Хилари Клинтон

Хилари Клинтон
Клинтонова у Ајови, јануара 2016. године
Лични подаци
Име при рођењу	Хилари Дајана Родам‍
Надимак	Хил‍‍‍
Датум рођења	(1947-10-26)26. октобар 1947.
Место рођења	Чикаго, Округ Кук, Илиноис, САД
Пребивалиште	Чапаква, Њујорк, САД
Држављанство	САД
Народност	Американка
Религија	методизам   (Уједињена методистичка црква)
Универзитет	Велсли колеџ Правни одсек на Јејлу
Професија	Адвокат
Породица
Супружник	Бил Клинтон (вен. 1975)
Деца	Челси Клинтон (рођ. 1980)
Родитељи	Хју Елсворт Родам Дороти Хауел Родам
Политичка каријера
Политичка странка	Републиканска (до 1968) Демократска (од 1968)
Мандати 67. Државна секретарка САД 21. јануар 2009. — 1. фебруар 2013. Председник Барак Обама Претходник Кондолиза Рајс Наследник Џон Кери Сенаторка САД из Њујорка 3. јануар 2001. — 21. јануар 2009. Избори 7. новембар 2000. Реизбор(и) 7. новембар 2006. Претходник Данијел Патрик Мојнихан Наследник Кирстен Џилибранд Прва дама САД 20. јануар 1993. — 20. јануар 2001. Председник Бил Клинтон Претходник Барбара Буш Наследник Лора Буш Прва дама Арканзаса 11. јануар 1983. — 12. децембар 1992. Председник Бил Клинтон Претходник Геј Данијелс Вајт Наследник Бети Такер Прва дама Арканзаса 9. јануар 1979. — 19. јануар 1981. Председник Бил Клинтон Претходник Барбара Прајор Наследник Геј Данијелс Вајт
Потпис

Хилари Дајана Родам Клинтон (енгл. Hillary Diane Rodham Clinton, IPA: /ˈhɪl.ə.ɹi daɪˈæn ˈrɒdəm ˈklɪntən/;‍ Чикаго, 26. октобар 1947) америчка је политичарка која је функцију 67. државне секретарке САД обављала од 2009. до 2013. године. Као претпостављени председнички кандидат демократа на изборима у САД 2016, прва је жена која је остварила такав успех за велику америчку политичку партију. Пре службе у Стејт департменту, била је јуниорска сенаторка САД из Њујорка од 2001. до 2009. године, прва дама САД за време мандата Била Клинтона од 1993. до 2001. године, те прва дама Арканзаса од 1983. до 1992. године.

Хилари Родам је одрасла у ширем подручју Чикага. Похађала је колеџ Велсли и дипломирала 1969, а затим докторирала на Правном одсеку Факултета Јејл 1973. године. После мандата конгресне правне заступнице преселила се у Арканзас и удала за Била Клинтона, 1975. године. Године 1977. била је један од оснивача организације Адвокати Арканзаса за децу и породицу. Наредне године постала је прва директорка Корпорације за правне услуге, а 1979. прва партнерка Адвокатске фирме „Роуз”. Као прва дама Арканзаса (1979—1981, 1983—1992), водила је радну групу чије су препоруке помогле у спровођењу реформе јавног школства Арканзаса, а била је и у одбору директора неколицине корпорација укључујући Волмарт.

У улози прве даме Клинтонова се залагала за усвајање пропале иницијативе под именом План Клинтонине здравствене заштите из 1993. године. Одиграла је значајну улогу у стварању програма за побољшање здравственог осигурања деце и одраслих те процеса усвајања и хранитељства 1997. и 1999. године. Једина је прва дама која је на позив суда сведочила пред савезном поротом, 1996. у вези с афером Вајтвотер; није осуђена ни везано за овај нити друге случајеве од. афере у које је била укључена током свог живота. У браку је пребродила скандал с Моником Левински из 1998. године, када њена улога прве даме бива поларизована у јавности.

Клинтонова је 2000. изабрана као прва жена на функцију сенатора савезне државе Њујорк, те је тако постала једина прва дама која је тражила место у изборном уреду. Након Напада на Светски трговински центар, подржала је Рат у Авганистану. Такође је гласала за Ирачку резолуцију 2002. године којом се настојало убрзати повлачење америчких трупа из Ирака (за што је касније изразила жаљење); гласала је против повећања броја трупа у Ираку 2007. године (што је касније наводила као исправну одлуку). Гласала је против увођења пореских олакшица 2001. и 2003. године, као и против уласка Џона Робертса и Самјуела Алитоа у Врховни суд САД (против Алитоовог именовања искористила је право филибастер). На место сенаторке поново је изабрана 2006. године. На председничким изборима 2008. године, освојила је више делегата него иједна претходна кандидаткиња; страначку (демократску) номинацију изгубила је од Барака Обаме.

Као државна секретарка у Обаминој администрацији од 2009. до 2013. године, Клинтонова је реаговала на стање везано за Арапско пролеће, при чему се залагала за војну интервенцију НАТО-а у Либији. Преузела је одговорност за безбедносне пропусте који се односе на напад у Бенгазију 2012. године, образложивши да није имала директну улогу у осигуравању конзулата пре него што се напад десио. Напушта Обамину администрацију на крају његовог првог мандата, пише своју пету књигу и почиње да држи плаћене говоре пре објављивања своје друге председничке кандидатуре, сада за изборе 2016. године.

Детињство, младост и образовање

Детињство и младост

Хилари‍ Дајана Родам је рођена у чикашкој болници Еџвотер, у илиноиском округу Кук.‍‍ Одрастала је у породици која је била припадник Уједињене методистичке цркве, прво у Чикагу, а касније — од своје треће године — у приградском Парк Риџу.‍ Њен отац, Хју Елсворт Родам (1911—1993), који је велског и енглеског порекла,‍ успео је у приватном бизнису у текстилној индустрији.‍ Мајка, Дороти Хауел Родам (1919—2011), која је шкотског, енглеског и француског порекла, била је домаћица.‍‍‍ Хилари Клинтон је одрастала са два млађа брата, Хјуом и Тонијем.‍

Успомене из раног детињства Хилари Родам, изложене у председничкој библиотеци Била Клинтона у Литл Року (Арканзас)

Као дете, Родамова је била омиљена ученица у јавној школи у Парк Риџу.‍‍ Добијала је бројне награде у кулинарству са колачима и за роштиљом. Учествовала је у пливању, бејзболу и другим спортским активностима, те је освајала многобројне награде као Brownie и Girl Scout.‍‍ Похађала је Main East High School, где је учествовала у школском савету и изради школских новина.‍‍ Завршне године премештена је у Maine South High School, где је дипломирала 1965. године у топ пет ученика свог разреда.‍‍ У интервјуу из 2001. године са Барбаром Волтерс, објаснила је како се давно у средњој школи кандидовала за председника студентског тела, али је изгубила. То је описала тако да јој је један од ученика рекао: „Наравно да си изгубила. Девојка не може да буде председник.” Објашњавајући Волтерсовој колико другачија су та времена била, испричала јој је причу како је — током свог средњошколског образовања — такође желела да буде астронаут и да је чак писала Наси. Рекла је да је добила одговор у ком јој је речено да „не примају девојке”‍‍‍ (оно шта јој је тачно одговорила Наса је 2013. године истраживао стручњак за свемир Џим Оберг).‍ Мајка Родамове је више желела да јој ћерка оствари независну професионалну каријеру,‍ док је отац — који је био по природи традиционалан — осећао да Клинтонова има могућности и шансе које пол не би требао да ограничава у било ком смислу.‍

Хилари Клинтон је одрастала у политички конзервативној породици.‍‍‍ Помогла је у агитовању за Chicago's South Side још у тринаестој години, баш пре надолазећих председничких избора 1960. године, када је и пронашла доказ о изборној превари против републиканског кандидата Ричарда Никсона.‍ Волонтирала је потом за Републиканску странку САД за време председничких избора 1964. године, на страни Барија Голдвотера.‍ Клинтонин рани политички развој је углавном био обликован утицајима њеног професора историје из средње школе — који је као и њен отац био страствени антикомуниста и који ју је увео у Голдвотерову Савест конзервативца (енгл. The Conscience of a Conservative)‍ — те утицајима методистичког министра младих, који је као и њена мајка био забринут проблемима друштвене (не)правде и с којим је Хилари Клинтон по први пут видела и упознала највећег борца за грађанска и људска права — Мартина Лутера Кинга —, 1962. године на говору у Оркестарској сали у Чикагу.‍‍‍‍‍

Велсли колеџ

Велсли колеџ (основан је 1870. године у Масачусетсу, западно од Бостона)

Родамова се 1965. године уписује на Велсли колеџ, где дипломира политичке науке.‍ За време студентских дана, била је председница „Велслијевих младих републиканаца” (енгл. Wellesley Young Republicans);‍‍‍ с овом групом која је била оријентисана „рокфелерско (либерално) републикански” (енгл. Rockefeller (Liberal) Republican),‍ подржала је изборе градоначелника Џона Линдсија (Њујорк) и сенатора Едварда Брука (Масачусетс).‍ Касније се повукла с ове позиције, променивши погледе на грађанска права и Вијетнамски рат.‍ У писму свом младом министру у то време, она себе описује као „умом конзервативну и срцем либералну”.‍‍ За разлику од 1960. године, када се залагала за радикалне акције против политичког система, сада је тражила да буде у истом.‍‍‍

На трећој години Родамова постаје присталица антиратног председничког кандидата, демократе Јуџина Макартија.‍ Након убиства Мартина Лутера Кинга, она организује дводневни штрајк ученика, а радила је са Велслијевим ученицима црне расе да би се укључило још црначких ученика и студената.‍ Почетком 1968. године изабрана је за председницу удружења „Владина асоцијација Велсли колеџа” (енгл. Wellesley College Government Association), где служи до ране 1969. године.‍‍ Како би јој помогао да промени политичке ставове, професор Алан Шектер именује Родамову за приправницу у „Кући републиканске конференције” (енгл. House Republican Conference), а похађала је и Летњи камп „Велсли у Вашингтону” (енгл. "Wellesley in Washington" summer program).‍ Хилари Клинтон је позвана од стране њујоршког републиканског представника Чарлса Гудела да помогне гувернеру Нелсону Рокфелеру у припреми за улазак у кампању за републиканске номинације.‍ Присуствовала је и „Републиканској националној конвенцији” (енгл. Republican National Convention) у Мајамију 1968. године. Међутим, узнемирила се због подршке Ричарда Никсона Рокфелеру, коју је схватила као „прикривену расистичку поруку”, те тада напушта Републиканску странку САД заувек.‍ Родамова 1969. године пише свој трактат на 92 странице; то су убити биле критике тактика радикалног организатора из Велслијеве заједнице Сола Дејвида Алинског, а рад је прегледао професор Шектер.‍ (Неколико година после, када је била прва дама, приступ њеном трактату био је ограничен на захтев Беле куће и постао је предмет неколико спекулација.)‍

Хилари Клинтон је дипломирала 1969. године. На инсистирање колега да администрација колеџа дозволи студенту да одржи говор на церемонији отварања,‍ одржала је први говор у историји Велсли колеџа‍ и добила аплауз у трајању од чак седам минута.‍‍‍ Нашла се у чланку магазина Лајф,‍ што је био одговор јавности на део говора у ком је критиковала сенатора Едварда Брука,‍ који је био присутан и који је говорио пре ње.‍ Такође се појављивала и у национално дистрибуисаном телевизијском ток-шоуу који је водио Ирв Капчинет, као и у илиноиским и новоенглеским листовима.‍ Тог лета ’69. пропутовала је целом Аљаском и радила као перачица посуђа у аљаском Националном парку „Маунт Макинли” (енгл. Mount McKinley National Park); такође је пречишћивала лососе за фабрику у којој се вршило конзервирање рибе (у близини аљаског градића Валдиза), али фабрика у којој се запослила одмах се преко ноћи затворила и отпустила Родамову јер се она пожалила на нездраве услове.‍‍‍‍

Школа права на Јејлу и постдипломске студије

Родамова се затим уписује на Правни факултет на Јејлу. Тамо је учествовала у уређивању тромесечника Преглед закона и социјална акција на Јејлу (енгл. Yale Review of Law and Social Action).‍ На другој години радила је на одељењу „Јејлов истраживачки центар детета” (енгл. Yale Child Study Center),‍ учећи о развоју мозга у раном детињству, те 1973. године као асистенткиња на пројекту „У најбољем интересу детета” (енгл. Beyond the Best Interests of the Child).‍‍ Такође је волонтирала за борбу против злостављања деце у болници Yale–New Haven‍, као и за New Haven Legal Services пружајући бесплатне правне савете за сиромашне.‍ У лето 1970. добија награду у виду додељивања радне позиције на истраживачком пројекту Маријан Рајт Еделман — Washington Research Project —, где бива распоређена у Пододбор за миграторни рад (енгл. Subcommittee on Migratory Labor) сенатора Волтера Мондејла. Тамо је истраживала проблеме радника-миграната у друштву, њихове хигијенске услове, здравствено и образовно стање и сл.‍ Еделманова јој касније постаје значајан ментор.‍ Родамова бива регрутована од стране политичке саветнице Ане Векслер да ради на кампањи њеног мужа — Џозефа Дафија, кандидата из 1970. године за Сенат САД из Конектиката; Родамова је касније заслуге за свој први посао у политици приписала Векслеровој.‍

Правни факултет Јејл

У касно пролеће Хилари Родам се почиње забављати са Билом Клинтоном, такође студентом права на Јејлу. Тог лета радила је као приправница за оукландску адвокатску канцеларију Роберта Тројхафта („Тројхафт, Вокер и Бернстајн”, енгл. Treuhaft, Walker and Burnstein).‍ Фирма је позната по својој подршци уставном праву, грађанским слободама и радикалном феминизму (два од четири партнера су садашњи или бивши чланови Комунистичке партије САД).‍ Родамова је радила на старатељству и другим случајевима.‍ Клинтон је отказао своје летње планове како би био са Родамовом у Калифорнији.‍ Пар је наставио да живи заједно у Њу Хевену, након што се вратио на правни факултет.‍ Следећег лета, Родамова и Клинтон упуштају се заједно у тексаску кампању, и то за неуспелог демократског кандидата Џорџа Макговерна.‍ Родамова је добила звање доктора права на престижном Јејлу 1973. године,‍ те је остала и додатну годину да би била с Клинтоном. Клинтон јој је први пут понудио брак након дипломирања,‍ али га је она одбила из разлога што није била сигурна да ли жели да за њега веже своју будућност.‍

Родамова годину постдипломских студија почиње са децом и медицином на „Јејловом истраживачком центру детета” (енгл. Yale Child Study Center).‍ Њен први научни чланак, „Деца под законом” (енгл. Children Under the Law), објављен је у Harvard Educational Review-у крајем 1973. године.‍ Дискутује о новом покрету за дечја права, наводећи да су „деца грађани беспомоћни појединци”‍ и тврдећи да децу не би требало сматрати једнако правно некомпетентном од рођења до стицања деликтне способности, те да би судови требало да претпоставе надлежност осим ако постоје необориви докази — све у зависности од случаја до случаја.‍ Њен рад тј. овај чланак постао је често цитиран у областима које се тичу ове тематике.‍

Брак и породица, правна каријера и прва дама Арканзаса

Хилари Клинтон 1992. године

Од Источне обале до Арканзаса

Током постдипломских студија, Родамова ради као чланица особља адвоката у новооснованом „Дечјем фонду одбране” (енгл. Children's Defense Fund) на Кембриџу у Масачусетсу,‍ те као консултант у „Карнегијском дечјем савету” (енгл. Carnegie Council on Children).‍ 1974. године била је део истраживачког тима у Вашингтону који је саветовао Комитет за правосуђе у вези са Вотергејт скандалом.‍ Под вођством главног саветника Џона Доара и високог члана Бернарда Нусбаума,‍ Родамова помаже истраживачке процедуре за опозив, историјске основе, као и стандарде за опозив.‍ Рад групе кулминира оставком председника Ричарда Никсона у августу 1974. године.‍

До тада, Родамова је сматрана за неког са светлом политичком будућношћу: демократска политичка организаторкиња и консултанткиња Бетси Рајт је допутовала из Тексаса у Вашингтон како би јој „погурала каријеру”,‍ а сматрала је да Родамова има потенцијала да постане будућа сенаторка, па чак и председница САД.‍ У међувремену, Клинтон је неколико пута од Родамове тражио да се уда за њега, али га је она упорно одбијала.‍ После пропалог правосудног испита у Вашингтону‍‍‍ и положеног у Арканзасу, Родамова доноси кључну одлуку. Касније пише следеће: „Изабрала сам да пратим своје срце уместо главе.”‍ Из Вашингтона одлази у Арканзас код Клинтона, који се кандидовао за делегата у Представничком дому САД у својој родној држави. Родамова се августа 1974. године сели у Фејтевил (Арканзас), те постаје једна од само двеју професорка на фејтевилском Универзитету Арканзас.‍‍ Предавала је кривично право и сматрана је ригорозном професорком, а била је и прва директорка клинике за правну помоћ у школи.‍ И даље је гајила сумње према браку, забринута да би се њен раздвојени идентитет могао изгубити и да би њени успеси били сагледавани у светлу некога другог.‍

Рани арканзаски дани

Хилари и Бил Клинтон лета 1975. године купују кућу у Фејтевилу, а она напокон одлучује да се уда.‍ Пар се венчао методистичком церемонијом, 11. октобра 1975. године у својој дневној соби.‍ У Арканзаском гласнику (енгл. Arkansas Gazette) наведено је да је она задржала презиме Родам. Хилари и Бил су тако одлучили јер су желели да заштите професионални живот и избегну сукобе интереса, као и из разлога што је — како је и сама Хилари Клинтон рекла свом пријатељу у то време — „презиме показивало да је она и даље она [стара]”.‍‍ Ова одлука је потресла и Билову и Хиларину мајку.‍ Бил Клинтон губи изборе за Конгрес САД 1974. године, али у новембру 1976. бива изабран за правобраниоца Арканзаса, тако да се пар сели у главни град Литл Рок.‍ Ту се у фебруару 1977. године Родамова придружује цењеној Адвокатској фирми „Роуз”, бастиону арканзаског политичког и економског утицаја.‍‍ Специјализује се за право заштите ауторских права и интелектуалне својине.‍ Истовремено, про боно заступа децу‍ и веома ретко изводи парнични рад у суду.‍

Родамова 1977. године и 1979. године објављује научне радове под називима (редом) „Дечја политика: Напуштање и занемаривање” (енгл. Children's Policies: Abandonment and Neglect)‍ и „Права детета: Правна перспектива” (енгл. Children's Rights: A Legal Perspective).‍ Истрајала је у својим аргументима које наводи у другом поменутом научном раду да деци правна надлежност зависи од њихове старости и других околности, а да је у озбиљним случајевима судске медицине судска интервенција некад загарантована.‍ Председавајући Америчке адвокатске коморе (енгл. American Bar Association) касније је изјавио следеће: „Њени чланци су били важни, не зато што су били радикално нови, већ зато што су помогли у формирању нечег што је било нови почетак.”‍ Историчар Гари Вилс ће је касније описати као „једног од важнијих научника-активиста у последње две деценије”,‍ док ће конзервативци рећи да би „њене идеје могло да узурпирају традиционални родитељски ауторитет”‍ и тако „омогуће деци да подносе неосноване тужбе против својих родитеља”,‍ уз што је као пример наведено „распиривање легалне крит теорије чије последице не могу да се обуздају”.‍

Бил Клинтон и Хилари Родам живели су у једноспратној кући од 91 m² у насељу Хилкрест у Литл Року, док је он био правобранилац Арканзаса од 1977. до 1979. године‍

Хилари Клинтон 1977. године суоснива организацију „Адвокати Арканзаса за децу и породицу” (енгл. Arkansas Advocates for Children and Families), савез који је деловао заједно са „Дечјим фондом одбране”, и то на државном нивоу.‍‍ Након неког времена, исте 1977. године, председник Џими Картер (коме је Родамова служила као директорка кампање на терену у Индијани прошле, 1976. године)‍ поставља је на место генералне извршне директорке корпорације за правне услуге,‍ позицију на којој ће бити у периоду од 1978. па све до краја 1981. године.‍ Од средине 1978. до средине 1980. године,‍ Хилари Клинтон обавља дужност председавајуће(г) тог одбора, као прва жена на тој позицији.‍ Током свог председавања, као директорка повећала је средства корпорације за 210 милиона долара (с 90 на 300 милиона); Клинтонова се потом успешно изборила против председника Роналда Регана, који је покушавао да смањи финансирање и измени организацију и начине функционисања корпорације.‍

Адвокатска фирма „Роуз”

Након новембарских избора 1978. године, Бил Клинтон бива изабран за гувернера Арканзаса, а Клинтонова добија титулу прве даме те земље и задржава је наредник дванаест година (1979—1981, 1983—1992). Исте године, Клинтон именује своју жену за директорку Саветодавног комитета за рурално здравље (енгл. The Rural Health Advisory Committee),‍ где обезбеђује новац из федералног фонда за медицинске установе у најсиромашнијим областима Арканзаса, без утицаја на накнаде за лекаре.‍

Хилари Родам 1979. године постаје прва жена која је постала пуноправни партнер Адвокатске фирме „Роуз”.‍ Од 1978. године па све до уласка у Белу кућу, Родамова је имала већу плату од свога супруга.‍ Током 1978. и 1979. године, остварила је спектакуларни профит у ризичним пословима на сточној берзи.‍ Почетну инвестицију од 1.000 долара претворила је у невероватних 100.000 долара, али је престала радити с трговином након десет месеци.‍ У то време пар улази у злосрећни посао с некретнинама и улагањима у Вајтвотер корпорацију за развој (енгл. Whitewater Development Corporation), и то са тадашњим власницима Џимом и Сузан Макдугал;‍ ова афера је позната као „афера Вајтвотер”.

