, a za izvođene nastave privatna kuća Bega Đakovija u Jeronimovoj ulici u Nišu.

Zbog oskudnog prostora i slabe opremljenosti u nenamenskoj zgradi za gimnaziju, nastava se odvijala u otežanim uslovima. Zato su roditelji učenika i imućnije Nišlije u novčanim iznosima i školskim inventarom svesrdno pomagali „da se nedaće prevaziđu i školi omoguće što povoljniji uslovi za rad.“

Jedan od pet prvih nastavnika bio je Stevan Sremac, čije ime danas nosi gimnazija.

Prve školske godine (1878/79) upisano je 48 učenika, u dva odeljenja prvog razreda, koja su formirana 20. novembra 1878. U gimnaziji su se učili po prvom programu sledeći predmeti: nauka hrišćanska, srpski jezik, latinski jezik, francuski jezik, nemački jezik, matematika, istorija, (srpska i opšta), zemljopis (politički, matematički, fizički), jestvenica (minerologija, botanika, zoologija), fizika (sa osnovima hemije), crtanje, krasnopis i telesno vaspitanje. Na završnom ispitu đaci su polagali predmete: crkvena istorija, srpski jezik, nemački jezik, geografija, aritmetika, mineralogija, crtanje i krasnopis.

U kratkom izveštajo o niškim srednjim školama iz 1883/89 godina, zapisano je da je tada bilo 329 učenika u sedam razreda, sa 18 maturana (16 položilo maturu); 23 ponavljača, i 2 đaka koja su izgubila pravo na obrazovanje.

Školske (1879/80) znatno se povećavao broj đaka i predavača pa je niška gimnazija počela da radi po nastavnom planu i programu za sedmorazrednu gimnaziju, a imala je I, II i III razred muške i nešto malo ženske dece, i pet nastavnika među kojima je bio i Stevan Sremac. Godine 19883/84 gimnazija je imala sedam razreda, a za deset godina svoga rada u prvom veku postojanja brojno stanje učenika naraslo je na 400.

Viši tečaj učila su samo deca iz imućnijih porodica:. Socijalno poreklo 480 učenika po statistici nastave za 1988/99 je sledeće: sveštenika 21, državnih činovnika 130, opštinskih i privatnih činovnika 16, nastavnika 19, advokata, lekara, apotekara 23, trgovaca 124, zemljoradnika 45, zanatlija 46, služitelja 6, nadničara 14, nepoznato 35.

Niška gimnazija je, bila glavni inicijatori, organizatori i nosioci kulturnog i prosvetnog preobražaja Niša. Zaslugom učenika i profesora gimnazije u Nišu se krajem 1879. godine, osnovana je prva čitaonica za građane. Broj članova-čitalaca u početku bio je mali, ali je neprestano iz godine u godinu, sve više rastao. Pored brojnih domaćih časopisa čitaonica je imala i veći broj: ruskeih, francuskih, turskih i nemačkih časopisa i knjiga. Prvi delovođa gradske čitaonice bio je profesor Stevan Sremac.

Novembra 1882. godine, učenici Gimnazije pomognuti profesorima, osnovali su i Prvu literarnu družinu „Unapređenje“., da bi aprila 1888. godine, po odobrenju profesorskog Saveta škole, iz osnovane biblioteke nastala i Đačka Literarna družina „Njegoš“.

Gimnazija u 20. veku

Generacija učenika 7 razreda iz 1910

S leve strane ulice Stambol kapija, u nastavku Sreskog načelštva, započeta je gradnja gimnazije 1912.

U ovom veku težišna uloga i zadatak gimnazija bio je da učenicim da više obrazovanja i vapitanje i što bolje ih pripremi za slušanje univerzitetske nastave.

Kako ni na početku 20. veka gimnazija nije imala svoju zgradu, već se nastava izvodila u privatnim kućama i drugim namenskim zgradama, na konferenciji građana Niša održanoj 6. septembra 1903. u bivšem hotelu „Evropa“, doneta je odluka da se izgradi nova zgrada gimnazije. Kao prostor za zgradu određen je plac na kome se nalazila Mithad-pašina zanatska škola (Islahana) u ulici Stambol kapija, danas Vožda Karađorđa. Temelj zgrade osvešćen je 1912. a radovi na zgradi izvođeni su od 1912. do 1914, kada su nakon izbijanja Prvog svetskog rata privremeno prekinuti.

