Kultura

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ljudsko simboličko izražavanje se razvilo kad su praistorijski ljudi dosegli modernu bihevioralnost.[1][2]
Religija i izražajna umetnost su važni aspekti ljudske kulture.
Proslave, rituali i obrasci potrošnje važni su aspekti folklora.
Društvene i političke organizacije variraju između različitih kultura.
Tehnologije, kao što je pisanje, dopuštaju visoke stupnjeve kulturne kompleksnosti.

Kultura se odnosi na celokupno društveno nasleđe neke grupe ljudi, to jest na naučene obrasce mišljenja, osećanja i delovanja neke grupe, zajednice ili društva, kao i na izraze tih obrazaca u materijalnim objektima.[3] Reč kultura dolazi iz latinskog colere, što je značilo: nastanjivati, uzgajati, štititi, poštovati. Za kulturu postoje i druge definicije koje odražavaju razne teorije za razumevanje i kriterijumi za vrednovanje ljudske delatnosti. Antropolozi kulturu smatraju definišućim obeležjem roda Homo.

Parafrazirano mišljenje Malroa (André Malraux), na najjednostavniji i zato vrlo razumljiv način o kulturi kaže kako mozak i inteligencija, ma kako značili najviši obik te vrste baš kod čoveka, nisu ti po kojima konačno razlikujemo kvalitet zvani čovek od ostalog kvaliteta.[4] On kaže da je kultura ta kojom se čovek definitivno odvojio i nastao. Kultura je nastanak i narastanje sveg bogatstva oko, i sa čovekom, a najvažnije, samog čoveka. Kultura je proces. Ona je celovita evolucija od neobrađenog kamena, drveta ili kosti kojima rani čovek pogađa one koji su od njega brži, od vatre, od prve iznuđene norme kojom iskoračuje iz odnosa promiskuiteta i divljaštva, od totema i animizama, od paleolitske umetnosti u Altamiri, primitivnog čoveka, od oblutka i oblice, ka točku, ka uređenijim društvenim, pa državnim i političkim odnosima, ka monoteističkim religijama, ka umetnosti 21. veka, ka sofisticiranim znanjima i napravama koje prepoznajemo u automobilima, avionima, raketama, kompjuterima, nuklearnim postrojenjima, nano tehnologijama, genetskom inženjeringu i informativnim tehnologijama.[5][6]

Etimologija[uredi]

Moderni termin „kultura“ je baziran na terminu koji je koristio antički rimski orator Ciceron u svom Tusculanae Disputationes,[7][8] gde je pisao o kultivaciji duše ili „cultura animi[9], koristeći jednu poljoprivrednu metaforu za razvoj filozofske duše, teleološki shvaćenu kao najviši mogući ideal ljudskog razvića. Samjuel fon Pufendorf je preuzeo njegovu metaforu u modernom kontekstu, dajući joj slično značenje, ali bez pretpostavke da je filozofija čovekov izraz prirodnog savršenstva. Njegova upotreba, kao i mnogih autora nakon njega, „se odnosi na sve načine na koje ljudska stvorenja prevazilaze njihov originalni varvarizam, i putem umeća, postaju potpuno humani.[10]

Po rečima antropologa E.B. Tajlora, kultura je „ta kompleksna celina koja obuhvata znanje, verovanje, umetnost, moral, pravo, običaje i sve druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva.“[11] Alternativno, u savremenoj varijanti, „Kultura se definiše kao društveni domen koji stavlja akcenat na praksu, diskorse i materijalne izraze, koji, tokom vremena, zajednički izražavaju kontinuitete i diskontinuitete socijalnog smisla života.“[12]

Кембришки енглески речник navodi da je kultura „način života, posebno opšti običaji i verovanja, određene grupe ljudi u datom vremenu.“[13] Teorija upravljanja strahom od smrti navodi da je kultura niz aktivnosti i gledišta koja pružaju ljudima osnovu za sagledavanje sebe samih kao „lica s vrednošću u svetu s značenjem“ — čime izdižu sebe iznad čisto fizičkih aspektata postojanja, čime se osporava puka životinjska beznačajnost i smrt koje je Homo sapiens postao svestan s razvojem mozga.[14][15]

Definisanje kulture[uredi]

Mnogi ljudi danas koriste shvatanje „kulture“ koje se razvilo u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka. To shvatanje kulture odražavalo je nejednakost unutar evropskih društava i među evropskim silama i njihovim kolonijama širom sveta. Ono izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i suprotstavlja oboje „prirodi“. Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije od drugih kao što su i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki kulturni teoretičari zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu iz definicije kulture.

Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer, neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati da je klasična muzika otmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.

Ljudi koji koriste „kulturu“ na taj način paze da je ne koriste u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje shvaćeni kao „nekulturni“ zbog „njihove različite kulture“. Ljudi s nedostatkom „kulture“ često se čine „prirodnijima“, pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja "ljudske prirode".

Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao 'plemeniti divljaci' koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.

Danas mnogi društveni naučnici odbacuju monadno shvatanje kulture te suprotnost kulture i prirode. Oni priznaju da su neelitne kulture jednako kulturne kao elitne (i da su ljudi koji nisu sa Zapada jednako civilizovani) – oni su samo kulturni na različit način. Zato, socijalni posmatrači kontrastiraju „visoku“ kulturu elite s "popularnom“ ili pop kulturom, koja označuje dobra i aktivnosti namenjenih za proizvodnju i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu videti i kao potkulture.

Kultura kao „svetski pojam"[uredi]

Tokom romantizma u Nemačkoj su naučnici, posebno oni zaokupljeni nacionalizmom (težnja za ujedinjenjem Nemačke i borba potlačenih naroda u Austro-ugarskoj Monarhiji), razvili obuhvatniji pojam kulture kao „svetski gledane“. Taj način razmišljanja, različit i neusporediv pogled na svet, obeležje je svake etničke grupe. Iako obuhvatnije od ranijih gledišta, taj pristup još uvek je dopuštao razlike među „civilizovanim“ i „primitivnim“ ili „plemenskim“ kulturama.

Do kasnih godina 19. veka antropolozi su prihvatili i prilagodili termin kultura na širu definiciju koju su mogli primeniti na široku raznolikost društava. Oprezni prema teoriji evolucije, pretpostavili su da su se sva ljudska bića razvila jednako i da činjenica da svi ljudi imaju kulturu mora proizilaziti na neki način iz čovekove evolucije. Oni su takođe iskazali nesklonost upotrebe biološke evolucije za objašnjavanje razlika između specifičnih kultura -- pristup koji je ujedno bio i legitimni oblik rasizma. Oni su verovali da će biološka evolucija proizvesti najobuhvatniji pojam kulture, shvatanje koje su antropolozi mogli primeniti jednako na društva s pismom i bez njega ili na nomadska i na sedentarna društva. Dokazivali su da su kroz smer svoje evolucije ljudska bića razvila univerzalnu ljudsku sposobnost za određivanje iskustava, te za kodiranje i komuniciranje njima putem simbola. Kada su ti sistemi simbola bili naučeni ljudi su se počeli razvijati nezavisno o biološkoj evoluciji (drugim rečima, jedno ljudsko biće može se naučiti verovanju, vrednostima ili načinu stvaranja nečega, iako dva čoveka nisu biološki u srodstvu). Stariji argumenti o prirodi protiv odgoja osporavaju da je ta sposobnost za simboličko razmišljanje i socijalno učenje proizvod ljudske evolucije.

Ljudi koji žive odvojeni jedan od drugoga razvijaju jedinstvene kulture, ali elementi različitih kultura mogu se lako širiti iz jedne grupe ljudi na drugu. Kultura je dinamična i može biti naučena, stvarajući je potencijalno brzim oblikom adaptacije na promenu fizičkih uslova. Antropolozi gledaju kulturu ne samo kao proizvod biološke evolucije nego kao njen dodatak, kao glavna sredstva ljudske prilagodbe na svet.

