Obrazovanje

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Obrazovanje ili edukacija (lat. educatus, educate, educere — izneti; ducere — voditi) jest proces promene ličnosti u željenom pravcu usvajanjem različitih sadržaja u zavisnosti od uzrasta i potreba jedinke. Obrazovanje uključuje i vaspitne, pored obrazovnih sadržaja. Najznačajnija obrazovna institucija obrazovno-vaspitnog karaktera je škola. Razvojem sistema komunikacije obrazovanje postaje globalni proces koji je teško usmeravati samo u željenom pravcu određene socijalne zajednice.[1]

Obrazovanje je proces u kome društvo prenosi akumulirano znanje, veštine i vrednosti, s generacije, na generaciju. Izraz škola je grčka reč.[2] Bukvalno bi značila dokolica, rekreacija. U starim društvima školovanje je bilo dostupno samo malom broju ljudi, onima koji su imali novca ili vremena. Verski velikodostojnici, često su bile jedine pismene grupe ljudi, koji su znanje koristili za čitanje i tumačenje religijskih tekstova. Za većinu, odrastanje je značilo učenje na primerima starijih. Bilo je uobičajeno da deca veoma rano počnu pomagati u domaćim poslovima, u radu na poljima i u zanatskom radu. Čitanje nije bilo potrebno, a ni korisno. Još jedan razlog ne čitanja je bio to što su se svi tekstovi umnožavali ručno, što je bilo dugotrajno i teško.

Škola

Štampanje kao pronalazak ušlo je u Evropu iz Kine. Pronalaskom štamparske mašine 1454. godine olakšano je umnožavanje tekstova. To je dovelo do višeg nivoa pismenosti.

Obrazovanje u svojoj modernoj formi, što podrazumeva nastavu u posebno izgrađenim zgradama, počeo je da se razvija postepeno. I pored toga do pre 150 godina decu imućnih podučavali su privatni učitelji. Većina stanovništva nije imala nikakvog obrazovanja do prvih decenija 19. veka kada se u Evropi i SAD počeo da uvodi sistem osnovnih škola. Proces industrijalizacije i širenje gradova izazvali su potrebu za specijalnim obrazovanjem. Ljudi danas rade u mnogim profesijama i koriste razna stručna znanja, tako da više nije moguće prenošenje znanja sa roditelja na decu. Sve više dolazi do izražaja apstraktno učenje pojedinih disciplina, a ne kao ranije praktično prenošenje nekih specifičnih veština. Već duže vreme, pre svega u razvijenim zapadnim zemljama, prisutno je obrazovanje kod kuće (engl. Homeschooling), kao alternativa formalnom školovanju.

U modernom društvu ljudi treba da savladaju osnovne veštine kao što su: čitanje, pisanje i računanje i steknu opšte znanje o svom fizičkom, društvenom i ekonomskom okruženju. U isto vreme je važno da znaju kako da uče, da bi bili u stanju ovladati novim i tehnički veoma složenim oblicima informacija. Moderni obrazovni sistem počeo se oblikovati na zapadu početkom 19. veka, iako su vlasti Ujedinjenog Kraljevstva, za razliku od drugih zemalja, oklevale da prihvate jedan integrisani sistem na nacionalnom nivou (obavezno školovanje je uvedeno 1870. godine). Kod njih je razvijen i sistem privatnih škola u kome se nastava plaća, naročito na nivoima višim od osnovnog. U vezi sa tim i danas se vodi oštra debata o sistemu školstva gde postoji i školstvo pod okriljem verskih zajednica. Školstvo u SAD polazi od prakse disciplinovanja dece, u čemu je u 17. veku veliku ulogu igralo uverenje da deca moraju slušati roditelje bez pogovora, što je kao načelo bilo uvedeno i u propise prvih američkih kolonija. Prema jednoj odredbi iz 1642. godine pretilo se oštrim kaznama roditeljima i starateljima koji zanemare obučavanje i rad svoje dece. Pošto ovo nije bilo delotvorno, puritanske vlasti su 1647. godine naredile da same organizuju školovanje. Trebalo je preko 200 godina da se obrazovanje uvede kao sveobuhvatni sistem za brojno pluralno stanovništvo SAD. Poseban je problem raznorodnost doseljenika koje je trebalo kroz obrazovanje jezički unificirati, a donekle i kulturno anglicizirati. U školama su ispoljavani i američki ideali jednakih mogućnosti za svakoga, što je dovelo do razvoja školstva i do masovnog širenja obrazovanja znatno ranije nego u drugim zemljama. Zajedno sa tim idealom o jednakosti i druge američke vrijednosti i shvatanja nastavile su do danas da se više ili manje eksplicitno predaju u školama.