Gimnazija u Prvom svetskom ratu

U početnim godinama Prvog svetskog rata u Niš, i gradsku i vojnu bolnicu, 1914. i 1915. slivala sa severa i zapada Srbije, ne samo „reka“ mnogobrojnih izbeglica, ranjenika i bolesnika već i „najezda“ miliona vašiju i bakterija, uzročnika epidemija bolesti. Masovna pojava zaraznih bolesti dovela je do toga da Srbija uprkos sjajnim pobedama na bojnom polju postati – zemlja smrti, a njena „ratna prestonica Niš“ i Moravska stalna vojna bolnica u njoj najveća epidemiološka zarazna bolnica u Srbiji.

Niš je u tom periodu stravično izgledao, kako kaže jedan od očevidaca; ...„u gradu je „carovala smrt“, blatnjavim i izlokanim ulicama prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim sanducima“... Masovna umiranja ne samo bolesnika već i medicinskog osoblja, zahtevala su ispomoć u kadru, te na apele upravnika u ispomoć je bolnici dodeljeno nekoliko međunarodnih sanitetskih ekipa i 168 ratnih zarobljenika.

U takvim uslovima gimnazija je privremeno pestala sa radom, a njen učionički prostor dobija drugu namenu: „... U nedovršenu zgradu niške gimnazije kao ispomoć smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen upravnik bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marcinkovičeva...“ A u zgradu „Žute gimnazije“ smešteno je Ministarstvo prosvete, koje je tu radilo u period od jula 1914. do oktobra 1915. godine,, kada je Niš bio ratna prestonica Srbije, tako da je Gimnazija radila u otežanim uslovima, praktično bez odgovarajućeg školskog prostora.

Oktobra meseca 1915. žestoke borbe vođene su sa Bugarima u dolini Nišave gde su snage Druge armije pružaju žilav otpor. Ono što bugarske snage nisu mogle da učine u dolini Nišave uspele su u oblasti Vranja, gde su 16. oktobra presekle prugu Niš Skoplje, i zauzele deo Makedonije sa Skopljem. Kada je Treća armija napustila Paraćin, vojvoda Stepa je naredio Šumadijskoj diviziji drugog poziva da u noći 3/4. novembra obustavi odbranu Niša pošto je iz grada evakuisan sav ratni materijal i rezerva hrane.

Posle povlačenja srpske vojske iz Niša, 6. novembra 1915, jedinice iz sastava Prve bugarske armije ušle su u Niš i odmah uspostavile žestok teror. Grad je postao privredni i kulturni centar okupiranih teritorija, sedište vojnih i administrativnih organa bugarske okupacione vlasti, u stvari Vojno-inspekciona oblast Morave, sa generalnim guvernerom na čelu. Vlast se nalazila u rukama ljudi dovedenih iz Bugarske, koji su se smišljeno rukovodili politikom: iskoreniti svako osećanje pripadnosti srpskom narodu, uništiti sve tradicije i zabraniti upotrebu maternjeg srpskog jezika. Svako obraćanje vlastima i administraciji i sve žalbe molbe morale su da budu na bugarskom jeziku; u suprotnom se nisu uzimale u razmatranje, a podnosilac se kažnjavao kao provokator. Sistematskim radom u školama i učenjem bugarskog jezika, kao obaveznog, vlast je želela da postigne bugarizaciju srpskog življa.

U prvoj godini bugarske okupacije Niša, bugarske vlasti su nastojale da saznaju više o raspoloženju u gradu i držanju školskog osoblja. Građanima i licima koja su napustila Niš pre dolaska okupacionih vlasti, Bugari su oduzeli imanja i kuće, što je dovelo do zastrašivanja i osiromašenja mnogih uglednih niških porodica. Sredinom novembra 1915. godine, počele su deportacije učitelja i nastavničkog osoblja, pravnika, činovnika, trgovcima, zarobljenih oficira, koji su u velikom broju pobijeni u blizini Bele Palanke. Što je olakšalo vlastima uvođenje bugarskog jezika i bugarskih udžbenika u škole.