To gledanje kulture kao sistema simbola s prilagođenim funkcijama koji je različit od mesta do mesta, vodilo je antropologe da shvataju različite kulture kao definisane različitim obrascima. Te obrasce čine dugotrajan, proizvoljan i dogovoren skup značenja koji su uzeli konkretan oblik u mitovima i ritualima, oruđu, dizajniranju stambenog prostora i planiranju naselja. Antropolozi stoga razlikuju materijalnu kulturu od simboličke (nematerijalne, duhovne) kulture, ne samo jer svaka odražava različite vrste ljudske delatnosti, nego takođe jer sačinjavaju različite vrste podataka koji traže različite metodologije.

Takvo gledište kulture postalo je dominantnim između Prvog i Drugog svetskog rata, a uključivalo je da je svaka kultura vezana i mora biti shvaćena kao celina, na svojim vlastitim terminima. Rezultat toga bilo je stvaranje kulturnog relativizma, tj. posmatranja neke kulture sa stajališta te kulture. Takav pristup kulturi ne pita je li neka odlika moralna ili ne, nego kakvu ulogu ima u životu toga društva.

Uprkos tome, shvatanje da je kultura kodirana simbolima i stoga može biti naučena s jedne osobe na drugu određuje da se kultura, iako ograničena, menja. Kulturna promena može biti rezultat otkrića i izuma, ali takođe može biti rezultat dodira između dveju kultura. Pod miroljubivim uslovima dodir između dveju kultura može voditi ljude da „posude“ (zapravo, nauče) jedni od drugih (difuzija (antropologija) ili transkulturacija). Pod uslovima nasilja i političke nejednakosti, ljudi jednoga društva ipak mogu „ukrasti“ kulturne tvorevine od drugih, ili nametnuti kulturne tvorevine drugima (akulturacija). Teorija difuzije inovacija predstavlja istraživački utemeljen model za određivanje kako, kada i zašto ljudi prihvaćaju nove ideje.

Sva ljudska društva bila su upletena u procese difuzije, transkulturacije i akulturacije, te malo antropologa danas vide kulturu kao ograničenu. Ti antropolozi pokazuju da umesto razumevanja kulturnih tvorevina u terminima njene vlastite kulture, mora biti shvaćeno u terminima šire istorije uključujući i dodire i odnose s drugim kulturama.

Pored gore spomenutih procesa još od Kolumba svet je bio na širokoj osnovi obeležen migracijama, uključujući kolonijalnu ekspanziju i prisilnu migraciju kroz ropstvo. Rezultat toga su mnoga kulturno heterogena društva. Neki antropolozi su dokazivali da su heterogena društva ipak ograničena nekakvim jedinstvenim kulturnim sistemom i da heterogeni elementi se bolje shvataju posmatrajući ih kao potkulture. Drugi su dokazivali da ne postoji jedinstveni ili koordinirajući kulturni sistem i da se heterogeni elementi moraju shvatiti zajedno u obliku multikulturalnog društva. Multikulturalizam se podudarao s preporodom političkog identiteta koji uključuje zahteve za prepoznavanjem kulturnih jedinstvenosti socijalnih podgrupa.

Sociobiolozi dokazivali su da se mnogi aspekti kulture mogu najbolje shvatiti kroz koncepciju mema koje je prvi uveo Ričard Davkins u svojoj knjizi The Selfish Gene iz 1976. godine. Ideja govori o postojanju jedinica kulture ili memima koji su jako sličili genima u biologiji evolucije. Iako je to stajalište zadobilo neku popularnu vrednost, antropolozi ga odbacuju.

Komponente kulture[uredi]

Drugi uobičajen način razumevanja kulture je posmatranje kulture koju čine njene komponente: simboli, jezik, vrednosti, norme, i rituali.

Vrednosti su apstraktne ideje o tome što je dobro, ispravno i poželjno. One su osnova za društvene norme. Norme su, dakle, društvena pravila ili upute što određuju prikladno ponašanje u određenim situacijama. Dele se prema oštrini sankcija koje izaziva njihovo kršenje, a provodi ih društvo. Tako najblaže sankcije izaziva kršenje narodnih normi (nerukovanje prilikom pozdravljanja, nepokrivanje usta prilikom zevanja itd.), dok kršenje običaja normi i zakona izaziva najveće sankcije.

