Epska poezija
| Književnost |
|---|
 |
| Glavni oblici |
| Žanrovi |
| Mediji |
| Tehnike |
| Istorija i spiskovi |
| Rasprava |
Epska poezija ili epika izražava kazivanje o nekom događaju, zbivanju ili ličnosti. Epsko pevanje je nastalo iz potrebe da se prikaže i proslavi neka ličnost ili događaj. To su obično bili ratni sukobi i ratnički podvizi, pa se ta vrsta epika naziva junačka pesma. Ep od antičko grčkog epos (ἔπος [epos]) u značenju reč, pripovest, najveća epska forma. Oblikovan je u visokom stilu, odabranim stihom (heksametar, aleksandrinac). Razvio se u staroj Grčkoj i spada u najstarija književna dela koja su se očuvala do danas.[1] U nastanku epa važnu ulogu su imali mit i legenda, drevne priče o precima, herojima, postanku sveta i života, otkriću znanja koja su bila od velikog značaja za zajednicu i koje su se generacijama prenosile. Ep je nastao od mitske i istorijske građe koja je bila podređena opštem načelu idealizacije epske prošlosti. Obično ep je ispričan kroz dela nekog heroja koji prolazi kroz iskušenja i avanture i mora da donese presudne odluke. Neki epovi su "tradicionalni", tj. direktno odslikavaju iskustva naroda; drugi su sastavljeni od pesnika zbog nekog nacionalnog ili religijskog cilja.
Pripovedanje u epu se odvija u trećem licu. Pripovedač se stavlja u poziciju nepristrasnog i objektivnog posmatrača koji ima uvid u celinu zbivanja. Pripovedanje se odlikuje epskom širinom, ono je podrobno, postupno, prekidano digresijama, epizodama, epskim ponavljanjima. Osnovna tehnika u pričanju je retardacija – usporavanje radnje, odlaganje njenog ishoda. Događaji se hronološki nižu jedan za drugim. Međutim, pojedinim epizodama se posvećuje posebna pažnja i skreće se sa glavnog toka. Razlog za to je nastojanje epskog pripovedača da ništa što je navedeno u pesmi ne ostane nejasno i neoblikovano do kraja. Ep ima svoju ustaljenu unutrašnju strukturu. Na početku je uvod u kome se slušaoci obaveštavaju o predmetu epa. Na početku je data invokacija, molba upućena muzama, boginjama pevanja da pomognu da se poduhvat uspešno dovede do kraja. Zatim sledi argumentum, u kome se iznosi sadržaj epa. Za njim nastupa pripovedanje o središnjim događajima.
Druga vrsta epske poezije je epilion, kratka narativna pesma sa romantičnom ili mitološkom temom. Termin, koji znači „mali ep”, počeo je da se koristi u devetnaestom veku. To se pre svega odnosi na eruditske, kraće heksametarske pesme helenističkog perioda i slične radove nastale u Rimu od doba neoterike. U manjoj meri, taj termin uključuje i neke pesme engleske renesanse, posebno one koje su pod uticajem Ovidija.[2] Najpoznatiji primer klasičnog epiliona je možda Katulus 64.
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Reč ep potiče od latinske reči epicus, koja i sama potiče od starogrčkog prideva ἐπικός (epikos), od ἔπος (epos),[3] „reč, priča, pesma“.[4]
U starogrčkom se 'ep' mogao odnositi na svu poeziju u daktilskom heksametru (epea), koja uključuje ne samo Homerovu već i poeziju mudrosti Hesioda, iskaze Delfijskog proročišta i čudne teološke stihove koji se pripisuju Orfeju. Kasnija tradicija je, međutim, ograničila termin 'epski' na herojski ep, kako je opisano u ovom članku.
Pregled[uredi | uredi izvor]
Primarne epove, poput Homerovih, koji su nastali su pre izuma pisanja, komponovali su autori koji su koristili složene retoričke i metričke sheme pomoću kojih su mogli da zapamte epove u skladu sa prihvaćenom tradicijom i da dodaju epski sadržaj u svojim predstavama. Kasniji pisci poput Vergilija, Apolonija Rodoskog, Dantea, Kamosa i Miltona usvojili su i prilagodili Homerov stil i tematiku, ali su isto tako koristili sopstvene pristupe.