„ U Nišu 1916. osniva se i radi bugarska gimnazija. Pod prinudom uspeli su da okupe stotinak đaka, koji su, mada nerado, pod pretnjom strogim kaznama, morali da pohađaju nastavu. Direktor gimnazije bio je Gonce Kalinov, dok su nastavnički kolegijum činile pretežno žene. ”

Za vreme bugarske okupacije u zgradi Niške gimnazije bila je smeštena austrijska vojna bolnica, a nastavu je gimnazija držala na drugim lokacijama u gradu.

Gimnazija između dva Svetska rata

Prva namenski izgrađena zgrada gimnazije iz 1922. Arhitektura je u stilu tadašnjih evropskih rešenja, sa bogatom ornamentikom.

Nakon požara, u kome je do golih zidova izgorela zgrada gimnazije, nastava je nekoliko meseci, školske 1920/21, izvođena u susednoj OŠ „Vožd Karađorđe“

Po završetku Prvog svetskog rata školstvo u Nišu suočeno je sa brojnim poteškoćama. Uništen inventar, nedostatak nastavnih sredstava, udžbenika i nastavnika (poginulih i umrlih na raznim bojištima). Po predratnim nastavnim programima u gimnaziji je marta 1919. nastava, nastavljena, a škola se punila zaostalim generacijama čije je školovanje zaustavio rat. Gimnaziji su privremeno pridodata i odeljenja i učenici prve predratne privatne Više ženske škole, tako da je školsku 1919/20 započelo 1.073 upisanih učenika i učenica i 12 profesora. Te školeske godine u nastavu se postepeno vratilo još 17 profesora sa raznih bojišta (na kojima je poginulo 6 profesora i veliki broj đaka). Nastavu je organizovao renomirani direktor škole Milan Binić, koji je sa celom generacijom maturanata prošao kroz ratne nedaće.

Po odluci Ministarstva prosvete, od 1919. godine u Niškoj muške gimnaziji je učilo i 517 učenica bivše privatne šestogodišnje ženske škole, u posebnim odeljenjima. Kasnije su učenice preseljene u staru zgradu „Žute gimnazije“, poznate kao „Aždaja iz Jeronimove ulice“, koja je bila ograđena zidom, što je bilo od značaja za konzervativnu sredinu u Nišu.

Iz neuslovnih privatnih kuća i drugih zgrada (gostionica „Pariz“, zgrada „Zelene“ i „Žute gimnazije“) gimnazija se uselila u 10 učionica u prizemlje nezavršene zgrade nove gimnazije, bez prozora i vrata, sa klozetom u nesređenom dvorištu itd.

Na nesreću u takvim uslovima 5. septembra 1920. dolazi do požara u kome je izgorelo sve osim zidova. Posle požara jedno vreme gimnazija nije radila da bi potom nastavila nastavu prvo u zgradi susedne osnovne škole „Vožd Karađorđe“, potom od februara 1921. u gardijskoj kasarni, sve do potpunog osposobljavanja gimnazijske zgrade u Voždovoj 27, 1922. godine, u kojoj se gimnazija i danas nalazi.

Realne gimnazije u Nišu slavile su Svetog Savu kao školsku slavu (što i danas čine), o čemu svedoči jedna od pozivnica za proslavu školske slave iz 1934

Između dva svetska rata prilike u Srbiji bile su jako teške, jer je ekonomska kriza sve više jačala, a fizionomija gimnazija ostala je ista iako se uvidelo da ona produkuje višak činovnika I umesto reformisanja i jačanja srednjeg školstva dolazi do smanjenja broja gimnazija u Jugoslaviji. Tako su 1929. ukinute mnoge osmorazredne gimnazije. Prva niška gimnazija je uspešno preprodila tu reformu, ali je sve do Drugog svetskog rata od države bila zapostavljena. U takvim uslovima, u kojima je rad bio otežan, a učenici bili izloženi brfojnim zabranama, kaznama pa i zatvorskim, pod uticajem KPJ i oktobarske revolucije, došlo je do štrajka učenika šestomesečnog i dvanaestomesečnog tečaja. Za zaštitu učenika u Niškoj gimnaziji kod ministra prosvete založio se Moša Pijade, svojeručnim pismom, koje je kao tadašnji urednik, objavio u časopisu „Slobodne reči“

