Пређи на садржај

Вршац

Координате: 45° 07′ 01″ С; 21° 18′ 03″ И / 45.116886° С; 21.300906° И / 45.116886; 21.300906
С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили истоимени град у Бугарској, погледајте чланак Вршец.
Вршац
Колаж слика Вршца (Градска кућа у Вршцу, Вршачки замак, Катедрала Светог Герхарда, Румунска православна црква, Управна зграда „Свислајона”, Владичин двор, Црква Светог Николе)
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобанатски
ГрадВршац
Становништво
 — 2022.31.946
 — густина185/km2
Географске карактеристике
Координате45° 07′ 01″ С; 21° 18′ 03″ И / 45.116886° С; 21.300906° И / 45.116886; 21.300906
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина198,5 km2
Вршац на карти Србије
Вршац
Вршац
Вршац на карти Србије
Остали подаци
Поштански број26300
26302
26303
26304
26305
Позивни број+381 (0)13
Регистарска ознакаVŠ

Вршац је градско насеље у саставу града Вршца у Јужнобанатском округу, један од најстаријих банатских градова који се налази на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина. Према попису из 2022. има 31.946 становника (према попису из 2011. било је 36.040 становника).[1] По овоме је Вршац други по величини град у округу, после Панчева, и највећи град у Војводини без статуса средишта округа.

Називи

[уреди | уреди извор]
Владичански двор

Назив Вршац (слсрп. Връшъцъ) је словенског порекла, а у том облику посведочен је од 16. века. Из тог назива изведени су и одговарајући облици у неким другим језицима (рум. Vârşeţ, мађ. Versec, нем. Werschetz, хебр. ורשאץ).

Старији мађарски назив за Вршац, који је гласио Ердшомљо (мађ. Érdsomlyó) или скраћено Ершомљо (мађ. Érsomlyó), посведочен је већ од 13. века. Од тог назива настао је и потоњи турски облик Семлик или Шемлик (Шемљуг), који је посведочен у османским пописним дефтерима из 16. века (тур. Varoş-i Şemlik, nam-i diğer Vırşaç” / варош Шемлик, друго име Вршац). Идентификација старог мађарског и потоњег турског назива са српским Вршцем извршена је захваљујући научним истраживањима у другој половини 20. века, чиме су отклоњене раније заблуде Феликса Милекера о идентификацији Вршца са средњовековним насељем Подвршац (Podwersa, Poduersa), које је такође припадало Карашкој жупанији.[2][3]

Географија

[уреди | уреди извор]
Центар града
Скулптура Винка Лозића, Стеријиног књижевног лика, домаћина чувеног вршачког Грожђебала, на Тргу светог Теодора Вршачког, у старом градском језгру

Вршац се налази североисточно од Београда на 83. километру Државног пута I реда М10 према Румунији, од које је удаљен 14 км. Вршац одликује добра повезаност са околним местима, као и градовима у овом делу Војводине, и то како друмским тако и железничким саобраћајем. Раскрсница је Државног пута I реда 10, Државног пута I реда 18 и Државног пута другог реда 126. У самом Вршцу налази се железнички гранични прелаз према Румунији, а друмски код Ватина. Овде се налази Железничка станица Вршац.

Вршац лежи у самом подножју Вршачких планина. У његовој непосредној близини налазе се депресије Великог и Малог рита, поточне долине, лесне заравни, а на невеликој удаљености налази се и Делиблатска пешчара, специфичан географски комплекс и једно од највећих пешчаних пространстава у Европи. Вршачке планине, на крајњем југоистоку Баната, заузимају површину од око 170 km². Имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер. Почињући са брдима Капела (252 м) и Кула (399 м) над самим градом, простиру се на истоку све до речице Черне у Румунији, на северној страни оивичене су Марковачким потоком и Малим Ритом у који се стрмо спуштају. Са јужне стране благо опадају и завршавају се долинама потока Месића и Гузајне. У уздужном профилу, на правцу исток-запад налазе се највећи врхови, међу којима доминира Гудурички врх (641 м), уједно и највиши врх у Војводини. Јужна и северна подгорина испресецане су вододеринама и поточним долинама.

Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије. Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, односно у хладнијој половини године. Брзина кошаве је променљива и креће се од 18 до 40 км на сат, а поједини удари и до 140 и више км на сат. Осим кошаве дува и северац и северозападни ветар.