Pravilo je da se arheolozi fokusiraju na materijalnu kulturu, a kulturni antropolozi na simboličku kulturu, iako na kraju obe grupe zadržavaju zanimanje za odnose između tih dveju dimenzija. Nadalje, antropolozi shvataju „kulturu“ za označavanje ne samo potrošnja dobara, nego na opšte procese koji proizvode takva dobra i daje im značenje, na socijalne odnose i postupak u kojima takvi objekti i procesi postaju ugrađeni.

Kultura kao obrazac proizvoda i delatnosti[uredi]

U ranim godinama 20. veka antropolozi su shvatali kulturu ne za označavanje skupa posebnih proizvoda i delatnosti (bilo materijalnih bilo simboličkih) nego radije za podcrtavanje obrazaca istih. Nadalje, oni su pretpostavili da su takvi obrasci imali jasne granice (stoga neki ljudi mešaju „kulturu“ s društvom koje ima posebnu kulturu).

U slučaju manjih društava u kojima se ljudi jedva razvrstavaju u kategorije dobi, pola, kućanstva i etničkog porekla, antropolozi su verovali da ljudi više-manje dele isti skup vrednosti i konvencija. U slučaju većih društava u kojima ljudi prolaze dalje kategorizacije po regiji, rasi, etnicitetu i klasi, antropolozi su počeli verovati da su članovi istog društva često imali visoko kontrastne vrednosti i konvencije. Oni su zato koristili termin potkulture za označavanje kulturnih delova većih društava. Dok potkulture odražavaju položaj segmenta društva nasuprot drugim segmentima i društva u celini, oni često otkrivaju procese dominacije i otpora.

Kulturna promena[uredi]

Kulture su jednako predodređene za promenu kao i za otpor prema njoj. Otpor može doći iz navike, religije, te integracije i međunezavisnosti o kulturnim odlikama. Na primjer, muškarci i žene imaju komplementarne uloge u mnogim kulturama. Jedan pol može želeti promenu koja će uticati na drugi, kao što se dogodilo u zapadnim kulturama u drugoj polovini 20. veka.

Kulturološka promena može biti uzrokovana okolinom, inovacijama i drugim unutrašnjim uticajima, te dodirivanjem s drugim kulturama. Na primer, kraj zadnjeg ledenog doba doveo je do otkrića poljoprivrede.

Neka otkrića koja su uticala na zapadnu kulturu u 20. veku uključivali su pilulu za kontrolu rađanja, televiziju i internet. Pilula je pomogla porodicama da imaju mnogo novaca i ženama da imaju veću slobodu. Televizija nije samo donela slične vizuelne programe u mnoge domove, nego je takođe uticala kako i kada će članovi porodice biti u međusobnoj interakciji.

Dodir između kultura može rezultovati difuzijom, ili na široj osnovi, akulturacijom.

Difuzija je proces u kojem se nove ideje, ponašanja, tehnologije i verovanja prenose s osobe na osobu, s grupe na grupu ili s društva na društvo. Hamburgeri, kada su uvezeni u Kinu iz SAD činili su se egzotičnima. „Difuzija poticaja“ odnosi se na element jedne kulture koji vodi inovaciji u drugoj kulturi. Teorija difuzije inovacija predstavlja istraživački utemeljen model za određivanje zašto i kada ljudi prihvataju nove ideje, postupke i proizvode.

Kada neka grupa u dodiru s drugom gubi svoje izvorne kulturne odlike i preuzima tuđe, govorimo o alkuturaciji. Ona se najviše odvijala prilikom procesa kolonizacije naročito među domorodačkim plemenima, npr. Indijanci i Aboridžini.

Srodni procesi su asimilacija i transkulturacija, tj. prihvaćanje drugačije kulture od pojedinca.