Krajem školske 1939/1940. u Niškoj muškoj realnoj gimnaziji bilo je 1.314 učenika. Veliki broj učenika primorao je Ministarstvo prosvete da otvori još jednu gimnaziju, „Drugu mušku realnu gimnaziju“. Izdvojena su 19 odeljenja sa 794 učenika, a nastavu je Druga muška realna gimnazijau izvodila, jednim delom u zgradi Ženske a jednim delom u zgradi Prve muške gimnazije. Razdvajanje učenika u dve gimnazije je najverovatnij učinjeno iz političkih razloga kako bi se lakše sprovodila politička kontrola učenika i nastavnika.

Gimnazija u predvečerje Drugog svetska rata

Neposredno posle napada Italije na Grčku, Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije je 2. novembra 1940. godine naredilo da se pozovu na vojnu vežbu rezervni oficiri i vojni obveznici. Vojne vežbe su izvođene širom tadašnje Jugoslavije.

Pored vojnih vežbi, po svim gradovima su izvođene takođe i obuke za osposobljavanje dobrovoljnih bolničarki. U Nišu je ova obuka realizovana u Ženskoj realnoj gimnaziji, dok je obuka za osposobljavanje bolničara organizovana u Muškoj zanatskoj školi. Učenici su pritom obučavani da rukuju zavojima, nosilima, upotrebom zaštitne maske za otrovne gasove i drugim radnjama. Nakon obuke bolničarke su dobijale propisane legitimacije, pripreme za odbranu od zagušljivih gasova, obuku sa maskom od zagušljivih gasova i slično.

Gimnazija u toku Drugog svetskog rata

Kao produžena ruka okupatora 30. aprila 1941. formirana je srpska kvislinška uprava pod nazivom Savet komesara. Jedno od najvažnijih polja na kojima je delovala srpska kvislinška uprava u toku Drugog svetskog rata bila je prosveta.

Ubrzo posle uspostavljanja srpske uprave počele su organizacione pripreme za stvaranje novog koncepta obrazovanja i školovanja, od osnovnog do najvišeg. Prosvetna politika, bila je jedno od sredstava za ostvarivanje ciljeva okupatora na nemačkom okupacionom području u Srbiji. U tome su posebno važnu ulogu imale škole i udžbenici istorije. Polazeći od konstatacije da je prisutan višak školovanih ljudi sa gimnazijskom i manjak sa stručnom spremom, od direktora gimnazije se zahtevalo izbacivanje iz škole svega "suvišnog" kako bi se omladina brzo i do kraja stavila u službu nacije i okupatora.

Nemačka okupaciona vlast, zajedno sa okružnim načelstvom u Nišu pokrenula je i u maju 1941. godine obnovila nastavu u dotadašnjim niškim školama uključujući tu i Prvu mušku gimnaziju, sa ciljem da se u njima nastava izvodi po obrazovno-nastavnom programu koji je trebalo da služi interesima fašističkih osvajača i domaćih izdajnika. Broj đaka i nastavnika se jedno vreme smanjio, da bi da se potom povećao nakon dolaska izbeglih đaka i nastavnika iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Slovenije i drugih krajeva. Tako je u gimnaziju, prve godine rata, došlo oko 40 profesora i 347 učenika.

Od profesora gimnazije Nedićeva vlast je zahtevala prvo, da budu „čisti" Srbi, drugo, da budu nadahnuti „svetosavskim duhom", treće, bilo je poželjno da budu muškarci iz uverenja da žene-profesori ne mogu da budu uzor muškoj omladini. Jer su temeljni principi škole „Nove Srbije“, trebalo da budu nacionalizam i svetosavlje.