Родамова 27. фебруара 1980. године рађа ћерку Челси Викторију Клинтон. У новембру 1980. године, Бил Клинтон бива поражен у свом настојању да обнови мандат арканзаског гувернера.‍

Касни арканзаски дани

Бил Клинтон се вратио у канцеларију гувернера две године касније, после победе на изборима 1982. године. Током кампање свог мужа, Родамова почиње да користи име Хилари Клинтон — или понекад госпођа Бил Клинтон — да ублажи забринутости арканзаских бирача;‍ Клинтонова је такође узела одсуство из „Роуза” како би водила кампању за Била пуно радно време.‍ Као поновно изабрана прва дама Арканзаса, узела је презиме Клинтон.‍ Председник Одбора за арканзаски образовни стандард (енгл. The Arkansas Educational Standards Committee) постала је 1983. године, где је тражила да се реформише судски санкционисани јавни образовни систем државе.‍‍ У једној од најважнијих иницијатива Клинтоновог гувернерства, борила се продужено, али на крају ипак побеђује против Арканзаске асоцијације за образовање (енгл. Arkansas Education Association), те успоставља обавезно тестирање наставника и државне стандарде за наставни план и програм и величину учионица.‍‍ То је постао њен пролог у политичком деловању у ком су се тада веома јасно видели уложени напори у области јавне политике.‍‍ Хилари Клинтон је 1985. године представила „Арканзаски почетни програм за предшколце” (енгл. Arkansas's Home Instruction Program for Preschool Youth), упутство које помаже родитељима да раде са својом децом на предшколским спремностима и писмености.‍ Проглашена је Женом године Арканзаса за 1983. и Мајком године Арканзаса за 1984. годину.‍‍

Клинтонова је наставила да се бави адвокатуром у Адвокатској канцеларији „Роуз” све док је била прва дама Арканзаса. Зарађивала је мање од својих колега јер је наплаћивала мање сати,‍ али и даље су то биле бројке веће од 200.000 долара (зарада у финалној години у „Роузу”).‍ Фирма је сматрала „чудотворцем” (енгл. rainmaker) јер је доводила много клијената, чему се делимично може захвалити и престижу који је имала и преносила на фирму, као и њеним корпоративним везама по разним одборима.‍ Била је веома утицајна и у именовању државних судија.‍ Републикански противкандидат Била Клинтона на поновним изборима за гувернера Арканзаса оптужио је Клинтонове да су били у сукобу интереса, зато што се фирма „Роуз” мешала у државне послове; Клинотонови су оповргавали оптужбе позивајући се на то да је фирма за државне накнаде одвајала од свог буџета пре него што се рачунао профит.‍

Гувернер Бил Клинтон са Хилари Клинтон 1987. године, са председником Роналдом Реганом и првом дамом Ненси Реган, на вечери у част гувернера

Од 1982. до 1988. године, Клинтонова је била директорка у одбору (каткад и председавајућа) Фондације „Нови свет” (енгл. New World Foundation),‍ која је финансирала различите интересне групе тзв. „Нове левице” (енгл. New Left).‍ У периоду 1987—1991. била је прва председавајућа Комисије Америчке адвокатке асоцијације о женама у струци (енгл. The American Bar Association's Commission on Women in the Profession),‍ оформљене да би се решавале пристрасности половима (тј. занемаривање жена) у правној струци и потпомогла стварања удружења за усвајање мера за борбу против овог проблема.‍ Национални правни часопис (енгл. National Law Jurnal) Хилари Клинтон је два пута именовао за једну тј. једног од „100 најутицајнијих адвоката у Америци”, и то 1988. и 1991. године.‍ Када је Бил размишљао да се не кандидује за нови гувернерски мандат, Клинтонова је сматрала да се мора кандидовати; међутим, приватне анкете су указивале на неповољан исход, али он се на крају ипак кандидовао и — насупрот ономе што су анкете говориле — бива изабран, по последњи пут.‍‍

Клинтонова је била у одборима за правне службе Дечје болнице у Арканзасу (енгл. Arkansas Children's Hospital) у периоду 1988—1992,‍ као и Дечјег фонда за одбрану (енгл. Children's Defense Fund) у периоду 1986—1992, као председавајућа.‍‍ Осим својих позиција у непрофитним организацијама, она се такође налазила у управним одборима озбиљни(ји)х корпорација, као што су: TCBY (1985—1992),‍ Wal-Mart Stores (1986—1992),‍ Lafarge (1990—1992)‍ итд. TCBY и Wal-Mart биле су компаније чији се рад базирао на деловању из „стожера” у Арканзасу, а ове корпорације биле су и клијенти Адвокатске фирме „Роуз”.‍‍ Хилари Клинтон је била прва жена у управи Wal-Mart-а, а ту дужност почела је да обавља после вршења притиска на председника Сема Волтона да именује жену (тј. њу) на неку високу функцију.‍ Док је радила у Wal-Mart-у, покушај да се у фирму усвоје праксе које ће бити еколошки прихватљивије пошли су јој за руком, али у настојањима да кампањом која је пропагирала да се више жена запосли у менаџменту компаније Клинтонова је доживела велики неуспех; о добро познатим антисиндикатским уверењима компанијине која је била против уједињавања радника није много причала.‍‍‍

Председничка кампања Била Клинтона 1992. године

Хилари Клинтон националну пажњу добија тек када се њен супруг Бил кандидовао за демократске председничке номинације 1992. године. Пре пријема у Њу Хемпширу, штампа је тврдила да Бил Клинтон има ванбрачну аферу са арканзаском певачицом Генифер Флауерс.‍ Ради одговора на оптужбу, Клинтонови се појављују заједно у емисији „60 минута”, где Бил негира аферу али признаје да „изазива бол у његовом браку”.‍ Овај заједнички наступ заслужан је за спас Клинтонове кампање.‍‍ У току кампање, Хилари Клинтон је културолошки ниподаштавала теме које се тичу Тами Винет и њених погледа на брак,‍ осврћући се на Тамину песму Stand By Your Man и говорећи о томе како је и сама могла да буде као „жене код куће које пеку колаче и пију чај”,‍ али да је она уместо тога одлучила да направи своју каријеру. Неумесна запажања Клинтонове широко су искритикована, поготово од стране оних који су б́или или бранили мајке-домаћице; присећајући се овога, она је признала да је урадила нешто што је непромишљено. Бил Клинтон је рекао да ако би њега изабрали, нација би „добила двоје за цену једног”, позивајући се на истакнуту улогу своје супруге.‍ Почев од чланка Данијела Вотенберга из августа 1992. године у листу The American Spectator под називом „Леди Магбет од Литл Рока” (енгл. The Lady Macbeth of Little Rock), Хилари Клинтон тј. њена идеологија и етичка уверења бивају нападнути од стране конзервативаца.‍ Најмање још двадесет чланака у значајним публикацијама прави поређење између Клинтонове и Леди Магбет.‍

Прва дама САД

У улози прве даме

Породица Клинтон долази у Белу кућу Marine One хеликоптером америчке авијације, 1993. године

Када је Бил Клинтон ступио на дужност председника Сједињених Америчких Држава у јануару 1993. године, Хилари Родам Клинтон постаје прва дама САД, a њен секретар за штампу поновио је да ће она користити баш овај облик свог имена.‍ Била је прва прва дама која је студирала на постдипломским студијама и која је имала професионалну каријеру пре уласка у Белу кућу.‍‍ Такође је прва која је имала своју канцеларију у западном крилу Беле куће, поред уобичајених канцеларија за прву даму у источном крилу.‍‍ Била је део најужег круга провере именовања нове администрације, а њени избори утицали су најмање на једанаест позиција највишег нивоа и на десетине других позиција нижих нивоа.‍ Поред Еленор Рузвелт, Клинтонова се сматра првом дамом с највише отворених овлашћења у америчкој историји.‍‍

Неки критичари сматрали су да је неприкладно да прва дама игра централну улогу по питању јавне политике. Присталице Клинтонових истакле су да се улога Хилари Клинтон не разликује од других саветника у Белој кући, те да су бирачи били свесни да ће она играти активну улогу у председниковању свога мужа.‍ Клинтоново обећање у току кампање „двоје за цену једног” довело је до подругивања од стране политичких противника, који су Клинтонове називали „копредседницима” или каткад арканзаским обележјем „Билари”.‍‍‍ Притисци сукобљених идеја о улози прве даме довели су Клинтонову чак до тога да се у „имагинарним разговорима” осврће на такође политички активну Еленор Рузвелт.‍ Од момента када је дошла у Вашингтон, она је такође налазила уточиште у организацији The Fellowship, чије су чланице супруге конзервативних личности из Вашингтона.‍‍ После смрти њеног оца у априлу 1993. године, Хилари Клинтон активно тражи да се пронађе синтеза између методистичког учења, либералне религијске и политичке филозофије, и магазина Тикун (енгл. Tikkun; хебр. [Tikkun/Tikun] תיקון — „исправљање”, „ректификација”) чији је уредник био Мајкл Лернер; ово је била Лернерова „политика значења” која би помогла да се превазиђе оно за шта је Клинтонова веровала да представља америчку „болест спавања душе” која ће довести до спремности „да се друштво преобликује редефинишући оно што значи бити људско биће у двадесетом веку, преласком у нови миленијум”.‍‍ Остали сегменти јавности усмерени су на Клинтонин изглед који је временом еволуирао од жене која не пази на моду у арканзаским данима,‍ преко популарног веб-сајта у почетку стварања светске мреже који приказује њене многобројне различите и често анализиране, увек за прву даму прикладне фризуре,‍‍ све до појављивања на насловници популарног магазина Вог (енгл. Vogue) 1998. године.‍

Здравствена заштита и остале политичке иницијативе

У јануару 1993. године, Бил Клинтон именује Хилари Клинтон на чело Радне групе за Националну реформу здравства (енгл. Task Force on National Health Care Reform), у нади да ће поновити успех који је остварила у Арканзасу реформом образовања.‍ Поред нерегулисаности у Северноамеричком споразуму о слободној трговини — NAFTA, Клинтонова је позвала да се реформа здравства стави у први план.‍‍ Препорука радне групе је постала позната као „План Клинтонине здравствене заштите” (енгл. Clinton health care plan), а представљала је свеобухватни предлог који би захтевао од послодаваца да обезбеде здравствено осигурање за своје запосленике кроз организације за одржавање здравља. Противници овога за кратко време план називају „Хиларикер” (енгл. Hillarycare), а наилази се и на противљења и из редова самих демократа у Конгресу САД.‍‍ Док неки протестују против плана на веома заједљив начин, с друге стране — током бус-турнеје јула 1994. године — Клинтонова је с времена на време носила панцире (непробојне прслуке) како би привукла што више људи и тако дала подршку покрету.‍‍

Клинтонова у школи у Дистрикт Хајтсу (Мериленд, САД) чита деци афричко-америчког разреда поводом америчког Националног дана читања (енгл. (National) Read Across America Day), 1998. године

Услед неуспеха да се прикупи довољно истомишљеника за изгласавање, да ли у Представничком дому или Сенату САД (иако демократе контролишу оба дома), предлог је пропао септембра 1994. године.‍ Клинтонова касније признаје у својим мемоарима да је њено политичко неискуство делимично допринело поразу, али је навела и многе друге факторе. Њен рејтинг као прве даме почиње опадати; прве године је био 50 %, у априлу 1994. пао је на 44 %, а у септембру 1994. године износио је 35 %.‍

Републиканци су искористили „План Клинтонине здравствене заштите” на представничким и сенатским средњорочним изборима 1994. године,‍ тако узевши педесет три места у Представничком дому и седам у Сенату САД, те даље добијајући већину и успостављајући на тај начин контролу над оба дома. Многи аналитичари сматрају да је план био главни фактор у поразу демократа, нарочито међу независним бирачима.‍ Бела кућа је касније чак покушавала да умањи улогу Хилари Клинтон у обликовању политике.‍ Противници универзалне здравствене заштите наставили су да користе пејоративни термин „Хиларикер” као погрдан назив за сличне планове инициране у будућности.‍

Заједно са сенаторима Тедом Кенедијем и Орином Хечом, Хилари Клинтон 1997. године чврсто стоји иза „Програма државног дечјег здравственог осиурања” (енгл. State Children's Health Insurance Program), који је представљао савезни план да држава пружи подршку деци чији родитељи нису у могућности да плаћају здравствено осигурање и који је улагао ванљудске напоре да се сва деца укључе у програм онда када исти буде озваничен.‍ Клинтонова широм земље промовише имунизацију против дечјих болести и охрабрује старије жене да иду на мамографски преглед за рано откривање рака дојке, с покрићем „Медикера” (енгл. Medicare).‍ Успешно је тражила од Националних института за здравље (енгл. National Institutes of Health) да се повећа издвајање средстава за откривање рака простате и астме код деце.‍ Прва дама је радила и на истраживању болести која захвата ветеране Заливског рата, која је постала позната као „Синдром заливског рата” (енгл. Gulf War syndrome/illness).‍

Ступање на снагу реформе за благостање (енгл. welfare reform) било је велики циљ мужа Хилари Клинтон, али када су се појавила прва два закона која су потекла из конгреса — који су контролисали републиканци, чиме је нестајала заштита за оне који су заговарали благостање — Клинтонова је апеловала на мужа да употреби право вета, што је он и учинио.‍‍ Трећа верзија закона појавила се 1996. године, током Клинтонове кампање за опште изборе; овиме је заштита нешто обновљена, али је обим за низ добити у другим подручјима драстично смањен; критике, укључујући Клинтонину бившу менторку Маријан Рајт Еделман, сада су одјекивале гласом апела на саму Хилари Клинтон да „изнуди” поновни председнички вето.‍ Она је, међутим, одлучила да подржи закон, који је постао Рефорсмки акт за благостање 1996. (енгл. Welfare Reform Act of 1996); ово је било најбољи политички компромис тада доступан.‍‍ Како год, овакав потез узроковао је и пуцање везе са Еделмановом, које је Клинтонова касније назвала „тужним и болним”.‍

Заједно са врховном адвокатицом Џенет Рено, Клинтонова помаже у отварању „Канцеларије за насиље над женама” (енгл. Office on Violence Against Women) у Министарству правде Сједињених Америчких Држава.‍ 1997. године покренула је провођење „Акта о усвајању и заштити породице” (енгл. Adoption and Safe Families Act), који се сматра њеним највећим политички успехом као прве даме Сједињених Америчких Држава.‍‍ Одиграла је кључну улогу у доношењу „Акта независности за хранитељске породице” (енгл. Foster Care Independence Act), чијим су усвајањем удуплана новчана средства за тинејџере који одрастају у хранитељским породицама.‍ Као прва дама, Хилари Клинтон је била домаћин бројним конференцијама у Белој кући: „Брига о деци” (енгл. Child Care) 1997. године,‍ „Рани развој у детињству и учење” (енгл. Early Childhood Development and Learning) исте године,‍ „Деца и адолесценти” (енгл. Children and Adolescents) 2000. године‍ и др. Била је домаћин и прве икада одржане „Конференције о тинејџерима у Белој кући” (енгл. White House Conference on Teenagers) 2000. године‍ те прве икада одржане „Конференције о филантропији у Белој кући” (енгл. White House Conference on Philanthropy) 1999. године.‍

Хилари Клинтон говори на Четвртој Светској конференцији о женама (енгл. Fourth World Conference on Women), која се одржала септембра 1995. године у главном граду Народне Републике Кине — Пекингу

Клинтонова је посетила 79 земаља као прва дама,‍ оборивши тако рекорд до тада „најпропутованије” прве даме који је својевремено држала Пет Никсон.‍ Није имала дозволу за присуство састанцима Савета за националу безбедност, али је играла улогу у америчкој дипломатији остварујући своје циљеве.‍ Марта 1995. године, делегација од пет чланова путује у јужну Азију, по наредби Стејт департментa. Хилари Клинтон тада путује без свог мужа, а циљ је био побољшавање односа Индије и Пакистана.‍ Клинтонова је била узнемирена видевши страдања жена које је срела, али је нашла топао одговор од људи из земаља које је посетила и стекла је бољи однос са кором америчких новинара.‍‍ Путовања су Клинтоновој донела транформативна искуства која су утицала на предвидиву евентуалну каријеру у дипломатији.‍

Говорећи на Четвртој Светској конференцији о женама (енгл. Fourth World Conference on Women) у Пекингу, септембра 1995. године, Клинтонова се енергично залаже за прекид праксе злостављања жена широм света — као и у самој Народној Републици Кини‍ — посебно наглашавајући „да више није прихватљиво одвајати права жена од људских права”.‍ Испред делегација из преко 180 земаља рекла је:

„ Ако постоји иједна порука која треба да одјекне даље од ове конференције, нека то буде да су људска права женска права и да су женска права људска права, једном за свагда.‍ ”

На овај начин се одупрела како притиску унутрашње администрације тако и кинеском притиску да „омекша своја обраћања”.‍‍ Говор је постао кључни моменат у оснаживању жена; и годинама после овога, жене широм света често би рецитовале Клинтонине кључне фразе.‍ Хилари Клинтон потом постаје прва најугледнија личност касних деведесетих која јавно говори против третмана авганистанских жена од стране исламских фундаменталистичких талибана.‍‍ Помогла је и у стварању међународне непрофитне невладине организације под именом „Кључни гласови” (енгл. Vital Voices), која у ствари представља међународну иницијативу под покровитељством Сједињених Америчких Држава за промовисање учешћа жена у политици и политичком животу земаља у којима оне живе.‍ То је, као и Клинтонине посете, потпомогло жене да учине да се њихов глас заиста (про)чује, нарочито у Северноирском мировном процесу (енгл. Northern Ireland peace process).‍

Вајтвотер и остале истраге

Главни чланак: Вајтвотер контроверза

Прва дама Хилари Родам Клинтон била је предмет неколико истрага које су спроводили Уред независних бранилаца Сједињених Држава (енгл. United States Office of the Independent Counsel), комитети Конгреса САД (енгл. committees of the U.S. Congress), као и штампа.

