Пређи на садржај

НАТО — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1: Ред 1:
{{Infobox organization
{{Infobox organization
|name= Организација Северноатлантског споразума, НАТО
|name= Организација Сјеверноатлантског споразума, НАТО
|native_name=''{{lang|en|North Atlantic Treaty Organization, NATO}}<br />{{lang|fr|Organisation du Traité de l'Atlantique Nord, OTAN}}''
|native_name=''{{lang|en|North Atlantic Treaty Organization, NATO}}<br />{{lang|fr|Organisation du Traité de l'Atlantique Nord, OTAN}}''
|image=NATO flag.svg{{!}}border
|image=NATO flag.svg{{!}}border
Ред 8: Ред 8:
|logo_size=125px
|logo_size=125px
|logo_caption=Амблем
|logo_caption=Амблем
|map=North Atlantic Treaty Organization (orthographic projection).svg
|map=550px-North_Atlantic_Treaty_Organization_(ortographic_projection).jpg
|mcaption=Земље чланице НАТО-а у зеленој боји
|mcaption=Земље чланице НАТО-а у зеленој боји
|motto= ''-{[[Animus in consulendo liber]]}-''<ref>{{cite web |url= http://www.nato.int/multi/animus.htm |title= The Official motto of NATO |work= NATO |date = 20. 1. 2011 |accessdate = 8. 8. 2013}}</ref>
|motto= ''-{[[Animus in consulendo liber]]}-''<ref>{{cite web |url= http://www.nato.int/multi/animus.htm |title= The Official motto of NATO |work= NATO |date = 20. 1. 2011 |accessdate = 8. 8. 2013}}</ref><br /><small>''Ум неспутан у промишљању''</small>
|type=[[Војни савез]]
|type=[[војни савез]]
|headquarters=[[Брисел]], [[Белгија]]
|headquarters=[[Брисел]], [[Белгија]]
|membership_type=Member states
|membership_type=Member states
|membership={{Collapsible list
|membership={{Collapsible list
|title=[[Државе чланице НАТО-а|29 држава]]
|title=[[Државе чланице НАТО-а|29 {{resize|85%|држава}}]]
|{{зас|Albania }} [[Албанија]]
|{{зас|Albania }} [[Албанија]]
|{{зас|Belgium }} [[Белгија]]
|{{зас|Belgium }} [[Белгија]]
Ред 38: Ред 38:
|{{зас|Slovenia }} [[Словенија]]
|{{зас|Slovenia }} [[Словенија]]
|{{зас|Turkey }} [[Турска]]
|{{зас|Turkey }} [[Турска]]
|{{зас|UK }} [[Уједињено Краљевство]]
|{{зас|UK }} [[Уједињено Краљевство|УК]]
|{{зас|France }} [[Француска]]
|{{зас|France }} [[Француска]]
|{{зас|Netherlands }} [[Холандија]]
|{{зас|Netherlands }} [[Холандија]]
Ред 45: Ред 45:
|{{зас|Czech Republic }} [[Чешка]]
|{{зас|Czech Republic }} [[Чешка]]
|{{зас|Spain }} [[Шпанија]]}}
|{{зас|Spain }} [[Шпанија]]}}
|language=[[Енглески језик|енглески]]<br />[[француски језик|француски]]<ref>"English and French shall be the official languages for the entire North Atlantic Treaty Organization.", [http://www.nato.int/docu/comm/49-95/c490917a.htm Final Communiqué following the meeting of the North Atlantic Council on 17 September 1949]. "(..) the English and French texts [of the Treaty] are equally authentic (...)" [http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17120.htm The North Atlantic Treaty, Article 14], Приступљено 13. 4. 2013.</ref>
|language=[[Енглески језик|енглески]]<br />[[француски језик|француски]]<ref>"English and French shall be the official languages for the entire North Atlantic Treaty Organization.", [http://www.nato.int/docu/comm/49-95/c490917a.htm Final Communiqué following the meeting of the North Atlantic Council on 17 September 1949]. "(...) the English and French texts [of the Treaty] are equally authentic (...)" [http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17120.htm The North Atlantic Treaty, Article 14], Приступљено 13. 4. 2013.</ref>
|leader_title=[[Генерални секретар НАТО-а|Генерални Секретар]]
|leader_title=[[Генерални секретар НАТО-а|Генерални секретар]]
|leader_name=[[Јенс Столтенберг]]
|leader_name=[[Јенс Столтенберг]]
|leader_title2=[[Председавајући НАТО војног комитета]]
|leader_title2=[[Председавајући војног комитета НАТО-а|Предсједавајући војног комитета]]
|leader_name2=[[Кнуд Братлес]]
|leader_name2=<br />[[Петр Павел]]
|formation=[[4. април]] [[1949]].
|formation={{старт дате анд аге|1949|4|4|ијек=да}}
|website=[http://www.nato.int/ nato.int]
|website=[http://www.nato.int/ nato.int]
}}
}}


'''Организација Северноатлантског споразума''' ({{јез-енгл|North Atlantic Treaty Organization}}, {{јез-франц|Organisation du traité de l'Atlantique nord}}) или {{аббр|верз. скр.|верзална скраћеница}} '''НАТО''' ({{јез-енгл|NATO}}, {{јез-франц|OTAN}}), позната и као '''Северноатлантски савез''' ({{јез-енгл|North Atlantic Alliance}}), међународни је [[војни савез]] заснован на [[Северноатлантски споразум|Северноатлантском споразуму]] који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у [[Брисел]]у, гдје се такође налази и [[Врховна команда Савезничких снага у Европи|Врховни командант Савезничких снага]]. Организација има 29 чланова, а [[Црна Гора]] се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као последња, 29. чланица. Поред чланова организације у раду учествује 21 земља члан [[Партнерство за мир|Партнерства за мир]], са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови сви држава чланова НАТО-а чине око 70 % свјетских трошкова.<ref name="sipri1">{{cite web|url=http://milexdata.sipri.org/ |title=The SIPRI Military Expenditure Database |publisher=Milexdata.sipri.org |accessdate = 22. 8. 2010}}</ref> Трошкови за одбрану чланова треба да износе 2 % [[Бруто домаћи производ|бруто домаћег производа]].<ref name = "NYT spending">{{Cite news |last=Erlanger|first = Steven |date = 26. 3. 2014 |title = Europe Begins to Rethink Cuts to Military Spending |url = http://www.nytimes.com/2014/03/27/world/europe/europe-begins-to-rethink-cuts.html |work = [[nytimes.com]] |accessdate = 3. 4. 2014 |quote = Last year, only a handful of NATO countries met the target, according to NATO figures, including the United States, at 4.1 percent, and Britain, at 2.4 percent.}}</ref>
'''Организација Сјеверноатлантског споразума''' ({{јез-енгл|North Atlantic Treaty Organization}}, {{јез-франц|Organisation du traité de l'Atlantique nord}}) или {{аббр|верз. скр.|верзална скраћеница}} '''НАТО''' ({{јез-енгл|NATO}}, {{јез-франц|OTAN}}), позната и као '''Сјеверноатлантски савез''' ({{јез-енгл|North Atlantic Alliance}}), међународни је [[војни савез]] заснован на [[Северноатлантски споразум|Сјеверноатлантском споразуму]] који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у [[Брисел]]у, гдје се такође налази и [[Врховна команда Савезничких снага у Европи|Врховни командант Савезничких снага]]. Организација има 29 чланова, а [[Црна Гора]] се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња, 29. чланица. Поред чланова организације у раду учествује 21 земља члан [[Партнерство за мир|Партнерства за мир]], са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова.<ref name="sipri1">{{cite web|url=http://milexdata.sipri.org/ |title=The SIPRI Military Expenditure Database |publisher=Milexdata.sipri.org |accessdate = 22. 8. 2010}}</ref> Трошкови за одбрану чланова треба да износе 2% [[Бруто домаћи производ|бруто домаћег производа]].<ref name = "NYT spending">{{Cite news |last=Erlanger|first = Steven |date = 26. 3. 2014 |title = Europe Begins to Rethink Cuts to Military Spending |url = http://www.nytimes.com/2014/03/27/world/europe/europe-begins-to-rethink-cuts.html |work = [[Њујорк тајмс|nytimes.com]] |accessdate = 3. 4. 2014 |quote = Last year, only a handful of NATO countries met the target, according to NATO figures, including the United States, at 4.1 percent, and Britain, at 2.4 percent.}}</ref>


НАТО је био мало више од политичког удружења све док [[Корејски рат]] није подстакао чланове организације, и интегрисана војна структура је изграђена под руководнством двојице генерала Сједињених Држава. Ток Хладног рата довео је до формирања супарничког Варшавског пакта 1955. Сумња у снагу односа између европских држава и САД је падала и расла, заједно са сумњама у сигурност одбране НАТО-а против могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског нуклеарног одвраћања и повлачења Француске из војне структуре 1966. на 30 година. Након пада Берлинског зида 1989. године, организације је учествовала у распаду Југославије, спроводећи своје прве војне акције у Босни и Херцеговини 1992—1995. и касније у Југославији 1999. Политички, организација покушава успоставити ближе односе са земљама бившег Варшавског пакта, што је резултирало прудруживањем одређених држава у периоду од 1999. до 2004. године.
НАТО је био мало више од политичког удружења све док [[Корејски рат]] није подстакао чланове организације и интегрисана војна структура била изграђена под руководнством двојице генерала Сједињених Држава. Ток Хладног рата довео је до формирања супарничког Варшавског пакта 1955. Сумња у снагу односа између европских држава и САД је падала и расла, заједно са сумњама у сигурност одбране НАТО-а против могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског нуклеарног одвраћања и повлачења Француске из војне структуре 1966. на 30 година. Након пада Берлинског зида 1989. године, организација је учествовала у распаду Југославије, спроводећи своје прве војне акције у Босни и Херцеговини 1992—1995. и касније у Југославији 1999. Политички, организација покушава успоставити ближе односе са земљама бившег Варшавског пакта, што је резултовало прудруживањем одређених држава у периоду од 1999. до 2004. године.