Вршачки предео је прилично сиромашан водотоковима природног порекла. Једина река је Караш, који извире у Румунији и протиче недалеко од Вршца. Месић, највећи од неколико потока, извире у брдима изнад истоименог села и протиче кроз сам град. На територији јужног Баната изграђена је од 18. века до данас, читава мрежа канала за одвођење атмосферских и подземних вода. Највећи је канал Дунав—Тиса—Дунав, који пролази на око десетак километара од Вршца. У самом граду је вештачко језеро које је уређено као градско купалиште, а у близини, у Великом Риту постоји рибњак површине 906 хектара, познат и као станиште великог броја врста барских птица и друге дивљачи.

У животињском свету Вршачких планина има срна, дивљих свиња, зечева, дивљих мачака, лисица, а у пролазу се задржавају и вукови. Из птичјег света заступљени су: дивља патка и гуска, дивљи голуб, јаребица, фазан, велики и мали детлић, крагуј, пуповац, а од грабљивица, јастреб, мишар, орао, сова, соко. На подручју Вршца живе: веверица, шумски пух, сива и црна врана, гавран и многе друге врсте ретких птица. Јединствено гнездиште у нашој земљи има у Малом Риту барска шљука бекасина. Од змија најзаступљенија је белоушка, ређе шарка, а има слепића и смука. Једна врста зеленог гуштера сматра се да је раритет у Војводини. У речним токовима и у каналима има разних врста риба: штуке, шарана, сома, кечиге, караша и ситне беле рибе.

Биљни свет је веома разнолик. Највише је трава од којих посебан значај има кострика. На Вршачким планинама расту: смрека, црни бор, павит, пољски и брдски брест, буква, питоми кестен, више врста храста, бели граб, више врста липа, купина, шипак, пољска ружа, дивља јабука и крушка, бели и црвени глог, брекиња, оскоруша, рашљика (трн), дивља трешња, руј, клокочика, клен, млеч, жеста, дрен, свиб, бршљан, курика, пасрден, бели и црни јасен, обична калина, црвена зова, веприна. Све су то аутохтоне биљне врсте. Накнадно унете дрвенасте врсте су: багрем, јасика, бела и црна топола, врба ракита, дивљи кестен и разни четинари. На Вршачким планинама има 1.024 врста дрвећа, шибља и зељастог биља. Зна се за 22 биљне заједнице (фитоценозе) и то 10 степско-ливадских и 12 шумских.

Општини Вршац припадају села: Ватин, Мали Жам, Велико Средиште, Гудурица, Марковац, Месић, Павлиш, Сочица, Јабланка, Влајковац, Ритишево, Куштиљ, Уљма, Избиште, Војводинци, Потпорањ, Стража, Мало Средиште, Шушара, Орешац и Загајица.

Историја

[уреди | уреди извор]
Вршачки замак, током реконструкције
Вршац у саставу Карашке жупаније у другој половини 14. века
Вршац међу местима која су ослобођена (црвено) током великог српског устанка (1594)
Вршац у саставу Темишварског пашалука, према стању из друге половине 17. века
Вршац у саставу Тамишког Баната (до 1778. године)

Подручје данашњег града и околине било је настањено у давној прошлости, а први трагови насеља потичу из праисторијских времена. Археолошка истраживања су показала да је Вршац био настањен и током раног средњовековног периода, а почевши од 11. века тај простор се налазио под угарском влашћу. Средњовековни Вршац се потом развијао око утврђеног града и подграђа.[4]

Најстарији историјски извори који се односе на ово место потичу из 1227. године, када су поседи великашке породице Чак у Вршцу замењени са краљевским имањем у граду Пожеги. Почевши од 13. века, у Вршцу је постојао и доминикански самостан. Прва сведочанства о тврђави потичу из 1323. године. Место се 1330. године помиње и као трговиште, што представља сведочанство о постепеном привредном успону. Град је био у краљевском поседу, а налазила се у управној надлежности великих жупана Карашке жупаније.[5][6]

Насеље се развијало у подножју средњовековне тврђаве коју је додатно утврдио угарски краљ Жигмунд почетком 15. века, ради боље одбране околног подручја од све чешћих османских упада. Град је потом предат на управу српском деспоту Стефану Лазаревићу, а потом и деспоту Ђурђу Бранковићу, који се око вршачких поседа спорио са Јаношем Хуњадијем. Током друге половине 15. и прве половине 16. века, вршачка тврђава је била део ширег одбрамбеног система којим су на југоистоку Угарске заповедали северински банови.[4]

Већ у позном средњем веку вршачка област била је позната по својим винима која су била међу најтраженијима на угарском двору.