Афера Вајтвотер је доживела медијску пажњу од објављивања извештаја у Њујорк тајмсу у току Клинтонове председничке кампање 1992. године‍ и док је Клинтонова била прва дама. Клинтонови су изгубили инвестирани новац у „Вајтвотер корпорацију за развој” (енгл. The Whitewater Development Corporation) касних ’70-их;‍ у исто време, њихови пословни партнери у тој инвестицији, Џим и Сузан Макдугал, руководили су „Медисон гарантијем” (енгл. Madison Guaranty), штедном и кредитном институцијом којој је Адвокатска фирма „Роуз” вршила правне услуге‍ и која је можда непрописно субвенционисала губитке Вајтвотера.‍ „Медисон гаранти” касније пропада, а рад Клинтонове ставља се под лупу због могућих сукоба интереса у представљањима банке пред регулаторним агенцијама државе, која је уговарао њен муж.‍ Она је тврдила да је радила минималан посао за банку.‍ Независни браниоци Роберт Бишоп Фиск мл. и Кенет Винстон „Кен” Стар судски су позвали Клинтонине евиденције јавних наплата; она је рекла да не зна где су.‍‍ Евиденције су пронађене у библиотеци прве даме у Белој кући после две године истраге, те достављене истражитељима почетком 1996. године.‍ Одложено обелодањивање евиденција изазвало је велики интерес и покренуло друге, нове истраге о томе како су пронађене и где су биле све време.‍ Особље Клинтонове приписује проблем сталним променама документације у Белој кући, као и проблемима при транспорту документације од Палате гувернера Арканзаса до Беле куће.‍ Клинтонова 26. јануара 1996. године постаје прва прва дама која је добила судски позив да сведочи пред Савезном поротом.‍ Након неколико истрага независних браниоца, извештај је коначно издат 2000. године, а назначено је да није било довољно доказа да је Клинтонова починила кривични преступ.‍

Бил, Челси и Хилари Клинтон, на дан председничке инагурације за Клинтонов други мандат, шетају Авенијом Пенсилванијом, јануара 1997. године

Контролом запосленика у канцеларији за путовања у Белој кући маја 1993. године, настала је афера позната под именом „афера Травелгејт” (енгл. Travelgate affair);‍ афером се у почетку оптуживала директно Бела кућа, и то да је користила пропусте у осигурању и правилима те тако чинила низ неправилности у замени особља у канцеларији за путовања — како се наводи — са „пријатељима из Арканзаса”.‍ Открићем две године старог меморандума (писма, дописа, мемоа) Беле куће 1996. године, истрага се фокусира на Хилари Клинтон и питања да ли је она дириговала отпуштањима у канцеларији за путовања и да ли су изјаве које је потом давала истражиоцима о својој улози у тим отпуштањима биле истините.‍‍ Завршним извештајем независних браниоца из 2000. године, закључује се да је Клинтонова била укључена у отпуштање радника и да је „под заклетвом сведочила чињенично нетачно”, али да нема довољно доказа да ли је знала да лажно сведочи и да ли је знала да ће њени поступци довести до отпуштања; стога, Хилари Клинтон није кривично гоњена.‍

Бил и Хилари Клинтон у друштву генерала Лајхта и пуковника Скорупа, новембра 1996. године

Након самоубиства заменика заступника Беле куће Винса Фостера у јулу 1993. године, Хилари Клинтон бива оптужена да је наредила уклањање потенцијално штетних докумената (у вези са Вајтвотером и др.) из Фостерове канцеларије у ноћи његове смрти.‍ Независни бранилац Кенет Стар истраживао је овај случај, а до 1999. године — извештавало се да Стар држи истрагу отвореном, иако му је његово особље говорило да нема случаја који би могло да изникне.‍ Старов наследник, јавни тужилац Роберт Вилијам Реј, у завршном извештају 2000. године у вези са афером Вајтвотер наводи да нема доказа против Клинтонове у вези са овим сучајем, тако да оптужби против ње у том извештају није било.‍

Пред крај истраге везане за Травелгејт, јуна 1996. године, као изданак ове афере открило се да је Бела кућа вршила непрописан приступ стотинама позадинских извештаја Федералног истражног бироа о бившим републиканским запосленицима Беле куће; појавила се нова афера позната као „афера Фајлгејт” (енгл. Filegate affair).‍ Оптужена је Хилари Клинтон да је наређивала овакве приступе извештајима ФБИ-ја и да је безусловно препоручила запошљавање неквалификованог појединца на чело Уреда за безбедност у Белој кући (енгл. White House Security Office).‍ Завршним извештајем независних браниоца 2000. године, наводи се да нису нађени уверљиви докази да је Клинтонова имала икакву улогу у томе и да није било никакве злоупотребе.‍

Новински извештаји из марта 1994. године откривају огроман профит Клинтонове на сточној берзи у периоду 1978—1979. године, чиме потом долази до настанка контроверзе о сточној берзи.‍ У штампи су изнесене оптужбе за сукоб интереса и прикривени мито (поткупљивање).‍ Неколико појединаца изанализирало је њене трговачке евиденције, али формална истрага није покренута, а Хилари Клинтон никада није оптужена за било какву злоупотребу.‍

Још једна контроверза која се може повезати са Хилари Клинтон тиче се поклона који су 2001. године пристигли на адресу Беле куће, уместо да су испоручени Клинтоновој лично; поклони су током последње године председниковања Била Клинтона склоњени и пребачени у приватну резиденцију Клинтонових.‍ После великог притиска јавности пар је вратио укупно 134.000 долара вредне поклоне.‍ Хилари Клинтон се суочила и са додатним критикама због тога што је наводно преузела личне поклоне непосредно пре полагања заклетве као сенаторка, иако је у то време законом забрањено прихватати било какве поклоне.‍

Одговор на скандал Левински

Бил и Хилари Клинтон 1998. године

1998. године почиње се спекулисати око везе између председника Клинтона и службенице у Белој кући — психолошкиње Монике Левински; истрага утврђује да је председник имао ванбрачне односе са службеницом.‍ Догађаји око Левински скандала на крају су довели до опозива Била Клинтона од стране Представничкиог дома САД. Када су оптужбе против Хилариног мужа изашле у јавност, она изјављује да су резултат „огромне десничарске завере”,‍ окарактерисавши Левинскијеву као последњу учесницу у дугом, организованом и колаборативном низу напада на Била од стране његових политичких противника,‍ а не било какву „злоупотребу” свог мужа. Клинтонова је касније рекла да је била заведена почетним тврдњама свог мужа да се афера није десила.‍ После непобитних доказа да се однос између Била и Монике неоспорно десио, Хилари Клинтон потврђује у јавности претходне изјаве да остаје посвећена своме браку; приватно је, међутим, била веома љута на супруга и није била сигурна да ли жели наставити са браком.‍ Особље резиденције Беле куће приметило је изражен ниво тензија присутних код пара током овог периода.‍

Реакције јавности биле су различите. Неки су се дивили Клинтониној снази да говори о приватним стварима у јавности, неки су саосећали с њом као жртвом неосетљивог понашања мужа, други су је критиковали како је била она та која је омогућавала несмотрености свог мужа, док су је неки оптуживали да је цинично остала с њим само да би задржала политичку моћ.‍ Њен јавни рејтинг одобравања у свету у светлу ових открића скочио је на око 70 %, највишу бројку икада.‍ У мемоарима из 2003. године, Хилари Клинтон приписује своју одлуку да остане с Билом у браку „љубави која траје већ деценијама”, те додаје: „Нико ме не може боље разумети и насмејати на начин какото Бил ради. Чак и после свих ових година, он је и даље најзанимљивија, најенергизирајућа и најживља особа коју сам икада срела.”‍

Традиционалне дужности

Хилари Родам Клинтон отвара „Парк скулптура Беле куће” у Башти Џеклин Кенеди, октобра 1997. године

Клинтонова је била иницијатор и оснивач програма „Спасимо блага Америке” (енгл. Save America's Treasures), који је за циљ имао обезбеђивање донација од федералног фонда за очување и обнављање историјски значајних предмета и места,‍ укључујући и заставу која је надахнула Барјак искићен звездама (енгл. The Star-Spangled Banner) и Први историјски локалитет за даме (енгл. The First Ladies Historic Site) у Кантону (Охајо).‍ Клинтонова је била председавајућа „Миленијумског савета Беле куће” (енгл. White House Millennium Council)‍ и организатор од. домаћин „Миленијумских вечери” (енгл. Millennium Evenings),‍ серије предавања везаних за футурологију од којих је једно постало први симултани веб-кастинг уживо преношен из Беле куће.‍ Такође је створила и први „Парк скулптура Беле куће” (енгл. White House Sculpture Garden), који се налази у Башти Џеклин Кенеди (енгл. Jacqueline Kennedy Garden), где се излажу велика уметничка дела савремене америчке уметности позајмљена из музеја.‍

Хилари Клинтон је у Белу кућу постављала дониране рукотворине савремених америчких уметника, као што су дела од стакла и керамике, и то на ротирајућа места за излагање у државним собама (енгл. state rooms).‍ Надгледала је рестаурације „Плаве собе” (енгл. Blue Room) да би иста била историјски аутентична као она из времена Џејмса Монроа,‍ те „Собе карата” (енгл. Map Room) да би иста добила изглед као из времена Другог светског рата.‍ Радила је са арканзаским декоратером ентеријера Какијем Хокерсмитом у периоду већем од осам година, нагледавши се обимних приватно финансирајућих реновирања декора око Беле куће, којима се она углавном желела учинити још светлијом.‍ То укључује и мању обнову „Собе за договоре” (енгл. Treaty Room) — председничког уреда — како би иста добила изглед из 19. века.‍ Све у свему, редекорација и реновирање донели су помешане стилове, с тим да викторијански намештај за „Линколнову собу за састанке” (енгл. Lincoln Sitting Room) бива највише критикован јер се овиме ипак претерало и отишло предалеко.‍ Клинтонова је била домаћин многих догађаја у Белој кући, укључујући пријем за Дан светог Патрика, државну вечеру при посети кинеских великодостојника, савремене музичке концерте на којима се прикупљао новац за музичко образовање у јавним школама, новогодишњу прославу уласка у 21. век, државну вечеру у част двестотог рођендана Беле куће у новембру 2000. године и др.‍

Избори за Сенат САД 2000. године

Главни чланак: Избори за Сенат САД у Њујорку 2000.

Почетак кампање

Прва дама Клинтонова најавила је 16. фебруара 1999. године да се намерава кандидовати за место у Сенату САД.‍ Када је било јасно да ће Клинтонова званично ући у изборну трку, друга кандидаткиња за сенаторку — Нита Лоуи — одустала је од борбе, а знало се да би била веома разочарана да је којим случајем наставила и на крају изгубила.‍ 7. јула 1999. године званично је објавила улазак у кампању и почела састављати истраживачку комисију,‍ са седиштем на фарми „Мојнихан” у Пиндарс Корнерсу (рурални округ Делавер, држава Њујорк).‍ Бил Клинтон није био претерано одушевљен и оптимистичан у вези са Хиларином кандидатуром.‍‍ Политичке догађаје је посредовао њен политички саветник Манди Грунвалд.‍ Хилари Клинтон започиње „турнеју саслушања” свих делова Њујорка након уласка у кампању и изборну трку.‍ Намеравала је да посети сва 62 њујоршка округа, при посетама разговарајући с мањим групама Њујорчана и то у складу с принципима малопродајне политике карактеристичне за САД.‍ Током кампање, Клинтонова је проводила доста времена у традиционално републиканским деловима Њујорка. Многи су је оптуживали за карпетбагинг (енгл. carpetbagging),‍ зато што пре уласка у предизборну кампању за Сенат САД никада није боравила у Њујорку нити је директно учествовала у његовој државној политици.

У међувремену, Клинтонови су септембра 1999. године за 1,7 милиона долара купили 11-собну холандску кућу у колонијалном стилу, у Чапакви северно од Њујорк Ситија.‍ Чак је и уобичајена активност попут потраге за новом кућом која је довела до овога била предмет значајне медијске пажње; извештавање о личним животима ће бити норма у овом такмичењу двеју „наелектрисаних и поларизованих фигура” (као што је то један репортер фигуративно дочарао).‍ Клинтонова је новембра 1999. године најавила да ће се одрећи већине својих службених дужности прве даме како би (от)ишла у Њујорк и наставила своју кампању.‍ Потез одрицања службених дужности спровела је у дело јануара 2000. године, када кућу у Њујорку опрема са стварима и намештајем из арканзаских дана, и напушта Белу кућу.‍ То је било први пут од 1914. године (када је умрла прва супруга Вудроа Вилсона) да председник живи без брачног друга у Белој кући.‍

Ране фазе њене кампање нису биле без грешке,‍ а касније је и написала да се „грешке политичара у Њујорку тешко игноришу”.‍ Пред великом масом, Клинтонова је јуна 1999. године ставила качкет Њујорк јанкиса иако је била доживотни љубитељ Чикаго кабса.‍‍‍ Ово је Клинтоновој донело много критика,‍‍ а Томас Кујпер ће касније написати антиклинтонску књигу под називом Увек сам била фан Јанкиса: Хилари Клинтон својим речима (енгл. I've Always Been a Yankees Fan: Hillary Clinton in Her Own Words). Клинтонова је рекла да је морала да развије навијачки интерес Америчке лиге пошто се није могло очекивати да обожаваоци Кабса навијају за Чикаго вајтсоксе из Америчке лиге професионалних бејзболских клубова.‍ У својој аутобиографији из 2003. године, окарактерисала је качкет Јанкиса као „лош потез”, али је поновила оно што је објављено у штампи пре инцидента — да је била „ватрени фан Микија Мантла”;‍ међутим, у књизи је — насупрот томе — објавила своју слику из 1992. године на којој на глави носи капу Јанкиса.‍

Хилари Клинтон даје пољубац Сухи Арафат, удовици бившег палестинског председника Јасера Арафата; ово је Хиларин политички погрешан потез који је направила 11. новембра 1999. године и од ког се нешто после тога ипак опоравила, исправивши донекле своју грешку

Озбиљнија ствар десила се 11. новембра 1999. године, на посвећености једног здравственог програма ког су финансирале Сједињене Америчке Државе у Западној обали (код Израела); Клинтонова је разменила пољубац са Сухом Арафат, удовицом бившег палестинског председника Јасера Арафата, и то после Сухине изјаве да је Израел намерно нападао и тровао Палестинце деградацијом животне средине и употребом „отровног гаса”.‍ Неке израелске присталице осуђивале су Клинтонову и говориле да никада није требала пољубити супругу палестинског лидера, поготово после оваквих инфламантних примедби. Наредног дана, Клинтонова је денуцирала наводе Арафатове и рекла да јој је палестински преговарач Саеб Ерекат објаснио како је Суха помињала „сузавац” а не „отровни гас”.‍ Пољубац је постао велики проблем у кампањи, посебно код јеврејских гласача.‍‍‍ Хилари Клинтон је рекла да је пољубац формални еквивалент руковању, тврдећи како би се изазвао озбиљан дипломатски инцидент да она није учинила оно што је учинила.‍ Касније је написала да арапско-енглески превод није могао пренети тачну природу њених навода: „Да сам била свесна њених речи пуних мржње, осудила бих их на лицу места.”‍

Помало изненађујуће, Клинтонова је доживела ерозију подршке бирачица током своје кампање, а број оних које су је подржавале константно је опадао током 1999. године.‍ Ово је делимично био типичан случај као и с кандидаткињама које на почетку кампање имају рани талас женске подршке која на крају спласне, али и делимично због њених пропуста у кампањи.‍ Такође се рефлектовао посебан скуп помешаних ставова и осећања које су жене гајиле према браку пара Клинтон и амбиције и моћи коју је Хилари Клинтон аутоматски стекла уласком у заједнички живот с утицајним Билом. Неки су брак сматрали само Клинтониним средством за добијање власти у руке.‍ Проблем је био посебно акутан када се узме у обзир демографија жена; једна од дугогодишњих саветница Клинтонове рекла је следеће: „Жене у образовној професионалној класи? Оне је*ено нису могле да је поднесу. Никад нисмо могли схватити зашто. И психолози су се укључивали у целу причу.”‍

Кампања Хилари Клинтон била је активна у свим њујоршким окрузима које је она обилазила фордовим конвертованим комбијем‍ — посебно прилагођеним намени — што јој је значајно помогло да умири страсти и оптужбе за карпетбагинг;‍ многи Њујорчани говорили су да Клинтонова „изгледа као да је једна од њих”.‍ Са бирачима је разговарала о локалним питањима као што су подршка млекарској индустрији, унапређење авио-саобраћаја, смањење нивоа факултетске школарине као и одлива мозгова из неких делова државе и др.‍ Њени политчки положаји добро су се уклапали с различитим изборним јединицама у држави „на коју се намерила”.‍ У јануару 2000. године наступила је у „Вечерњем шоуу с Дејвидом Летерманом” (енгл. Late Show with David Letterman), где је с домаћином успоставила однос који је одржавала кроз своју сенатску каријеру све до своје председничке кампање 2008. године.‍ Своју званичну кандидатуру објавила је фебруара 2000. године у њујоршком Перчасу (енгл. Purchase, New York),‍ под јединственим именом Хилари које се могло наћи у свој коришћеној литеруатури.‍