Пети члан Сјеверноатланстког споразума, захтијева од чланова да пруже помоћ било којој држави која се нађе под оружаним нападом, први и посљедњи пут је позван након напада 11. септембра 2001. године,<ref>{{cite web |title=Invocation of Article 5 confirmed |url=http://www.nato.int/docu/update/2001/1001/e1002a.htm |work=North Atlantic Treaty Organization |accessdate = 29. 1. 2013}}</ref> након чега су трупе организације распоређене у Авганистану у [[Међународне снаге за безбедносну помоћ|Међународним снагама за безбједносну помоћ]]. Организације је извршила низ акција након тога, као што је слање [[НАТО тренинг мисија — Ирак|тренера у Ирак]], помоћ у [[Операција Океански штит|противпиратској операцији]]<ref>{{cite web |title=Counter-piracy operations |url=http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_48815.htm |work=North Atlantic Treaty Organization |accessdate = 27. 5. 2011}}</ref> и одржавање зоне забране лета над Либијом у складу са резолуцијом Савјета безбједности ОУН из 1973. Мање моћан четврти члан, који само позива на консултације међу члановима организације, позван је само пет пута: од Турске 2003. због рата у Ираку, два пута у 2012. од стране Турске 2012. због грађанског рата у Сирији, након обарања туског [[F-4 фантом]]а и након минобацачких напада из Сирије на Турску;<ref>{{cite news |url= http://www.reuters.com/article/2012/10/03/us-syria-crisis-alliance-idUSBRE8921F220121003 |title= NATO demands halt to Syria aggression against Turkey |work= [[Reuters]] |last=Croft|first=Adrian|date = 3. 10. 2012 |accessdate = 3. 10. 2012}}</ref> 2014. године од стране Пољске због руске анексије Крима<ref>{{cite news |url= http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_107716.htm |title= Statement by the North Atlantic Council following meeting under article 4 of the Washington Treaty |work= NATO Newsroom |date = 4. 3. 2014 |accessdate = 2. 4. 2014}}</ref> и 2015. од стране Турске након пријетњи [[Исламска Држава|Исламске Државе]] њеном територијалном интегритету.<ref>{{cite news |url=http://www.cnn.com/2015/07/26/middleeast/turkey-nato-talks/index.html |title=Turkey calls for rare NATO talks after attacks along Syrian border |last1=Ford|first1=Dana |date = 26. 7. 2015 |website=www.cnn.com |publisher=CNN |accessdate = 26. 7. 2015}}</ref>
Пети члан Сјеверноатланстког споразума, којим се захтијева од чланова да пруже помоћ било којој држави која се нађе под оружаним нападом, први и посљедњи пут је позван након [[Напади 11. септембра 2001.|Напада 11. септембра 2001. године]],<ref>{{cite web |title=Invocation of Article 5 confirmed |url=http://www.nato.int/docu/update/2001/1001/e1002a.htm |work=North Atlantic Treaty Organization |accessdate = 29. 1. 2013}}</ref> након чега су трупе организације распоређене у Авганистану у [[Међународне снаге за безбедносну помоћ|Међународним снагама за безбједносну помоћ]]. Организација је извршила низ акција након тога, као што је слање [[НАТО тренинг мисија — Ирак|тренера у Ирак]], помоћ у [[Операција Океански штит|противпиратској операцији]]<ref>{{cite web |title=Counter-piracy operations |url=http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_48815.htm |work=North Atlantic Treaty Organization |accessdate = 27. 5. 2011}}</ref> и одржавање зоне забране лета над Либијом у складу са резолуцијом Савјета безбједности ОУН из 1973. Мање моћан четврти члан, који само позива на консултације међу члановима организације, позван је само пет пута: од Турске 2003. због рата у Ираку, два пута у 2012. од стране Турске због грађанског рата у Сирији, након обарања туског [[F-4 фантом]]а и након минобацачких напада из Сирије на Турску;<ref>{{cite news |url= http://www.reuters.com/article/2012/10/03/us-syria-crisis-alliance-idUSBRE8921F220121003 |title= NATO demands halt to Syria aggression against Turkey |work= [[Reuters]] |last=Croft|first=Adrian|date = 3. 10. 2012 |accessdate = 3. 10. 2012}}</ref> 2014. године од стране Пољске због руске анексије Крима<ref>{{cite news |url= http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_107716.htm |title= Statement by the North Atlantic Council following meeting under article 4 of the Washington Treaty |work= NATO Newsroom |date = 4. 3. 2014 |accessdate = 2. 4. 2014}}</ref> и 2015. од стране Турске након пријетњи [[Исламска Држава|Исламске Државе]] њеном територијалном интегритету.<ref>{{cite news |url=http://www.cnn.com/2015/07/26/middleeast/turkey-nato-talks/index.html |title=Turkey calls for rare NATO talks after attacks along Syrian border |last1=Ford|first1=Dana |date = 26. 7. 2015 |website=www.cnn.com |publisher=CNN |accessdate = 26. 7. 2015}}</ref>


== Историја ==
== Историја ==
=== Почеци ===
=== Почеци ===
[[Бриселски споразум (1948)|Бриселски споразум]], потписан [[17. март]]а [[1948]]. године од стране [[Белгија|Белгије]], [[Луксембург]]а, [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], [[Француска|Француске]] и [[Холандија|Холандије]], сматра се претечом [[Северноатлантски споразум|Сјеверноатлантског споразума]]. Споразум и [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|совјетска]] [[блокада Берлина]] довеле су до стварања одбрамбене организације [[Западноевропска унија|Западноевропске уније]] у септембру 1948. године.{{sfn|Isby|Kamps Jr.|1985|p=13}} Међутим, учешће Сједињених Држава је било неопходно како би се супроствале војној моћи Совјетског Савеза и спријечили оживљење националистичког милитаризма, тако да су преговори о новом војном савезу готово одмах резултирали Сјеверноатлантским споразумом, који је потписан у [[Вашингтон]]у 4. априла 1949. године. Споразум је укључивао пет држава Бриселског споразума, Сједињене Државе, Канаду, Португалију, Италију, Норвешку, Данску и Исланд.<ref name=history>{{cite web |url= http://www.nato.int/history/nato-history.html |title= A short history of NATO |publisher= NATO |date = 2. 4. 2012 |accessdate = 10. 4. 2012}}</ref> Први Генерални секретар НАТО-а, [[Хастингс Исмеј]], изјавио је исте године да је циљ организације био „да задржи Русе напољу, Американце унутра, а Нијемце спутане”.{{sfn|Reynolds|1994|p=13}} Организације није имала пуну подршку становништва држава чланица, а неки Исланђани су учествовали у немирима против организације 1949. Стварање НАТО-а може се посматрати као примарна институционална посљедица идеје [[атлантизам|атлантизма]], која наглашава значај прекоатлантске сарадње.<ref name=Straus>{{cite journal|last=Straus|first=Ira|title=Atlanticism as the core 20 th century U.S. strategy for internationalism|journal=Streit Council|date= 2005|series=Annual Meeting of the Society of Historians of American Foreign Relations|url=http://streitcouncil.org/uploads/PDF/Straus-%20Atlanticism%20as%20the%20core%2020th%20century%20US%20Strategy%20for%20internationalism.pdf|accessdate = 10. 7. 2013}}</ref>
[[Бриселски споразум (1948)|Бриселски споразум]], потписан [[17. март]]а [[1948]]. године од стране [[Белгија|Белгије]], [[Луксембург]]а, [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], [[Француска|Француске]] и [[Холандија|Холандије]], сматра се претечом [[Северноатлантски споразум|Сјеверноатлантског споразума]]. Споразум и [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|совјетска]] [[блокада Берлина]] довеле су до стварања одбрамбене организације [[Западноевропска унија|Западноевропске уније]] у септембру 1948. године.{{sfn|Isby|Kamps Jr.|1985|p=13}} Међутим, учешће Сједињених Држава је било неопходно како би се супротставили војној моћи Совјетског Савеза и спријечили оживљење националистичког милитаризма, тако да су преговори о новом војном савезу готово одмах резултовали Сјеверноатлантским споразумом, који је потписан у [[Вашингтон]]у 4. априла 1949. године. Споразум је укључивао пет држава Бриселског споразума, Сједињене Државе, Канаду, Португалију, Италију, Норвешку, Данску и Исланд.<ref name=history>{{cite web |url= http://www.nato.int/history/nato-history.html |title= A short history of NATO |publisher= NATO |date = 2. 4. 2012 |accessdate = 10. 4. 2012}}</ref> Први генерални секретар НАТО-а, [[Хастингс Исмеј]], изјавио је исте године да је циљ организације био „да задржи Русе напољу, Американце унутра, а Нијемце спутане”.{{sfn|Reynolds|1994|p=13}} Организација није имала пуну подршку становништва држава чланица, а неки Исланђани су учествовали у немирима против организације 1949. Стварање НАТО-а може се посматрати као примарна институционална посљедица идеје [[атлантизам|атлантизма]], која наглашава значај прекоатлантске сарадње.<ref name=Straus>{{cite journal|last=Straus|first=Ira|title=Atlanticism as the core 20 th century U.S. strategy for internationalism|journal=Streit Council|date= 2005|series=Annual Meeting of the Society of Historians of American Foreign Relations|url=http://streitcouncil.org/uploads/PDF/Straus-%20Atlanticism%20as%20the%20core%2020th%20century%20US%20Strategy%20for%20internationalism.pdf|accessdate = 10. 7. 2013}}</ref>


