Goranci

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Goranci
Ukupna populacija

preko 60.000[1]

Populacija
Zastava Srbije Srbija : 19 naselja[1][2][3]
Zastava Albanije Albanija : 9 naselja[1][2]
Zastava Republike Makedonije Republika Makedonija: 2 naselja[1][2]
Jezici
srpski[4][5] (našinski)[6]
Religija
islam[7]
Etničke grupe

Indo-Evropska

  Sloveni
    Južni Sloveni

Gorani ili Goranci [8] su etnička zajednica u Srbiji[9], vrlo slična Srbima u Sredskoj, Torbešima u Makedoniji i Pomacima u Bugarskoj. Naseljavaju region Gora, koji obuhvata opštinu Gora,[2] na krajnjem jugu Srbije, zatim deo Albanije,[2] i Makedonije.[2] Islamske su veroispovesti[7], a govore svojim dijalektom poznatim kao goranski govor[6]. ili našinski govor, odnosno srpskim jezikom (Prizrensko-timočki dijalekt), koji se nekada izučavao i u čuvenoj prizrenskoj Bogosloviji, koja je 1999. godine spaljena do temelja.[4] Školuju se na srpskom jeziku[5] prema nastavnom planu i programu Ministarstva prosvete Republike Srbije[5] i pripadaju srpskoj jezičkoj zajednici[5], i uglavnom srpskoj nacionalnoj zajednici (Srbiju doživljavaju kao svoju domovinu).[10] Prema popisu stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji (bez Kosova i Metohije) je živelo 4.581 Goranaca. Prema procenama Goranaca ima više od 60.000.[1]

Goranska naselja u Srbiji, kojih ima ukupno 19 su: Baćka, Brod, Vranište, Globočica, Gornja Rapča, Gornji Krstac, Dikance, Donja Rapča, Donji Krstac, Dragaš, Zli Potok, Kruševo, Kukuljane, Leštane, Ljubovište, Mlike, Orćuša, Radeša i Restelica.[1][2][3] U Albaniji goranskih naselja ima 9: Borje, Zapod, Košarište, Orgosta, Orešek, Orčikle, Pakiša, Crnolevo i Šištavec.[1][2] U Makedoniji su 2 goranska naselja: Urvič i Jelovjane.[1][2]

U Albaniji i Makedoniji nemaju pravo da se izjasne kao Goranci, dok na Kosmetu, privremene kosovske institucije samo deklarativno priznaju Gorane. Država Srbija Gorancima kako i zbog istorijske konotacije, zbog svoje viševekovne posebnosti, kao i zbog etničkog, kulturnog, govornog i verskog identiteta, od 1991. daje mogućnost da se izjasne kao Goranci, onako kako sami sebe deklarišu i kako se osećaju i onako kako ih i čuveni geograf Jovan Cvijić beleži. Goranci u formalnom smislu u Srbiji sebe ne smatraju manjinom jer smatraju da su autohton narod i da nemaju drugu državu [11]. Srbi, priznajući im sve osobenosti, Gorance smatraju delom svog nacionalnog bića, najviše zbog uvažavanja i povlastica koje im velikodušno daje Car Dušan u srednjem veku, kao i istorijske uloge Goranaca. Godine 1991, osim prava na izjašnjavanje i statističko uvažavanje, Goranci formiraju opštinu Gora odlukom Narodne Skupštine Srbije, na mnogo manjoj površini nego što je nekada bio Gorski srez sa administrativnim centrom u Dragašu. Velelepna zgrada Sreza, izgrađena u doba Kraljevine Jugoslavije, postaje zgrada opštine Gora. Opština Gora osim političku ulogu učvršćivanja državnosti Srbije u Metohiji, bila je satisfakcija za dotad oduzeta prava i odraz iskrenog poštovanja države prema Gorancima. Danas postoji opština Dragaš, kao i od 1956. do 1990. god, koja obuhvata osim Goru i oblast Opolja. Uporedo sa sistematskim proterivanjem goranskog stanovništva, u Gori je na delu bošnjakizacija[12]. Pritisak na Gorance da se izjašnjavaju kao Bošnjaci je strahovit i konstantan, a zapravo ne dolazi samo od Bošnjaka i bošnjačkih intelektualaca, već najviše od autohtonih Goranaca koji su nakon rata 1999. godine navodno shvatili svoj pravi bošnjački identitet.