Немајући поверења у штампу још од председничке кампање свог мужа из 1992. године и својих раних дана као прве даме,‍ Хилари Клинтон је новинарском комбију који је пратио наметнула посебна ограничења што се тиче њене доступности. Угледна репортерка Асошијетед преса Бет Харпаз касније се присетила своје свакодневнице из времена када је пратила Хилари у сваком моменту: „Али рекли би нам да данас неће бити доступна, а ми бисмо то прихватили. То није учинило да се не осећам помало осрамоћено. Била сам толико уморна и толико огорчена због недостатка приступа и недостатка вести у овој кампањи да сам одустала од борбе.”‍

Званична кампања

Надметање је привукло значајну националну пажњу, а кампање обеју страна биле су добро финансиране. До краја кампање, демократкиња Хилари Клинтон и републиканци Рик Лазио и Рудолф Џулијани заједно су потрошили око 90 милиона долара,‍ до тада највише у историји изборних трка за Сенат САД.‍‍ Лазио је потрошио око 40 милиона долара, много више од Клинтониних улагања која су износила 29 милиона долара,‍ с тим да је она од демократских организација такође добијала неколико милиона у тзв. „меком новцу” (енгл. soft money).‍ Међу Клинтониним антагонистичким круговима рађале су се групе за прикупљање средстава поштом које су деловале директно против ње — као што је „Хитни одбор за заустављање Хилари Родам Клинтон” (енгл. The Emergency Committee to Stop Hillary Rodham Clinton)‍ — које су редовно имале обраћања с апоплектичним (уп. негодовање) изјавама и порукама за јавност као што је то изрека „Само један Клинтон напушта уред, други добија уред.”.‍

Клинтонова и Питер Пол, њен највећи донатор (август 2000)

Клинтонова је осигурала широку базу подршке, укључујући групе за очување природе‍‍ те организоване раднике и њихове синдикате,‍ с тим да је важно истаћи да је подршка од уније полицајаца за разлику од оне уније ватрогасаца Њујорк Ситија углавном припала Лазију.‍‍ Иако је имала солидну подршку у граду Њујорку, кандидати и посматрачи очекивали су да ће се у изборној трци одлучити на нивоу државе Њујорк, у којој живи 45 % бирача. Током кампање, Клинтонова је обећавала да ће побољшати економску слику на северу државе Њујорк, рекавши да има план за отварање 200.000 нових радних места у наредних шест година. Њен план укључивао је и посебне пореске кредите с циљем награђивања за отварање нових радних места те за подстицање пословних инвестиција, посебно у високотехнолошком (енгл. high-tech) сектору. Позивала је на смањење пореза везаних за школарине на колеџима и дугорочне неге.‍ Лазио је наишао на јединствен тактички проблем током кампање на северу државе. Највећа препрека је била непрестано слаба локална економија, коју је Лазио намеравао да повеже с мандатом мужа своје противнице у његовом уреду. Напади на економију државе из њених северних делова често су интерпретирани као критиковање актуелног републиканског гувернера Џорџа Патакија; међутим, ово је заправо само ограничавало ефект ове линије напада...

Противници Клинтонове подсећали су да она није имала никакве везе са Њујорком све до ових избора тако што су током трке и у дебатама у фокус постављали проблем с оптужбама за карпетбагинг.‍ У овој нефер борби главну реч је водио Шон Хенити са својим радио-емисијама на Њујоршком радију; наиме, непрестано се емитовала дневна реклама са следећим речима: „Наведите ми три ствари које је Хилари Клинтон икада урадила за људе [њихову добробит] Њујорка!” Присталице Хилари Клинтон истакле су да је држава Њујорк отворена за све националне лидере, подсетивши да је Роберт Франсис Кенеди изабран у Сенат САД 1964. године упркос сличним оптужбама. На крају, према излазним анкетама направљеним у току кампање, многи гласачи су окарактерисали те оптужбе које се тичу проблема с карпетбагингом као неважне.‍

Током камање, Роберт Реј из Уреда независних бранилаца САД поднео је коначни извештај у вези с дугогодишњим истрагама у Белој кући (везано за дуго времена нерешену аферу Вајтвотер,‍ затим аферу Травелгејт‍ и у коначници аферу Фајлгејт,‍ од којих је свака укључивала посебну истрагу улоге Хилари Клинтон у истој). Извештај ју је ослободио оптужби што се тиче докумената односно афере Фајлгејт,‍ наведено је да није било довољно доказа што се тиче Клинтонине улоге у Вајтвотеру,‍ а њено лажно сведочење у вези са запошљавањем у канцеларији за путовања у Белој кући — односно афера Фајлгејт — потврђено је иако је речено опет да није било довољно доказа који би били разлог да је се кривично гони.‍ Без обзира на то што је Њујорк тајмс критиковао (енгл. editorialized) време издавања извештаја за које је тврдио да се највероватније темпирало да би изгледало као случајно поклапање са временом самих избора за Сенат САД,‍ у пракси оно што је откривено и објављено није се чинило као могући фактор који би утицао на то да неки бирачи промене своја мишљења и пређу на страну Хилари Клинтон.‍

Дебата између Клинтонове и Лазија одржана 13. септембра 2000. године показала се веома битном. Лазио је био на „ратној нози” против Клинтонове због прилива „меког новца” из демократских организација и количина тог новца које су стизале посебно из Демократског народног одбора (енгл. Democratic National Committee) у буџет Клинтонових ради потреба кампање, а изазвао је Хилари предлажући да обе кампање престану да примају новац од било кога извана. Он је напустио свој подијум машући предложеним споразумом пред њеним лицем;‍ многи гледаоци дебате сматрали су да ју је напао јер је ушао у њен лични простор (уп. проксемика), а као резултат тога ојачала се подршка жена бирача које су имале чвршћи позитиван став према Клинтоновој.‍

Лазио је у поодмаклој фази кампање критиковао Клинтонову што је прихватала разне донације за кампању од различитих арапских група, и то све уочи и у јеку напада везаних за норфошки разарач USS Cole (DDG-67). Поводом овог питања, и бивши градоначелних Њујорк Ситија Ед Кох био је индиректно приморан да се огласи, а поручио је да „Лазио мора да престане с љигавчењем већ једном”;‍ било како било, динамика трке није се променила.

Коначни резултати

На изборима одржаним традционално у уторак, 7. новембра 2000. године, Хилари Клинтон је победила Рика Лазија са 55 % гласова наспрам 43 %,‍ разликом која је већину посматрача изненадила јер се очекивала умногоме теснија борба.‍‍ Клинтонова је освојила традиционалне демократске базе града Њујорка великим маржама те приградски округ Вестчестер, док је изгубила у густо насељеном Лонг Ајланду — делу који је Лазио представљао у Конгресу САД. Остварила је изненађујуће победе у затвореним окрузима севера државе Њујорк, као што су округ Кејуга, округ Ренслер и округ Најагара; сама њена победа приписује се гласовима који су стигли из ових округа Сједињених Америчких Држава.

Упоређујући остварену разлику од 12 %, може се констатовати да је иста мања од Горове разлике од 25 % над Бушем на Државним председничким изборима у Њујорку 2000. године, али и да је била већа од до тада највеће разлике на сенатским изборима у Њујорку која је износила 10 %, када је сенатор Чак Шумел победио тадашњег сенатора Ала Дамата у жестокој трци 1998. године. Она је, међутим, и знатно (скоро четири пута) мања од разлике од 47 % којом је сенатор Шумел поновно изабран 2004. године победом над мало познатим републиканцем-изазивачем Хауардом Милсом.‍‍ Победа демократа у сенату није била загарантована јер су републиканци последњих деценија побеђивали на око пола избора за гувернера и сенатора.

Лазија су хендикепирали лоши наступи Џорџа Буша мл. на изборима 2000. године у Њујорку,‍ али је исто тако јасно да је и Хилари Клинтон направила направила значајне помаке на северу Њујорка до ступања Лазија у трку.‍ Излазне анкете такође су показале велики јаз односно несразмер полова јер је Клинтонова наступала жешће и неумереније него што се то очекивало међу женама средњих година и женама неповезаним у одређене групе.‍

Резултати избора за Сенат САД 2000. године на карти САД; окрузи у којима је Клинтонова освојила већину обојени су плаво, а они много надбројнији у којима је победио Рик обојени су у црвено

Избори за Сенат САД 2000. (Њујорк)‍
Странка		Кандидат	Гласови	%	± %
	Демократска	Хилари Родам Клинтон	3.562.415	Н/Д	Н/Д
	Породична радничка	Хилари Родам Клинтон	102.094	Н/Д	Н/Д
	Либерална	Хилари Родам Клинтон	82.801	Н/Д	Н/Д
	Укупно‍	Хилари Родам Клинтон	3.747.310	55,27	+ 0,02
	Републиканска	Рик Лазио	2.724.589	Н/Д	Н/Д
	Конзервативна	Рик Лазио	191.141	Н/Д	Н/Д
	Укупно‍	Рик Лазио	2.915.730	43,01	+ 1,50
	Независна	Џефри Грејам	43.181	0,64	− 0,08
	Зелена	Марк Дунау	40.991	0,60	Н/Д
	Право на живот	Џон Адфопи	21.439	0,32	− 1,68
	Либертаријанска	Џон Клифтон	4.734	0,07	− 0,31
	Конститутивна	Луис Вејн	3.414	0,05	Н/Д
	Социјалистичка радничка	Јакоб Перасо	3.040	0,04	− 0,27
	Неважећи гласови		179.823
Већина			831.580	12,27
Одзив бирача (излазност)			6.779.839
	Демократска већина		Окрет

Сенаторка САД

Новоизабрана Хилари Родам Клинтон 3. јануара 2001. године, испред потпредседника Ала Гора и у присуству бившег председника и свог мужа Клинтона и ћерке Челси, у Старој сенатској комори полаже заклетву као америчка јуниорска сенаторка

Први мандат

Након уласка у Сенат, Клинтонова је изградила добар однос са сенаторима из обеју странака.‍ Ковала је савезе са сенаторима који су били религиозни тако што је постала редовни учесник Сенатског молитвеног доручка.‍‍ Служила је за пет сенатских одбора: Одбор за буџет (енгл. U.S. Senate Committee on the Budget; 2001—2002),‍ Одбор за оружане снаге (енгл. U.S. Senate Committee on Armed Services; 2003—2009),‍ Одбор за околиш и јавне радове (енгл. U.S. Senate Committee on Environment and Public Works; 2001—2009),‍ Одбор за здравље, образовање, раднике и пензионере (енгл. U.S. Senate Committee on Health, Education, Labor and Pensions; 2001—2009)‍ и Специјални одбор за старење (енгл. U.S. Senate Special Committee on Aging).‍ Била је такође члан Комисије за безбедност и сарадњу у Европи (енгл. Commission on Security and Cooperation in Europe; 2001—2009).‍‍

Након Терористичких напада на СТЦ 11. септембра 2001. у Њујорку, Клинтонова је тражила начин како да се дође до средства за обнову града и побољшање безбедности у својој земљи. Заједно са сениорским њујоршким сенатором Чарлсом Шумером, постала је једна од главних одговорних за обезбеђивање 21 милијарде долара намењених за обнову и поновни развој Светског трговинског центра.‍‍ Клинтонова затим преузима водећу улогу у истрази здравствених потешкоћа с којима су се суочавале хитне службе и које се јављају након 11. септембра у региону.‍ Гласала је за Патриотски акт САД (енгл. USA Patriot Act) у октобру 2001. године. Када је акт био спреман за обнову 2005. године, изразила је забринутости везано за Конференцијски извештај о реауторизацији Патриотског акта САД (енгл. USA Patriot Act Reauthorization Conference Report) који се тицао грађанских слобода,‍ и то пре гласања за усвајање поменутог извештаја из 2005. године — годину после —, који је придобио велику подршку већине.‍

Клинтонова је снажно подржавала америчку акцију у Авганистану 2001. године, говорећи да је то шанса за борбу против тероризма те побољшање живота авганистанских жена које испаштају због талибанске владе.‍ У октобру 2002. гласала је за усвајање Резолуције о Рату у Ираку (енгл. Iraq War Resolution), која је овластила тадашњег председника Џорџа В. Буша да употреби војну силу против Ирака.‍

Званични портрет Хилари Родам Клинтон као америчке сенаторке

После почетка Рата у Ираку, Клинтонова је путовала у Ирак и Авганистан да би тамо посетила америчке војне базе и трупе. Приликом посете Ираку фебруара 2005. године, сенаторка Клинтонова приметила је да бунтовници нису могли да поремете демократске изборе који су раније одржани, те да су делови земље добро функционисали.‍ Посматрајући и запажајући да су ратови и ратна распоређивања исцпрљујућа за редовне и резервне снаге, Хилари Клинтон се залагала за увођење закона и легислатива да се повећа обим редовних војних снага Сједињених Америчких Држава на 80 хиљада војника како би се оптерећење смањило.‍ Крајем 2005. године, рекла је да су — иако би тренутно повлачење из Ирака била грешка — Бушева залагања за останак „док посао не буде обављен” заблуда јер се тиме Ирачанима давала порука „отвореног позивања да се не брину сами о себи”.‍ Њен став изазвао је незадовољство и фрустрацију међу онима из Демократске странке САД који су фаворизовали брзо повлачење.‍ Клинтонова је подржавала задржавање и унапређивање здравствене бенефиције за ратне ветеране и лобирала је против затварања појединих војних база, поготово оних у Њујорку.‍‍ Своја овлашћења у Одбору за оружане снаге искористила је за изграђивање блиских односа са одређеним бројем високорангираних војних официра.‍ (До 2014/2015. године, Клинтонова је потпуно променила свој став у вези са Ирачком ратном резолуцијом; рекла је да је „била у криву” и да је гласање у корист усвајања резолуције било „грешка”.)‍

Сенаторка Хилари Родам Клинтон гласала је против двају главних пакета за резање пореза које је доносио председник Буш, затим против Акта за измирење везано за економски раст и пореске олакшице из 2001. године (енгл. Economic Growth and Tax Relief Reconciliation Act of 2001) те против Акта за измирење везано за послове и раст пореских олакшица из 2003. године (енгл. Jobs and Growth Tax Relief Reconciliation Act of 2003).‍ Клинтонова је гласала и против постављања Џона Г. Робертса на место председника Врховног суда Сједињених Америчких Држава 2005. године и против постављања Самјуела Е. Алитоа на место придруженог судије у истом Врховном суду САД 2006. године (користећи право филибастер за спречавање Алитоовог именовања).‍‍

Сенаторка Хилари Клинтон позивала је 2005. године Савезну трговинску комисију (енгл. Federal Trade Commission) да испита скривене сцене секса у широко популарној и контроверзној видео-игрици Grand Theft Auto: San Andreas.‍ Заједно са сенаторима Џоом Либерманом и Еваном Бајом, увела је Акт о заштити породичне забаве (енгл. Family Entertainment Protection Act), намењен да заштити децу од непримерених садржаја који се налазе у видео-игрицама. Клинтонова је 2004. и 2006. године гласала против увођења Федералног амандмана о браку (енгл. Federal Marriage Amendment), који је покушао да забрани истополне бракове.‍‍ (Хилари Клинтон до 2013. године није подржавала истополне бракове.)‍‍

Гледајући да успостави „прогресивну инфраструктуру” у односу на ривале тј. амерички конзервативизам, Клинтонова је одиграла формативну улогу у разговорима који су довели до оснивања бившег „Центра за амерички напредак” (енгл. Center for American Progress), ког је 2003. године основао шеф особља Џон Подеста; он је подељени сарадник који је радио у корист удружења „Грађани за одговорност и етику у Вашинготну” (енгл. Citizens for Responsibility and Ethics in Washington) које је основано 2003. године и — с друге стране — служио као саветник бивше вочдог организације прогресивних медија (енгл. progressive media watchdog organization) „Медији су битни за Америку” (енгл. Media Matters for America) коју је 2004. године основао бивши антагонист Клинтонових, амерички новинар, аутор, писац и конзервативни левичар Дејвид Брок.‍ После избора за Сенат САД 2004. године, Хилари Клинтон је успешно погурала новог вођу сената, демократу Харија Мејсона Рида, да направи сенатски командни центар (тзв. ратну собу) у којој су се управљало дневном разменом политичких порука.‍

Кампања за поновни избор 2006. године

Клинтонова у новембру 2004. године најављује да ће се кандидовати за други сенатски мандат. Лако побеђује демократску номинацију и надјачава опозицију предвођену антиратним активистом Џонатаном Тасинијем.‍ Рани фаворит за републиканску номинацију, вестчестерски окружни тужилац Џинин Ферис Пиро, повукао се из трке после неколико месеци неуспешне и лоше вођене кампање.‍ Евентуални противник Хилари Клинтон на општим изборима био је републикански кандидат Џон Спенсер, бивши градоначелник њујоршког града Јонкерса. Клинтонова побеђује на изборима одржаним 7. новембра 2006. са 67 % гласова у односу на Спенсерових 31 %,‍ освајајући овог пута чак 62 њујоршка округа осим четири преостала у којима није добила већину.‍ У кампањи је потрошила 36 милиона долара на свој поновни избор, више од било ког од кандидата који су учествовали у трци за Сенат САД на изборима 2006. године. Неке демократе су је критиковале јер је потрошила заиста превише новца у кампањи односно такмичењу чији је крајњи исход већ био познат, док су — с друге стране — неке од њених присталица биле забринуте зашто није оставила више новца у фонду за потенцијалну председничку кандидатуру 2008. године.‍ У следећих неколико месеци, Хилари Клинтон је преусмерила око 10 милиона долара свог сенатског фонда према својој председничкој кампањи.‍

Други мандат

Сенаторка Хилари Клинтон слуша како шеф поморских операција, морнарички адмирал Мајк Мален, одговара на питања током свог саслушања пред Одбором Сената САД за оружане снаге

Клинтонова као сенаторка (2006)

Клинтонова се успротивила повећању броја трупа САД у Рату у Ираку 2007. године, и то из војних и домаћих политичких разлога (до следеће године, она је почела да тајно признаје успех који је остварен додатним бројем трупа).‍ У марту исте године, Хилари Клинтон је гласала у корист закона ратне потрошње који је захтевао од председника Буша да почне с повлачењем трупа из Ирака; ово је прошло готово у целости по партијским линијама,‍ али је Буш нешто касније ставио вето. У мају, закон за компромис везано за ратно финансирање — којим су укинути рокови за повлачење, али истовремено и финансирање повезано директно са мерилима и стандардима напретка ирачке владе — прошао је у Сенату САД резултатима гласања 80 напрема 14, што је и председник Џорџ Буш потом потписао; Клинтонова је била једна од оних која је гласала против.‍ Клинтонова је касније одговорила на Извештај Конгресу САД о стању у Ираку (енгл. Report to Congress on the Situation in Iraq), ког је саставио генерал Дејвид Хауел Питрејус септембра 2007. године, и рекла следеће: „Мислим да извештаји које нам пружате захтевају добровољни прекид гледања на исте с неверицом.”‍

У марту 2007. године, као одговор на контроверзе у вези с отпуштањем америчких адвоката (енгл. the dismissal of U.S. Attorneys controversy), Клинтонова је позивала правобраниоца Алберта Р. Гонзалеса да поднесе оставку.‍ Што се тиче високопрофилне свеобухватне, жестоко дискутоване реформе имиграционог закона 2007. године — познатог под пуним именом Реформски акт за сигурне границе, економске могућности и имиграције из 2007. године (енгл. Secure Borders, Economic Opportunity and Immigration Reform Act of 2007) — Клинтонова је дала пар пута глас за одосно гласала је овог пута у корист неког закона; међутим, овај законски акт на крају није прошао (тзв. енгл. cloture није остварен/добијен).‍

Када је финансијска криза из 2007—2008. досегла врхунац кризом ликвидности септембра 2008. године, Хилари Клинтон је подржала усвајање предлаганог Акта о хитној економској стабилизацији америчког финансијског система (енгл. Emergency Economic Stabilization Act of 2008), познатог и као Полсонов план по предлагачу — секретару финансија САД Хенрију Мериту Полсону мл.; тиме је гласала за 700 милијарди долара вредан закон (енгл. Public Law 110-343) којим је покренут „Програм ослобађања од проблематичних актива” (енгл. Troubled Asset Relief Program, TARP), рекавши да се тиме представљају интереси америчког народа. Предлог је прошао у Сенату САД са 74—25.‍

Председничка кампања 2008. године

Главни чланак: Председнички избори у САД 2008.