Чланови су се сложили да би оружани напад на било кога од њих у [[Европа|Европи]] или [[Северна Америка|Сјеверној Америци]] био сматран нападом на све њих. Сходно томе, они су се сложили да, уколико би дошло до оружаног напада, сваки од њих, у остваривању права на индивидуалну или колективну самоодбрану, треба помоћи нападнутог члана, предузимајући мјере које сматра потребним, укључујући употребу оружане силе, да се обнови и одржи безбједност сјеверноатлантског подручја. Тај споразум не захтјева од чланова да одговоре војном акцијом против агресора. Иако су дужни да одговоре, они имају слободу да изабере начин на који ће то да ураде. У четвртом члану Бриселског споразума, за разлику од Сјеверноатлантског споразума, јасно се каже да ће одговор бити војне природе. Ипак се претпоставља ће чланице организације пружити војну помоћ нападнутом члану. У споразуму је касније појашњено да укључује и територије члана сва „пловила, снаге и авионе” изнад [[Северни повратник|Сјеверног повратника]], укључујући и неке [[Прекоморски департмани Француске|прекоморске департмане]] Француске.<ref>{{cite web |url= http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17245.htm |title= Protocol to the North Atlantic Treaty on the Accession of Greece and Turkey |work= NATO |date= 4. 4. 1949 |accessdate= 17. 1. 2012}}</ref>
Чланови су се сложили да би оружани напад на било кога од њих у [[Европа|Европи]] или [[Северна Америка|Сјеверној Америци]] био сматран нападом на све њих. Сходно томе, они су се сложили да, уколико би дошло до оружаног напада, сваки од њих, у остваривању права на индивидуалну или колективну самоодбрану, треба помоћи нападнутог члана, предузимајући мјере које сматра потребним, укључујући употребу оружане силе, да се обнови и одржи безбједност сјеверноатлантског подручја. Тај споразум не захтијева од чланова да одговоре војном акцијом против агресора. Иако су дужни да одговоре, они имају слободу да изаберу начин на који ће то да ураде. У четвртом члану Бриселског споразума, за разлику од Сјеверноатлантског споразума, јасно се каже да ће одговор бити војне природе. Ипак се претпоставља ће чланице организације пружити војну помоћ нападнутом члану. У споразуму је касније појашњено да укључује и територије члана те сва „пловила, снаге и авионе” изнад [[Северни повратник|Сјеверног повратника]], укључујући и неке [[Прекоморски департмани Француске|прекоморске департмане]] Француске.<ref>{{cite web |url= http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17245.htm |title= Protocol to the North Atlantic Treaty on the Accession of Greece and Turkey |work= NATO |date= 4. 4. 1949 |accessdate= 17. 1. 2012}}</ref>


Стварање НАТО-а довело је до одређене стандардизације савезничке војне терминологије, процедура и технологија, што је у већини случајева значило да европске земље усвајају праксу Сједињених Држава. Отприлике 1300 споразума о стандардизацији кодификује много заједничких пракси које је НАТО постигао. Стога, [[7,62 × 51 мм НАТО]] је пушчана муниција која је педесетих година 20. вијека уведена као стандардна муниција у многим земљама НАТО-а. ''-{[[FN FAL]]}-'' фабрике [[Национална фабрика Херстал|Херстал]], који користи 7,62 × 51 мм муницију, у употреби је у 75 земаља, укључујући и оне које нису чланице организације. Сигнали за навођење авиона су такође стандаризовани, тако да НАТО авиони могу да се приземље у било којој НАТО бази. Остали стандарди као што је [[НАТО фонетски алфабет]] нашли су своју употреби и међу цивилима.
Стварање НАТО-а довело је до одређене стандардизације савезничке војне терминологије, процедура и технологија, што је у већини случајева значило да европске земље усвајају праксу Сједињених Држава. Отприлике 1300 споразума о стандардизацији кодификује много заједничких пракси које је НАТО постигао. Стога, [[7,62 × 51 мм НАТО]] је пушчана муниција која је педесетих година 20. вијека уведена као стандардна муниција у многим земљама НАТО-а. ''-{[[FN FAL]]}-'' фабрике [[Национална фабрика Херстал|Херстал]], који користи муницију 7,62 × 51 мм, у употреби је у 75 земаља, укључујући и оне које нису чланице организације. Сигнали за навођење авиона су такође стандаризовани, тако да НАТО авиони могу да се приземље у било којој НАТО бази. Остали стандарди као што је [[НАТО фонетски алфабет]] нашли су своју употребу и међу цивилима.


=== Хладни рат ===
=== Хладни рат ===
{{Main|Хладни рат}}
{{Main|Хладни рат}}
Избијање Корејског рата у јуну 1950. године било је од кључног значаја за НАТО, јер је назначило привидну опасност од заједничке сарадње комунистичких земаља, што је присилило савез да развије конкретне војне планове. [[Врховна команда Савезничких снага у Европи]] је формирана за снаге које се налазе у Европи, а почеле су са радом под Врховним командантом [[Двајт Д. Ајзенхауер|Двајтом Ајзенхауером]] у јануару 1951. године.<ref name=pace>{{cite web |url= http://www.nato.int/archives/1st5years/chapters/4.htm |title= NATO the first five years 1949-1954 |last=Ismay|first=Hastings|authorlink= Hastings Ismay, 1st Baron Ismay |publisher= NATO |date= 4. 9. 2001 |accessdate= 10. 4. 2012}}</ref> <!-- In September 1950, the NATO Military Committee called for an ambitious buildup of conventional forces to meet the Soviets, subsequently reaffirming this position at the February 1952 meeting of the North Atlantic Council in Lisbon. --> Лисабонска конференција, настојећи да обезбједи снаге неопходне за дугорочни план одбране НАТО-а, позвала је на ширење на деведесет шест дивизија. Међутим, овај приједлог је пао сљедеће године на приближно тридесет и пет дивизија са напором да буду наоружане нуклеарним оружјем. У то вријеме, НАТО је могао да позове око петнаест спремних дивизија у средњој Европи, са још десет у Италији и Скандинавији. Функција генералног секретара НАТО-а као шефа цивилног дијела организације уведена је на овој конференцији, а за првог генералног секретара изабран је [[Хастингс Исмеј]].<ref>{{cite news |work= [[Time (magazine)|Time]] |url= http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,816183,00.html |title= NATO: The Man with the Oilcan |date= 24. 3. 1952 |accessdate=17. 1. 2012}}</ref>
Избијање Корејског рата у јуну 1950. године било је од кључног значаја за НАТО, јер је назначило привидну опасност од заједничке сарадње комунистичких земаља, што је присилило савез да развије конкретне војне планове. [[Врховна команда Савезничких снага у Европи]] је формирана за снаге које се налазе у Европи, а почеле су са радом под Врховним командантом [[Двајт Д. Ајзенхауер|Двајтом Ајзенхауером]] у јануару 1951. године.<ref name=pace>{{cite web |url= http://www.nato.int/archives/1st5years/chapters/4.htm |title= NATO the first five years 1949-1954 |last=Ismay|first=Hastings|authorlink= |publisher= NATO |date= 4. 9. 2001 |accessdate= 10. 4. 2012}}</ref> <!-- In September 1950, the NATO Military Committee called for an ambitious buildup of conventional forces to meet the Soviets, subsequently reaffirming this position at the February 1952 meeting of the North Atlantic Council in Lisbon. --> Лисабонска конференција, настојећи да обезбиједи снаге неопходне за дугорочни план одбране НАТО-а, позвала је на ширење на деведесет шест дивизија. Међутим, овај приједлог је пао сљедеће године на приближно тридесет и пет дивизија са напором да буду наоружане нуклеарним оружјем. У то вријеме, НАТО је могао да позове око петнаест спремних дивизија у средњој Европи, са још десет у Италији и Скандинавији. Функција генералног секретара НАТО-а као шефа цивилног дијела организације уведена је на овој конференцији, а за првог генералног секретара изабран је [[Хастингс Исмеј]].<ref>{{cite news |work= [[Time (magazine)|Time]] |url= http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,816183,00.html |title= NATO: The Man with the Oilcan |date= 24. 3. 1952 |accessdate=17. 1. 2012}}</ref>