Након што су опустошили читаву област, Турци су током 1552. године заузели и овај град, који је постао седиште Вршачке нахије у саставу новоствореног Темишварског санџака.[7][4]

Вршачки крај је и даље остао настањен Србима, који су 1594. године на тим просторима подигли велики народни устанак против османске власти. Првобитно су имали успеха, а међу ослобођеним градовима био је и Вршац. Након слома устанка, знатан део српског становништва избегао је у суседну Кнежевину Трансилванију, а Вршац је временом попримио изглед оријенталне вароши.[8][9]

Османска власт у Вршцу трајала је све до избијања Аустријско-турског рата (1716-1718), када је град ослобођен (1716) и укључен у састав хабзбуршког Тамишког Баната (1718). Све до 1778. године, град је био седиште Вршачког дистрикта. Ту се налазио управни уред и подуред, коњичка касарна, пошта, римокатоличка црква и царинарница, а становништво је било измешано: швапско, српско и влашко.[10]

Након укидања Тамишког Баната (1778-1779), Вршац се нашао у саставу Тамишке жупаније. Током 18. века, у вршачки крај су колонизовани Немци из области око реке Мозела, који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства у Хабзбуршкој монархији. Брзи привредни успон крунисан је добијањем повеље слободног краљевског града 1817. Град је знатно назадовао за време револуције 1848. када су се око њега борили Срби и Мађари. Остатак XIX века протекао је у миру и напретку који је пресекла зараза филоксере која је запретила уништењем све винове лозе. Ипак, катастрофалне последице филоксере брзо су поништене у овој области планским сађењем америчких сорти лозе.

Градска скупштина у Вршцу
Поглед на Вршачку кулу из града
Градски музеј Вршац[11]

Године 1858. наводи се да у Вршцу има 10.000 православних Срба, девет српских школа, Богословија српска и румунска, ту је столица вршачког епископа, 11 адвоката и других представника интелигенције.[12]

Највећа етничка промена наступила је у току Другог светског рата када су нацисти, махом домаћи Немци, протерали у концентрационе логоре и тамо усмртили готово целокупно јеврејско становништво града, док је након 1944. године целокупна немачка заједница која није избегла пред Црвеном армијом протерана из својих кућа и смештена у сабирне логоре у којима су услед изузетно лоших животних услова и лишени свих грађанских права, страдали од глади и болести, док су се преживели након 1948. године уз прећутну сагласност власти почели исељавати у Аустрију, Немачку или прекоморске земље. Тада долази до систематске демографске и политичке промене у граду. Осамдесетих година двадесетог века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.

Култура

[уреди | уреди извор]
Градски парк
Пијаца у Вршцу током 2015.
Хемоград

Вршац има знамениту историјску прошлост, са споменицима од праисторије до данашњег доба. Многобројне карактеристичне грађевине из XVIII и 19. века, Градска кућа, стара апотека (1783), барокна зграда „Два пиштоља“, кућа у којој је живео и умро Јован Стерија Поповић, Владичин двор, цркве (римокатоличка црква св. Герхарда од Сагреда је највећа римокатоличка црква у Србији, а била је друга по величини у СФРЈ, одмах после загребачке катедрале. Довршена је 1863. године и има функционалне оргуље на којима се редовно одржавају концерти. Капела св. Крста је најстарија римокатоличка богомоља у Банату, чију градњу су започели досељеници 1720, а завршили 1728. године. Православна црква св. Оца Николаја саграђена је 1785. године и тада је била највећа српска православна црква северно од Саве и Дунава.), Вршачки градски парк са споменицима, Народни музеј (основан 1882. — најстарији музеј у Војводини), а главно обележје града је Вршачки замак на Вршачком брегу из раног средњег века, симбол града и најстарији замак на територији Војводине. Све то је вредно помена, а нарочито Манастир Месић из XVII века. У овом граду рођени су отац српске драме Јован Стерија Поповић и један од наших најпознатијих сликара Паја Јовановић. Град има професионално позориште и развијену издавачку делатност, у којој предњачи КОВ — Књижевна општина Вршац. У граду се одржавају Јесењи позоришни фестивал и Међународни фестивал фолклора.

Овде се налазе Градска библиотека Вршац и Народно позориште "Стерија" (Вршац).

Привреда

[уреди | уреди извор]

Данас су од значаја виноградарство, занатство, трговина и индустрија. Вршачка вина су позната широм земље. У околини Вршца има доста излетишта и ловишта. У граду је и познати Центар за спортско једриличарство с аеродромом. Осим тога ту су и излетишта Ритишево, Стража, Парта, канал ДТД и вештачка језера која обогаћују изванредну околину града.

Спорт

[уреди | уреди извор]

Вршац је данас један од најзначајнијих спортских центара у Војводини и Србији. Градски клубови такмиче се у најјачим лигама у одбојци, тенису, стоном тенису, кошарци, теквондоу, шаху... Развијен је параглајдинг, оријентационо трчање, спортски риболов, планинарство, атлетика, бициклизам.