Клинтонова се припремала за потенцијалну кандидатуру за председницу Сједињених Америчких Држава још од почетка 2003. године.‍ На свом веб-сајту је 20. јануара 2007. године објавила састав експлораторног комитета (истражни одбор) за Изборе за председника САД 2008. наводећи: „Улазим, улазим да победим.”‍ До тада ни једна жена није била номинована за председника односно председницу од стране велике партије. Када је Бил Клинтон постао председник 1993. године, такозвани „слепи фонд” (енгл. blind trust) бива успостављен; априла 2007. Клинтонови су укинули слепи фонд да би се избегла могућност настанка етичких сукоба или политичких „срамоћења” како се Хилари Клинтон упустила у председничку трку.‍ Каснијим изјавама обелодањено је да је пар био „тежак” преко 50 милиона долара,‍ те да су Клинтонови од 2000. године зарадили преко 100 милиона долара (од чега је већи део дошао од Била Клинтона — продајом његових књига, држањем плаћених говора и другим непознатим активностима),‍ што говори да је на кампању 2008. отишла половина, око 50 милиона америчких долара.

Током прве половине 2007. године, Клинтонова је у анкетама добила демократску председничку номинацију тј. имала је највише гласова у односу на остале кандидате своје странке у трци. Тадашњи сенатор Барак Обама из Илиноиса и бивши сенатор Џони Рид „Џон” Едвардс из Северне Каролине били су Клинтонини најјачи конкуренти.‍ Највећа претња њеној кампањи била је њена некадашња подршка Рату у Ираку ком се Барак Обама противио од самог почетка.‍ Клинтонова и Обама су у рекордном року скупили средства за кампање, претичући једно друго у вођству новцем сваког тромесечја.‍

Хилари Клинтон у Њу Хемпширу, септембра 2007. године

Клинтонова води кампању на Аугзбуршком колеџу у Минеаполису (Минесота), два дана пре тзв. „супер уторка 2008.” (3. фебруар односно 5. фебруар 2008. године)

Првих шест држава у демократским анкетама из септембра 2007. године, показало је да је Клинтонова водећи кандидат у свих шест поменутих држава, с тим да се најбилжа борба водила у Ајови и Јужној Каролини. Наредних месеци, националне анкете показале су да је Клинтонова далеко испред осталих демократских конкурената.‍ Она је крајем октобра претрпела редак пораз у кампањи јер је тада имала рекордно лош наступ у демократској дебати против Обаме, Едвардса и других противничких кандидата.‍‍ Обамине поруке за промене почеле су јаче да одјекују Демократским бирачким телом од порука искуства Клинтонове којима је јасно зрачила.‍ Трка тако постаје знатно затегнутија, поготово у поменутој Ајови и Јужној Каролини те Њу Хемпширу, где Клинтонова до децембра 2007. године губи вођство према неколико анкета.‍

У првом гласању одржаном 3. јануара 2008. године, Демократски посланички клуб Ајове (енгл. Iowa Democratic caucuses) ставља Клинтонову на треће место, дакле иза Обаме и Едвардса.‍ Обама следећих дана добија пуну подршку у националним анкетама, од којих све предвиђају његову победу на примарним изборима у Њу Хемпширу.‍ Међутим, на изненађење свих, Клинтонова 8. јануара 2008. у Хемпширу за длаку побеђује Обаму.‍ То је било први пут у америчкој историји да је жена освојила већину и победила на страначким примарним изборима за потребе делегатске селекције.‍ Било је разних објашњења за победу Хилари Клинтон у Њу Хемпширу, али најчешће су била усмерена на њене симпатизере, нарочито жене које је вероватно придобила након што су јој у очима засијале сузе и глас „пукао” док је одговарала на питање једног бирача дан пре избора.‍

У наредних неколико дана, природа такмичења се преломила и све је кренуло у другом смеру. Одређен број ствари које је истакао Бил Клинтон и други сурогати (заменици)‍ — а такође и примедбе Хилари Клинтон везане за Мартина Лутера Кинга и Линдона Бејнса Џонсона‍ —, код многих су доживљене као (намерно или случајно) ограничавање Обаме као расно оријентисаног кандидата или негирање на други начин послерасног значаја и достигнућа његовог кампање.‍ Упркос покушајима како Клинтонове тако и Обаме да се проблем умањи и на крају „стави под тепих” као што се то обично ради, цела ствар резултовала је још већим поларизовањем демократског гласања: Хилари Клинтон губи већину подршке међу Афроамериканцима.‍‍ Губи од Обаме 26. јануара 2008. на страначким примарним изборима у Јужној Каролини, и то маржом два напрема један,‍ тако стварајући напет дуел (Едвардс је недуго након овога испао из игре у целости) за такмичење у преостале двадесет две државе, заказано за петофебруарски „супер уторак”. Бил Клинтон је направио још неколико расних изјава те тако привукао критике за њихове касније уочене импликације у кампањи у Јужној Каролини; Билови наступи (иступи) и улога коју је тада играо чинили су се толико штетним по Клинтонову да је талас њених присталица како унутар кампање тако и ван ње био приморан да каже да бивши председник „треба [мора] да престане [с оним што ради]”.‍ Кампања у Јужној Каролини нанела је Клинтоновој трајну штету, урушивши њену подршку међу демократским естаблишментом и изазвавши Теда Кенедија да почне да пружа веома цењену подршку и одобравање за Обаму.‍

Гласови по савезним државама САД у демократским примарним изборима и посланичким групама, осенчени процентном победом  [љубичасте боје су за Обаму, зелене боје су за Клинтонову; победник по гласовима народа и делегатски победник био је различит у Њу Хемпширу, Невади, Мисурију, Тексасу и Гваму]

У супер уторак, Клинтонова је освојила највеће државе (Калифорнија, Њујорк, Њу Џерзи, Масачусетс итд.), док је Обама освојио више држава;‍ тако су имали готово равномерну расподелу броја гласова народа.‍ Међутим, Обама је добијао више обавезујућих делегата за свој удео у гласовима народа због бољег искоришћавања Демократских пропорционалних правила за доделу бројева / алокацију (енгл. The Democratic proportional allocation rules).‍

Кампања Хилари Клинтон рачунала је на освајање суперуторске номинације и била је неспремна како финансијски тако и логистички на дуже напоре; заостајајући у интернетском прикупљању средстава, Клинтонова је почела да позајмљује новац за своју кампању.‍‍ У оквиру штаба кампање било је континуираних превирања те је Хилари Клинтон извршила неколико кадровских промена у највишим организационим нивоима.‍‍ Обама је фебруара 2008. победио на наредних 11 изборних такмичњеа широм земље, често великим разликама, те је у односу на Клинтонову узео значајно вођство међу демократама тј. обавезујућим делегатима.‍‍ Клинтонова 4. марта 2008. прекида дуг низ пораза победама на изборима у Охају и другим земљама,‍ где је њено критиковање NAFTA-е — великог легата председниковања њеног мужа Била — био кључан али ипак недовољан проблем да би евентуално наштетио у великој мери и изазвао ситуацију близу поразу чиме би се неславни низ наставио.‍ Обама је током кампање доминирао код оних људи из посланичких група односно чланова клубова за које је Хиларина кампања умногоме била неприпремљена и/или неспроведена.‍‍ Обама је добро прошао на примарним изборима за што може захвалити понајвише Афроамериканцима, а затим и младим, факултетски образованим људима, док подршка богатијих, боље ситуираних бирача такође није нимало изостала; Клинтонову су у примару увелико подржали Хиспаноамериканци и старији, факултетски необразовани људи, с тим да су гласови радничке класе бирача белаца — поред претходно поменутих група — били такође међу преовлађујућим.‍‍ Што се тиче делегата, Клинтонова је најбољу наду за победу у номинацијама пронашла у уверавању непривржених, од стране странака именованих а тако и оријентисаних тзв. суперделегата (обавезујући делегати).‍

Клинтонова поздравља трупе САД у војној ваздухопловној бази Босне и Херцеговине у Тузли током посете децембра 1997. године

Клинтонова држи говор у име свог бившег ривала Барака Обаме, током друге вечери Демократске националне конвенције одржане 2008. године у Денверу у америчкој савезној држави Колорадо

Хилари Клинтон је крајем марта признала да су њене изјаве које је често понављала током своје кампање (како је марта 1996. године бежала под непријатељском ватром бивајући гађана снајперима, а све током посете америчким војним трупама у Ваздухопловној војној бази у Тузли у Босни и Херцеговини) биле лаж, што је моментално привукло значајну медијску пажњу и постало атракција.‍ Ова изјава је кулминирала пар дана након самог објављивања, тачније када се појавио снимак дотичног догађаја где се може видети да је Хилари са својом ћерком Челси веома срдачно дочекана на аеродрому, а снајперске ватре јасно је да уопште није било.‍

Хилари Клинтон 22. априла 2008. побеђује на примарним изборима у Пенсилванији и на тај начин успева да своју кампању одржи у животу.‍ 6. маја остварује веома тесну победу у примару у Индијани, што бива попраћено великим поразом у Северној Каролини; овиме Клинтонова остаје без икакве реалне шансе за победу у страначкој номинацији.‍ Она обећава да ће остати у кампањи до краја примарних избора, али престаје да се супротставља Обами; како је један аналитичар то објаснио: „Она би могла да поднесе пораз. Не би могла да поднесе одустајање.”‍ Клинтонова побеђује на неколико преосталих изборних надметања; и заиста, током последња три месеца кампање она осваја већи број делегата, држава и гласова од Обаме, али ово се активирање десило ипак прекасно јер Хилари Клинтон у самој завршници не успева да превазиђе Бараково претходно стечено вођство.‍

Након завршетка примарних избора 3. јуна 2008. године, Обама је стекао довољно делегата да постане претпостављени кандидат (енгл. presumptive nominee).‍ У говору који је одржала пред својим присталицама 7. јуна 2008. године, Клинтонова завршава кампању и признаје пораз исказујући отворену подршку Обами.‍ До краја кампање Клинтонова је освојила 1.640 обавезујућих делегата, а Обама 1.763;‍ у време закључивања и освајања (енгл. clinching), Клинтонова је имала 286 суперделегата, а Обама 395,‍ с тим да су се те бројке измениле на 256 наспрам 438 кад је Обама званично проглашен за победника.‍ Клинтонова и Обама су током номинација добили преко 17 милиона гласова понаособ,‍‍ чиме су обоје оборили пређашњи рекорд.‍ Клинтонова је била прва жена која је била укључена у трку било за примаре или кокусе сваке од држава, чиме је (гледајући рекорд за највише сакупљених гласова и добијених делегата од стране једне жене икада) засенила — и то је битно нагласити: великом разликом —, резултате које је конгрескиња Ширли Анита Сент Хил Крисхолм остварила у својој председничкој кампањи односно на изборима 1972. године.‍ Хилари Клинтон је на Демократској народној конвенцији 2008. године одржала веома страствен говор подржавајући данашњег председника САД Барака Обаму, а током целе јесени 2008. често је учествовала у његовој кампањи која се окончала успешно по демократе: републиканац Џон Мекејн поражен је на општим изборима одржаним 4. новембра 2008. године‍ (резултат је био [69.498.516 + 365] — [59.948.323 + 173] односно 52,93 % — 45,65 % за Барака Обаму). Хиларина кампања завршава се тешко: она запада дубоко у дугове; дуговала је милионе долара спољним добављачима, а 13 милиона долара које је сама уложила у кампању морала је да отпише.‍ Дугове је Хилари Клинтон у коначници отплатила до почетка 2013. године.‍

Државна секретарка САД

Номинација и потврда

Званични портрет Клинтонове као државне секретарке САД, јануара 2009. године

Потпредседник Џо Бајден, председник Барак Обама и државна секретарка Хилари Клинтон приликом званичног објављивања номинација чланова администрације новоизабраног америчког председника Барака Обаме, децембра 2008. године

Средином новембра 2008. године, новоизабрани председник Обама и Клинтонова разговарају о могућности њеног служења као америчке државне секретарке у његовој администрацији.‍ У почетку је била незаинтересована, али је 20. новембра 2008. рекла Обами да ће прихватити позив.‍‍ Председник Барак Обама 1. децембра 2008. званично номинује Хилари Клинтон за позицију државне секретарке.‍ Клинтонова је рекла да не жели да напусти Сенат САД, али да ће јој нова позиција представљати „тешку и узбудљиву авантуру”.‍ У оквиру номинације и да би се ублажила опасност од сукоба интереса, Бил Клинтон је одлучио да ће прихватити неколико услова и ограничења у погледу својих текућих активности и напора за привлачење финансијера за Фондацију Вилијама Џ. Клинтона (енгл. William J. Clinton Foundation) и Клинтонову глобалну иницијативу (енгл. Clinton Global Initiative).‍

Именовање је захтевало примену механизма тзв. Кваке Саксби (енгл. Saxbe fix) познатог и као „враћање плата” (енгл. salary rollback),‍ уведеног и законом озваниченог децембра 2008. године.‍ Саслушања за потврђивање пред Комитетом за иностране односе Сената САД (енгл. United States Senate Committee on Foreign Relations) почела су 13. јануара 2009. године, недељу дана пред Обамину инагурацију; два дана касније, комитет је гласао и било је 16—1 за одобравање службе Хилари Клинтон.‍ У том тренутку, њен јавни рејтинг је досегао 65 %, највишу тачку од Левински скандала.‍ 21. јануара 2009. године Сенат САД у пуном саставу изгласава Клинтонову 94—2.‍ Заклетву државне секретарке и иступање из Сената САД обавила је исти дан.‍ Постала је прва бивша прва дама у служби у Кабинету Сједињених Америчких Држава.‍

Клинтонова полаже заклетву као америчка државна секретарка испред суткиње Кетрин Оберли, док Бил Клинтон држи Библију

Прва половина мандата

Новоизабрана америчка државна секретарка Хилари Родам Клинтон стиже у Стејт департмент, јануара 2009. године

Клинтонова већ прве дане новог мандата троши обављајући десетине телефонских разговора са светским лидерима, указујући да америчка спољна политика мења правац: „Много је проблема које треба да решимо.”‍ Почиње се залагати за већу улогу Сједиињених Америчких Држава у глобалним економским питањима и истиче већу потребу за дипломатском присутношћу САД у свету, посебно у Ираку где је министарство одбране спроводило дипломатске мисије.‍ Клинтонова најављује најамбициозније од својих департментских реформи — Четворогодишњи преглед дипломатије и развоја (енгл. Quadrennial Diplomacy and Development Review) — којим се успостављају конкретни циљеви за дипломатске мисије Стејт департмента у иностранству; обликован је по узору на сличан пројекат стратешке анализе — документ војне доктрине САД под именом Четворогодишњи преглед одбране (енгл. Quadrennial Defense Review) из 1997. године, који је дошао из министарства одбране и с којим је Хилари Клинтон била упозната док је радила у Одбору Сената САД за оружане снаге (енгл. U.S. Senate Committee on Armed Services).‍ Прва проведба те реформа било је издавање првог новог четворогодишњег прегледа крајем 2010. године, а позивао је на то да се САД води кроз „грађанску снагу” као исплатив начин да се одговори на међународне изазове и ублаже кризе.‍ Такође је позивао на институционализацију циљева за оснаживање жена широм света и давање већих права свим женама.‍ Клинтонова је током свог мандата заговарала увођење штедњака у све земље у развитку, како би се подстицала чишћа и више еколошки прихватљива припрема хране и смањили штетни ефекти дима и опасности које за жене може да носи кување на обичној ватри.‍

Секретарка Клинтонова и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров са симболичким „дугметом за рестартовање” (Женева, 6. март 2009. г.)

Клинтонова се рукује са Лавровом пре њихових разговора у Русији (Москва, 18. март 2010. г.)