=== Ваздушне операције против Републике Српске ===
=== Ваздушне операције против Републике Српске ===
{{replace|{{...}}|одељак|одјељак}}
{{...}}


=== Ваздушне операције против СРЈ ===
=== Ваздушне операције против СР Југославије ===
Између [[24. март]]а и [[10. јун]]а [[1999]]. године чланице овог војног савеза су [[НАТО бомбардовање СРЈ|бомбардовале Савезну републику Југославију]]. Ова војна акција није била одобрена од стране [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савета безбедности]] [[Организација уједињених нација|УН]], јер велика већина НАТО чланица (осим Француске и још неких) нису сматрале да им је потребна дозвола СБ УН.
Између [[24. март]]а и [[10. јун]]а [[1999]]. године чланице овог војног савеза су [[НАТО бомбардовање СРЈ|бомбардовале Савезну Републику Југославију]]. Ова војна акција није била одобрена од стране [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савета безбједности]] [[Организација уједињених нација|УН]], јер велика већина НАТО чланица (осим Француске и још неких) нису сматрале да им је потребна дозвола СБ УН.


=== Подељеност унутар пакта ===
=== Подијељеност унутар пакта ===


Након завршења [[Хладни рат|Хладног рата]], поставило се питање сврсисходноси НАТО-а. Разлог овом проблему је непостојање концензуса о мисији и недостатак воље за издржавањем терета чланства. Разлог овоме је свакако и нестанак јасног циља. Не постоји заједничко разумевање о исламистичкој претњи или Русији. У том питању постоје две стране - америчка и европска. Док је [[Сједињене Америчке Државе|САД]] спреман финансирати и учествовати у војним акцијама, европске државе су мање ентузијастичне. Разуме се да код европских држава постоје варијације, па је примерице [[Уједињено Краљевство]] нешто спремније на војне акције НАТО-а од остатка европских држава.<ref>The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 3.</ref>
Након завршења [[Хладни рат|Хладног рата]], поставило се питање сврсисходноси НАТО-а. Разлог овом проблему је непостојање концензуса о мисији и недостатак воље за издржавањем терета чланства, а свакако и нестанак јасног циља. Не постоји заједничко разумијевање о исламистичкој пријетњи или Русији. У том питању постоје двије стране — америчка и европска. Док је [[Сједињене Америчке Државе|САД]] спреман финансирати и учествовати у војним акцијама, европске државе су мање ентузијастичне. Разумије се да код европских држава постоје варијације, па је примјерице [[Уједињено Краљевство]] нешто спремније на војне акције НАТО-а од остатка европских држава.<ref>The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 3.</ref>


Различити интереси унутар пакта довели су до нарушавања кохезије и заједничке стратегије. Државе Западне Европе, након пада [[Совјетски Савез|Совјетског Савеза]] и проширења НАТО-а даље према Истоку, постале су незаинтересоване за финансијско и војно подржавање других држава нити су хтеле допустити већи утицај САД-а на Европу.<ref name=GF4>The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 4.</ref>
Различити интереси унутар пакта довели су до нарушавања кохезије и заједничке стратегије. Државе Западне Европе, након пада [[Совјетски Савез|Совјетског Савеза]] и проширења НАТО-а даље према Истоку, постале су незаинтересоване за финансијско и војно подржавање других држава нити су хтеле допустити већи утицај САД на Европу.<ref name=GF4>The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 4.</ref>


[[Рат на истоку Украјине]] који је почео 2014. додатно је поделио чланице НАТО-а. Док су примерице балтичке државе страховале од хибридног рата са [[Русија|Русијом]], државама Западне Европе рат у Украјини није представљао никакву егзистенцијалну претњу.<ref name=GF4/>
[[Рат на истоку Украјине]] који је почео 2014. додатно је подијелио чланице НАТО-а. Док су примјерице балтичке државе страховале од хибридног рата са [[Русија|Русијом]], државама Западне Европе рат у Украјини није представљао никакву егзистенцијалну пријетњу.<ref name=GF4/>


Додатну поделу изазвали су и грађански ратови у [[Грађански рат у Сирији|Сирији]] и [[Грађански рат у Ираку|Ираку]]. Иако све европске државе страхују од исламизма и терористичких напада, а константну претњу представља и велика имиграција из тих држава, воља за потрошњом ресурса због те претње поновно варира од државе до државе.<ref name=GF4/> [[Турска|Турској]] је судбина Сирије и Ирака критички важна. Међутим, чланице НАТО-а, а нарочито САД, траже од Турске да преузме више одговорности по овом питању и да се умеша у дешавања у Сирији. САД, Уједињено Краљевство, [[Француска]] и [[Немачка]] учествују у борбама против [[Исламска Држава|Исламске Државе]], но ограничили су се на зрачне нападе. Ни једна чланица пакта није спремна послати војне трупе у Сирију или Ирак, а исто тако је упитно колико су спремне жртвовати се за друге чканице пакта.<ref name=GF5>The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 5.</ref>
Додатну подјелу изазвали су и грађански ратови у [[Грађански рат у Сирији|Сирији]] и [[Грађански рат у Ираку|Ираку]]. Иако све европске државе страхују од исламизма и терористичких напада, а константну претњу представља и велика имиграција из тих држава, воља за потрошњом ресурса због те претње поновно варира од државе до државе.<ref name=GF4/> [[Турска|Турској]] је судбина Сирије и Ирака критички важна. Међутим, чланице НАТО-а, а нарочито САД, траже од Турске да преузме више одговорности по овом питању и да се умијеша у дешавања у Сирији. САД, Уједињено Краљевство, [[Француска]] и [[Немачка|Њемачка]] учествују у борбама против [[Исламска Држава|Исламске Државе]], но ограничили су се на зрачне нападе. Ни једна чланица пакта није спремна послати војне трупе у Сирију или Ирак, а исто тако је упитно колико су спремне жртвовати се за друге чканице пакта.<ref name=GF5>The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 5.</ref>


САД је неразмерно највећи контрибутор НАТО-у. Неразмерни допринос НАТО-у од стране САД-а био је прихватљив у време Хладног рата тамошњим доносиоцима одлука. Немачка је била подељена, а европске економије опорављале су се од [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Међутим, уједињење Немачке, проширење НАТО-а и израњање [[Европска унија|Европске уније]] као великог економског блока значило је да европске државе сада имају ресурсе за веће инвестирање у НАТО. Но, евроспке државе показале су мало интереса за доприношење пакту. Осим САД-а, Уједињеног Краљевства, [[Пољска|Пољске]], [[Естонија|Естоније]] и [[Грчка|Грчке]], ни једна друга чланица није испунила минимални захтев да 2% БДП-а одвоји за одбрану.<ref name=GF5/>
САД је неразмјерно највећи контрибутор НАТО-у. Неразмјерни допринос НАТО-у од стране САД био је прихватљив у вријеме Хладног рата тамошњим доносиоцима одлука. Њемачка је била подијељена, а европске економије опорављале су се од [[Други светски рат|Другог свјетског рата]]. Међутим, уједињење Њемачке, проширење НАТО-а и израњање [[Европска унија|Европске уније]] као великог економског блока значило је да европске државе сада имају ресурсе за веће инвестирање у НАТО. Но, евроспке државе показале су мало интереса за доприношење пакту. Осим САД, Уједињеног Краљевства, [[Пољска|Пољске]], [[Естонија|Естоније]] и [[Грчка|Грчке]], ни једна друга чланица није испунила минимални захтјев да 2% БДП-а одвоји за одбрану.<ref name=GF5/>


== Државе оснивачи (1949) ==
== Државе оснивачице НАТО-а (1949) ==
{{columns-list|4|
{{columns-list|4|
* {{БЕЛ}}
* {{БЕЛ}}
Ред 106: Ред 106:
}}
}}


== Државе које су приступиле НАТО током [[Хладни рат|Хладног рата]] ==
== Државе које су приступиле НАТО-у током [[Хладни рат|Хладног рата]] ==
* {{застава|Грчка}} ([[1952]])
* {{застава|Грчка}} ([[1952]])
* {{застава|Турска}} (1952)
* {{застава|Турска}} (1952)
* {{застава|Западна Немачка}} ([[1955]]; данашња [[Немачка]])
* {{застава|Западна Немачка|name=Западна Њемачка}} ([[1955]]; данашња [[Немачка|Њемачка]])
* {{застава|Шпанија}} ([[1982]])
* {{застава|Шпанија}} ([[1982]])