U gimnaziji je za vreme rata bio relativno veliki broj učenika, koji je po godinama bio sledeći:

Broj đaka u Prvoj niškoj muškoj gimnaziji u toku Drugog svetskog rata

Naziv škole	1941/42	1942/43	1943/44
Prva niška muška gimnazija	973	927	999

Gimnazija je nastavu izvodila u svojoj zgradi, u 22 odeljenja, povremeno, zajedno sa neprijateljskim vojnicima i njihovim oružjem, skladištenim u prostorijama gimnazije.

Zbog pojave da su izvesni učenici bili obeleženi kao nacionalno nepouzdani, u većem broju iz gimnazije, su ispisivani učenici za koje je postojala sumnja u ovom smislu, ili su upućivani u logor na Crvenom krstu u Nišu. Zato je sve veći broj učenika, naročito viših razreda, počeo da menja mesto školovanja.

Svi učenici morali su stanovati u Nišu, jer su se prosvetne vlasti bojale da bi stalnim putovanjem vozom, kolima, biciklom, pa i pešice, mogli doći u kontakt sa skojevcima.

U nizu mera za reformu nastave uvedeno je i specijalno psihološko proučavanje učenika škole. Za svakog učenika vodila se List podataka o učeniku s namerom da se o svakom učeniku dobije jasna i sigurna slika o njegovim duhovnim i duševnim svojstvima, o radnim i karakternim osobinama i o nacionalnom osećanju.

Da bi se škole oslobodila prisustva nacionalno nepouzdanih đaka, svi nacionalno nepouzdani učenici izbacivani su iz škole ili jednim delom bili upućeni u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj palanci.

U okviru propagandnih mera okupatora, preko nastave u gimnaziji, s vremena na vreme obrađivale su se pojedine teme sa antikomunističkim sadržajem koje su davane kao pismeni zadatak. Jedna od takvih tema bila je novembra 1943; „Zašto Srbin ne može biti komunista“.

U takvim uslovima, kada su prosveta, kultura, nauka i ostala društvena nadgradnja bile podređene nemačkoj okupacionoj politici, gimnazijalcima niške gimnazije najteže je padalo što su morali da prate nastavu u kojoj je preovladavala fašistička ideologija.

Pored navedenih problema postojao je i ovaj. Nastava je često bila neredovna, tokom zimskih meseci, zbog nedostatka ogreva, ili povremenog primanja pod svoj krov i drugih gimnazije i srednjih škola. Kada su 16. marta 1943. godine zgradu zauzeli Nemci, nastava je izvođena na više lokacija u gradu: u kafani u Ljubljanskoj, Dubrovačkoj, Kosovskoj i drugim zgradama i privatnim kućama u Nišu.

Tako je bilo sve do kraja Drugog svetskog rata odnosno do oslobođenje Srbije od okupacionih snaga.

Gimnazija posle Drugog svetskog rata

U Nišu je po oslobođenju bilo 17 škola: 7 osnovnih sa 3.193 učenika, tri gimnazije sa 2.887 učenika, dve srednje škole sa 280 učenika i pet nižih stručnih škola sa 1.181 učenikom. Ukupno 8.577 učenika i 296 nastavnika.

Prva niška gimnazija posle Drugog svetskog rata bila je u izuzetno teškom položaju. Štab brigade NOVJ privremeno je bio smešten zgradi gimnazije a u susednoj Osnovnoj školi „Vožd Karađorđe” bili su smešteni vojnici Crvene armije. Tako da školska zgrada još nekoliko meseci nije bila osposbljena za rad nakon završetka borbi za oslobođenje Niša.

Nastave se izvodila u uslovima velike oskudice i nedostatka profeseora ali i lošeg logističkog obezbeđenja (nedostatak školskih klupa, grejnih tela i ogreva, učila, tabli, biblioteke). Deo gimnazijalaca i njihovih profesora nalazio se u NOVJ u borbi za konačno oslobođenje Jugoslavije.