Најпознатији и најтрофејнији је женски кошаркашки клуб Хемофарм са шест освојених титула шампиона државе. Вршац има леп градски стадион са око 10.000 места, модерни спортски комплекс центар Миленијум са око 3.500 места, неколико мањих спортских сала, терена и игралишта.

Године 2012. играле су се, у препуном Миленијуму, утакмице Д групе Европског првенства у рукомету. Овде су наступали: Хрватска, Словенија, Исланд и Норвешка.

Овде постоји Градски рагби клуб Вршац.

Демографија

[уреди | уреди извор]
Месне заједнице у Вршцу
Главни чланак: Демографска историја Вршца

У насељу Вршац живи 29.843 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,0 година (38,4 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 12.893 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,79.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[13]
Година Становника
1948. 23.038
1953. 26.110
1961. 31.620
1971. 34.256
1981. 37.513
1991. 36.885 35.689
2002. 36.623 38.293
2011. 36.040
2022. 31.946
Етнички састав према попису из 2002.‍[14]
Срби
  
 28.372 77,47%
Мађари
  
 1.800 4,91%
Румуни
  
 1.734 4,73%
Југословени
  
 848 2,31%
Роми
  
 644 1,75%
Македонци
  
 303 0,82%
Хрвати
  
 204 0,55%
Црногорци
  
 190 0,51%
Словаци
  
 132 0,36%
Словенци
  
 99 0,27%
Чеси
  
 88 0,24%
Бугари
  
 87 0,23%
Немци
  
 85 0,23%
Албанци
  
 33 0,09%
Муслимани
  
 30 0,08%
Руси
  
 19 0,05%
Украјинци
  
 11 0,03%
Буњевци
  
 8 0,02%
Власи
  
 4 0,01%
Русини
  
 3 0,00%
Бошњаци
  
 3 0,00%
непознато
  
 988 2,69%


Становништво према полу и старости[15]
м
ж
? 100
  
  
 102
80+ 224
  
  
 425
75—79 391
  
  
 722
70—74 675
  
  
 998
65—69 880
  
  
 1.190
60—64 940
  
  
 1.121
55—59 907
  
  
 995
50—54 1.515
  
  
 1.572
45—49 1.582
  
  
 1.746
40—44 1.334
  
  
 1.426
35—39 1.117
  
  
 1.198
30—34 1.125
  
  
 1.146
25—29 1.295
  
  
 1.370
20—24 1.337
  
  
 1.399
15—19 1.194
  
  
 1.131
10—14 1.020
  
  
 956
5—9 939
  
  
 873
0—4 869
  
  
 809
Просек : 38,4 41,4
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 7.406 8.173 9.510 10.899 12.718 12.639 12.893
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 2.829 3.229 2.723 2.789 823 342 96 39 13 10 2,79
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 14.616 4.459 8.820 639 611 87
Женски 16.541 3.584 8.931 2.855 1.097 74
УКУПНО 31.157 8.043 17.751 3.494 1.708 161
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 6.818 523 33 27 2.153
Женски 5.958 224 6 17 2.129
УКУПНО 12.776 747 39 44 4.282
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 64 260 932 119 756
Женски 7 36 1.008 133 170
УКУПНО 71 296 1.940 252 926
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 100 127 502 224 278
Женски 173 147 248 424 841
УКУПНО 273 274 750 648 1.119
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 403 3 0 314
Женски 209 4 0 182
УКУПНО 612 7 0 496

Градови побратими

[уреди | уреди извор]

Познате личности

[уреди | уреди извор]

У основној школи „Вук Стефановић Караџић” налазе се две табле са по 12 имена знаменитих Вршчана.[17]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]

‍* Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Вршац, на којој се налазе два насеља, Вршац и Вршачки Ритови.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Попис у Србији према полу и старости по насељима” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 21. 1. 2024. 
  2. ^ Зиројевић 1970, стр. 22.
  3. ^ Крстић 2010б, стр. 77-80.
  4. ^ а б в Крстић 2019.
  5. ^ Крстић 2010а, стр. 65-90.
  6. ^ Крстић 2010б, стр. 77-102.
  7. ^ Engel 1996.
  8. ^ Ивић 1929.
  9. ^ Ћирковић 1996, стр. 239-245.
  10. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  11. ^ Official site of City Museum Vršac
  12. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  13. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  14. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  15. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  16. ^ „Jače veze sa Srbijom: Trebinje dobilo tri grada pobratima | Herceg Televizija Trebinje”. www.herceg.tv. Приступљено 2024-07-31. 
  17. ^ Знаменити Вршчани („Политика”, 14. мај 2017)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вршац&oldid=28516783”