== После Хладног рата ==
== Послије Хладног рата ==
[[Датотека:NATO expansion-sr.svg|мини|десно|Експанзија НАТО у Европи]]
[[Датотека:NATO expansion-sr.svg|мини|десно|Експанзија НАТО-а у Европи]]
[[Датотека:Opening ceremony for Ex STEADFAST JAZZ (10643667894).jpg|thumb|Поздрав застави војника на вежби у [[Пољска|Пољској]]. Уобичајена сцена за све војнике чије су земље чланице алијансе је да се поздравља НАТО застава.]]
[[Датотека:Opening ceremony for Ex STEADFAST JAZZ (10643667894).jpg|thumb|Поздрав војника застави на вјежби у [[Пољска|Пољској]]; уобичајено за све војнике чије су земље чланице је да поздрављају НАТО заставу]]
Грчка и Турска су приступиле организацији у фебруару [[1952]], а [[Западна Немачка]] је то учинила 1955. године. Уједињењем Немачке [[1990]]. године, Источна Немачка је постала део пакта. Шпанија је приступила [[30. мај]]а [[1982]], а бивше чланице [[Варшавски пакт|Варшавског пакта]] — Пољска, Мађарска и Чешка Република су приступиле НАТО [[12. март]]а [[1999]], на самиту којим је обележавана његова педесетогодишњица.
Грчка и Турска су приступиле организацији у фебруару [[1952]], а [[Западна Немачка|Западна Њемачка]] је то учинила 1955. године. Уједињењем Њемачке [[1990]]. године, Источна Њемачка је постала дио пакта. Шпанија је приступила [[30. мај]]а [[1982]], а бивше чланице [[Варшавски пакт|Варшавског пакта]] — Пољска, Мађарска и Чешка Република — приступиле су НАТО-у [[12. март]]а [[1999]], на самиту којим је обиљежавана његова педесетогодишњица.
{{columns-list|4|
{{columns-list|4|
* {{ЧЕШ}} (1999)
* {{ЧЕШ}} (1999)
Ред 132: Ред 132:
}}
}}


== Сарадња са земљама које не припадају НАТО ==
== Сарадња са земљама које не припадају НАТО-у ==


[[Слика:NATO cooperations partners.svg|400п|мини|
[[Слика:NATO cooperations partners.svg|400п|мини|
Ред 152: Ред 152:
:* {{ШВЕ}}
:* {{ШВЕ}}
:* {{ШВА}}
:* {{ШВА}}
* '''12''' бивших Совјетских република:
* '''12''' бивших совјетских република:
:* {{ЈЕР}}
:* {{ЈЕР}}
:* {{АЗЕ}}
:* {{АЗЕ}}
Ред 171: Ред 171:
}}
}}


=== Савет Русија-НАТО ===
=== Савјет Русија—НАТО ===
{{главни чланак|Савет Русија-НАТО}}
{{главни чланак|Савет Русија—НАТО{{!}}Савјет Русија—НАТО}}


НАТО и Русија су се 1997. године обострано обавезале „на међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбедног и неподељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса“.
НАТО и Русија су се 1997. године обострано обавезале „на међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбједног и неподијељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса”.


Маја 2002, ова сарадња је ојачана стварањем савета Русија-НАТО, који је зближио чланице НАТО и Русију.
Маја 2002, ова сарадња је ојачана стварањем савјета Русија—НАТО, који је зближио чланице НАТО-а и Русију.