Zbog navedenih problema nastava u gimnaziji tokom 1944. nije mogla da počne na vreme. Oktobra 1944. u sklopu priprema za početak nastave u gimnaziji sastao se nastavnički savet u privatnoj kući u Dušanovoj ulici broj 28, i po preporuci Gradskog narodnog odbora izabrao direktorij gimnazije od tri člana koji je trebalo da upravlja školom umesto direktora. U prvi direktorij gimnaziji izabrani su: Bogdan Banjanin, profesor matematike, Nikola Stanojković, profesor srpskog jezika i Jovan Stepanović, profesor istorije i latinskog jezika. Njihov zadatak bio je da vode sve poslove oko upravljanja školom, i sarađuju sa Gradskim narodnim odborom. I pored svesrdnog zalaganja direktorija gimnazije, Gradskog odbora, svih opštinskih struktura i profesora, u gimnaziji nastava nije mogla da počne pre februara 1945. godine.

Upis učenika obavljen je od 1. do 6. novembra 1944, a nastave je počela 8. februara 1945. godine, pod nazivom Prva muška gimnazija, i to samo u delu zgrade gimnazije koji je Komanda grada mogla da oslobodi. Nastavu je te školske godine započelo da izvodilo 29 nastavnika se 1.087 učenika, da bi u toku školske godine došlo do naglog povećanja broja učenika na 1.343 i broja nastavnika na 40.

Broj učenika Prve muške gimnazije u Nišu za školsku 1944/45.
Ukupno odeljenja/đaka	I razred	II razred	III razred	IV razred	V razred	VI razred	VII razred	VII razred	Prosečno po odeljenju
23/1.087	6/295	4/168	3/135	4/169	3/140	1/72	1/52	1/55	47

Školske 1947/1948, u istom broju odeljenja (23) nastavu je pohađalo 1.396 učenika sa 40 nastavnika različitih profila i školske spreme.

Tih posleratnih godina u Prvoj muškoj gimnaziji organizovana je školska kuhinja za ishranu 673 učenika sa 2 i tri obroka (za 105 učenika), i rešeno pitanje smeštaja u Srednjoškolskom domu za 64 gimnazijalaca.

U istom prostoru tri gimnazije

U istoj zgradi u Voždovoj 27, sa Prvom muškom gimnazijom radile su još dve niške gimnazije:

• Druga muška gimnazija, koja je počela da radi 17. februara 1945. sa 656 upisanih učenika i 9 odeljenja u zgradi gimnazije i 9 odeljenja u Osnovnoj školi br.2.
• Ženska gimnazija, koja je u zgradi Prve muške gimnazije radila od februara 1945 do septembra 1946. kada je produžila rad u svojoj zgradi, koju su u tom periodu privremeno koristile jeninice Narodnooslobodilačke Vojske. Škola je imala 1.144 učenica raspoređenih u 30 odeljenja.

Reorganizacije gimnazije

Pročelje škole na kome su istaknuti nazivi i državna obeležja obe gimnazije koje rade u istom objektu.

Prva reorganizacija gimnazije, obavljena je 26. avgusta 1954. kada je deobom Prve niške gimnazije osnovana, druga niška Gimnazija „Svetozar Marković“. U istom objektu u dve smene nastavu su izvodile obe gimnazije sve do ferbruara 1966, kada je Odluke opštinskih organa Niša, Gimnazija „Svetozar Marković“ preseljena. Od 1966 Prva niška gimnazija „Stevan Sremac“, samostalno je izvodila nastavu u sopstvenoj zgradi u dve smene, sve do 1969. godine, kada je pretrpela drugu reorganizaciju, i pod svoj krov opet primila još jednu, ovoga puta novoosnovanu treću gimnaziju u Nišu.

Druga reorganizacija Prve niške gimnazija „Stevan Sremac“ obavljena je 1969. godine, na osnovu odluke Skupštine opštine Niš, donete na zajedničkoj sednici Opštinskog veća i Veća društvenih delatnosti, Tom odlukom izvršena je podela Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ i dana 1. septembra 1969. godine, sa delom njenih učenika, osnovana treća niška Gimnazija „Bora Stanković“, sa 26 odeljenja, četrdesetak nastavnika i oko 900 učenika.