У затвореној дебати везано за Рат у Авганистану током 2009. године, Клинтонова се сложила са препорукама војске за „максимално повећање броја трупа” (предлог војске је било слање додатних 40.000 трупа, и то без јавног рока за повлачење); надвладала је противљење тадашњег потпредседника Џозефа Бајдена, али је на крају подржала Обамин план по ком је договорено слање додатних 30.000 трупа и стављање целе операције у оквире распореда за евентуално повлачење (овај план је био одређена врста компромиса).‍‍

Марта 2009. године, Клинтонова представља министру иностраних послова Руске Федерације Сергеју Лаврову „дугме за рестартовање” које симболизује амерички покушај обнове веза с Русијом, на чијем је челу нови председник Дмитриј Медведев.‍‍ Фотооп је остао запамћен по погрешном превођењу на руски. Политика, која је постала позната као „Руски ресет” (енгл. Russian reset), доводи до побољшавања односа с Русијом у више области, али су односи поново знатно погоршани по повратку Владимира Путина на председничку позицију 2012. године.‍ Октобра 2009. године, на путу до Швајцарске, Клинтонова интервенише у последњи час и спасава потписивање историјског Турско-јерменског споразума, којим се успостављају дипломатски односи и граница између два већ дуго времена непријатељска народа.‍‍ У Пакистану се ангажује у неколико необичних набуситих разговора са студентима, домаћинима ток-шоуа, становништвом и племенским старешинама, а све покушавајући да поврати стару пакистанску слику о САД.‍‍ Почев од 2010. године, Клинтонова се залаже за режим дипломатске изолације и међународних санкција против Ирана, у настојању да изнуди смањивање обима нуклеарног програма те земље; то ће на крају довести до настанка мултинационалног Заједничког свеобухватног плана деловања (енгл. Joint Comprehensive Plan of Action,
JCPOA; перс. [BARJAM] برنامه جامع اقدام مشترک, برجام), међународног договора потписаног 2015. године и познатог и под скраћеним именом: Ирански договор (енгл. Iran deal).‍‍‍

Секретарка на одласку из Еквадора, јула 2010. године

Клинтонова и Обама изградили су добар радни однос, без борбе за (пре)власт; Клинтонова је била тимски играч администрације коју је бранила у иностранству и од спољних утицаја, а била је пажљива да којим случајем нити она нити њен муж не засене председника у било ком прегледу.‍‍ Клинтонова је формирала савез са секретаром одбране Гејтсом с којим је делила већину стратешких мишљења,‍ те Обаминим националним безбедносним тимом како би било што мање несугласица унутар администрације, што је пре неретко био случај.‍ Клинтонова и Обама су приступили спољној политици као увелико не-идеолошкој, прагматичној вежби.‍ Она се с њим састајала једном недељно, али нису имали близак свакодневни однос какав су имали поједини бивши државни секретари са својим председницима;‍ штавише, поједине кључне области политике држане су унутар оквира Беле куће и Пентагона.‍‍ И поред тога, председник Обама је имао поверења у Клинтонине методе и деловања.‍

Клинтонова поздравља чланове службе у Ваздухопловној бази Андерсен, октобра 2010. године

У великом припремљеном говору, Клинтонова је јануара 2010. године дефинисала аналогије између Гвоздене завесе и слободног и неслободног интернета.‍ Кинески званичници су реаговали негативно, а говор је привукао велику медијску пажњу како је она била први високи сениорски амерички званичник који је јасно дефинисао интернет као кључни елемент америчке спољне политике.‍ Јула 2010. године, секретарка Клинтонова посетила је Кореју, Вијетнам, Пакистан и Авганистан, све за време трајања припрема за тридесетпрвојулско венчање њене ћерке Челси, што је такође било попраћено великом медијском пажњом.‍ Улагала је напоре при санирању штете настале када је Викиликс крајем новембра 2010. године објавио поверљиве садржаје Стејт департмента (енгл. United States diplomatic cables leak — „Цурење у дипломатским депешама Сједињених Држава”), који су укључивали непримерене изјаве и оцене америчких и страних дипломата о појединим спољнополитичким партнерима, што је опет изазвало много велику медијску пажњу.‍

Друга половина мандата

Хилари Клинтон 2011. године

Египатски протести из 2011. године проузроковали су спољнополитичку кризу и поставили највећи изазов за америчку администрацију до тада.‍ Јавни одговор Клинтонове еволуира од оцене да је влада Хоснија Мубарака „стабилна”, преко становишта да је „мирни прелазак [на] владу са демократским учешћем неопходан”, све до осуде насиља над демонстрантима.‍‍ Обама се ослањао на Клинтонине савете, организацију и везе са кадровима у закулисном одговору на развој дешавања.‍ Како се Арапско пролеће ширило регионом, Клинтонова је била на челу америчког одговора за који је признала да је каткада био контрадикторан: подржавао је неке режиме док је — с друге стране, међутим — понекад подржавао демонстранте против истих тих или других режима.‍

Конференција на којој се дискутовала НАТО интервенција у Либији (Лондон, 29. март 2011. г.)

Када је избио Грађански рат у Либији, Клинтонова је променила свој став и почела је да се залаже за америчку војну интервенцију, уз сагласност са америчком амбасадоркињом при Уједињеним нацијама Сузаном Елизабет Рајс те саветницом за националну безбедност Самантом Пауер, што је била кључна прекретница у превазилажењу противљења унутрашње администрације и министра одбране Гејтса, саветника за безбедност Томаса Донилона и саветника за борбу против тероризма Џона Бренана; овиме Клинтонова добија пуну подршку и одобравање Уједињених нација и Арапа за војну интервенцију у Либији 2011. године.‍‍‍ Бивша секретарка Клинтонова посведочила је Конгресу САД да администрација није морала да чека конгресну ауторизацију за своју војну интервенцију у Либији или било какве одлуке везане за овај проблем,‍‍ упркос томе што су конгресмени (чланови обеју партија) указивали на то да би администрација овиме директно кршила донесену Резолуцију о војним силама (енгл. War Powers Resolution) и што је правни саветник из Стејт департмента сугерисао исто када је лимит резолуције од 60 дана за неауторизоване ратове прошао (поглед који је преовладавао током правне дебате унутар администрације Барака Обаме).‍‍‍‍ Неколико месеци касније, она је везано за војну операцију у Либији изјавила да су Сједињене Америчке Државе још увек 25 % удаљене од излаза, иако је Министарство правде САД рекло 1980. године да је толико дуготрајна акција захтевала конгресну ауторизацију.‍ 2011. године, и Министарство правде и Министарство одбране САД супротставили су се ставу Стејт департмента о ратним силама, а Стејт департмент је потом захтевао (али никада није добио) експресну конгресну ауторизацију.‍‍ Касније је коришћењем америчких савезника и онога што је назвала „савезом моћи” (енгл. convening power — досл. „сазивање снага”) настојала да одржи побуњенике Либије уједињим, а они су на крају збацили Гадафијев режим.‍‍ Последица грађанског рата вођеног у Либији било је пропадање државе (енгл. failed state),‍ а вештина интервенције и тумачења онога што се догодило након тога постаће предмет знатне расправе.‍‍‍

Током априла 2011. године и унутрашњих разматрања саветника председника из најужег круга да ли да нареде Специјалним снагама Ратне морнарице САД (енгл. U.S. special Navy SEALS forces) да спроведу рацију у Пакистану ради проналаска Осаме бин Ладена, Клинтонова је била једна од оних који су подржавали спровођење рације, говорећи да долазак до вође Ал Каиде бин Ладена има превагу над ризицима које би евентуална рација донела за Сједињене Америчке Државе у смислу нарушавања добрих односа са Пакистаном што би се засигурно вратило као бумеранг.‍‍ По завршетку мисије која је резултовала смрћу бин Ладена 2. маја 2011. године, Клинтонова је одиграла кључну улогу у одлуци администрације да се не објаве фотографије мртвог лидера терористичке организације Ал Каиде.‍ Током затворених расправа у вези са дешавањима у Ираку 2011. године, Клинтонова се залагала за задржавање преосталих снага које су бројале и до 10.000—20.000 америчких трупа у тој земљи; све ове трупе су на крају повучене, након што су преговори за ревизију Споразума о статусу америчко-ирачких снага (енгл. U.S.–Iraq Status of Forces Agreement) пропали.‍‍

Хилари Клинтон долази у Бурму као део њене историјске посете децембра 2011. године тој земљи

Секретарка Хилари Клинтон састаје се 2011. године са бурманском (мјанмарском) демократском лидерком Аун Сан Су Ћи, с којом разговара о демократским реформама у тадашњој Бурми које су спровођене у периоду од 2011. до 2015. године

У говору пред Саветом Уједињених нација за људска права (енгл. United Nations Human Rights Council), Клинтонова је рекла да су „геј права људска права” те да би Сједињене Америчке Државе требало да заговарају права хомосексуалаца и њихову правну заштиту у иностранству.‍ У истом периоду, опозиција унутрашње администрације која се директно односила на председника Обаму је превазиђена, а Клинтонова је тада организовала и прву посету државног секретара Бурми од 1955. године, како би се упознала са бурманским лидерима као и опозиционом лидерком Аун Сан Су Ћи, при чему је тражила да се подрже Бурманске демократске реформе 2011—2015. године (тада 2011. г.).‍‍ Она је том прилико рекла да ће 21. век бити „век америчког Пацифика”;‍ ова декларација била је део „окретања ка Азији”, које се заговарало током деловања тадашње Обамине администрације, и то у склопу пројекта под именом „Источноазијска спољна политика администрације Барака Обаме” (енгл. East Asian foreign policy of the Barack Obama administration).‍

Током Сиријског грађанског рата, Клинтонина и Обамина администрација у почетку су желеле да увере сиријског председника Башара ел Асада да се ангажује у демонстрације народа и спроведе реформе, али када је насиље власти порасло у октобру 2011. године — позивале су га на одрицање власти.‍ Администрација се придружила једном броју савезничких земаља у пружању несмртоносне помоћи побуњеницима (који су се супротстављали Асадовој влади), као и хуманитарним групама које су радиле у Сирији.‍ Средином 2012. године, Клинтонова заједно са директором Ције Дејвидом Питрејусом предлаже да појачају опозицију наоружавањем и обучавањем детаљно проверених група сиријских побуњеника, али је предлог одбијен од стране Беле куће која није желела да буде директно умешана у сукобе и која је страховала да би екстремисти сакривени међу побуњеницима могли да окрену оружје на другу страну и тако изазову још већи хаос.‍‍

Хилари Клинтон је децембра 2012. године хоспитализована на неколико дана због лечења крвних угрушака у њеном левом попречном венском синусу.‍ Њени доктори открили су угрушак током наставка прегледа за потрес мозга који је претрпела када се онесвестила и пала три недеље пре, а након чега је развила и тешку дехидрацију од вирусне цревне болести стечене током путовања по Европи.‍‍ Угрушак који није узроковао никакве тренутне неуролошке повреде, лечен је антикоагулантским третманима, а Клинтонини доктори накнадно су рекли да се она потпуно опоравила.‍‍‍

Генералне теме

Током времена проведеног у кабинету, а како је поновила и у свом завршном говору којим је мандат закључен, Клинтонова посматра „снагу разума” (енгл. smart power — долс. „паметна снага” тј. „моћ памети”) као стратегију за вођство САД и одржавање вредности — у свету различитих претњи, ослабљене централне власти и све више битних невладиних појединаца — уз комбиновање војне „жестоке силе” (енгл. hard power — долс. „тешка снага” тј. „моћ јачине”) са капацитетима дипломатије и америчке „меке силе” (енгл. soft power — долс. „мека снага” тј. „моћ деликатности”) у циљу развијања глобалне економије, добијања помоћи за развој, унапређивања технологије, подстицања креативности и заговарања људских права,‍‍‍ чиме се бенефити остварују у сваком аспекту. Као таква, Хилари Клинтон је постала прва државна секретарка која је методично имплементирала приступ „снаге разума”.‍ У расправама о употреби војне силе, она је уопштено говорећи била један од радикалнијих и „јастребовски” (енгл. (war) hawk[ish] — „(ратни) јастреб”, „(ратно)јастребовски”)‍ настројених гласова администрације.‍‍‍ Августа 2011. године је поздравила мултинационалну војну интервенцију у Либији која је била у току, као и првобитни амерички одговор у погледу Грађанског рата у Сирији, као примере примењене „снаге разума”.‍

Клинтонова је знатно повећала употребу друштвених медија у круговима Стејт департмента, отварајући званични Фејсбук и Твитер налог; намера је била да се објављују важна обавештења и да се оствари комуникација грађана других земаља с њиховим владама vis-à-vis.‍‍

У превирањима на Средњем истоку, Хилари Клинтон је нарочито видела прилику да унапреди једну од централних тема свог мандата, а то је залагање за оснаживање и добробит жена и девојака широм света.‍ Осим тога, у формулацији која је постала позната као Хилари доктрина (енгл. The Hillary Doctrine), она женска права сматра критичним за америчке безбедносне интересе, због везе између (1) нивоа насиља над женама и неравноправности полова унутар државе са (2) нестабилности и изазовима осигуравања међународне државне безбедности.‍‍ Све у свему, као резултат Клинтониних поступака и наступа произашао је тренд да жене широм света у то доба проналазе више могућности, а у неким случајевима и да се осећају много безбедније.‍

Клинтонова је посетила 112 држава током свог мандата, чиме је постала „најпропутованији” државни секретар‍‍ (у вези с овим, магазин Тајм је написао како је „Хиларина издржљивост легендарна”).‍‍ Била је први државни секретар односно секретарка која је посетила земље као што су Того и Источни Тимор, а при томе се држала става да је „у [овом] виртуелном добу посета лицем-у-лице важнија него икад”.‍ Већ у марту 2011. исказала је мишљење да није заинтересована за други мандат како ће Обама да буде поново изабран на изборима 2012. године;‍ децембра 2012. године, Обама је након што је поново изабран, номиновао новог секретара Џона Керија да буде наследник Хилари Клинтон.‍ Последњи дан на функцији државне секретарке јој је био 1. фебруар 2013. године.‍ Након одласка с фунцкије, аналитичари су коментарисали њен мандат и оценили га као неуспешан: речено је да није донео никакве дипломатске продоре на које би она могла да стави свој потпис као што је то био случај с неким другим државним секретарима који су дотад одслужили своје,‍‍ али истакнут је и њен фокус на циљевима за које је веровала да су мање опипљивог карактера али да ће имати више трајне и касније видљиве ефекте.‍

Напад у Бенгазију и уследела саслушања

Секретарка Клинтонова говори на достојанственом преносу посмртних остатака амбасадора Кристофера Стивенса и још три Американца из Либије у ВБ Ендруз, у част Американцима који су дали своје животе у служби својој земљи (Мериленд, 14. септембар 2012. г.)

Председник Обама и секретарка Клинтонова одају почаст жртвама напада у Бенгазију на свечаној церемонији преноса посмртних остатака убијених Американаца

11. септембра 2012. године извршен је напад на америчку дипломатску мисију у Бенгазију (Либија), што доводи до смрти америчког амбасадора Џона Кристофера „Криса” Стивенса и још три Американца. Напад, питања везана за безбедност америчког конзулата и различита објашњења о том догађају која су дали званични администрације по смиривању ситуације о томе шта се и како се десило постали су политички спор и велика контроверза у Сједињеним Америчким Државама.‍ Клинтонова је 15. октобра 2012. рекла да су у питању безбедносни пропусти, а различита објашњења истог догађаја оправдала је неизбежним подизањем тзв. ратне магле (енгл. fog of war; нем. Nebel des Krieges) и настанка конфузије после догађаја овакве природе.‍‍

Томас Рив „Том” Пикеринг и Мајкл Глен „Мајк” Мален водили су истрагу, а 19. децембра 2012. издају свој извештај о овом догађају. У извештају оштро критикују званичнике Стејт департмента у Вашингтону због игнорисања захтева за више стражара и безбедносне надоградње, као и за неспособност прилагођавања сигурносних процедура окружењу погоршане сигурности.‍ То је фокусирало критике на Биро за дипломатску безбедност (енгл. Bureau of Diplomatic Security) и Биро за блискоисточна питања (енгл. Bureau of Near Eastern Affairs); четири званичника Стејт департмента — од којих је један и помоћник државне секретарке — били су смењени са својих позиција као последица неизвршавања дужности на прави начин.‍ Клинтонова је рекла да прихвата закључак извештаја и да су промене за имплементирање предложених препорука у току.‍

Хилари Клинтон је о Нападу у Бенгазију дала свој исказ двама одборима за инострана питања Конгреса САД, 23. јануара 2013. године. Бранила је своје потезе које је повлачила као одговор на инцидент, док је — и даље прихватајући формалну одговорност — рекла да није имала неку директну улогу у посебним разговорима вођеним пре напада, а што се тиче сигурности конзулата.‍ Републиканци су јој у Конгресу САД оспоравали неколико тврдњи по више тачки, на што је понекад реаговала љутито или емоционално. Један овакав пример је реакција Клинтонове након упорног испитивања републиканца Рона Џонсона о томе да ли је администрација водила погрешне „теме разговора” после напада, када је Клинтонова одговорила загрејано и љутито, а њена реплика је веома често цитирана:

„ Уз дужно поштовање, чињеница је да имамо четири мртва Американца. Да ли је то због протеста или је то због момака који су одлучили једне ноћи да прошетају и одлуче да убију неколико Американаца? На крају крајева, у чему је разлика? Наш је посао да схватимо шта се догодило и учинимо све што можемо да спречимо да се тако нешто икада понови, сенаторе.‍‍ ”

Датотека:Hillary Clinton Testimony to House Select Committee on Benghazi.png

Клинтонова сведочи пред Одабраним одбором Дома САД за Нападе у Бенгазију

Обавештајна комисија Дома САД (енгл. United States House Permanent Select Committee on Intelligence) издала је новембра 2014. године извештај у ком је закључено да није било кршења правила у одговору администрације на напад.‍

Одабрани одбор Дома САД о догађајима који окружују терористички Напад у Бенгазију из 2012. године (енгл. The United States House Select Committee on Events Surrounding the 2012 Terrorist Attack in Benghazi) оформљен је маја 2014. године и спровео је неке веома дуге истраге околности контроверзног догађаја. Мотивације одбора преиспитивао је Лидер већине Дома САД Кевин Макарти, а ово се тицало питања о ономе шта су републиканци постигли у Конгресу САД; после догађаја и саслушања Клинтонове, њен рејтинг у спровођеним анкетама почео је да показује све мање вредности.‍ Хилари Клинтон је сведочила 22. октобра 2015. године у целодневном и ноћном поступку саслушања пред одбором.‍‍ Саслушања су садржала много подгрејаних надговарања између чланова одбора и Клинтонове, али и међу самим члановима одбора који се нису могли усагласити.‍ Кллинтонову су многи видели као такву да је „неокрзнута” изашла са саслушања, понајвише зато што су медији њено наступање оценили и доживели као мирно и сусдржано те непоколебљиво када није било мирно, с тим да је одбор виђен у сасвим другом светлу: чланови су постављали дуга, „вијугава”, понављајућа питања, што је испало као класично филмско извештачено испитивање.‍

Имејл контроверза

Контроверза се јавила у марту 2015. године, када је генерални инспектор Стејт департмента открио да је Клинтонова ексклузивно користила личне имејл налоге за невладине, приватно одржаване сервере — уместо налога који се одржавају серверима федералне владе — и то када је проводила званични посао током свог мандата државне секретарке. Неки експерти, званичници, чланови Конгреса САД те други политички противници, тврдили су да је њена употреба приватног софтверског система размене порука и приватног сервера нарушавала протоколе Стејт департмента и друге процедуре, као што су оне одређене федералним законима и регулативама које управљају потребама чувања списа и докумената у архивама.

