Двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја
Двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја | |
---|---|
Нематеријално културно наслеђе | |
Регион | Далмација, Истра, Јадранска острва |
Предлагач | Република Хрватска, Министарство културе |
Датум уписа | 2008 |
Светска баштина Унеска | |
Листа уписа | УНЕСКО |
Унеско ознака | Репрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човеченства |
Датум уписа | 2009. |
Веб сајт | Министарство културе РХ |
Двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја или двогласје певања истарске скала (лествице) је сложен стил народне музике који се може наћи и изван подручја Истре и Хрватског приморја, али управо на овом подручју живи најкомпактније дуги низ година. У данашње време врсни и поштовани носиоци традиције ове врсте певања могу бити углавном мушкарци, иако двогласје певају подједнако и мушкарци и жене.[1]
Опште информације
[уреди | уреди извор]На темперираним инструментима, попут клавира, на пример, нема шансе да може да се одсвира нешто што би припадало стилу блиских интервала. Такође појам „истарска скала“ је проблематичан јер није реч о скали већ о низ од четири до шест тонова и зато што она није само истарска.[1]
Зато овај стил народне музике који је раширен у Истри и на хрватском приморју, на острвима Крк, Црес, Раб, Лошињ и западни део Пага, има своје специфичности.[1]
За разумевање овог специфичног израза важан је и став Андрија Бонифачић, који је седамдесетих година 20 века за овај стил утврдио да је реч о нормативној лабилности одређених интервала.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Први записи који постоје о овој врсти народне музика датирају из 19. века. Први важан истраживач био је, Фрањо Кухач, који је сакупио већину свог материјала 1860-их у своју познату Збирку јужнословенских народних песама.[1]
Када је реч о двоструком гласу уских интервала, његови записи су прилично непоуздани, јер је то систем који је потпуно изван овог западноевропског система, и тешко га је снимити. Сачинио је белешке, али само са звучном интерпретацијом можемо да сазнамо о који звучни феномену стоји иза онога што је записао.
Постоје и неки иконографски извори, као нпр. чувене фреске у Берму. Постоји и студија која их тумачи и каже да је ова музика нека врсте инструменатеалне музике коју данас познајемо.[1]
Ова традиција је и даље жива и део је свакодневног живота у Истри и на хрватском приморју, а често се изводи на свадбама, јавним и породичним скуповима и верским обредима. Тако је на пример на острву Крку до данас је остао црквени ритуал који садржи управо овај стил певања. Иначе, у Хрватској је, посебно у јужним крајевима, веза између црквеног и световног певања врло слична и користи се у обе сфере. У Истри имамо фестивал старог црквеног народног певања Маша по старински, чији циљ је очување и промоција локалних израза везаних за црквено певање.[1]
Такође у Хрватској постоји стотинак врсних певача и десетине произвођача инструмената који су ову традицију наследили од својих предака. Данас су углавном повезани са аматерским фолклорним друштвима, распрострањеним по целом подручју где се изводи.
Опис културног добра
[уреди | уреди извор]У основи, двогласје се заснива на нетемперованим тоналним односима и карактеристичној боји тона, што се у вокалној музици постиже снажним певањем, делом кроз нос.[2]
Импровизација и варијација често се дешавају током извођења у обе деонице, али једногласни или унисони завршеци или завршеци у октави остају строго правило (ова карактеристика се сигурно може видети у бугарења, без обзира на то што је доња деоница спуштена за секунду или малу терцу).
Већина тонских низова састоји се од четири до шест тонова. Метроритмичка, формална структура и структура текста крећу се од једноставних до врло сложених образаца, а однос музике и текста је јако специфичан.[2]
Типични инструменти који прате ово певање су сопиле (свира се у паровима), гајде, флаута и флаута тамбура. Сопило је конусни инструмент са писком израђеним од дрвета и свира се увек у паровима, тако да мала или женска сопила прате нижом терцом мушка или велика. Осим специфичног звука, сопиле су јединствени инструмент јер се свирају на истарској скали.
Неколико стилова певања појавило се у различитим деловима света, на пример у канат у други глас је замењен малим сопилама, а у таранкању речи су замењене слоговима (обично тана-на, та-ра-ран, итд.) који имитирају звук флауте.[3]
Заштита културног добра
[уреди | уреди извор]Покушаји хрватског Министарства културе да заштити двогласје у УНЕСКО-у као нематеријално културно наслеђе дуго нису били успешни јер су заштићени облици употребе скале (лествице), а не сама скала, чија је главна карактеристика одступање од уобичајене темперације. Акустички је неистражен и брзо нестаје под утицајем италијанске музике и масовних медија.
Како је стручна комисија УНЕСКО-а на крају установила да је двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја и традиционално и инклузивно и репрезентативно она је 2009. године овај вид народне музике ставила на УНЕСКО-ову листу нематеријалне културне баштине света.
Све док хрватска заједница реагује на свој осећај идентитета, своју историју, своје окружење, трансформацију у социјалном смислу света у коме живи и све док та заједница користи наслеђе за репозиционирање и изградњу свог света и осећаја идентитета онда је то нематеријално наслеђе. Оног тренутка када се окамени, и престане да корсисти двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја оно више неће припадати фонду нематеријалне баштине.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж „Dvoglasje tijesnih intervala Istre i Hrvatskog primorja - živa hrvatska tradicija”. HKM (на језику: хрватски). 2019-08-30. Приступљено 2021-05-19.
- ^ а б „DVOGLASJE TIJESNIH INTERVALA ISTRE I HRVATSKOG PRIMORJA”. min-kulture.gov.hr. Приступљено 2021-04-27.
- ^ Dvoglasno pjevanje istarske ljestvice na UNESCO-vim službenim stranicama (језик: енглески)
Литература
[уреди | уреди извор]- Deranja Crnokić, A. (2013). "Nastanak Registra kulturnih dobara – povijest i sadašnjost inventariziranja kulturne baštine u Hrvatskoj". Godišnjak zaštite spomenika kulture Hrvatske, (37/38), 25-38.