Društvena uslovljenost obrazovanja[uredi]

Obrazovanje ima značajnu funkciju u svakom društvu. Zbog važnosti obrazovanja svaka vlast želi odrediti njegovu koncepciju i sadržinu, kako bi preko najsnažnijeg instrumenta društvene percepcije i oblika socijalizacije pojedinci prihvatili vrednosti i norme sistema. Zato države preuzimaju brigu o finansiranju obrazovanja. Pored toga u sadržajnom smislu pokušavaju kroz obrazovanje utvrditi društvene norme i vrednosti i izgraditi osećanje pripadnosti svojoj zajednici, društvenoj grupi, religiji.

Kroz obrazovni sistem takođe se razvijaju i osećanja za vlastitu kulturu, poštovanje principa i solidarnost. Preko školovanja se oblikuje svest i gledište pojedinca, kada su u pitanju procesi u društvu i sistem vlasti. Svi obrazovni sistemi su utemeljeni na istoriji znanja i istoriji društva. Institucionalizacija obrazovanja pored toga što se zasniva na usvajanju niza pravila i društvenih vrednosti, ogleda se i kroz znanje i sposobnosti kojima pojedinac ovladava u procesu osposobljavanja. Putem sistema obrazovanja snažno se menja struktura društva, porodice i profesija. Po Talkotu Parsonsu škola je most između porodice i društva kao celine. Škola priprema dete za njegovu ulogu. Obrazovanje je u stvari izraz društvenog sistema. Ono danas znači jednakost šansi koje otvara mogućnost menjanja položaja koje pojedinci stiču rođenjem ili nasledstvom. Ono je osnova emancipacije čoveka, veoma funkcionalan instrument preko koga se ostvaruje identitet pojedinca. Veoma je važno za društveni ugled, autoritet i moć. Stečena znanja i obrazovne veštine su veoma su veoma primenljivi i upotrebljivi u privrednom i praktičnom životu. Iako se znanje individualno stiče ono je postalo bogatstvo svih pripadnika zajednice. To je skoro jedina individualna osobenost koja u praksi postaje zajednička vrednost i korist cele zajednice.

Sociološke teorije o obrazovanju[uredi]

Sve teorije o obrazovanju slažu se oko njegove izuzetne važnosti, ali daju različita objašnjenja i predloge:

Funkcionalna teorija[uredi]

Prema ovim predstavnicima socijalizacijska funkcija obrazovanja je najvažnija. Na primer, Emil Dirkem smatra da je škola most između pojedinca i društva. Prema njemu moderna su društva heterogena, sa razvijenom podelom rada i mnoštvom uloga, koje obavljaju vrlo različiti pojedinci. U toj različitosti koju nije moguće sprečiti potrebno je uneti neku količinu homogenosti, ujednačenosti, kako bi se osigurala integracija društva.

Škola je glavno sredstvo za postizanje ujednačenosti. Talkot Parsons je takođe smatrao da je škola žarište socijalizacije u modernim društvima. Škola uči decu o tome kako se društvo ne sastoji od roditelja, rođaka, prijatelja, nego su u razredu uslovi i mogućnosti jednaki za sve. Škola uči decu da prihvate razliku između partikularističkih i univerzalističkih normi vrednovanja, a to je važno za uključivanje u svet odraslih.

  • Partikularne norme znače vrednovanje pojedinca po onome što je a ne ko je. Roditelji vrednuju dete kao svoje, kao posebno, a ne kao ostalu decu. Ovi su standardi povezani sa pripisanim položajem.
  • Univerzalističke norme znače da je pojedinac samo jedan od mnogih (jednakih) i da je njegov položaj uslovljen poređenjem sa drugima, a ne zagarantovan unapred. To znači da su njegova dostignuća vrednovana sa stajališta opštih merila, prihvaćenih u društvu, a ne sa stajališta posebnih merila (biti nečije dete ili pripadati rasi, veri, naciji i slično).

Upravo dete uči tu razliku što je veoma važno za pripremu u budućem životu. Sa stajališta socijalizacije, obrazovanje ne znači samo prenošenje vrednosti i normi društva, nego je prema Parsonsu škola društvo u malom- tu se uče najvažnija pravila života.