Стејт департмент је близу 2.100 имејлова на Клинтонином серверу ретроактивно означио поверљивим, иако ниједан од ових имејлова није био означен као такав у време када је послат. За 65 имејлова откривено је да садрже информације које су сврстане у категорију тајна (енгл. secret), док је више од 20 садржавало информације класификоване као најстрожа тајна (енгл. top secret); остатак је садржавао поверљиве (енгл. confidential) информације.‍‍‍‍‍ Департмент је дао саопштење како 22 имејла нису објављена јер садрже информације које се сматрају превише поверљивим за јавност.‍

Међутим, генерални инспектор обавештајне заједнице писао је Конгресу САД како би рекао да су неки од имејлова „садржали поверљиве информације Стејт департмента када су настали”.‍ У заједничком саопштењу објављеном 15. јула 2015. године, генерални инспектор Стејт департмента и генерални инспектор обавештајне заједнице рекли су да су личним прегледом имејлова пронашли информације које су биле поверљиве при слању, што је тако остало и до њихове истраге, те да „никада није требало да се преносе путем неповерљивог личног система”.‍ Такође је речено да несумњиво те тајне никада није требало да се чувају ван сигурних владиних рачунарских система.‍ Клинтонова је током неколико месеци говорила да није држала никакве поверљиве информације на приватном серверу који је поставила у своју кућу.‍

Владина политика, поново исказана у уговору о поверљивости података који је Клинтонова потписала као део добијања своје безбедносне дозволе, каже да осетљиве информације могу да се сматрају поверљивим чак и ако нису означене као такве.‍ Након подизања оптужби да су неки имејлови у питању спадали у такозвану категорију „рођених поверљивима”, започета је ФБИ-јева истрага о томе колико поверљиве информације су се налазиле на Клинтонином серверу.‍‍‍‍‍ Маја 2016. године, генерални инспектор Стејт департмента критиковао је њену употребу приватног имејл сервера док је била државна секретарка изјавивши да није тражила дозволу за коришћење, а чак и да јесте — дозвола јој опет не би била дата.‍

Контроверза је изникла у позадини Клинтонине председничке кампање за изборе 2016. године и саслушања одбора у вези немилих догађаја у Бенгазију.‍‍

4. фебруара 2016. године откривено је да су бивши државни секретар Колин Пауел те помоћници бивше државне секретарке Кондолизе Рајс такође имали имејлове на својим личним серверима који су касније добили обележје строго поверљивог садржаја.‍‍

Фондација Клинтонових и држање говора

Бивша секретарка Хилари Клинтон држи говор у Дипломатском центру САД, септембра 2014. године

Када је Хилари Клинтон напустила Стејт департмент, она по први пут постаје приватно лице после тридесет година.‍ 2013. године се заједно са ћерком придружује мужу у раду са фондацијом која носи име Фондација Била, Хилари и Челси Клинтон (енгл. Bill, Hillary & Chelsea Clinton Foundation).‍ Овде се фокусира на напоре развоја у раном детињству, укључујући се у иницијативу под именом Сувише мали за неуспех (енгл. Too Small to Fail) те 600 милиона долара вредну иницијативу која је требало да подстакне упис девојака у средње школе широм света и коју је предводила бивша аустралијска премијерка Џулија Ајлин Гилард.‍‍

Хилари Клинтон је такође водила пројекат Нема плафона: Пројекат пуног учешћа (енгл. No Ceilings: The Full Participation Project), у ком је учествовала партнерска Фондација Бил и Мелинда Гејтс (енгл. Bill and Melinda Gates Foundation) и у ком су се прикупљали и проучавали подаци о напредовању жена и девојака широм света још од времена конференције у Пекингу 1995. године;‍ у извештају из марта 2015. године, речено је следеће: „Никад није било бољег времена у историји да се роди као жена... (...) ... ови подацу показују само колико далеко морамо још да идемо.”‍ Фондација је почела прихватати нове донације од страних влада, што је престало да се ради док је Клинтонова била у служби државне секретарке.‍

Клинтонова почиње са радом на другом издању својих мемоара те држи говоре у круговима где бива плаћена.‍ Прима 200.000—225.000 долара по једном ангажману, често стајајући испред фирми са Вол стрита или говорећи на пословним конвенцијама.‍‍ И даље држи неке неплаћене говоре у име фондације.‍ За петнаест протеклих месеци гледајући март 2015. године као последњи, Клинтонова је само од својих говора зарадила преко 11 милиона долара, а ако се ту укључе и говори њеног мужа Била Клинтона — сума се пење на преко чак 25 милиона долара.‍ У укупном периоду од 2007. до 2014. године Клинтонови су зарадили скоро 141 милион долара, платили су око 56 милиона за федералне и државне порезе, те донирали око 15 милиона у хуманитарне сврхе.‍ Тежина Хилари Клинтон у 2015. години процењије се на 30 милиона долара, односно 45—43 милиона са богатством њеног мужа Била.‍

Клинтонова подноси оставку у фондацијском одбору априла 2015. године, када започиње своју председницчку кампању, а због тога фондација одлучује да ће прихватати нове стране владине донације од само шест западњачких нација.‍

Председничка кампања 2016. године

Главни чланак: Председнички избори у САД 2016.

Клинтонова говори на председничком форуму „Браун и Блек” (енгл. Brown & Black Presidential Forum) у Ајови, 11. јануара 2016. године

Хилари Клинтон је 12. априла 2015. године званично објавила своју кандидатуру за Председничке изборе у Сједињеним Америчким Државама 2016. године.‍ Већ је све било спремно за покретање кампање, укључујући широку мрежу донатора и искусних оперативаца, затим одборе за политичке акције — као што су „Спремни за Хилари” (енгл. Ready for Hillary) и „Америчка акција за приоритете” (енгл. Priorities USA Action) —, те друге неопходне инфраструктуре.‍ Седиште за вођење кампање смештено је у њујоршки боро Бруклин.‍ Циљеви Хиларине кампање укључују повећање доходака за средњу класу, успостављање универзалног предшколског образовања и чињење истог више доступним, те унапређивање Акта о доступној нези (енгл. [Patient Protection and] Affordable Care Act).‍‍ У почетку сматрана превисоким фаворитом за победу на демократским номинацијама,‍ Клинтонова се суочила са неочекивано великим изазовом који је пред њу поставио демократскосоцијалистички сенатор Бернард „Берни” Сандерс из Вермонта, чији је дугогодишњи став против утицаја корпорација и богатих у америчкој политици одјекнуо испливавањем великог броја незадовољног грађанства узнемиреног ефектима неуравнотежености дохода у Сједињеним Америчким Државама, и који се косио са Клинтониним везама са Вол стрита.‍‍

Хилари у Филаделфији, 20. априла 2016. године

У америчкој савезној држави Ајови у периоду од 26. до 29. јануара 2016. године спроведена је анкета како би се одредили кандидати за Демократску и Републиканску странку САД. Везано за демократе, подаци показују да је Клинтонова изнад Бернарда Сандерса са 45 % наспрам 42 %, док бивши гувернер Мериленда Мартин О’Мали има само три процента. Код републиканаца, подаци анкете говоре да Доналд Трамп ужива подршку 28 % гласова клуба посланика, наспрам 23 % за Теда Круза, 15 % којих је припало сенатору Марку Рубију са Флориде, те 10 % гласова које је добио бивши неурохирург Бен Карсон.‍‍

На почетку такмичења односно страначким изборима (тзв. сезона примара), на демократском кокусу у Ајови одржаном 1. фебруара 2016. године, Клинтонова побеђује најтеснијом победом у демократским кокусима које је ова савезна земља икада имала: разлика је била само две десетине процента, а губитник све више популарни Берни Сандерс.‍‍‍‍‍ Ово је Хилари Клинтон учинило првом женом која је победила на ајовском избору за клуб посланика.‍ На првим примарним изборима, одржаним 9. фебруара 2016. године у Њу Хемпширу, Клинтонова губи на важном гласању од Бернија Сандерса, и то огромном разликом.‍‍ Међутим, иако је потпуно уништена ако се у обзир узму гласови народа (за разлику од 8. јануара 2008. године када јој је Хемпшир дао велику наду, када је за длаку — на изненађење свих — победила Обаму), Клинтонова ипак — захваљујући суперделегатима — из њухемпширске битке не излази као губитник; на крају, она добија исти број делегата као и Сандерс.‍ Сандерс је био растућа претња на следећем такмичењу, кокусу у америчкој савезној држави Невади одржаном 20. фебруара 2016. године,‍ али Клинтонова је — потпомогнута вођењем кампање последњих дана међу радницима казина — успела да победи петопостотном разликом.‍ Ово је попраћено веома убедљивом победом која је уследела седам дана после, у Јужној Каролини; Сандерс је изгубио резултатом 73,5 % — 26 %.‍‍‍‍‍ Ове две последње победе стабилизовале су кампању Хилари Клинтон и показале да су превирања у руководству која су наштетила покушају из 2008. године сада успешно избегнута.‍

1. марта 2016. године одржан је „супер уторак”. Хилари Клинтон је остварила победу у седам од једанаест држава, укључујући низ доминантних победа на југу САД (као што је Јужна Каролина), с тим да су победе дошле захваљујући великом броју Афроамериканаца; остварена је и значајна предност у делегатима у односу на Бернија Сандерса.‍ Ово вођство у броју делегата одржано је и у уследелим изборним такмичењима неколико следећих седмица, са доследним обрасцем током године у коме Сандерс пролази боље међу млађим, ’бељим’, руралнијим и либералнијим гласачима те у државама у којима се страначки избори односно квалификовање на истим омогућава и независним кандидатима, док Клинтонова углавном добија подршку од старије и разноврсније гласачке популације те у државама у којима на страначким изборима учествују искључиво регистроване демократе.‍‍‍

До 6. јуна 2016. године, освојила је довољно загарантованих делегата и подржавајућих суперделегата да би је медији прогласили ’претпостављеним кандидатом’ (енгл. presumptive nominee).‍ Следећег дана, Клинтонова је постала прва жена која је стекла статус претпостављеног кандидата за велику америчку политичку партију.‍

Политичке позиције

Лого кампање Хилари Клинтон за 2016. годину

Неколико организација покушало је да „измери” политичку позицију Хилари Клинтон у политичком спектру и научним методама, користећи њене гласове из Сената САД. Студије Националног часописа (енгл. National Journal) које су убзир узимале гласове прозивки, Клинтонову су прогласиле 30. у политичком спектру, у односу на Сенат САД у то време, где је скала таква да број 1 означава најлибералнијег сенатора, а број 100 оног најконзервативнијег.‍ Каснија истраживања која је спровео Национални часопис поставила су Хилари Клинтон на 32. место за најлибералнијег сенатора 2006. године и 16. место за најлибералнијег сенатора 2007. године.‍ 2004. године — анализом политичких научника Џошуе Д. Клинтона са Универзитета Принстон те Сајмона Џекмана и Дага Риверса са Универзитета Станфорд — дошло се до закључка да је Клинтонова 6, 7. или 8. најлибералнији сенатор односно сенаторка.‍ Алманах америчке политике (енгл. The Almanac of American Politics), уредника Мајкла Д. Бароуна и Ричарда Е. Коена, оцењује Клинтонине гласове од 2003. до 2006. године као либералне или конзервативне, са највишим рејтингом од 100 и то у три области: економска, социјална и страна. Оцене израђене да представе просек за четири године биле су следеће: економска област = 75 либералност, 23 конзервативност; социјална област = 83 либералност, 6 конзервативност; страна област = 66 либералност, 30 конзервативност; укупан просек: 75 либералност, 20 конзервативност.‍

Многе организације такође су покушале да дају новије процене за Клинтонову, када је она 2015. године поново ушла у изборну политику. Према њеним наведеним позицијама од 1990-их до данас, непрофитна америчка организација „О проблемима” (енгл. On the Issues) окарактерисала је Хилари Клинтон као „либерала левице”, на дводимензионалној мрежи социјалних и економских идеологија.‍ Организација „Краудпак” (енгл. Crowdpac), која се бави сакупљањем података о доприносима у кампањама, добијеним гласовима и одржаним говорима, Клинтоновој је дала рејтинг од 6,5Л, на једнодимензионалној скали са највећом левом вредношћу од 10Л (најлибералнији) и највећом десном вредношћу 10К (најконзервативнији).‍ „Политички компас” (енгл. Political Compass), који за циљ има осликавање идеолошких процена сагледавајући ширу слику од оне на којој се америчка политика углавном базира, Клинтонине политичке позиције везано за председнички изборни циклус 2016. године на дводимензионалној мрежи оценио је са +7,0 (на скали економске политике која иде од −10 на левој страни до +10 на десној), те са +4,0 (на скали ауторитативности која иде од либертаријанског −10 до ауторитативног +10).‍

Интернационалне интересне групе су такође истраживале политичку позицију Клинтонове те су на основу тога колико добро су се гласови из Сената САД поклапали са позицијама поједине групе и за Клинтонову дали одређене резултате. 2008. године закључили су да је она, у целој својој политичкој каријери до тада, имала „квоцијент либералности” од 90 % у односу на Американце за демократску акцију (енгл. Americans for Democratic Action),‍ те 8 % у односу на Америчку конзервативну унију (енгл. American Conservative Union).‍

У Галуповој анкети проведеној маја 2005. године, 54 % испитаника сматрало је Клинтонову либералном, 30 % сматрало ју је умереном, а 9 % је било становишта да је Хилари Клинтон конзервативна.‍

Књижевна дела и други радови

Хилари Клинтон (2011)

Хилари Клинтон (2012)

Као прва дама Сједињених Америчких Држава, Клинтонова је од 1995. до 2000. године имала своју колумну у недељним дистрибутивним синдикатским новинама под називом Talking It Over.‍ Ту се фокусирала на своја искуства и искуства жена, деце и породица које је упознала на својим путовањима кроз свет.‍

Хилари Клинтон је 1996. године представила своју визију за децу Америке у књизи It Takes a Village: And Other Lessons Children Teach Us. Књига је доспела на бестселер листу часописа Њујорк тајмса, а Клинтонова 1997. године добија награду Греми за Најбољи албум изговорених речи (енгл. Grammy Award for Best Spoken Word Album) за књигу снимљену у аудио-формату.‍

Остале књиге које је објавила док је била прва дама укључују дела као што су: Dear Socks, Dear Buddy: Kids' Letters to the First Pets (1998) и An Invitation to the White House: At Home with History (2000). Књигу за децу под називом Beatrice's Goat написала је 2001. године.‍

Клинтонова 2003. године у књизи Living History објављује аутобиографију на 562 странице, за што јој је издавач Simon & Schuster платио скоро па рекордних 8 милиона долара, и то само као аванс.‍ Књига је моментално оборила рекорд продаје за нефикцијски рад, у првих недељу дана;‍ за месец дана након публикације продало се више од милион примерака,‍ а књига је преведена на 12 страних језика.‍ Аудио-снимак књиге донео је Хилари Клинтон другу номинацију за награду Греми у истој категорији као и за It Takes a Village: And Other Lessons Children Teach Us из 1996. односно 1997. године када је освојила награду.‍

Клинтонова је 2014. године објавила своје друге по реду мемоаре — Hard Choices — чија је тематика усредсређена на време њеног мандата државне секретарке. Продала је око 250.000 копија.‍

Културна и политичка слика

Преко 100 књига или научних радова написано је од стране или о Хилари Родам Клинтон, из много перспектива. Анкета из 2006. године коју је спровео The New York Observer, разоткрила је „виртуелну индустрију кућне радиности” која је производила „антиклинтонску литературу”,‍ коју је покретао Regnery Publishing заједно с другим конзервативистичким издавачким кућама;‍ наслови као што су Madame Hillary: The Dark Road to the White House, Hillary's Scheme: Inside the Next Clinton's Ruthless Agenda to Take the White House и Can She Be Stopped? : Hillary Clinton Will Be the Next President of the United States Unless... истичу се међу гомилом сличних садржаја који проналазе све негативно у раду бивше америчке секретарке. Књиге које су Клинтонову хвалиле нису се продавале ни близу као претходно поменуте‍ (не укључујући мемоаре које је писала она или њен муж). Када је ушла у трку за Сенат САД 2000. године, ниче велики број донаторских група — као што је то „Спасимо наш сенат” (енгл. Save Our Senate)‍ или „Хитни одбор за заустављање Хилари Родам Клинтон” (енгл. Emergency Committee to Stop Hillary Rodham Clinton)‍ — којима је било у циљу да онемогуће Хилари Клинтон у њеном деловању.‍ Амерички новинар и писац Дон Ван Ната млађи пронашао је да су републиканске и конзервативистичке групе гледале на Клинтонову као на позданог „бугимена” (енгл. bogeyman) ког ће помињати у писмима о прикупљањима средстава,‍ у рангу са Тедом Кенедијем и еквивалентно са демократским и либералистичким жалбама у којима се помиње и „каља” републиканац Њутон Лерој „Њут” Гингрич.‍

Хилари Клинтон је такође била представљана у медијима и популарној култури из широког спектра различитих перспектива. Писац Њујорк тајмса Тод Пурдум је 1995. године окарактеризовао Клинтонову као Роршахов тест,‍ а процена је одјекнула у то време захваљујући феминистичкој активисткињи и списатељки Бети Фридан која је рекла: „Покривеност Хилари Клинтон је масивни Роршахов тест еволуције жене у нашем друштву.”‍ Клинтонова је била предмет многих сатиричких пародија у вези са шоуом Saturday Night Live, њеним почетком као прве даме; она се у шоу-програму појавила лично, 2008. и 2015. године, како би се „суочила” са својим допелгенгерима лице-у-лице.‍‍

Клинтонова је радила у Адвокатској фирми „Роуз дуг временски период, 15 година; њена професионална каријера и политичко ангажовање условили су стварање позорнице за реакције јавности на њен „мандат” прве даме

Клинтонова је често описивана у популарним медијима као поларизујућа личност, док су неки пак били дијаметрално супротног мишљења.‍ Професорка политичких наука Валери Сулфаро на Универзитету Џејмс Медисон у својој студији из 2007. године користила је анкете „термометра осећаја” настале према Студијама америчких националних избора (енгл. American National Election Studies) којима се мери степен мишљења о политичким личности; такве анкете током година Хилари Родам у улози прве даме потврђују „конвенционално схватање да Хилари Клинтон јесте поларизујућа фигура”, са додатим увидом да је „утицај према гђи Клинтон као првој дами тежио [ка томе] да буде [или] веома позитиван или веома негативан, са прилично константном једном четвртином испитаника која се осећала амбивалентно или неутрално”.‍ Професор политичких наука са сандијешког Универзитета Калифорнија Гари Јакобсон, у својој студији партизанске поларизације (енгл. partisan polarization) из 2006. године, показао је да у анкетама спровођеним у једној по једној држави рејтинзи одобравања посла државних сенатора односно тада сенаторке Клинтонове имају четврту највећу партизанску разлику од било ког сенатора, са 50 постотном поинт разликом у одобравању између њујоршких демократа и републиканаца.‍

Професорка политичких наука Барбара Барел са Северноилиноиског универзитета у својој студији из 2000. године показала је да је Клинтонина галупска пожељност према бројевима који су се налазили у анкетама оштро дуж партизанских линија током њеног времена у улози прве даме, са 70 % до 90 % демократа који је углавном виде као пожељну те само 20 % до 40 % републиканаца који су били истог становишта.‍ Професор политичких наука Чарлс Френклин са Универзитета Висконсин-Медисон анализирао је њену евиденцију рејтинга пожељности наспрам непожељности у анкетама јавног мишљења; пронашао је да је било више варијација у истима током периода Клинтонове као прве даме и година проведених искључиво у овој улози него у времену и годинама које је провела као америчка сенаторка.‍ Године проведене у Сенату САД одражавале су рејтинге пожељности са износима који су се вртели око 50 %, док су рејтинзи непожељности били у средњем интервалу за износ 40 %; Френклин је напоменуо следеће: „Ова оштра раздвојеност је, наравно, једно од више широко виђених обележја аспеката јавне слике сенаторке Клинтон.”‍ Професор историје Гил Трој са Универзитета Макгил назвао је своју биографију Хилари Клинтон из 2006. године Хилари Родам Клинтон: Поларизујућа прва дама (енгл. Hillary Rodham Clinton: Polarizing First Lady) и написао је да је после кампање из 1992. године „Клинтонова била поларизујућа фигура, са 42 посто [јавности] која је говорила да она долази ближе њиховом стилу и вредностима него претходне прве даме и 41 посто несагласних [оних који се с овим претходним нису слагали]”.‍ Трој је накнадно написао да је Хилари Клинтон „била јединствено контроверзна и контрадикторна од кад се први пут појавила на екрану националног радара 1992.”‍ и да је она „наизменично фасцинирала, оптерећивала, опчињавала и запрепашћивала Американце”.‍

