Matjo vez
| Matjo vez | |
|---|---|
 Matjo vez na muškoj narodnoj nošnji | |
| Svetska baština Uneska | |
| Zvanično ime | Matjo vez |
| Mesto | Mađarska |
| Kriterijum | Nematerijalno kulturno nasleđe: |
| Referenca | 00633 |
| Upis | 2012. (7. sednica) |
| Veb-sajt | https://ich.unesco.org/en/RL/folk-art-of-the-matyo-embroidery-of-a-traditional-community-00633 |
Matjo vez je tradicionalna narodna umetnost Matjo (mađ. Matyó) etničke zajednice koja nastanjuje oblast Matjofold (mađ. Matyóföld - zemlja Matjoa) zapadno od planina Buk (mađ. Bükk) u ravnici Alfeld u Mađarskoj.[1]
Matjo vez je 2012. godine uvršten na Uneskovu listu Nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[2]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Od sredine 19. veka umetnost ukrašavanja tekstila vezom, koja se razvila među pripadnicima naroda Matjo, izdvaja njihove bogato ukrašene i obojene nošnje od okolnih oblasti na severu Velike mađarske nizije i Mađarske uopšte. Poznati mađarski etnolog Ištvan Gjorfi (mađ. István Györffy, 1884—1939) tvrdio je da su i pre tog perioda narodna nošnja i kućni tekstil Matjo zajednice ukrašavani ovim jedinstvenim vezom. Ipak, ova umetnost je dugo bila pogrešno predstavljana u javnosti kao drevna mađarska tradicija.
Ovim vezom ukrašavao se sav kućni tekstil koji je u ove, često oskudne domove, unosio sjajne boje. Vezom su ukrašavane jastučnice, peškiri, Stolnjaci i čaršavi, a zatim muške košulje, rukavi, ženske marame i kecelje.[3]
Na prelazu 19. u 20. vek ženska nošnja u oblasti oko grada Mezekevešda, centralnog naselja ove zajednice, bila je jedna od najpoznatijih mađarskih narodnih nošnji. Odnos pripadnika ove zajednice prema odeći koju su nosili najbolje može opisati narodna izreka popularna širom Velike mađarske ravnice: „Neka stomak zareži, ali neka nošnja zablista“. Bez obzira na to koliko su bili siromašni, njihova odeća za posebne prilikemorala je biti elegantna i kitnjasta. Čak iako su moraliu danima da gladuju da bi ga nabavili, ne imati Matjo vez bila je velika sramota u ovom području.
U celoj Mađarskoj Matjo vez je najbogatiji motivima i bojamai, bilo da je reč o ženskoj ili muškoj odeći.[4] Vez je postao popularan 1886. godine, kada je u budimpeštanskom centralnom gradskom parku Varošligetu održana izložba narodne umetnosti. Mnogi stručnjaci i trgovci primetili su ove jedinstvene vezene komade. Mezekevešd se ubrzo proslavio ne samo u Mađarskoj, već i van njenih granica. Matjo vez postigao je takav uspeh da je 1911 u radionici u ovom gradu radilo 400 žena, kako bi se zadovoljili zahtevi mnogobrojnih kupaca. Dodatnih 40 žena bilo je zaposleno samo na dizajniranju komada. Do 1950. godine proiѕvedena je velika količina bluza, različitih tekstilnih proizvoda i lutki, a slavu su stekli i lokalni stolari svojim nameštajem ukrašenim ovim motivima.[5]
Matjo vez danas[uredi | uredi izvor]
Sredinom 20. veka narodne nošnje su prestale da se koriste u svakodnevnom odevanju, a Matjo vez i tradicija opstali su samo zahvaljujući naporima etnografa. Ipak, cvetni motivi Matjo veza odigrali su presudnu ulogu u izgradnji identiteta zajednice, pa je 26. jula 1953. godine u bivšoj gostionici otvoren Institut za Matjo narodnu umetnost i nošnje.[5] Godine 1991. osnovano je Udruženje narodnih umetnosti Matjo koje, osim očuvanja i prenošenja ovog umeća na mlađe naraštaje, organizuje i brojne kulturne događaje i manifestacije. Godine 2012. Matjo vez je uvršten na Uneskovu listu Nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[2] Danas je Matjo vez turistička atrakcija[6] i održiva industrija koja podržava ovo ekonomski nerazvijeno područje.[3]