Goranci su pod pritiskom da napuste školstvo na srpskom jeziku i počnu da se školuju na bošnjačkom ili albanskom.[13] Pritisci na Gorance ne prestaju i dolaze sa svih strana, te i Makedonija i Bugarska, uviđajući sličnost prvenstveno u jeziku, a zatim koristeći sličnost Goranaca sa Torbešima i Pomacima, u cilju ostvarenja nacionalnih interesa, daju Gorancima svoja državljanstva, ali ne uvažavajući ih kao Gorance, već samo ukoliko se izjasne kao Makedonci, odnosno Bugari.[14]

Istorija[uredi]

Iako se smatra de se srpski, odnosno slovenski naziv Goranci prepoznaje u prvom veku pre nove ere pod grčkim nazivom Orini kod helenističkog prirodnjaka Klaudija Ptolomeja,[15][1] malo je relevantinih podataka pre hrišćanizacije Slovena, da bi se sa sigurnošću govorilo o kretanju Srba na ovim prostorima, samim tim i Goranaca.

Sloveni u Gori su hrišćanizovani oko 870. godine za vreme vizantijskog carstva, posle pokrštavanja Srba i Bugara. Danas, u većini goranskih sela nalaze se razvaline pravoslavnih crkava pod upravom Srpske pravoslavne crkve. Osim jezika, Goranci su sačuvali i mnoge slovenske običaje. Gorani pišu ćirilicom, a u Albaniji i albanskom latinicom.

Veruje se da je prva džamija sagrađena 688. godine po muslimanskom kalendaru, odnosno 1289. godine po gregorijanskom kalendaru, u Mlikama, kako piše na spomen ploči na džamiji u tom selu.[16] Ipak, pravoslavni Gorani, islam su počeli primati kasno, nakon dolaska Turaka, tek u 16. veku, a početkom 18. veka, najviše posle srpskih seoba pod patrijarsima, kada su u masama postajali muslimani. Prelazaka u islam je bilo i krajem 18. i početkom 19. veka. Pomenuta džamija u Mlikama je obnovljena 1238. hidžretske godine, odnosno 1822. godine.

Poslednja hrišćanska porodica izumrla je u goranskom selu Brod 1855. godine. [17]. Gorani su sve do pred kraj 19. veka zimovali sa stokom u primorju Jadranskog i Egejskog mora, zatim u Trakiji i Anadoliji.

Mada su prihvatili islam, nisu se albanizovali, tako da su veoma stradali od susednih Albanaca, Ljumana. Ljumani su od 1878. godine učestali sa pljačkanjem stoke Gorana sa letovališta na Šari. Zbog ovih nasilja, Gorani su sve do oslobođenja išli na rad, čak i u Austriju, Rumuniju i Malu Aziju. Ni do 1927. godine nisu prestali upadi albanskih pljačkaša iz Ljume preko granice.

Zabluda je da Goranci nemaju jasno izgrađen identitet, kako se želi predstaviti od asimilitora ove zajednice. Radi se o kompaktnoj, specifičnoj zajednici koje je oformljena postepeno, dugotrajnim antropogeografsko-etnološkim procesom, čiju o snovu čini srednjovekovna pravoslavna srpsko-slovenska populacija, u simbiozi sa srodnim i drugim etnokulturnim starobalkanskim slojevima i orijentalnim uticajima, koji sa tradicionalnom kulturom i islamizacijom predstavljaju glavne komponente njene etnogeneze.[10] Osim slovenskih etnokulturalnih elemenata, vidljivi su vlaški, juručki i cincarski elementi i nadasve izgrađeni sasvim posebni goranski enticitet, koji je danas i te kako autentičan i prepoznatljiv. Nikada se nisu nacionalno odvajali od Srbije, bez obzira na posebnost koju im država Srbija još od Cara Dušana garantuje u srednjem veku, zatim kralj Petar I Oslobodilac i drugi.