Najstariji priznati ep je Ep o Gilgamešu (oko 2500–1300. p. n. e.), koji je zabeležen u drevnom Sumeru za vreme Neosumerskog carstva. Ta poema detaljno opisuje podvige Gilgameša, kralja Uruka. Iako je priznat kao istorijska ličnost, Gilgameš, predstavljen u epu, u velikoj meri je legendarna ili mitska ličnost.[5]
Najduži napisani ep je staroindijska Mahabharata (oko 3. veka p. n. e. - 3. vek),[6] koja se sastoji od 100.000 šloka ili preko 200.000 stihova (svaka šloka je dvostih), kao i dugih proznih odlomaka, tako da je sa oko 1,8 miliona reči otprilike dvostruko duža od Šahname, četiri puta duža od Ramajane i otprilike deset puta dužina Ilijade i Odiseje zajedno.[7][8][9]
Poznati primeri epske poezije su sumerski Ep o Gilgamešu, drevna indijska Mahabarata i Ramajana, tamilski Silapatikaram, persijski Šahnameh, starogrčka Odiseja i Ilijada, Vergilijeva Eneida, staroengleski Beovulf, Danteova Božanska komedija, finska Kalevala, estonski Kalevipoeg, nemački Nibelungenlied, francuska Pesma o Rolanu, španska Pesma o Sidu, portugalske Luzijade, jermenski Daredevils iz Sasouna i Izgubljeni raj Džona Miltona. Epske pesme modernog doba obuhvataju Omeros Dereka Valkota i Pan Tadeuš Adama Mikieviča. Paterson Vilijama Karlosa Vilijamsa objavljen u pet tomova od 1946. do 1958. godine, delom je inspirisan drugim modernim epom, Kantos Ezre Pounda.[10]
Epski žanr[uredi | uredi izvor]
Epika je široko definisan žanr, koji pripoveda u kontinuiranom narativu život i dela herojske ili mitološke osobe ili grupe osoba. Najpoznatiji starogrčki epovi su Ilijada i Odiseja; na zapadu: Saga o Nibelunzima; i na Istoku: Mahabharata, Ramajana i Šahnama. Ova dela se obično navode kao primeri primarnih epova.
Kako je život postajao složeniji, i ratnički događaji su se dešavali sve češće, istaknuti pojedinci upečatljiviji kao ratnici i predstavnici naroda, razvijala se i epska poezija. Vremenom dolazi ciklizacije pesama, okupljanja oko nekog događaja (Kosovski boj), ličnosti (Kraljević Marko) ili pojave (hajduci, uskoci). Pesme sa istom ili srodnom tematikom bile su u početku labavo povezane, ali vremenom dolazi do čvršćeg okupljanja i uspostavljanja hronološkog poretka. Ako se u tom trenutku pojavi obdareni pojedinac, on će ciklus ili više ciklusa objediniti u veću celinu — ep. Naša narodna epska poezija došla je do stepena ciklizacije i tu se zaustavio njen razvitak.
Epika teži da zabeleži istorijsko pamćenje naroda i da na tom pamćenju zasnuje veru u budućnost. Junaci prošlosti ili savremenosti su bili primeri i uzori. Epsko pevanje junake i heroje posmatra pre svega kao borce za slobodu ili pravdu, kao ljude zaokupljene borbom i podvizima.
Klasični epovi[uredi | uredi izvor]
Do danas su očuvani odlomci "Epa o Gilgamešu", napisan na glinenim tablicama u Sumeru oko 2000. godine p. n. e. To je priča o traganju ratnika Gilgameša za istinom i večnim životom. Najraniji epovi, potpuno drugačijeg duha, pisani su u staroj Grčkoj i pripisuju se pesniku Homeru. Reč je Ilijadi i Odiseji - delima od izuzetne važnosti. Homerski epovi su zasnovani na nekoliko priča - delom mitskih, delom istorijskih. Govorile su o poreklu, toku i posledicama desetogodišnjeg Trojanskog rata. Ilijada se bavi samo jednom epizodom koja se odigrala pred kraj rata. Ahil, najveći grčki ratnik, se posvađa sa Agamemnonom i duri se u svom šatoru, odbijajući da se bori. Ratna sreća se okreće protiv Grka i Ahilov bliski prijatelj Patrokle biva pogubljen. Razbesneli Ahil se zato vraća na bojno polje, bori se protiv Trojanaca i ubija najstrašnijeg trojanskog ratnika, princa Hektora. "Odiseja" govori o Odisejevim putovanjima i avanturama dok se on vraća kući nakon pada Troje. Među mnogim epizodama, tu su i Odisejeva borba da pobegne od jednookog kiklopa - Polifema, susret sa čarobnicom Kirkom koja pretvara sve njegove saputnike u svinje, kao i iscenirana bitka u kojoj on ubija sve udvarače koji su opsedali njegovu ženu, Penelopu.
Šest ili više vekova nakon Homera, Rimljani su postali gospodari Sredozemlja. Međutim, zadržala se grčka kultura i Rimljani su verovali da su oni potomci trojanskog junaka Eneje. Upravo zato je najveći rimski pesnik Vergilije napisao ep o Eneju, "Eneidu". Ovaj ep prati Homerovu tradiciju, gde se bogovi, ovog puta rimski, mešaju u poslove ljudi. Vetrovi, koje šalje boginja Junona, odvlače sa kursa heroja lutalicu, ali ga štiti njena majka Venera. On doživi brodolom blizu Kartagine, gde boginja Venera natera kraljicu Dido da se zaljubi u njega. Glavni bog, Jupiter naredi da Enej ispuni svoju sudbinu i napusti Kartaginu, a Dido, čije je srce slomljeno, ubija se. Nakon posete podzemnom svetu, Enej se iskrcava u Italiju i doživljava niz bitaka i avantura. Konačno, ženi se ćerkom kralja Latijuma. To obezbeđuje Rimu carsku sudbinu.