Manifestna funkcija škole[uredi]

Manifestna funkcija škole se ogleda u sledećem:

  • U prenošenju kulturne tradicije i socijalizaciji
  • Škola znači funkcionisanje društvenog sistema kao celine. Škola je društvena institucija koja služi selekciji i alokaciji na društvene položaje

U školi bi trebalo poštovati meritokratska pravila — sistem nepristrasnih, objektivnih merila vrednovanja sposobnosti, truda i dostignuća pojedinca (engl. merit-zasluga). Ova načela bi trebalo da važe u čitavom društvu (ko radi složeniji posao trebalo bi da bude bolje plaćen), ali su posebno važna u školi. To znači da učenici koji se više trude i imaju bolje sposobnosti, trebalo bi da dobijaju bolje ocene, što će im omogućiti dalje školovanje i bolje plaćen posao, a samim tim i bolji društveni položaj.

Škola bi tako trebalo da služi kao društveni mehanizam selekcije - izbor najsposobnijih pojedinaca koji će zauzimati najvažnije položaje u društvu. Istovremeno škola je društveni mehanizam alokacije - razmeštaja ljudi u određene profesionalne uloge.

Ispunjavanjem ove dvije važne funkcije, škola daje doprinos jačanju socijalne integracije. To je posebno važno u rasno i etnički mješovitim društvima. Na primjer, u SAD se uči šta to znači biti amerikanac različitog rasnog i etničkog porijekla. Mladi tamo usvajaju zajedničko kulturno nasljeđe i pripremaju se da budu odgovorini građani. Naravno, to nije slučaj samo sa Amerikancima.

Pored manifestnih funkcija škole postoje i latentne funkcije škole (nenamjerne uloge škole) kao to da:

  • Škole služe kao institucije za čuvanje dece, mesta gde će deca biti na sigurnom
  • Škola kao „bračno tržište“, može se dogoditi da mladi izaberu partnera sličnog društvenog porekla
  • U školama se razvijaju društvene veštine komuniciranja, sklapanja prijateljstva
  • Mogu biti i mesta nastanka različitih omladinskih potkultura
  • Formalno obrazovanje drži mlade podalje od tržišta rada, time se smanjuje stopa nezaposlenosti i onemogućuje konkurencija između mladih i odraslih za radna mesta

Konfliktne teorije o obrazovanju[uredi]

Ove teorije naglašavaju ulogu škole u reprodukciji i legitimiranju postojećih društvenih odnosa. Školu ne vide kao priliku za izgradnju duhovnih sposobnosti pojedinca i uspon na društvenoj lestvici već kao društveni mehanizam održavanja sistema društvene stratifikacije. Uglavnom smatraju da je škola najvažniji ideološki aparat države u kapitalizmu.

Država održava postojeće društvene odnose (podela na kapitaliste i radnike). Putem represivnih aparata (policija, sudstvo, vojska) i ideoloških aparata (religija, porodica i drugo). Škola je najvažniji ideološki aparat države, jer se u školi ne uče samo znanje i vještine potrebne na radnom mjestu nego se prenosi i ideologija. Osnovna svrha ideologije u školi je da uveri buduće radnike da je njihov položaj prirodan, nepromenjiv i opravdan. U školi se budući radnici uče da budu tačni, poslušni, disciplinovani kako ne bi ugrozili postojeći sistem proizvodnje i organizaciju društva u celini.

U konfliktnim teorijama možemo izdvojiti kao bitan princip korespondencije (slaganje). Odnosi u školi su skladni (korespondentni) sa odnosima na radnom mestu. U školi se deca pripremaju za uloge na tržištu rada. Autoritarna struktura u školi slična je birokratskoj strukturi u preduzeću i u obe pozitivno se vrednuje: marljivost, poslušnost, podložnost. Još je jedna sličnost: U školi se ne uči zbog znanja već zbog ocena, a odrasli ne rade što vole svoj posao nego su motivirani jedino platom. Školski skriveni nastavni program ima za cilj suptilno oblikovanje dece prema zahtevima vladajućih institucija. Učitelji oblikuju osobine koje su u skladu sa standardima srednje klase (savesnost, odgovornost, pouzdanost, samokontrola, efikasnost). Od učenika se traži da budu tačni, tihi, čekaju svoj red, prilagode se zahtevima grupe.

