Традиционална израда виолина у Кремони
| Традиционална израда виолина у Кремони | |
|---|---|
 Традиционална израда виолина у Кремони | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Италија |
| Светска баштина Унеска | |
| Унеско ознака | 00719 |
| Датум уписа | 2012 |
| Локација уписа | Traditional violin craftsmanship in Cremona |
Традиционална израда виолина у Кремони (итал. Liuteria)[а] је веома цењен занат који се састоји у изради и обнављању гудачких (виолина, виола, виолончела, контрабаса и др.) и жичаних инструмената (гитара, бас, мадолина и др.). За то, виолинисти похађају специјалне школе засноване на блиском односу између ментора и штићеника, пре него што приступе шегртовању у локалним радионицама, где, у бескрајном процесу, настављају да вежбају и усавршавају своје технике. Као темељ идентитета Кремоне, и кључна улога у друштвеним и културним дешавањима града, традиционална производња виолина у Кремони уписана је на Унескову листу нематеријалне светске баштине у Европи 2012. године. [1]
Историја[уреди | уреди извор]
Вештине и уметност производње виолине готово да се нису промениле од класичне ере производње виолине у Италији, у 16. и 17. веку. Током ренесансе, у Италији се догодила провала нових произвођача виолина. Многе радионице су основане прво у Бреши, а потом у Кремони, која је постала главни центар производње виолине у 17. и 18. веку. Управо у радионици Андреа Аматија (око 1505-1577), средином 16. века, настао је облик инструмента који данас познајемо као виолина. [2] Најпознатији произвођачи гудачких инструмената били су Антонио Страдивари и Giuseppe Guarneri del Gesù из Кремоне и Gasparo da Salò и Giovanni Paolo Maggini из Бреше. Рад ових мајстора довео је до ширења традиционалних техника производње виолине широм Европе, где су основане многе школе, као што су градови Гранада (Шпанија) и Mirecourt (Француска).
Процес израде[уреди | уреди извор]
Сваки мајстор производи три до шест виолина годишње, са више од 70 дрвених делова који се ручно склапају на централном дрвеном калупу, према различитим акустичким правилима сваког дела. Сваки део је направљен од пажљиво одабраног и одлежаног дрвета и не користе се индустријски материјали или полупроизводи. Производња такође захтева велику дозу креативности јер мајстор прилагођава општа правила и лично знање сваком инструменту. Тако настају виолине међу којима не постоје две идентичне. [1]
Мајстори Кремоне су дубоко уверени да је пренос њиховог знања кључан за ширење заната, а дијалог са музичарима је неопходан за разумевање жеља клијената. Данас се овим баве два удружења у Кремони, Consorzio Liutai Антонио Страдивари и Associazione Liutaria Italiana.
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Naziv dolazi od talijanskog naziva za lutnju, žičani instrument koji se uveliko koristio u baroku
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Traditional violin craftsmanship in Cremona UNESCO-ovim službenim stranicama (језик: енглески) Preuzeto 10. prosinca 2012.
- ^ Roger Hargrave, Andrea Amati 1505 - 1577 (језик: енглески) Preuzeto 11. prosinca 2012.
Литература[уреди | уреди извор]
- Комплетна Лутијерова библиотека. Корисна међународна критичка библиографија за творца и познаваоца жичаних и трзачких инструмената, Florenus Edizioni, Болоња. 1990. ISBN 88-85250-01-7.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Традиционална израда виолина у Кремони на Викимедијиној остави- Традиционална израда виолина у Кремони на Youtube-у
- Il Portale del Violino, sito che si occupa essenzialmente di liuteria (италијански )