Nakon oslobođenja 1945. godine, iako su se borili na strani Partizana, komunisti im postepeno oduzimaju sve. Prvo srez Gorski, zatim opštine, trgovinsko preduzeće Gora menjaja ime u Šar-proizvod, a godine 1956.[18] nasilno im menjaju i prezimena odlukom izvršnog odbora Autonomne Kosovsko-Metohijske Oblasti od 25. septembra 1946. godine. Istaknuti prvoborci bivaju skrajnuti iz političko-društvenog delovanja, formira se neprirodna opština Dragaš sa većinskim albanskim življem. Albanci se glorifikuju, a Goranci ponižavaju. Međutim, iako je politički sistem u Gori postavljen na njihovu štetu, Goranci ceneći mir i slobudu na rad, kao izrazito miroljubiva i radna zajednica, sa jakim osećajem za državu, veličaju Jugoslaviju i Tita, a svoje etničko poniženje opraštaju i kao da zaboravljaju. Krajem osamdestih i početkom devedesetih, Socijalistička Republika Srbija im vraća im sva oduzeta prava od etničkih pa do opštine. Na hiljade Goranaca je vratilo svoja prezmena, a zakonom Skupštine Republike Srbije 26.07.1990.[13] godine konstituisana je opština Gora, sa devetnaest sela, koja su naseljena Gorancima, sa sedištem u Dragašu. Dražava dozvoljava da se na popisu popisu 1991. godine i izjašnjavaju kako žele. Po inerciji bez ikakvog pritiska, prvi put se izjašnjavaju onako kako zaista vekovima sami sebe nazivaju.

Ovaj zlatan period Gore, iako praćen sankcijama, građanskim ratom u državi, nakon osam i po godina prekidaju NATO i OVK.

U poslednjim pregovorima izemđu Beograda i Prištine, a pod dokroviteljstvom Evropske unije, Goranci su se izjasnili da žele da uđu u Zajednicu srpskih opština[19] što je Vlada Srbije takođe podržala.[20]

Egzodus[uredi]

Do NATO agresije na SR Jugoslaviju, 24. marta 1999. godine, u Gori je živelo oko 18.000 Goranaca. U Srbiji i bivšim jugoslovenskim republikama nalazi se oko 40.000 Goranaca, a značajan broj Goranaca živi i radi u zemljama Evropske unije i u drugim zemljama. Prema procenama ukupan broj Goranaca, u Gori, u Srbiji i u rasejanju iznosi oko 60.000.[13] Posle završetka NATO agresije, povlačenjem Vojske Jugoslavije i pripadnika MUP Republike Srbije, i povratkom tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, desio se egzodus. Ljudi su u početku terani i iz kuća, ubijani po noći. Bacane su bombe na goranske radnje, kidnapovani su ljudi i obijani stanovi. Patrole OVK su obilazile sela i zahtevale, navodno predaju oružja i napuštanje Gore. Zbog terora albanskih separatista, zbog nepostojanja lične i imovinske sigurnosti, bezbednost ljudi, zbog ne postojanja uslova za opstanak i ostanak, iselilo se oko 10.000 Goranaca u Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Hrvatsku i u zemlje Evropske unije. Manji deo Goranaca, oko 8.000, ostalo je da živi u Gori.[13] U Gori je, nakon ustanovljavanja Međunarodne misije UNMIK i Vojne misije KFOR, pojačan pritisak albanskih separatista na Gorance. Desila su se 23 ubistva Goranaca, čiji izvršioci nikada nisu otkriveni. Zapaljen je jedan broj goranskih kuća. Uzurpirani gotovo svi stanovi Goranaca koji se nalaze u Dragašu. Postala su veoma učestala fizička maltretiranja i premlaćivanja Goranaca. Većina zaposlenih Goranaca su nezakonito oterani sa svojih radnih mesta na kojima su radili.[13] Danas, smišljeno, uz podršku nekolicine Goranaca koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, Goranci se ponovo satanizuju i opstruiraju na svim nivoima. Opština Gora ne postoji, već je 1999. ponovo uspostavljena opština Dragaš, po starom modelu.

Praznici[uredi]

Bajram[uredi]

Goranci skoro na identičan način kao i drugi muslimani praznuju Ramazanski i Kurban-bajram.[4] Bajram se čestita na goranskom govoru Često vi Bajram starijima, odnosno Često ti Bajram među jednakima po godinama. A odgovara se I tebe često ti Bajram ili I vam da vi je često!

U goranskim selima je ustaljeno da nakon bajramske molitve kolektivno odlaze na groblje, a onda dolaze kućama i čestitaju Bajram.