== Србија и НАТО ==
== Србија и НАТО ==
Ред 188: Ред 188:
* [[НАТО бомбардовање Републике Српске]]
* [[НАТО бомбардовање Републике Српске]]
* [[Бомбардовање аеродрома Удбина]]
* [[Бомбардовање аеродрома Удбина]]
* [[Северноатлантски споразум]]
* [[Северноатлантски споразум|Сјеверноатлантски споразум]]
* [[Партнерство за мир]]
* [[Партнерство за мир]]
* [[Асоцијација атлантског споразума]]
* [[Асоцијација атлантског споразума]]
Ред 219: Ред 219:
*{{cite book |last= Willbanks |first= James H. |title= Machine Guns: An Illustrated History of Their Impact |publisher= ABC-CLIO |year= 2004 |isbn= 1-8510-9480-6 |ref=harv}}
*{{cite book |last= Willbanks |first= James H. |title= Machine Guns: An Illustrated History of Their Impact |publisher= ABC-CLIO |year= 2004 |isbn= 1-8510-9480-6 |ref=harv}}
*{{cite book |last= Zenko |first= Micah |title= Between Threats and War: U.S. Discrete Military Operations in the Post-Cold War World |publisher= Stanford University Press |year= 2010 |url= http://books.google.com/books?id=rJHU9VZRhjwC&pg=PA133 |isbn= 0-8047-7191-X |ref=harv}}
*{{cite book |last= Zenko |first= Micah |title= Between Threats and War: U.S. Discrete Military Operations in the Post-Cold War World |publisher= Stanford University Press |year= 2010 |url= http://books.google.com/books?id=rJHU9VZRhjwC&pg=PA133 |isbn= 0-8047-7191-X |ref=harv}}
* -{Asmus, Ronald. ''A Little War that Shook the World : Georgia, Russia, and the Future of the West''. NYU (2010). ISBN 978-0-230-61773-5}-
* -{Asmus, Ronald. ''A Little War that Shook the World : Georgia, Russia, and the Future of the West''. NYU (2010). {{ISBN|978-0-230-61773-5}}.}-
* -{Aus Politik und Zeitgeschichte 15–16/2009: [http://www.bpb.de/files/NHT6R8.pdf ''NATO''] (Portable Document Format; 2,5 MB)}-
* -{Aus Politik und Zeitgeschichte 15–16/2009: [http://www.bpb.de/files/NHT6R8.pdf ''NATO''] (Portable Document Format; 2,5 MB)}-
* -{Sebastian Bruns: [http://ispk.org/fileadmin/user_upload/Kieler%20Analysen%20zur%20Sicherheitspolitik/KAzS32_Dez2012_Bruns.pdf ''Herausforderungen für NATO-Marinen in Zeiten der Euro- und Wirtschaftskrise.''] Kieler Analysen zur Sicherheitspolitik Nr. 32, Dezember 2012 (PDF; 1,0&nbsp;MB).}-
* -{Sebastian Bruns: [http://ispk.org/fileadmin/user_upload/Kieler%20Analysen%20zur%20Sicherheitspolitik/KAzS32_Dez2012_Bruns.pdf ''Herausforderungen für NATO-Marinen in Zeiten der Euro- und Wirtschaftskrise.''] Kieler Analysen zur Sicherheitspolitik Nr. 32, Dezember 2012 (PDF; 1,0&nbsp;MB).}-
* -{Matthias Blazek: ''Die Geschichte der NATO in Fontainebleau'', in: ''F-Flagge – Magazin für den Fernmeldering e.V.'', 37. Jg., Nr. 3/2010, S. 49 ff.}-
* -{Matthias Blazek: ''Die Geschichte der NATO in Fontainebleau'', in: ''F-Flagge – Magazin für den Fernmeldering e.V.'', 37. Jg., Nr. 3/2010, S. 49 ff.}-
* -{Andreas Buro und Martin Singe: [http://www.blaetter.de/artikel.php?pr=3059 ''Expansion und Eskalation: 60 Jahre NATO'']. In: ''Blätter für deutsche und internationale Politik'', Ausgabe 04/2009, S. 53–63}-
* -{Andreas Buro und Martin Singe: [http://www.blaetter.de/artikel.php?pr=3059 ''Expansion und Eskalation: 60 Jahre NATO'']. In: ''Blätter für deutsche und internationale Politik'', Ausgabe 04/2009, S. 53–63}-
* -{Bastian Giegerich: ''Die NATO'' (= ''Elemente der Politik''). Springer VS, Wiesbaden 2012, ISBN 978-3-531-18409-8.}-
* -{Bastian Giegerich: ''Die NATO'' (= ''Elemente der Politik''). Springer VS, Wiesbaden 2012, {{ISBN|978-3-531-18409-8}}.}-
* -{Chrisitan Greiner, Klaus A. Maier, Heinz Rebhan: ''Die NATO als Militärallianz. Strategie, Organisation und nukleare Kontrolle im Bündnis. 1949 bis 1959'' (= ''Entstehung und Probleme des Atlantischen Bündnisses''. Band 4). Im Auftrag des Militärgeschichtlichen Forschungsamtes hrsg. von Bruno Thoß, Oldenbourg, München 2003, ISBN 3-486-56757-8.}-
* -{Chrisitan Greiner, Klaus A. Maier, Heinz Rebhan: ''Die NATO als Militärallianz. Strategie, Organisation und nukleare Kontrolle im Bündnis. 1949 bis 1959'' (= ''Entstehung und Probleme des Atlantischen Bündnisses''. Band 4). Im Auftrag des Militärgeschichtlichen Forschungsamtes hrsg. von Bruno Thoß, Oldenbourg, München 2003, {{ISBN|3-486-56757-8}}.}-
* -{Gunter Hauser: ''Die Nato – Transformation, Aufgaben, Ziele''. Frankfurt am Main 2008, Peter Lang, ISBN 978-3-631-57367-9}-
* -{Gunter Hauser: ''Die Nato – Transformation, Aufgaben, Ziele''. Frankfurt am Main 2008, Peter Lang, {{ISBN|978-3-631-57367-9}}.}-
* -{Winfried Heinemann: ''Vom Zusammenwachsen des Bündnisses. Die Funktionsweise der NATO in ausgewählten Krisenfällen 1951–1956'' (= ''Entstehung und Probleme des Atlantischen Bündnisses''. Band 1). Oldenbourg, München 1998, ISBN 3-486-56368-8.}-
* -{Winfried Heinemann: ''Vom Zusammenwachsen des Bündnisses. Die Funktionsweise der NATO in ausgewählten Krisenfällen 1951–1956'' (= ''Entstehung und Probleme des Atlantischen Bündnisses''. Band 1). Oldenbourg, München 1998, {{ISBN|3-486-56368-8}}.}-
* -{Mary Ann Heiss, S. Victor Papacosma (Hrsg.): ''NATO and the Warsaw Pact – Intrabloc Conflicts''. Kent State University Press, Kent 2008, ISBN 978-0-87338-936-5}-
* -{Mary Ann Heiss, S. Victor Papacosma (Hrsg.): ''NATO and the Warsaw Pact – Intrabloc Conflicts''. Kent State University Press, Kent 2008, {{ISBN|978-0-87338-936-5}}.}-
* -{Ulrich B. Keilmann: ''Die NATO-Infrastruktur unter besonderer Berücksichtigung der Schiedsinstanz (Board of Arbitration)''. Johannes Gutenberg-Universität Mainz: Dissertation 1997}-
* -{Ulrich B. Keilmann: ''Die NATO-Infrastruktur unter besonderer Berücksichtigung der Schiedsinstanz (Board of Arbitration)''. Johannes Gutenberg-Universität Mainz: Dissertation 1997}-
* -{Heinz Magenheimer: ''Die Verteidigung Westeuropas. Doktrin, Kräftestand, Einsatzplan. Eine Bestandsaufnahme aus Sicht der NATO'' (= Reihe ''Bernard & Graefe aktuell'', Band 42). Bernard & Graefe Verlag, Koblenz 1986, ISBN 3-7637-5345-1.}-
* -{Heinz Magenheimer: ''Die Verteidigung Westeuropas. Doktrin, Kräftestand, Einsatzplan. Eine Bestandsaufnahme aus Sicht der NATO'' (= Reihe ''Bernard & Graefe aktuell'', Band 42). Bernard & Graefe Verlag, Koblenz 1986, {{ISBN|3-7637-5345-1}}.}-
* -{Klaus A. Maier, Norbert Wiggershaus (Hrsg.): ''Das Nordatlantische Bündnis 1949–1956'' (= ''Beiträge zur Militärgeschichte''. Band 37). Im Auftrag des Militärgeschichtlichen Forschungsamtes, Oldenbourg, München 1993, ISBN 3-486-55967-2.}-
* -{Klaus A. Maier, Norbert Wiggershaus (Hrsg.): ''Das Nordatlantische Bündnis 1949–1956'' (= ''Beiträge zur Militärgeschichte''. Band 37). Im Auftrag des Militärgeschichtlichen Forschungsamtes, Oldenbourg, München 1993, {{ISBN|3-486-55967-2}}.}-
* -{Inna Melnykovska und Rainer Schweickert: ''Die NATO und die Ukraine''. In: ''Osteuropa''. 9/2009, S. 49&nbsp;ff.}-
* -{Inna Melnykovska und Rainer Schweickert: ''Die NATO und die Ukraine''. In: ''Osteuropa''. 9/2009, S. 49&nbsp;ff.}-
* -{Heiko Reiter: ''Die neue Sicherheitsarchitektur der NATO. Vom Verteidigungsbündnis zur Interessengemeinschaft''. In: Kritische Justiz 2007, S. 124–143}-
* -{Heiko Reiter: ''Die neue Sicherheitsarchitektur der NATO. Vom Verteidigungsbündnis zur Interessengemeinschaft''. In: Kritische Justiz 2007, S. 124–143}-
* -{Lothar Schröter: ''Die NATO im Kalten Krieg. Die Geschichte des Nordatlantikpaktes bis zur Auflösung des Warschauer Vertrages.'' Kai Homilius Verlag, Berlin 2009;}-
* -{Lothar Schröter: ''Die NATO im Kalten Krieg. Die Geschichte des Nordatlantikpaktes bis zur Auflösung des Warschauer Vertrages.'' Kai Homilius Verlag, Berlin 2009;}-
** -{''Band I. 1949–1975. Eine Chronik'', ISBN 978-3-89706-914-5,}-
** -{''Band I. 1949–1975. Eine Chronik'', {{ISBN|978-3-89706-914-5}}.}-
** -{''Band II. 1976–1991. Eine Chronik'', ISBN 978-3-89706-915-2.}-
** -{''Band II. 1976–1991. Eine Chronik'', {{ISBN|978-3-89706-915-2}}.}-
* -{Sascha Thamm: ''Institutionelle Reaktionen der NATO auf die Krisen des Bündnisses. Von der Gründung bis zum NATO-Doppelbeschluss''. Der Andere Verlag, Osnabrück 2002.}-
* -{Sascha Thamm: ''Institutionelle Reaktionen der NATO auf die Krisen des Bündnisses. Von der Gründung bis zum NATO-Doppelbeschluss''. Der Andere Verlag, Osnabrück 2002.}-
* -{Johannes Varwick, Wichard Woyke (Hrsg.): ''Die Zukunft der NATO. Transatlantische Sicherheit im Wandel''. 2. Auflage, Leske + Budrich, Opladen 2000, ISBN 3-8100-2905-X.}-
* -{Johannes Varwick, Wichard Woyke (Hrsg.): ''Die Zukunft der NATO. Transatlantische Sicherheit im Wandel''. 2. Auflage, Leske + Budrich, Opladen 2000, {{ISBN|3-8100-2905-X}}.}-
* -{Johannes Varwick (Hrsg.): ''Die Beziehungen zwischen NATO und EU. Partnerschaft, Konkurrenz, Rivalität?'' Barbara Budrich, Leverkusen 2005, ISBN 3-938094-10-9.}-
* -{Johannes Varwick (Hrsg.): ''Die Beziehungen zwischen NATO und EU. Partnerschaft, Konkurrenz, Rivalität?'' Barbara Budrich, Leverkusen 2005, {{ISBN|3-938094-10-9}}.}-
* -{Andreas Wenger, Christian Nuenlist, Anna Locher (Hrsg.): ''Transforming NATO in the Cold War – Challenges beyond deterrence in the 1960’s''. Routledge, London 2007, ISBN 978-0-415-39737-7}-
* -{Andreas Wenger, Christian Nuenlist, Anna Locher (Hrsg.): ''Transforming NATO in the Cold War – Challenges beyond deterrence in the 1960’s''. Routledge, London 2007, {{ISBN|978-0-415-39737-7}}.}-
* -{Norbert Wiggershaus, Winfried Heinemann (Hrsg.): ''Nationale Außen- und Bündnispolitik der NATO-Mitgliedstaaten'' (= ''Entstehung und Probleme des Atlantischen Bündnisses''. Band 2). Oldenbourg, München 2000, ISBN 3-486-56489-7.}-
* -{Norbert Wiggershaus, Winfried Heinemann (Hrsg.): ''Nationale Außen- und Bündnispolitik der NATO-Mitgliedstaaten'' (= ''Entstehung und Probleme des Atlantischen Bündnisses''. Band 2). Oldenbourg, München 2000, {{ISBN|3-486-56489-7}}.}-
{{refend}}
{{refend}}