Istorija[uredi]

Nalanda, antički centar visokog obrazovanja
Platonova akademija, mozaik iz Pompeja

Obrazovanje je počelo u praistoriji, u vidu znanja i veština koje su odrasli prenosili na mlade jer su smatrane neophodnim u njihovom društvu. U društvima pre razvoja pismenosti, to je ostvarivano oralnim putem. Znanje, vrednosti i veštine su prenošene sa jedne generacije na drugu pričanjem priča. Kako su kulture počele da uvećavaju svoje znanje izvan opsega veština koje su se mogle brzo naučiti imitiranjem, došlo je do razvoja formalnog obrazovanja. Škole su postojale u Egiptu tokom perioda Srednjeg kraljevstva.[3]

Mateo Riči (levo) i Sju Guangđi (desno) u kineskom izdanju Euklidovih Elemenata objavljenom 1607. godine

Platon je najraniji značajniji filozof, koji je dao svoja tumačenja o obrazovanju.[4] On je video obrazovanje kao ključ za stvaranje i održavanje njegove republike. Zalagao se da i devojčice i dečaci dobiju isto osnovno obrazovanje, i da imaju podjednaka prava na to. Osnovno obrazovanje bi se po njemu sastojalo od gimnastike i muzike, koje bi izgradile harmoničnu osobu. Kada napune 20 godina, pravila bi se selekcija. Najboljima bi bilo pruženo naprednije učenje matematike, geometrije, astronomije, i harmonije. To više obrazovanje bi trajalo 10 godina, i bilo bi za one koji gaje interesovanje za nauku. A kad bi napunili 30 godina, bila bi još jedna selekcija, i oni koji bi se kvalifikovali, učili bi dijalektiku, metafiziku, logiku i filozofiju sledećih pet godina. Učili bi ideju „dobrog“, i prve principe postojanja. Onda bi zauzeli pozicije u vojsci na 15 godina, i sa 50 bi imali kompletno teoretsko i praktično obrazovanje.

Grad Aleksandrija u Egiptu, osnovan 330. p. n. e., postao je naslednik Atine kao intelektualne kolevke antičke Grčke. Tamo je bila izgrađena velika Aleksandrijska biblioteka u 3. veku p. n. e.[5]

U Kini, Konfučije (551-479 p. n. e.) iz države Lu, je bio najuticajniji kineski antički filozov, čija obrazovna gledišta i dan danas nastavljaju da vrše uticaj na društava u Kini i susednim oblastima, poput Koreje, Japana i Vijetnama. Konfučije je bio okupio sledbenike i neuspešno je tragao za vladarom koji bi usvojio njegove ideale o dobrom upravljanju. Konfučijevi sledbenici su zapisali njegova učenja i nastavili da vrše uticaj na obrazovanje u istočnoj Aziji sve do moderne ere.[6][7]

Evropska civilizacija je doživela kolaps pismenosti i organizacije nakon pada Rima u 476. godine.[8] Nakon pada Rima, Katolička crkva je postala jedini očuvatelj pismenosti u Zapadnoj Evropi. Crkva je uspostavila katedralske škole tokom ranog Srednjeg veka kao centre naprednog obrazovanja. Neke od tih ustanova su ultimatno evoluirale u srednjevekovne univerzitete i preteče mnogih modernih evropskih univerziteta.[8] Tokom središnjeg dela Srednjeg veka, katedrala u Šartru je bila središte poznate i uticajne škole u katedrali Šartr. Srednjevekovni univerziteti zapadnog hrišćanstva su bili dobro integrisani širom Zapadne Evrope, i podsticali su slobodu mišljenja. Oni su proizveli veliki broj vrhunskih naučnika i filozofa, uključujući Tomu Akvinskog sa univerziteta u Napulju, Roberta Grosetesta sa univerziteta u Oksfordu, ranog zastupnika sistematskog pristupa naučnoj eksperimentaciji,[9] i svetog Alberta Velikog, pionira u polju bioloških istraživanje.[10] Osnovan 1088. godine, Univerzitet u Bolonji se smatra prvim, i najstarijim univerzitetom sa kontinuiranim radom.[11]

Celoživotno obrazovanje[uredi]

Koncept celoživotnog obrazovanja nastao je kao odgovor na "svedsku krizu obrazovanja", o kojoj je '60 godina XX veka govorio Kumbs (Coombs, 1968). Kriza se ogledala u sve većem neskladu ekonomskog i obrazovnog razvoja društva, čiji je rezultat pojava novih poslova, za koje nisu prethodno organizovani obrazovni programi.[12]

Organizacija i finansiranje novih programa formalnog obrazovanja (koji bi bili usklađeni sa društvenim potrebama), predstavljala je problem za mnoge države. Samim tim, bilo je neophodno naći način da se vrednuje obrazovanje i učenje koje nije stečeno u formalnim obrazovnim institucijama.