Osim Ramazana (meseca posta) i dva Bajrama, u Gori postoje i drugi muslimanski praznici kada se deli alva za duše umrlih, te u skaldu sa tim ove praznike Goranci nazivaju Deljene. Deljenja ima više. Ašure je takođe muslimanski praznik, koji se obeležava u Gori, naročito kod nekih porodica u Brodu.

Đuren[uredi]

Goranci vekovima praznuju Đurđevdan, odnosno Đuren.[21] Đuren traje skoro nedelju dana, čija su prva dva najznačajnija. Počinje 5. maja danom koji se naziva Potke, a glavni dan je 6. maja i naziva se Den Đuren (Đurđevdan).[22]

Potke[uredi]

Praznik počinje 5. maja[22] danom koji se zove Potke, na koji se kupaju biljkama, travama, cvećem (što se naziva „travke“)[22] i ofarbanim jajetom. Biljke se sakupljaju rano ujutru, a samo sakupljanje biljaka se naziva Kršipotke. Jaje se farba dan pre. Ako se jaje ne farba kuva se tog dana. Cveće i biljke se po povratku kući kvase vodom, a zatim se njime prskaju uspavani ukućani po licu ne bi li se probudili. Spavalice na ovaj dan se ne ljute što ustaju ranije, jer se veruje da će se ljutiti sve do sledećih Potki. Ukućani obraćaju pažnju koji gost im dolazi prvi u kuću. Svi vole da im dođe dobra, pametna, lepa i bogata osoba zato što će im godina biti takva. Međutim, smatra se da je najbolje ako neko dete prvo uđe u kuću na ovaj dan, jer su sva deca dobra.

Den Đuren[uredi]

Sutradan, 6. maja na Đurđevdan je glavno okupljanje uz tupane i svirle na lokalitetu Vlaška u ataru sela Vranište, a atmosfera zajedništva i opšteg veselja nastavlja se i narednih dana na različitim lokalitetima u Gori.[22]

Dan proleća[uredi]

Dan proleća ili na goranskom govoru Den proljećen, je prvi kalendarski dan proleća, u tradiciji poznat kao prvi dan izlaska iz zime koji se obeležava grupnim šetnjama omladine po obližnjim putevima. Običaj je da se tog dana izađe iz sela. U svim selima je primetan ovaj običaj i danas. Smatra se da praznik ima poreklo od iranske Nove godine - Nouruz[23]; ili da je slovenskog porekla, a da je samo kasnije zbog poklapanja praznika, a pod uticajem Turske ušao u svakodnevni izgovor kao Sultanevres. Inače slično slavljenje praznika izlazaka iz zime je karakteristično za skoro sve narode od Balkana do iranske visoravni.

Babin den[uredi]

U Dikancima do osamdesetih godina prološlog veka postojao je običaj da mladići na Babin dan, koji pada oko Bogojavljanja teraju lutku zvanu Guđa, obično od tekuna, odnosno šapurike (ostatak od okrnjenog klipa kukuruza), koja perosnifikuje Babu, tj. ćudljivu prirodu.[4] Iz centra sela je štapovima gone do reke (tj. Leve reke). Kada stignu do reke, bacaju za Babom napola izlomljene štapove, uz povike Zima da ne se vrati.

Božić[uredi]

U Brodu i nekim drugim goranskim selima se do rata 1999. obležavao i Božić,[4] bez jasnih verskih elemenata.

Četvrtak - Neradno predvečerje[uredi]

Četvrtog dana u nedelji, u Gori, negde pre zalaska sunca svi poslovi staju. Ništa se ne radi sve do izlaska sunca sledećeg jutra.

Ranije, kada se radilo i u polju, svi poslovi su ostavljani, a kući su žene ostavljale svoja prediva, tkalje su prestajale da tkaju. Ovo predveče je bilo idealno za poselo.

Osim ovog predvečerja, neradan dan, kao kod svih drugih naroda u goranskom etnosu ne postoji. U Gori je duboko ukorenjeno shvatanje da su praznici izgovor za neradnike. Ne zbog nepoštovanja praznika, već zbog poštovanja posla često Goranci rade i na dan svojih svetkovina.

Goranci četvrtak nazivaju još i Dobar dan (na goranskom govoru Ubav den) i smatraju ga danom kada treba započeti određeni posao, dobar dan za putovanja, i za druge početke.