Ред 250: Ред 250:
* {{Internet Archive short film|id=gov.archives.arc.2569670|name=Big Picture: Why NATO?}}
* {{Internet Archive short film|id=gov.archives.arc.2569670|name=Big Picture: Why NATO?}}
* {{Internet Archive short film|id=gov.archives.arc.2569561|name=Big Picture: NATO Maneuvers}}
* {{Internet Archive short film|id=gov.archives.arc.2569561|name=Big Picture: NATO Maneuvers}}
* -{[http://www.nato.int/ NATO-Homepage] (englisch)}-
* -{[http://www.nato.int/ NATO-Homepage]}-
* -{[http://www.nato-pa.int/ NATO Parliamentary Assembly] (englisch)}-
* -{[http://www.nato-pa.int/ NATO Parliamentary Assembly]}-
* -{[http://www.nato.int/docu/handbook/2006/hb-en-2006.pdf NATO-Handbuch] (PDF; 1,6&nbsp;MB)}-
* -{[http://www.nato.int/docu/handbook/2006/hb-en-2006.pdf NATO-Handbuch] (PDF; 1,6&nbsp;MB)}-
* -{[http://www.nato.diplo.de/Vertretung/nato/de/04/Die_20Nato.html Ständige Vertretung der Bundesrepublik Deutschland bei der Nordatlantikpakt-Organisation Brüssel: Die NATO]}-
* -{[http://www.nato.diplo.de/Vertretung/nato/de/04/Die_20Nato.html Ständige Vertretung der Bundesrepublik Deutschland bei der Nordatlantikpakt-Organisation Brüssel: Die NATO]}-
* -{[http://www.auswaertiges-amt.de/DE/Aussenpolitik/Friedenspolitik/NATO/Nato.html?nn=533002 Das Auswärtige Amt der Bundesrepublik Deutschland mit Grundsatzinformationen]}-
* -{[http://www.auswaertiges-amt.de/DE/Aussenpolitik/Friedenspolitik/NATO/Nato.html?nn=533002 Das Auswärtige Amt der Bundesrepublik Deutschland mit Grundsatzinformationen]}-
* -{[http://www.politische-bildung.de/nato_gipfel.html 60 Jahre NATO] auf dem Informationsportal zur politischen Bildung}-
* -{[http://www.politische-bildung.de/nato_gipfel.html 60 Jahre NATO] auf dem Informationsportal zur politischen Bildung}-
* [http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/alijansa_napusta_evropu_i_postaje_planetarna.26.html?news_id=86745 Алијанса напушта Европу и постаје планетарна] („[[Данас (новине)|Данас]]“, 29. март 2008.)
* [http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/alijansa_napusta_evropu_i_postaje_planetarna.26.html?news_id=86745 Алијанса напушта Европу и постаје планетарна] („[[Данас (новине)|Данас]]”, 29. март 2008)
* [http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/kako_ce_madlen_olbrajt_primeniti_koncepciju_zbignjeva_bzezinskog.26.html?news_id=184129 Како ће Мадлен Олбрајт применити концепцију Збигњева Бжежинског] („[[Данас (новине)|Данас]]“, 19. фебруар 2010.)
* [http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/kako_ce_madlen_olbrajt_primeniti_koncepciju_zbignjeva_bzezinskog.26.html?news_id=184129 Како ће Мадлен Олбрајт применити концепцију Збигњева Бжежинског] („[[Данас (новине)|Данас]]”, 19. фебруар 2010)


{{НАТО}}
{{НАТО}}
Ред 264: Ред 264:
{{Authority control}}
{{Authority control}}


[[Категорија:НАТО|*]]
[[Категорија:НАТО| ]]
[[Категорија:Војни савези]]
[[Категорија:Војни савези]]
[[Категорија:Скраћенице]]
[[Категорија:Скраћенице]]

Верзија на датум 7. јун 2017. у 06:00

Организација Сјеверноатлантског споразума, НАТО
North Atlantic Treaty Organization, NATO
Organisation du Traité de l'Atlantique Nord, OTAN
Амблем
Застава[1]
Земље чланице НАТО-а у зеленој боји
МотоAnimus in consulendo liber[2]
Ум неспутан у промишљању
Основана4. април 1949.; прије 75 година (1949-04-04)
Датум оснивања4. април 1949.; прије 75 година (1949-04-04)
Типвојни савез
СедиштеБрисел, Белгија
Чланови
Службени језициенглески
француски[3]
Генерални секретарЈенс Столтенберг
Предсједавајући војног комитета
Петр Павел
Веб-сајтnato.int

Организација Сјеверноатлантског споразума (енгл. North Atlantic Treaty Organization, фр. Organisation du traité de l'Atlantique nord) или верз. скр. НАТО (енгл. NATO, фр. OTAN), позната и као Сјеверноатлантски савез (енгл. North Atlantic Alliance), међународни је војни савез заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Бриселу, гдје се такође налази и Врховни командант Савезничких снага. Организација има 29 чланова, а Црна Гора се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња, 29. чланица. Поред чланова организације у раду учествује 21 земља члан Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова.[4] Трошкови за одбрану чланова треба да износе 2% бруто домаћег производа.[5]

НАТО је био мало више од политичког удружења све док Корејски рат није подстакао чланове организације и интегрисана војна структура била изграђена под руководнством двојице генерала Сједињених Држава. Ток Хладног рата довео је до формирања супарничког Варшавског пакта 1955. Сумња у снагу односа између европских држава и САД је падала и расла, заједно са сумњама у сигурност одбране НАТО-а против могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског нуклеарног одвраћања и повлачења Француске из војне структуре 1966. на 30 година. Након пада Берлинског зида 1989. године, организација је учествовала у распаду Југославије, спроводећи своје прве војне акције у Босни и Херцеговини 1992—1995. и касније у Југославији 1999. Политички, организација покушава успоставити ближе односе са земљама бившег Варшавског пакта, што је резултовало прудруживањем одређених држава у периоду од 1999. до 2004. године.

Пети члан Сјеверноатланстког споразума, којим се захтијева од чланова да пруже помоћ било којој држави која се нађе под оружаним нападом, први и посљедњи пут је позван након Напада 11. септембра 2001. године,[6] након чега су трупе организације распоређене у Авганистану у Међународним снагама за безбједносну помоћ. Организација је извршила низ акција након тога, као што је слање тренера у Ирак, помоћ у противпиратској операцији[7] и одржавање зоне забране лета над Либијом у складу са резолуцијом Савјета безбједности ОУН из 1973. Мање моћан четврти члан, који само позива на консултације међу члановима организације, позван је само пет пута: од Турске 2003. због рата у Ираку, два пута у 2012. од стране Турске због грађанског рата у Сирији, након обарања туског F-4 фантома и након минобацачких напада из Сирије на Турску;[8] 2014. године од стране Пољске због руске анексије Крима[9] и 2015. од стране Турске након пријетњи Исламске Државе њеном територијалном интегритету.[10]

Историја

Почеци

Бриселски споразум, потписан 17. марта 1948. године од стране Белгије, Луксембурга, Уједињеног Краљевства, Француске и Холандије, сматра се претечом Сјеверноатлантског споразума. Споразум и совјетска блокада Берлина довеле су до стварања одбрамбене организације Западноевропске уније у септембру 1948. године.[11] Међутим, учешће Сједињених Држава је било неопходно како би се супротставили војној моћи Совјетског Савеза и спријечили оживљење националистичког милитаризма, тако да су преговори о новом војном савезу готово одмах резултовали Сјеверноатлантским споразумом, који је потписан у Вашингтону 4. априла 1949. године. Споразум је укључивао пет држава Бриселског споразума, Сједињене Државе, Канаду, Португалију, Италију, Норвешку, Данску и Исланд.[12] Први генерални секретар НАТО-а, Хастингс Исмеј, изјавио је исте године да је циљ организације био „да задржи Русе напољу, Американце унутра, а Нијемце спутане”.[13] Организација није имала пуну подршку становништва држава чланица, а неки Исланђани су учествовали у немирима против организације 1949. Стварање НАТО-а може се посматрати као примарна институционална посљедица идеје атлантизма, која наглашава значај прекоатлантске сарадње.[14]

Чланови су се сложили да би оружани напад на било кога од њих у Европи или Сјеверној Америци био сматран нападом на све њих. Сходно томе, они су се сложили да, уколико би дошло до оружаног напада, сваки од њих, у остваривању права на индивидуалну или колективну самоодбрану, треба помоћи нападнутог члана, предузимајући мјере које сматра потребним, укључујући употребу оружане силе, да се обнови и одржи безбједност сјеверноатлантског подручја. Тај споразум не захтијева од чланова да одговоре војном акцијом против агресора. Иако су дужни да одговоре, они имају слободу да изаберу начин на који ће то да ураде. У четвртом члану Бриселског споразума, за разлику од Сјеверноатлантског споразума, јасно се каже да ће одговор бити војне природе. Ипак се претпоставља ће чланице организације пружити војну помоћ нападнутом члану. У споразуму је касније појашњено да укључује и територије члана те сва „пловила, снаге и авионе” изнад Сјеверног повратника, укључујући и неке прекоморске департмане Француске.[15]

Стварање НАТО-а довело је до одређене стандардизације савезничке војне терминологије, процедура и технологија, што је у већини случајева значило да европске земље усвајају праксу Сједињених Држава. Отприлике 1300 споразума о стандардизацији кодификује много заједничких пракси које је НАТО постигао. Стога, 7,62 × 51 мм НАТО је пушчана муниција која је педесетих година 20. вијека уведена као стандардна муниција у многим земљама НАТО-а. FN FAL фабрике Херстал, који користи муницију 7,62 × 51 мм, у употреби је у 75 земаља, укључујући и оне које нису чланице организације. Сигнали за навођење авиона су такође стандаризовани, тако да НАТО авиони могу да се приземље у било којој НАТО бази. Остали стандарди као што је НАТО фонетски алфабет нашли су своју употребу и међу цивилима.