Zaključak rasprava koje su usledile u redovima pedagoga i ekonomista bio je da je formalno obrazovanje previše rigidno i neosetljivo na brze socio-ekonomske promene. U ovom periodu i UNESCO je napravio prve korake ka celoživotnom obrazovanju i "društvu znanja", koji su kulminirali izveštajem Edgara Faura iz 1972. godine, pod nazivom "Learning to be - the world of education today and tomorrow".[13]

Celoživotno učenje se postavlja kao okosnica u oblikovanju obrazovnih sistema, na koje, (kako se ispostavilo), u velikoj meri utiče trodelna kategorizacija učenja i obrazovanja. To je bio trenutak kada su ekonomisti i stručnjaci Svedske banke počeli da prave razliku između formalnog, neformalnog i informalnog obrazovanja.

Formalno obrazovanje definisano je kao obrazovanje stečeno u hijerarhijski struktuiranim obrazovnim sistemima (od predškolskog do visoko školskog obrazovanja). U velikom broju zemalja, formalno obrazovni sistem podržan je od strane države i pravno regulisan.[14] Da bi se uvrstile u ovaj sistem, privatne obrazovne ustanove moraju zadovoljiti jednake norme i zahteve kao i državne ustanove. Nakon svakog okončanog stepena formalnog obrazovanja stiče se sertifikat ili diploma. Ovaj vid obrazovanja je svestan, nameran i sa jasno definisanim ciljevima i ishodima.

Obrazovanje danas

Neformalno obrazovanje je takođe svesna i namerna obrazovna aktivnost, ali organozovana van okvira formalnih obrazovnih institucija. Ne postoje jasno određena pravila kako ono treba da izgleda, pa svoje unapred definisane ciljeve i zadatke može u većoj meri da prilagodi ciljnoj grupi. Pohađaju ga osobe različitog uzrasta, sepena obrazovanja i stečenog iskustva. S obzirom na raznoliko prethodno iskustvo, od učesnika ovog obrazovnog procesa očekuje se da budu aktivni činioci procesa obrazovanja.

Informalno obrazovanje je zaista celoživotni proces, u koji se ubrajaju svi stavovi, veštine, vrednosti i znanje stečeni svakodnevnim iskustvom i obrazovnim uticajem okoline, masovnih medija, porodičnog i poslovnog okruženja. Često se definiše kao spontano obrazovanje.

Reference[uredi]

  1. ^ Dewey 1944, str. 1–4
  2. ^ educate. Etymonline.com. Pristupljeno 2011-10-21.
  3. ^ Assmann 2002, str. 127.
  4. ^ „Plato”. Encyclopædia Britannica. 2002. 
  5. ^ Murray, S. (2009). The library: An illustrated history. Chicago, IL: Skyhorse Publishing, (pp. 15).
  6. ^ Hardy & Kinney 2005, str. 74–75
  7. ^ Kinney, Anne . (2004). Representations of Childhood and Youth in Early China. Stanford University Press. str. 14—15. ISBN 978-0-8047-4731-8. 
  8. 8,0 8,1 Geoffrey Blainey; A Very Short History of the World; Penguin Books, 2004
  9. ^ „Robert Grosseteste”. Catholic Encyclopedia. Newadvent.org. 1. 6. 1910. Pristupljeno 16. 7. 2011. 
  10. ^ „St. Albertus Magnus”. Catholic Encyclopedia. Newadvent.org. 1. 3. 1907. Pristupljeno 16. 7. 2011. 
  11. ^ Nuria Sanz, Sjur Bergan: "The heritage of European universities", 2nd edition, Higher Education Series No. 7, Council of Europe, 2006. ISBN. pp. 136.
  12. ^ Coombs, P. (1968) The World Educational Crisis, New York, Oxford University Press
  13. ^ Stranica Unesco docs
  14. ^ ICESCR, Article 13.1

Literatura[uredi]

  • Kinney, Anne . (2004). Representations of Childhood and Youth in Early China. Stanford University Press. str. 14—15. ISBN 978-0-8047-4731-8. 
  • Hardy, Grant; Kinney, Anne B. (2005). The Establishment of the Han Empire and Imperial China. Greenwood Publishing Group. str. 74—75. ISBN 978-0-313-32588-5. 
  • Assmann, Jan (2002). The Mind of Egypt: History and Meaning in the Time of the Pharaohs. str. 127. 
  • Dewey, John (1944) [1916]. Democracy and Education. The Free Press. str. 1—4. ISBN 978-0-684-83631-7. 
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića Rečnik socijalnog rada uz odobrenje autora.
  • Coombs, P. (1968) The World Educational Crisis, New York, Oxford University Press.
  • Smith, M. K. (2002) 'Informal, non-formal and formal education: a brief overview of different approaches', the encyclopedia of informal education, http://www.infed.org/foundations/informal_nonformal.htm. Last update: July 08, 2014

Spoljašnje veze[uredi]