Znameniti Goranci[uredi]

Među znamenitim Gorancima prvo mesto pripada partizanovom igraču i beku Jugoslavije Fahrudinu Jusufi.[24] Kratko je bio i trener FK Partizan, od 1. jul 1987. do 12. septembra 1988. Danas, donekle, njegov naslednik je Miralem Sulejmani.[25]

Posebno mesto zauzima porodica Pelivanovića, među kojima prvo mesto pripada Maliću Pelivanoviću, poslaniku Narodne Skupštine Kraljevine Jugoslavije. Iz ove porodice, je i istaknuti humanista, rodoljub Mehmed Pelivanović (rođen 1854), koji je po zanimanju bio poslastičar[26] i duborezac, veoma cenjen u tadašnjem Beogradu. Istakao se u borbama 1912. godine.

Novinar, pisac Zejnel Zejneli[27] je istaknuti goranski intelektualac. Među pesnicima je najistaknutiji Hamid Isljami.[28]

Manje poznati široj javnosti, značajni su doktori: Arif Bajmak, Listija Destani, Nasuf Kurtišević, Nehru Destani, Nuridin Šola, Seljatin Kajkuš, Skender Destani, Hajrija Kurdali-Ahmeti, Halim Toro, Halit Haliti, Hana Hasani, Harun Hasani, Šukri Hodža, Šuća Zurapi-Ameti...

Čuven je Pajazit Pomak, svojevremeno redovni profesor, doktor nauka, predavač. Prof. dr Šefik Bajmak,[29] redovni je profesor na Univerzitetu u Prištini. Zatim, poznati su i dr matematičkih nauka Alija Mandak i dr Ibro Vait, kao i nekadašnji profesor na Univerzitetu u Prištini doktor nauka Jusuf Baliboga,[4] i mnogi drugi.

Takođe, među Gorancima su mnogi vojni i policijski oficiri i drugi državni službenici. [4]

Ostale specifičnosti[uredi]

Ajret[uredi]

Deo goranske kulture su mnogobrojne česme na svakom lokalnom putu. Česme prave, obično u sećanje na umrle, ali i kao poklon zajednici. Inače u prošlosti Goranci su oskudevali u vodi, te ovakav običaj ima i praktične primene. Običaj podizanja česme kod Goranaca je poznat kao Ajret, što se može i videti na tabli svake sagrađene česme gde najčešće krupnim slovima piše Ajret, a ispod naziva Ajret piše kome je česma posvećena.

Igra pelivan[uredi]

Najpoznatija igra u Gori je pelivan, vrsta rvanja.

Božje ime[uredi]

U goranskom govoru vlastito ime za božanstvo je Sajbija i obavezno je ženskog roda. Često se koristi, kao islamsko nasleđe, arapska reč Alah, a koje se u većini sela zbog neizgovaranja glasa H izgovara kao Ala. Ređe se koriste reči Bog ili Gospod. Kada se spominje vlastito Božje ime koje je karakteristično za sve muslimanske sredine, odnosno Alah, ova reč je muškog roda, a arapski dodatak koji koriste muslimani uz imenicu Alah: džele-šanuhu (arap. جلَّ شأنه) zamenjuje se sentencom svojstvena goranskom govoru ubavi jeden.

Vidovdan[uredi]