„ Podela Prve niške gimnazije „nastala je kao rezultat naraslih potreba u oblasti srednjoškolskog obrazovanja (veća efikasnost vaspitanja, neposredniji kontakte njihovih vaspitača i vaspitanika, povoljnije odvijanje nastavnih i vannastavnih aktivnosti...) ”

Obe Gimnazije od ove podele sve do danas rade pod istim krovom u 24 učinoce, u dve smene, u zgradi površine 3.874 m², u Voždovoj ulici broj 27, kroz koju dnevno prođe oko 1.600 đaka, što otežava rad. Zajednički obe gimnazije koriste kabinete za fiziku, hemiju i biologiju i fiskulturnu salu. Izdvojen je kabinet za informatiku i računarstvo i biblioteka sa preko 10.000 knjiga.

Gimnazija u 21. veku

Grafiti, novi oblik likovnog izražavanja gimnazijalaca na zidovima sopstvene škole u 21. veku

U ovom veku u celokupnom školstvu Srbije prisutna je tendencija racionalizacije. Odluka Vlade Srbije (2006), odnosno njenog nadležnog ministarstva, u niškim gimnazijama i srednjim stručnim školama za osam odeljenja smanjila je broj novupisanih srednjoškolaca, pa to smanjenje nije mimoišlo ni Prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac“. Racionalizacija se jednim delom odvijala centralizacijom na nivou Srbije (od ukupno upisanih srednjoškolaca, gimnazije u Beogradu upisuju 20 a u Nišu 12,4%), i putem smanjenja broja odeljenja, i povećanja broja učenika u njima, što je imalo za posledicu da su pojedina odeljenjima sa većim brojem učenika, nastava izvodi na uštrb njenog kvaliteta.

Kako bi stručnost svojih zaposlenih podigla na viši nivo Prva niška gimnazija „Stevan Sremac“ je jedna od 6 škola u Srbiji u kojoj su profesori prošli obuku kompjuterske pismenosti. Ovakav način edukacije bio je uslov i obaveza savremenog poslovanja, koji primenjuju skoro sva privredna preduzeća, a od sada i ova niška gimnazija. Nakon tromesečne obuke, 60 profesora niške gimnazije „Stevan Sremac“ uspešno su položili ECDL ispite. Na ovaj način oni su podigli nivo svog obrazovanja u oblasti informacionih tehnologija i za to dobili međunarodno priznat sertifiakt, poput njihovih kolega u zemljama Evropske unije.

Znameniti profesori i učenici gimnazije

• Stevan Sremac (1855 — 1906) — jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, akademik, svoj radni vek, velikim delom, proveo je kao profesor i jedan od osnivača niške gimnazije, koja danas nosi njegovo ime. Po svojoj molbi, 16. septembra 1892. godine, premešten je za profesora Treće gimnazije u Beogradu.
• Stanislav Binički (1872 — 1942) — jedan od poznatih srpskih kompozitora, dirigent i pedagog, bio je đak niške gimnazije u kojoj je maturirao 1890. godine. Smatra se najvećim predstavnikom srpske klasične muzike. Kao učenik gimnazije „Stevan Sremac“, u višim razredima, dirigovao je đačkim horom, pisao kraće pesme i bio član školskog književnog društva „Njegoš“.
• Milan Petrović(1886 — 1963) — poznati nišlija, lekar, potpukovnik u srpskom sanitetu, specijalista pedijatrije, urednik Srpskog arhiva, predsednik suda časti SLD, jedan od osnivača Pedijatrijske sekcije SLD, bavio se zubarstvom, obišao svet brodom, a Srbiju sanitetskim vozom (kao komandant voza), učesnik dva rata. Kao đak gimnazije „Stevan Sremac“ učestvovao je u radu đačke književne družine, koja mu omogućava prve nastupe, uspehe i počasti. U Prvoj niškoj gimnaziji bio je predsednik literarne družine “Njegoš”.
• Branko Miljković (1934 — 1961) — od 1949. do 1953. godine bio je učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“
• Dimitrije Milenković(1935) — jedan od poznatijih književnika iz Niša, i ugledno ime u savremenoj srpskoj poeziji, koji od 1953. objavljuje poeziju priče i eseje u značajnijim časopisima. Prevođen je na više od jedanaest svetskih jezika i zastupljen u brojnim antologijama mnogih zemalja Evrope .
• Gordana Todorović (1933—1979) — u Gimnaziji „Stevan Sremac“, u literarnoj družini „Njegoš“, došao do izražaja njen pesnički talenat. Još dok je bila u školskoj klupi pesme joj je objavio Oskar Davičo u „Delu“. Te pesme su se posle našle u prvoj zbirci pesma „Ginmazijski trenutak“ za koju je dobila Brankovu nagradu. Njena poezija je donosila novu svežinu u srpsku poeziju sa brojnim kovanicama u duhu narodnog jezika.
• Baruh – Bora Baruh, (1911–1942) — priznati slikar jevrejskog porekla, koji je ozbiljnije počeo da se bavi slikarstvom u Prvoj niškoj gimnaziji, zahaljujući poukama Moše Šoamovića nastavnika likovnog.

• Deo znamenitih učenika Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“
• 
  Milan Petrović
• 
  Stanislav Binički
• 
  Borisav Stanković
• 
  Branko Miljković
• 
  Svetislav Milosavljević
• 
  Gordana Todorović
• 
  Bora Baruh
• 
  Nikola Uzunović
• 
  Dimitrije Milenković
• 
  Dr Ninoslav Radovanović
• 
  Dragiša Cvetković
• 
  Ljubiša Samardžić
• 
  Ivica Daćić

• Nikola Uzunović (1873 — 1954) — predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u dva navrata.
• Svetislav Milosavljević (1882 — 1960) — ban Vrbaske banovine i ministar saobraćaja u Kraljevini Jugoslaviji
• Dragiša Cvetković (1893 — 1969) — gradonačelnik Niša i premijer Kraljevine Jugoslavije
• Ninoslav Radovanović (1940) — akademik, doktor medicinskih nauka jedan je od najpoznatijih kardiohiruga u Srbiji.

Priznanja

Prva niška gimnazija „Stevan Sremac” je dobitnik sledećih priznanja:

• „Vukove nagrade” za značajne rezultate ostvarene u organizatorskom i stvaralačkom radu u prosveti i kulturi, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije
• „Nagrade grada Niša – 11. januar” za dugogodišnji rad i doprinos u razvoju grada, koju dodeljuje Skupština grada Niša.

Galerija

Panorama školskog dvorišta Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“

Literatura

• Istorisko društvo NR Srbije; Istorisko društvo, Novi Sad; Stanojević, Stanoje (1939). Glasnik. 
• Lilić, Borislava (2006). Jugoistočna Srbija, 1878-1918. Institut za Savremenu Istoriju. 
• Aleksandra Ilić: „Školski sistem, nastavnici i učenici u Srbiji (1918—1941)“, u Dva veka obrazovanja u Srbiji, IPI, Beogrda, 2005. pp. 141–148.
• Ljubodrag Dimić: „Prosveta u Kraljevini Jugoslaviji“, u Obrazovanje u Srba kroz vekove, SANU, Beograd, 2004. pp. 211–232.
• Avramović, Z. (u red.) (2005): Dva veka obrazovanja u Srbiji, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd.
• Krneta, Lj. i dr. (u red.) (1974): Istorija škola i obrazovanja kod Srba, Istorijski muzej, Beograd.
• Petković, R. i dr. (u red) (2003): Obrazovanje kod Srba kroz vekove, ZUNS – Društvo istoričara Srbije Istorijski institut, Beograd.
• Tešić, V. (1983): „Škole i nastava u Srbiji (1878—1918)“, u Istorija srpskog naroda, knj. 6, tom II, SKZ. pp. 506–549.
• Ćunković, S. (1971): Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku, Pedagoški muzej, Beograd.

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Prva niška gimnazija „Stevan Sremac” na Vikimedijinoj ostavi

• Prva niška gimnazija obeležila 145 godina- www.politika.rs. 2.12.2023.
• Zvanični veb-sajt
• Lokacija gimnazije na google.rs/maps
• Privremeni nastavni plan za srednje škole iz 1918. godine