Хладни рат

Главни чланак: Хладни рат

Избијање Корејског рата у јуну 1950. године било је од кључног значаја за НАТО, јер је назначило привидну опасност од заједничке сарадње комунистичких земаља, што је присилило савез да развије конкретне војне планове. Врховна команда Савезничких снага у Европи је формирана за снаге које се налазе у Европи, а почеле су са радом под Врховним командантом Двајтом Ајзенхауером у јануару 1951. године.[16] Лисабонска конференција, настојећи да обезбиједи снаге неопходне за дугорочни план одбране НАТО-а, позвала је на ширење на деведесет шест дивизија. Међутим, овај приједлог је пао сљедеће године на приближно тридесет и пет дивизија са напором да буду наоружане нуклеарним оружјем. У то вријеме, НАТО је могао да позове око петнаест спремних дивизија у средњој Европи, са још десет у Италији и Скандинавији. Функција генералног секретара НАТО-а као шефа цивилног дијела организације уведена је на овој конференцији, а за првог генералног секретара изабран је Хастингс Исмеј.[17]

Ваздушне операције против Републике Српске

Ваздушне операције против СР Југославије

Између 24. марта и 10. јуна 1999. године чланице овог војног савеза су бомбардовале Савезну Републику Југославију. Ова војна акција није била одобрена од стране Савета безбједности УН, јер велика већина НАТО чланица (осим Француске и још неких) нису сматрале да им је потребна дозвола СБ УН.

Подијељеност унутар пакта

Након завршења Хладног рата, поставило се питање сврсисходноси НАТО-а. Разлог овом проблему је непостојање концензуса о мисији и недостатак воље за издржавањем терета чланства, а свакако и нестанак јасног циља. Не постоји заједничко разумијевање о исламистичкој пријетњи или Русији. У том питању постоје двије стране — америчка и европска. Док је САД спреман финансирати и учествовати у војним акцијама, европске државе су мање ентузијастичне. Разумије се да код европских држава постоје варијације, па је примјерице Уједињено Краљевство нешто спремније на војне акције НАТО-а од остатка европских држава.[18]

Различити интереси унутар пакта довели су до нарушавања кохезије и заједничке стратегије. Државе Западне Европе, након пада Совјетског Савеза и проширења НАТО-а даље према Истоку, постале су незаинтересоване за финансијско и војно подржавање других држава нити су хтеле допустити већи утицај САД на Европу.[19]

Рат на истоку Украјине који је почео 2014. додатно је подијелио чланице НАТО-а. Док су примјерице балтичке државе страховале од хибридног рата са Русијом, државама Западне Европе рат у Украјини није представљао никакву егзистенцијалну пријетњу.[19]

Додатну подјелу изазвали су и грађански ратови у Сирији и Ираку. Иако све европске државе страхују од исламизма и терористичких напада, а константну претњу представља и велика имиграција из тих држава, воља за потрошњом ресурса због те претње поновно варира од државе до државе.[19] Турској је судбина Сирије и Ирака критички важна. Међутим, чланице НАТО-а, а нарочито САД, траже од Турске да преузме више одговорности по овом питању и да се умијеша у дешавања у Сирији. САД, Уједињено Краљевство, Француска и Њемачка учествују у борбама против Исламске Државе, но ограничили су се на зрачне нападе. Ни једна чланица пакта није спремна послати војне трупе у Сирију или Ирак, а исто тако је упитно колико су спремне жртвовати се за друге чканице пакта.[20]

САД је неразмјерно највећи контрибутор НАТО-у. Неразмјерни допринос НАТО-у од стране САД био је прихватљив у вријеме Хладног рата тамошњим доносиоцима одлука. Њемачка је била подијељена, а европске економије опорављале су се од Другог свјетског рата. Међутим, уједињење Њемачке, проширење НАТО-а и израњање Европске уније као великог економског блока значило је да европске државе сада имају ресурсе за веће инвестирање у НАТО. Но, евроспке државе показале су мало интереса за доприношење пакту. Осим САД, Уједињеног Краљевства, Пољске, Естоније и Грчке, ни једна друга чланица није испунила минимални захтјев да 2% БДП-а одвоји за одбрану.[20]

Државе оснивачице НАТО-а (1949)

Државе које су приступиле НАТО-у током Хладног рата

Послије Хладног рата

Експанзија НАТО-а у Европи
Поздрав војника застави на вјежби у Пољској; уобичајено за све војнике чије су земље чланице је да поздрављају НАТО заставу

Грчка и Турска су приступиле организацији у фебруару 1952, а Западна Њемачка је то учинила 1955. године. Уједињењем Њемачке 1990. године, Источна Њемачка је постала дио пакта. Шпанија је приступила 30. маја 1982, а бивше чланице Варшавског пакта — Пољска, Мађарска и Чешка Република — приступиле су НАТО-у 12. марта 1999, на самиту којим је обиљежавана његова педесетогодишњица.

Сарадња са земљама које не припадају НАТО-у

  Државе чланице НАТО
  Чланице Партнерства за мир
  Чланице Медитеранског дијалога
  Чланице Истанбулске иницијативе за сарадњу
  Контакт државе

Партнерство за мир

Главни чланак: Партнерство за мир

Евро-атлантски пакт Партнерство за мир се састоји од 46 земаља чланица: 26 земаља НАТО и 20 земаља које се налазе ван Алијансе:

  • 5 земаља које су (иако војно неутралне) представљале капиталистичко уређење током Хладног рата:
  • 12 бивших совјетских република:
  • 3 бивше југословенске републике

Савјет Русија—НАТО

Главни чланак: Савјет Русија—НАТО

НАТО и Русија су се 1997. године обострано обавезале „на међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбједног и неподијељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса”.

Маја 2002, ова сарадња је ојачана стварањем савјета Русија—НАТО, који је зближио чланице НАТО-а и Русију.

Србија и НАТО

Графит у Београду
Плакат поводом 14. годишњице НАТО бомбардовања СРЈ

У Србији и данас постоји велики анимозитет према чланству у НATO-у, далеко већи него према уласку у Европску унију. Према истраживањима јавног мњења спроведеног у пролеће 2012. године до 70% испитаника је против уласка Републике Србије у пакт.[21]

Види још

Референце

  1. ^ „The official Emblem of NATO”. NATO. Приступљено 20. 2. 2008. 
  2. ^ „The Official motto of NATO”. NATO. 20. 1. 2011. Приступљено 8. 8. 2013. 
  3. ^ "English and French shall be the official languages for the entire North Atlantic Treaty Organization.", Final Communiqué following the meeting of the North Atlantic Council on 17 September 1949. "(...) the English and French texts [of the Treaty] are equally authentic (...)" The North Atlantic Treaty, Article 14, Приступљено 13. 4. 2013.
  4. ^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Приступљено 22. 8. 2010. 
  5. ^ Erlanger, Steven (26. 3. 2014). „Europe Begins to Rethink Cuts to Military Spending”. nytimes.com. Приступљено 3. 4. 2014. „Last year, only a handful of NATO countries met the target, according to NATO figures, including the United States, at 4.1 percent, and Britain, at 2.4 percent.” 
  6. ^ „Invocation of Article 5 confirmed”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 29. 1. 2013. 
  7. ^ „Counter-piracy operations”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 27. 5. 2011. 
  8. ^ Croft, Adrian (3. 10. 2012). „NATO demands halt to Syria aggression against Turkey”. Reuters. Приступљено 3. 10. 2012. 
  9. ^ „Statement by the North Atlantic Council following meeting under article 4 of the Washington Treaty”. NATO Newsroom. 4. 3. 2014. Приступљено 2. 4. 2014. 
  10. ^ Ford, Dana (26. 7. 2015). „Turkey calls for rare NATO talks after attacks along Syrian border”. www.cnn.com. CNN. Приступљено 26. 7. 2015. 
  11. ^ Isby & Kamps Jr. 1985, стр. 13.
  12. ^ „A short history of NATO”. NATO. 2. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  13. ^ Reynolds 1994, стр. 13.
  14. ^ Straus, Ira (2005). „Atlanticism as the core 20 th century U.S. strategy for internationalism” (PDF). Streit Council. Annual Meeting of the Society of Historians of American Foreign Relations. Приступљено 10. 7. 2013. 
  15. ^ „Protocol to the North Atlantic Treaty on the Accession of Greece and Turkey”. NATO. 4. 4. 1949. Приступљено 17. 1. 2012. 
  16. ^ Ismay, Hastings (4. 9. 2001). „NATO the first five years 1949-1954”. NATO. Приступљено 10. 4. 2012. 
  17. ^ „NATO: The Man with the Oilcan”. Time. 24. 3. 1952. Приступљено 17. 1. 2012. 
  18. ^ The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 3.
  19. ^ а б в The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 4.
  20. ^ а б The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, 2016., pp. 5.
  21. ^ Blic Online | Protiv ulaska u NATO 70 odsto građana Srbije, Приступљено 13. 4. 2013.

Литература

Спољашње везе

НАТО на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=НАТО&oldid=13500425”