Vidovdan je bio duboku ukorenjen i u Goranskoj tradiciji, ali nije u izgovoru došlo do spajnja reč i izgovara se Vidof den. U govoru postoji izraz Će viđime na Vidof den. Postoje dva jezička konteksta. U prvom slučaju ne u smislu konkretnog dana ili praznika, već se Vidovdan shvata i razume kao Sudnji dan, tj. uopštenije bilo koji dan odluke kada se treba pokazati. To je slovensko nasleđe, i razume se da je u slovenskoj mitologiji bog Vido vrhovni bog, a njegov dan je sudnji dan. U drugom slučaju je svakako srpsko nasleđe i odnosi se na to ko je kome vera, a ko nevera.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e ž z „Миграције становништва шарпланинске жупе Гора - Харун Хасани“. rastko.rs. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z „Самостална општина Гора потврда самосвојности и основ за очување ентитета и идентитета Горанаца - Бехадин Ахметовић“. rastko.rs. 
  3. ^ a b „Зоран Влашковић: Гора – лето напунило села“. slobodanjovanovic.org. 
  4. ^ a b v g d đ e „Зејнел Зејнели: Гора и Горанци – чији су“. In4s.net. 3. 9. 2010. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  5. ^ a b v g „Горанци решени да о(п)стану“. rts.rs Приступљено 3. 22. 2013.. 
  6. ^ a b „др Радивоје Младеновић - Горански говор (научни рад), Институт за српски језик САНУ“ (PDF) Приступљено 12. 9. 2012.. 
  7. ^ a b „др Драгољуб Ђорђевић - Религије и вероисповести националних мањина у Србији (научни рад)“ (PDF) Приступљено 12. 9. 2012.. 
  8. ^ „Електронска библиотека традиције и културе Горе и Горанаца“. Rastko.rs. 8. 10. 1999. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  9. ^ „Проф. др Дарко Танасковић - Гора на слици-Гора у срцу“ (PDF) Приступљено 12. 9. 2012.. 
  10. ^ a b „1999. у нападима Албанаца убијено је једанаесторо мештана Горе који су преживели 56 бомбашких и многобројне дуге нападе. Образовање горанске етничке заједнице на Косову и Метохији од 1918. године до данас - Мр Живорад Миленовић“. Scindeks-clanci.ceon.rs Приступљено 12. 9. 2012.. 
  11. ^ „РТС - Горанци немају другу Државу“ (на ((sr))). Rts.rs. 27. 2. 2011. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  12. ^ Časopis Almanah 23-24
  13. ^ a b v g d „Програм Грађанске иницијативе Горанаца“. Gig.rs Приступљено 12. 9. 2012.. 
  14. ^ „Македонско-бугарски спор око Горанаца“. Dw.de. 20. 5. 2012. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  15. ^ „Миодраг Стојановић - Птоломејеви Оринеји (Орини) и наши Горанци“. rastko.rs Приступљено 12. 9. 2012.. 
  16. ^ „Најстарија џамија на балкану“. Dzematrahic.ba Приступљено 12. 9. 2012.. 
  17. ^ „Чланак Зејнела Зејнелија Гора и Горанци - Чији су“. Slobodanjovanovic.org Приступљено 12. 9. 2012.. 
  18. ^ „Гора и Горанци - Зејнел Зејнели“. Politika.rs. 21. 2. 2008. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  19. ^ „Горанци желе да буду део Заједнице“. rts.rs Приступљено 3. 22. 2013.. 
  20. ^ „Вулин - Горанци са српским општинама“. glasamerike.net Приступљено 3. 22. 2013.. 
  21. ^ „Горанци прослављају Ђурђевдан“. pressonline.rs. 
  22. ^ a b v g BH Ekoturizam„Đuren“, 5 maj, pristup 12.4.2013
  23. ^ „Ноуруз - национални празник“. iran.rs. 
  24. ^ „Фахрудин Јусуфи - Биографија“. reprezentacija.rs. 
  25. ^ „Миралем Сулејмани - Биографија“. reprezentacija.rs. 
  26. ^ Tajna pravljenja sladoleda stara 162 godine („Večernje novosti“, 16. oktobar 2013)
  27. ^ „Зејнел Зејнели - Биографија“. slobodanjovanovic.org. 
  28. ^ „Мали народи требају велике песнике - Сајт Вила Горанка“. Vila-goranka.de. 22. 2. 1999. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  29. ^ „Проф. др Шефик Бајмак, редовни професор - Биографија“. фтнкм.срб. 

Literatura[uredi]

  • Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925—1929. str. 32
  • Goranske narodne pesme, Harun Hasani, Priština, 1987.
  • Stara Serbiя i Albaniя, Ivan S. Яstrebov, putevыe zapiski, Beograd, 1904.
  • Gora i Opolje - Antropogeografska proučavanja, Milisav Lutovac, Beograd, 1955.
  • Podaci za istoriju srpske crkve, Ivan S. Яstrebov, Beograd, 1879.
  • Goranski narodni pesni, Nazif Doklje, Skoplje, 2000.
  • Antropogeografski i etnografski spisi, knjiga 4, Jovan Cvijić, 1987, Beograd
  • Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Jovan Cvijić Beograd, 1931.
  • Goranci, muslimani i Turci u Šarplaninskim župama Srbije: Problemi sadašnjih uslova života i opstanka, Dr Milan Bursać, 1-105, Beograd, 2000.


Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :