Краљица из Горјана

Краљица из Горјана
Краљица из Горјана
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Горјани, Ђаково, Славонија , Осјечко-барањска жупанија
Предлагач	Хрватска, Министарство културе
Датум уписа	2007.
Светска баштина Унеска
Листа уписа	УНЕСКО
Унеско ознака	Репрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човеченства
Датум уписа	2009.
Веб сајт	Министарство културе РХ

Краљица из Горјана (хр. Godišnji proljetni ophod Kraljice ili Ljelje iz Gorjana) села недалеко од града Ђакова у Славонији, у североисточној Хрватској у Осјечко-барањској жупанији, је народни обичај у коме девојке у пролеће, о празнику Духови, у поворци обилазе село и изводе ритуал састављен од специфичних песама и плеса са сабљама. Овај плес девојака, који је у традиционалној култури северне Хрватске повезан са покретним празником Духова, данас се због своје атрактивности може чешће видети на сцени (као туристичка манифестација) него у сеоским срединама.^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Обичај не потиче из турског доба, како се то често сматра, већ из старих времена доласка Словена на Балканско полуострво. Улоге краљица и краљева (девојке са украшеним шеширима на главама као мушке ознаке), чауша, заставнка, деверуше и девера везана је за свадбену тематику ових поворки.

Заснован је на митској причи о небеским краљицама и краљевима који немају никакве везе са земаљским царством. Љеља се сматра супругом словенског бога Перуна, па се Љеља и Љељо сматрају децом бога Перуна према хрватским веровањима. Деца су изгубљена и не знају да су Перунова. У хришћанској традицији њихова имена су промењена у Јура и Мара. Обичај се највише сачувао и најдуже траје у Ђакову.

Обичај је био познат Хрватима на широм подручју које су насељавали у касном средњем веку. Тако су нпр. Гундулић и Палмотић добро познавали овај обичај, и упоређивали га са Амором и Купидоном.

Иако значење и извор овог ритуала нису сасвим познати, сељани га сматрају симболом села Горјани и кроз овај обичај желе да прикажу лепоту и отменост њихових младих становника

Опис културног добра[уреди | уреди извор]

Према садржају њихових песама учеснице овог догађаја су девојачке, које чине духовне поворке које у Горјанима зову и Љеље. У овој поворци њене учеснице се деле се на:

десет краљева, који носе сабље и мушке шешире на глави украшене цвећем,
пет краљица, које на главама, попут младаневсте, носе беле венчиће.

Улоге краљица и краљева (девојка са украшеним шеширима на глави као ознаке мушког пола), док чауши, заставници, деверуше и девери откривају свадбену тему ових поворки.

Тако подењене на две групе и одевене у свечане народне ношње учеснице Љења обилазе одређен број кућа у селу Горјану. У прошлости краљицу су редовно пратили гајдаши, а у новије време и тамбураши.^[2]

Током овог ритуала из ширег репертоара краљичких текстова оне бирају песме у складу са породицом коју посећују; најчешће певају девојци, младићу или младој невести. Затим краљеви изводе плес са сабљама, а краљице песмом опонашају плесне фигуре. Следи народни плес уз пратњу музике, коме се могу придружити и укућани. Након што их домаћице почасте храном и пићем, поворка одлази у другу кућу.

Другога дана Духова краљице одлазе у суседно село или оближњи градић. На крају се манифестација завршава заједничком гозбом и забавом код једне од учесница.

Читава заједница, укључујући основну школу, цркву и многе градске породице, помажу у припремама за поворку, и тиме се поносе све жене које су у њој учествовале.^[3]

Заштита[уреди | уреди извор]

Годишња пролећна поворка краљице у Горјанима, славонске краљице или Љеља, као народни обичај, уписана је 1966. године у хрватску културну баштину. Као нематеријално светско наслеђе препознато је 2007. године, а на УНЕСКО-ву листу нематеријалног светског наслеђа у Европи уписана је 2009. године.^[1]