Рејтинзи пожељности и непожељности Хилари Клинтон добијени помоћу галупских анкета из периода 1992—2016;‍ рејтинзи је приказују као контроверзну прву даму чија популарност опада након промашаја са „Хиларикером” и расте после Левински скандала; мишљење о њој је уско подељено током њене сенатске кампање из 2000. године, благо позитивно током времена проведеног на положају сенаторке, а потом поново уско подељено током њене председничке кампање из 2008. године; као државна секретарка уживала је широко распрострањено одобравање, пре каснијег неминовног поринућа које је било све израженије како се њен мандат ближио крају те потом и падања њених рејтинга на најниже вредности икада јер је била поново виђена у светлу председничке кандидаткиње‍

Барелине студије откриле су да су жене конзистентно давале Клинтоновој рејтинг пожељности већи него мушкарци, и то за око 10 посто поена током њених година у улози прве даме.‍ Јакобсонова студија пронашла је позитивну корелацију међу свим сенаторима женског пола и партизанскополаризованог одговора.‍ Професорка Карин Вазби Андерсон са одсека за комуникације на Универзитету државе Колорадо описује позицију прве даме као „праву локацију” (енгл. site) за америчку женскост, једну већ направљену за симболичко преговарање женског идентитета.‍ Тачније, Андерсонова наводи да је постојала културолошка пристрасност према традиоционалним првим дамама и културолошка прохибиција против модерних првих дама; до времена Клинтонове, позиција прве даме постала је поприште хетерогености и парадокса.‍ Барелова — као и биографи Џеф Герт и Дон Ван Ната млађи — истиче да је Клинтонова досегла своје највише нивое рејтинга одобравања као прва дама крајем 1998. године: не за професионална или политичка достигнућа ње саме, већ за виђење као жртве веома јавне невере свог мужа.‍‍ Професорка на комуникацијама Кетлин Хал Џејмисон са Универзитета Пенсилванија видела је Хилари Клинтон као савршен егземплар за двоструку обавезаност (енгл. double bind), где јој је било веома тешко да живи и у свету каријере и за породицу истовремено, али је без обзира на то ипак „постала сурогат на ком смо ми пројектовали своје ставове о особинама које су се некада сматрале некомпатибилнима”, што је даље довело до тога да се она често нађе у различитим „безизлазним ситуацијама” где је била осуђена на пораз (енгл. no-win situations).‍ Медијске студије професорка Лисе Бернс са Квинипијачког универзитета откриле су да је допринос штампе често обликовао Клинтонову као примерак модерне професионалне запослене мајке и као политичког уљеза заинтересованог за узурпирање власти [само] за себе.‍ Професорка енглеског језика Шарлот Темплин са Индијанаполиског универзитета показала је да су политичке карикатуристе користиле разне врсте стереотипа — као што је замена полова, радикални феминистички емаскулатор и жена које муж жели да се кутарише — да портретирају Хилари Клинтон као такву да крши родне норме полова.‍

Бочни профил Хилари Родам Клинтон, 2009. године

Када је почела да улази у ране фазе своје председничке кампање за 2008. годину, магазин Тајм је на својој насловници објавио слику Хилари Клинтон у крупном плану, са два квадратића за одабир између „Волим је” (енгл. Love Her) и „Мрзим је” (енгл. Hate Her);‍ с друге стране, магазин Mother Jones насловио је свој профил Хилари „Харпи, Херој, Јерес: Хилари” (енгл. Harpy, Hero, Heretic: Hillary).‍ Демократски нетрутс активисти доследно су давали Хилари веома ниске рејтинге у анкетама њима пожељних кандидата,‍ док су опет неке конзервативне личности — као што су Брус Бартлет и Кристофер Руди — проглашавале председниковање Хилари Клинтон не тако лошим на крају крајева.‍‍ Насловница часописа The American Conservative из октобра 2007. године насловљена је „Последњи атоми снаге Хиларине мржње” (енгл. The Waning Power of Hillary Hate).‍ До децембра 2007. године, професорка комуникација Џејмисон посматрала је и уочила да су постојале велике количине мизогиније о Клинтоновој свеприсутне на интернету,‍ све до укључивања Фејсбука и других сајтова посвећеним осликавању Клинтонове у светлу у коме се она сексуално понижава.‍ Она је истакла, као одговор на широко распрострањене коментаре на „смех Клинтонове”,‍ следеће: „Ми знамо да постоји језик којим се осуђује женски говор који не постоји за мушки говор. Називамо говор жене крештавим и пискавим. А смех Хилари Клинтон био је описиван као кокодакање [гакање].”‍ Епитет кучка — који се приписивао Клинтоновој још од њених дана прве даме и који се могао видети код Карин Вазби Андерсон као алатка за сузбијање, против жена у америчкој политици‍ — извинуо се нарочито током кампање и поготово на интернету (с тим да ни конвенционални медији нису били искључени).‍ Пратећи Клинтонин „момент гушења” (енгл. choked up moment) и повезане инциденте у залету за њухемпишрски примар јануара 2008. године, и Њујорк тајмс и Њузвик открили су да се улога пола у кампањи померила у национални политички дискурс.‍‍ Уредник (сада бивши) Њузвика Џон Елис Мичам сумирао је однос између Клинтонове и америчке јавности рекавши да су догађаји из Њу Хемпшира „... чудну истину изнели на светло [дана]: иако је Хилари Родам Клинтон била на периферији или у средини националног живота деценијама... (...) ... једна је од најпрепознатљивијих али најмање схваћених личности у Америчкој политици”.‍‍

Хилари Клинтон 2015. године

Када је постала државна секретарка, њена слика у очима америчке јавности чинило се да се драматично побољшава; Хилари Родам Клинтон постаје једна од високо поштованих светских личности.‍‍ Добијала је доследно високе рејтинге одобравања (до 2011. године, када је њена каријера била на врхунцу, не рачунајући период Левински скандала)‍ с тим да су њени рејтинзи (не)пожељности током 2010. и 2011. године били највиши за једну активну, национално проминентну америчку политичку фигуру.‍‍ Интернет мим из 2012. године под именом Текстови од Хилари (енгл. Texts from Hillary) базирао се на слици Клинтонове која седи у војном авиону носећи наочале и користећи мобилни телефон са замишљеним примаоцима и садржајима њених текстуалних порука. Виралну популарност је стекао међу млађим, технички стручнијим пратиоцима политике.‍‍ Клинтонова је настојала да објасни своју популарност говорећи почетком 2012. године како „... постоји одређена доследност између онога што је она и што ради...” и како „... мисли да су људи коначно рекли: ’Дакле, знаш, сада [некако] успевам да допрем до ње.’ ”.‍ Хилари Клинтон је наставила са добрим резултатима у „Галуповој анкети за најцењенијег мушкарца и жену” (енгл. Gallup's most admired man and woman poll), а у 2015. години Американци су је назвали „најцењенијом женом” за рекордни четрнаести пут директно и двадесети пут свеукупно гледајући.‍ Њени рејтинзи пожељности опали су, међутим, након што је напустила уред и поново почела да се у очима јавности трансформише у лик партизанске политике.‍ До септембра 2015. године, с њеном председничком кампањом за 2016. иза угла и преплављеношћу вестима и извештавањима која се тичу употребе њеног приватног имејла у Стејт департменту, Клинтонини рејтинзи „пропадају” на нивое који се могу сматрати њеним најнижим нивоима популарности икада.‍ Током вођења кампање за 2016. годину рекла је: „Радим јогу, имам дуге шетње, волим да се дружим са својим псима.” Када је реч о музици, Хилари Клинтон каже: „Некако сам особа 1960-их.”‍ Током 2016. године, потврдила је следеће: „Ја нисам природни политичар, у случају да нисте приметили.”‍‍ Новинарка Индира А. Р. Лакшманан, која је увелико пратила Клинтонову и као председничку кандидаткињу и као државну секретарку, верује да је Клинтонина персона била готово у потпуности различита у ове две улоге те да упркос томе што дефинитивно има политичке вештине које су потребне једном функционеру — „очигледно, међутим, нешто се изгледа деси Клинтоновој када је задатак питати људе да гласају за њу”.‍

Занимљивости

• Није села за волан аутомобила од 1996. до 2014. године.‍‍‍‍‍‍
• Њени другари из средње школе дали су јој у младости епитет „особа која ће вероватно успети у животу”.‍
• Ставља љути табаско сос на све што једе, па чак и салату.‍‍‍‍‍
• Када је имала 12 година, послала је писмо Наси, упитавши како да постане астронаут, а они су јој одговорили да не примају жене.‍‍‍
• Свог мачка који се зове Socks (срп. досл. „чарапе”), држала је на узици и није му дозвољавала да напушта имање Беле куће док је Бил био председник.‍‍
• Када је завршила службену посету Јемену као државна секретарка, улазивши у авион спотакла се и пала.‍‍‍
• Док је држала говор 2014. године у Вегасу, маскирана жена ју је гађала ципелом, али се она измакла и није била погођена (слично „ескиважи” бившег председника Џорџа В. Буша).‍‍‍‍

Изборна историја

Избори за Сенат САД у Њујорку 2000.
Странка		Кандидат	Гласови	%	± %
	Демократска	Хилари Родам Клинтон	3.747.310	55,3	Н/Д
	Републиканска	Рик Лазио	2.915.730	43,0	Н/Д

Избори за Сенат САД у Њујорку 2006.
Странка		Кандидат	Гласови	%	± %
	Демократска	Хилари Родам Клинтон	3.008.428	67,0	+11,7
	Републиканска	Џон Спенсер	1.392.189	31,0	−12,0

Галерија

• 
  Хилари Родам Клинтон на инаугуралном балу
  (1993)
• 
  Хилари Клинтон игра Нинтендо игрицу Game Boy на лету из Остина за Вашингтон
  (6. април 1993)
• 
  Гувернер Хаваја Бен Кајетано дочекује Клинтонову која стиже на комемеморацију поводом 50. годишњице II светског рата
  (ВВБ Хикам, 1. септембар 1995)
• 
  Прва дама Хилари Родам Клинтон обраћа се стотинама америчких војника у ВВБ Сото Кано поводом њихових напора уложених за санирање штете урагана „Мич”
  (Хондурас, 19. новембар 1998)
• 
  Хилари Родам Клинтон „неслужбено” одевена
  (7. април 1999)
• 
  Председничка кандидаткиња држи говор у конгресном центру поводом предстојећих избора на којима ће изгубити
  (Џорџија, 30. јануар 2008)
• 
  Америчка секретарка Клинтонова за округлим столом у Амбасади САД у ратом уздрманом Кабулу
  (Авганистан, 19. новембар 2009)
• 
  Клинтонова и еквадорски председник Рафаел Кореа ишчекују прес-конференцију
  (Кито, 8. јун 2010)
• 
  Хилари Клинтон као секретарка у посети Бурми и познатој пагоди Шведагон
  (2. децембар 2011)
• 
  Секретарка слеће у Пном Пен поводом регионалних конференција и билатералних састанака
  (Камбоџа, 11. јул 2012)
• 
  Хилари Клинтон као освајачица награде Чатам хаус у посети тој установи
  (11. октобар 2013)
• 
  Италијански дипломата и амбасадор УАЕ Ђорђо Стараче са Хилари Родам Клинтон
  (29. децембар 2014)
• 
  Клинтонова започиње с кампањом за нове председничке изборе
  (Ајова, 14. април 2015)
• 
  Форум Браун-ен-блек у Шезлоу аудиторијуму на Универзитету Дрејк, где је Клинтонова недавно држала говор
  (Ајова, 11. јануар 2016)
• 
  „Хилари за Америку” (енгл. Hillary for America), мото Клинтонине кампање за председничке изборе 2016. године

---

• 
  Хилари и Џеферсон Бил Клинтон плешу на позорници
  (Бела кућа, јануар 1997)
• 
  Адвокатска фирма „Роуз” у Литл Року, где је Хилари Клинтон провела много времена радећи као адвокатица
  (Арканзас, 14. новембар 2008)
• 
  Секретарка Клинтонова церемонијално полаже заклетву поред потпредседника Бајдена те бившег председника Била, ћерке Челси и мајке Дороти
  (Стејт департмент, Вашингтон; 2. фебруар 2009)
• 
  Секретарка у посети Израелу поново пали вечну ватру и полаже венац у Меморијалном центру сећања (Јад Вашем)
  (Јерусалим, 3. март 2009)
• 
  Секретарка у посети Мумбајском конзулату током догађаја у Кристалној дворани луксузног хотела „Таџ палата”
  (Мумбај, Индија; 19. јул 2009)
• 
  Хилари Клинтон као државна секретарка поред америчког председника Барака Обаме и индијског министра спољних послова Соманахалија Кришне
  (Стејт департмент, Вашингтон; 3. јун 2010)
• 
  Хилари Клинтон са Мишел Обамом на додели награде IWOC — за охрабривање жена — у Стејт департменту
  (Вашингтон, 8. март 2012)
• 
  Секретарка Клинтонова поред саудијског министра одбране Салмана бин Абдулазиза
  (Стејт департмент, Вашингтон; 12. април 2012)

---

• 
  Карикатура Хилари Клинтон
  (Ранан Лури, 2000)
• 
  Лутка Хилари Клинтон која је представља као нацисту
  (антиратне демонстрације у Вашингтону, 15. септембар 2000)
• 
  Пољски стрип објављен на Polandball-у пред посету државне секретарке Куковим Острвима, када је влада имала проблема с превозом — била су доступна само три ес-ју-вија, па су се возила позајмљивала од грађана
  (17. август 2012)
• 
  Ружа имена Хилари прва дама (енгл. Rosa 'Hillary First Lady')
  [Louis Laperrière 1995 (France)]
• Секретарка Хилари Родам Клинтон преноси ЛГБТ заједници поруку „Сутра ће бити боље” (у просторијама Стејт департмента у Вашингтону, 19. септембар 2010)

Референце

Цитирана библиографија

Allen, Jonathan; Parnes, Amie (2014). HRC: State Secrets and the Rebirth of Hillary Clinton. New York: Crown Publishers. ISBN 0-8041-3675-0. 

Balz, Dan; Johnson, Haynes (2009). The Battle for America, 2008: The Story of an Extraordinary Election. New York: Viking Penguin. ISBN 0-670-02111-3. 

Bernstein, Carl (2007). A Woman in Charge: The Life of Hillary Rodham Clinton. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 0-375-40766-9. 

Brock, David (1996). The Seduction of Hillary Rodham. New York: Free Press. ISBN 0-684-83451-0. 

Brower, Kate A. (2015). The Residence: Inside the Private World of The White House. New York: Harper[Collins]. ISBN 0-06-230519-0. 

Burns, Lisa M. (2008). First Ladies and the Fourth Estate: Press Framing of Presidential Wives. DeKalb, Illinois: Northern Illinois University Press. ISBN 0-87580-391-1. 

Gerth, Jeff; Van Natta, Don Jr. (2007). Her Way: The Hopes and Ambitions of Hillary Rodham Clinton. New York: Little, Brown and Company. ISBN 0-316-01742-6. 

Ghattas, Kim (2013). The Secretary: A Journey with Hillary Clinton from Beirut to the Heart of American Power. New York: Times Books. ISBN 0-8050-9511-X. 

Heilemann, John; Halperin, Mark (2010). Game Change: Obama and the Clintons, McCain and Palin, and the Race of a Lifetime. New York: HarperCollins. ISBN 0-06-173363-6. 

Hudson, Valerie M.; Leidl, Patricia (2015). The Hillary Doctrine: Sex & American Foreign Policy. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-16492-0. 

Kornblut, Anne E. (2009). Notes from the Cracked Ceiling: Hillary Clinton, Sarah Palin, and What It Will Take for a Woman to Win. New York: Crown Books. ISBN 0-307-46425-3. 

Maraniss, David (1995). First in His Class: A Biography of Bill Clinton. New York: Simon & Schuster. ISBN 0-671-87109-9. 

Morris, Roger (1996). Partners in Power: The Clintons and Their America. New York: Henry Holt [and Company]. ISBN 0-8050-2804-8. 

Olson, Barbara (1999). Hell to Pay: The Unfolding Story of Hillary Rodham Clinton. Washington: Regnery Publishing. ISBN 0-89526-197-9. 

Rodham Clinton, Hillary (2003). Living History. New York: Simon & Schuster. ISBN 0-7432-2224-5. 

Troy, Gil (2006). Hillary Rodham Clinton: Polarizing First Lady. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 0-7006-1488-5. 

Литература

• Clinton, Bill (2004). My Life [Bill Clinton's autobiography]. Alfred A. Knopf [Knopf Publishing Group]. 
• Gergen, David (2000). Eyewitness to Power: The Essence of Leadership Nixon to Clinton. Simon & Schuster. 
• Graff, Henry Franklin (2002). The Presidents: A Reference History. Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-31226-2. 
• Lindsay, Rae (2001). The Presidents' First Ladies. Gilmour House. ISBN 978-0-9653753-3-7. 
• Milton, Joyce (1999). The First Partner: Hillary Rodham Clinton. William Morrow and Company. ISBN 978-0-688-15501-8. 
• Postrel, Virginia (2004). The Substance of Style: How the Rise of Aesthetic Value Is Remaking Commerce, Culture, and Consciousness. HarperCollins. ISBN 978-0-06-093385-2. 
• Rashid, Ahmed (2002). Taliban: Islam, Oil and the New Great Game in Central Asia. I.B. Tauris. ISBN 978-1-86064-830-4. 
• Smith, Sally B. (2007). For Love of Politics: Inside the Clinton White House. Random House. ISBN 978-1-4000-6324-6. 

Спољашње везе

• (језик: енглески) Campaign website
• (језик: енглески) Office of Hillary Rodham Clinton
• (језик: енглески) Former Secretary of State Hillary Rodham Clinton: 2009 to 2013
• (језик: енглески) White House biography of former First Lady Hillary Rodham Clinton
• (језик: енглески) Clinton Foundation
• (језик: енглески) Hillary Rodham Clinton на сајту Curlie
• (језик: енглески) Official Presidential Launch Speech (45:40) — 13/06/2015; Roosevelt Island, NYC, NY на сајту YouTube

• (језик: српски) РТРС: „Хилари Клинтон признала: Ми смо створили Ал Каиду” (видео, 3. 1. 2012)
• (језик: српски) Српске новине: „Четири услова Хилари Клинтон за награду Србији” (26. 10. 2012)
• (језик: српски) Цеопом истина: „Напад на Јужни ток као налог Хилари Клинтон” (Ненад Поповић, 17. 10. 2013)
• (језик: српски) Црвене беретке: „Зорана Михајловић позвала Хилари Клинтон у Србију” (12. 3. 2015)
• (језик: српски) Политика: „Хилари Клинтон у Србији не би критиковали због брисања мејлова” (17. 3. 2015)