Kulturna istraživanja[uredi]

Kulturna istraživanja su se razvila u kasnim godinama 20. veka, delom kroz ponovno uvođenje marksističkog mišljenja u sociologiju i delom kroz artikulaciju sociologije i ostalih akademskih disciplina kao što je književna kritika, prvenstveno radi analize potkultura u kapitalističkim društvima. Sledeći neantropološku tradiciju, kulturna se istraživanja uglavnom koncentrišu na proučavanje potrošnje dobara (kao što su moda, umetnost i književnost). Zbog razlikovanje „visoke“ i „niske“ kulture tokom 18. i 19. veka koje se činilo neodgovarajućim za pripisivanje masovnoj proizvodnji i masovnoj tržišnoj potrošnji dobara koje kulturna istraživanja analiziraju, ti naučnici radije koriste termin „popularna kultura“.

Danas su se neki antropolozi pridružili projektu kulturnih istraživanja. Većina ipak odbacuje pojam kulture kao ograničene, i shodno tome odbacuju pojam potkulture. Umesto toga oni vide kulturu kao složenu mrežu promenjivih obrazaca koji povezuju ljude u različitim situacijama i društvene formacije različitih osnova. Prema tome gledištu bilo koja grupa može izgraditi svoj vlastiti kulturni identitet.

Spisak kultura[uredi]

Kulture savremenih zemalja[uredi]

Ostale savremene kulture[uredi]

Istorijske kulture[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. McBrearty, Sally; Brooks, Allison (2000). „The revolution that wasn’t: a new interpretation of the origin of modern human behavior”. Journal of Human Evolution. 39: 453—563. PMID 11102266. doi:10.1006/jhev.2000.0435. 
  2. Henshilwood, Christopher; Marean, Curtis (2003). „The Origin of Modern Human Behavior: Critique of the Models and Their Test Implications”. Current Anthropology. 44 (5): 627—651. doi:10.1086/377665. 
  3. Macionis, John J; Gerber, Linda Marie (2011). Sociology (na jeziku: engleski). Toronto: Pearson Prentice Hall. str. 53. ISBN 9780137001613. OCLC 652430995. 
  4. Art and the Human Adventure: André Malraux's Theory of Art (Amsterdam, Rodopi: 2009) Derek Allan
  5. André Malraux: A Biography by Curtis Cate Fromm Publishing. 1997. ISBN 978-2-08-066795-3.
  6. Malraux : A Life (2005) by Olivier Todd ISBN 978-0-375-40702-4 Review by Christopher Hitchens
  7. King, J., Tusculan Disputations: Introduction. Loeb Classical Library. (1927).
  8. Colish (1990). стр. 458.
  9. Cicéron, Marcus Tullius Cicero; Bouhier, Jean (1812). Tusculanes (на језику: French). Nismes: J. Gaude. стр. 273. OCLC 457735057. 
  10. Velkley, Richard L (2002). „The Tension in the Beautiful: On Culture and Civilization in Rousseau and German Philosophy”. Being after Rousseau: philosophy and culture in question (на језику: енглески). Chicago: University of Chicago Press. стр. 11—30. ISBN 978-0-226-85256-0. OCLC 47930775. 
  11. Tylor (1974). 1
  12. James, Paul; Magee, Liam; Scerri, Andy; Steger, Manfred (2015). Urban Sustainability in Theory and Practice: Circles of Sustainability (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 53. ISBN 9781138025721. OCLC 942553107. 
  13. „Meaning of "culture". Cambridge English Dictionary (на језику: енглески). Приступљено 26. 7. 2015. 
  14. Pyszczynski, Tom; Solomon, Sheldon; Greenberg, Jeff. Thirty Years of Terror Management Theory (на језику: енглески). стр. 1—70. doi:10.1016/bs.aesp.2015.03.001. 
  15. Greenberg, Jeff; Koole, Sander L.; Pyszczynski, Tom (2013-12-17). Handbook of Experimental Existential Psychology (на језику: енглески). Guilford Publications. ISBN 9781462514793. 

Литература[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]