Epovi klasičnog grčko-rimskog sveta su imali trajan uticaj na zapadnjačku kulturu i poslužili su kao inspiracija za mnoge pesme, drame, opere, slike i skulpture.
Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]
- Među najstarije epove spadaju indijski epovi "Mahabharata" i "Ramajana", napisani u 2. veku p. n. e.
- Prvi engleski ep je anglo-saksonski ep "Beovulf" iz 7. veka n.e, u kome Beovulf ubija zmaja.
- U čuvene srednjovekovne hrišćanske epove se ubrajaju "Sid" - ep o jednom španskom heroju, ep "Pesma o Rolanu", u kome francuski junaci Rolan i Oliver daju svoje živote da bi sačuvali zaštitnicu vojske cara Karla Velikog.
- Kasniji epovi kao što su Kamoenov "Lisidas" i Miltonov "Izgubljeni raj" su dela čuvenih pesnika koji su svesno pisali o visokim nacionalnim i religijskim temama.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Meyer, Michael (2005). The Bedford Introduction to Literature. Bedford: St. Martin's. str. 2128. ISBN 0-312-41242-8.
- ^ „Epyllion”. www.britannica.com. Pristupljeno 21. 2. 2019.
- ^ „epic”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005. (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.)
- ^ Epic Online Etymology Dictionary
- ^ Lawall, Sarah N.; Mack, Maynard, ur. (1999). Norton Anthology of World Masterpieces: The Western Tradition. 1 (7 izd.). New York: W.W. Norton. str. 10–11. ISBN 978-0-393-97289-4.
- ^ Austin, Christopher R. (2019). Pradyumna: Lover, Magician, and Scion of the Avatāra. Oxford University Press. str. 21. ISBN 978-0-19-005411-3..
- ^ Lochtefeld, James G. (2002). The Illustrated Encyclopedia of Hinduism: A-M
. The Rosen Publishing Group. str. 399. ISBN 978-0-8239-3179-8.
- ^ T.R.S. Sharma; Gaur, June; Akademi, Sahitya (2000). Ancient Indian Literature: An Anthology. New Delhi: Sahitya Akademi. str. 137. ISBN 978-81-260-0794-3.
- ^ Spodek, Howard. Richard Mason. The World's History. Pearson Education: 2006, New Jersey. 224. ISBN 0-13-177318-6
- ^ „Herbert Leibowitz on William Carlos Williams and Ezra Pound: Episodes from a sixty-year friendship | Library of America”. www.loa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-10-12.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Čarolija reči, Čitanka za peti razred osnovne škole, Nataša Stanković-Šošo, Izdavačka kuća Klet Beograd, 2012
- Vries, Jan de (januar 1978). Heroic Song and Heroic Legend. Arno Press. ISBN 0-405-10566-5.
- Hashmi, Alamgir (2011). „Eponymous Écriture and the Poetics of Reading a Transnational Epic”. Dublin Quarterly, 15.
- Frye, Northrup (2015) [1957]. Anatomy of Criticism. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-6690-8.
- Cornel Heinsdorff: Christus, Nikodemus und die Samaritanerin bei Juvencus. Mit einem Anhang zur lateinischen Evangelienvorlage, Untersuchungen zur antiken Literatur und Geschichte 67, Berlin/New York. . 2003. ISBN 3-11-017851-6. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - Jansen, Jan and J Henk M.J. Maier, eds. 2004. Epic Adventures: Heroic Narrative in the Oral Performance Traditions of Four Continents (Literatur: Forschung und Wissenschaft, 3.) LIT Verlag.
- Parrander, Patrick (1980). „Science Fiction as Epic”. Science Fiction: Its Criticism and Teaching. London: Methuen. str. 88—105. ISBN 9780416714005.
- Tillyard, E.M.W. (1966) [1954]. The English Epic and Its Background. New York: Oxford University Press.
- Wilkie, Brian (1965). Romantic Poets and Epic Tradition. University of Wisconsin Press.
- Buker, Derek M. (2002). „The Long and Longer of It: Epic Fantasy”. The Science Fiction and Fantasy Readers' Advisory. ALA Editions. str. 118. ISBN 9780838908310.
- Corrigan, Timothy (2012). The Film Experience: An Introduction. Macmillan. str. 329. ISBN 9780312681708.
- „The Epic of Gilgamesh”. SparkNotes. str. 1. Pristupljeno 24. 1. 2020. Pronađeni su suvišni parametri:
|at=i|pages=(pomoć) - Dolansky, Shawna (2019). „Gilgamesh and the Bible”. Bible Odyssey. Society of Biblical Literature. Arhivirano iz originala 12. 11. 2021. g. Pristupljeno 24. 1. 2020.
- Burgoyne, Robert (2011). The Epic Film. Taylor & Francis. ISBN 9780203927472.
- Santas, Constantine (2008). „Table of Contents”. The Epic in Film: From Myth to Blockbuster. Rowman & Littlefield. str. v. ISBN 9780742555297.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- "The Epic", BBC Radio 4 discussion with John Carey, Karen Edwards and Oliver Taplin (In Our Time, Feb. 3, 2003)
- Epska narodna poezija