Osim na tradicionalnoj odeći, Matjo vez se danas koristi i na predmetima za uređenje enterijera, u savremenoj modi i arhitekturi, a često i kao motiv na nakitu, uskršnjim jajima i sl. Najpoznatija predstavnica čuvenih Matjo vezilja bila je Bori Kiš Janko (1876—1954), koja je za svoj rad dobila nagradu „Majstor narodne umetnosti” i druge visoke državne počasti. Njeno nasleđe čuva se u Spomen kući Mezekovešdu.[4]
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Matjo narodna nošnja izrađuje se od jednostavnog platna na kom se vezu različiti motivi u raznim bojama. Klasični Matio vez može se vezeti na crnoj tkanini dajući mu gotovo zloslutni izgled.[3] U Matjo vezu se koriste dva osnovna boda: ravni i konturni. Pored ovih, razvili su se i jedinstveni bodovi, među kojima je najpoznatiji nyolcasöltés (8-mobod), koji je postao karakteristični bod Matjo veza.[4]
Boje[uredi | uredi izvor]
U početku su motivi vezeni na običnom platnu, uglavnom samo jednom bojom - obično crvenom ili purpurnom. Kasnije se pojavilo predivo različitih boja, vuneni konac zamenjen je pamučnim, a obično platno satenom. Boje koje se koriste u Matjo vezu predstavljaju životni ciklus. Svaka boja ima svoje značenje:
- crna je boja zemlje iz koje niču plodovi, a sa njima i život,
- crvena je boja radosti,
- žuta boja leta i sunca,
- plava boja tuge i prolaska,
- zelena boja pojavila se posle Prvog svetskog rata i dobila je značenje boje žalosti - u znak sećanja na vojnike koji su poginuli u ratu, kecelje su po ivicama ukrašavane zelenim ukrasima.[3]
Motivi[uredi | uredi izvor]
Najpoznatiji motiv je „matjo ruža” ili božur (matyórózsa). Ostali poznati motivi uključuju lišće i pupoljke tulipana, pupoljke ruže,[3] a tu su još i „srce-ruža”, „hrastova ruža”, „cipele” (cipe), „ptica” i „mačji rep” (spirala).[4]
Legenda[uredi | uredi izvor]
Prema jednoj legendi, Matjo vez nastao je kada je jednog mladića oteo đavo. Njegova nevesta molila je đavola da joj ga vrati, a đavo je tražio da mu u zamenu za mladića donese kecelju punu letnjeg cveća. Na njenu nesreću, bila je zima, ali se lukava devojka dosetila i na svojoj velikoj kecelji izvezla mnoštvo crvenih ruža. Đavolu se toliko svideo njen ručni rad da nije imao drugog izbora nego da mladoženju pusti na slobodu, pa se mladi par ubrzo venčao.[5] Od tada Matjo dečaci i devojčice nose živopisne nošnje kako bi se zaštitili od đavola.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Genetičko podrijetlo stanovništva Mađarske (jezik: mađarski) Preuzeto 7. 11. 2012.
- ^ a b „Folk art of the Matyó, embroidery of a traditional community”. UNESCO. Pristupljeno 4. 6. 2021.
- ^ a b v g d Christina (17. 1. 2017). „A history of Hungarian Embroidery – Matyó”. Little Hungarian Hearts. Pristupljeno 11. 6. 2021.
- ^ a b v g Kaszás, Fanni (17. 4. 2018). „What is Matyó Embroidery?”. HungaryToday. Arhivirano iz originala 11. 06. 2021. g. Pristupljeno 11. 6. 2021.
- ^ a b v „Matyo embroidery, a ransom to the Devil”. Daily News Hungary. 15. 10. 2017. Pristupljeno 11. 6. 2021.
- ^ a b Susanna (19. 10. 2018). „Folk Embroidery: Matyó, Kalocsai, and Kalotaszegi”. From Hungary with love. Pristupljeno 11. 6. 2021.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- „What is the difference between “Matyo” and “Kalocsa” embroidery?”. Folk-Art-Hungary. 12. 2. 2021. Pristupljeno 11. 6. 2021.
- „"Matyo" style - PRIMERI”. Folk-Art-Hungary. Pristupljeno 11. 6. 2021.
- „Matyo embroidery - PRIMERI”. Etsy. Pristupljeno 12. 6. 2021.
- Lovasz, Kati (27. 11. 2012). „Hungarian Sampler Part Nine (the last): Matyó rose from Northern Hungary - UPUTSTVA ZA IZRADU”. KATE & ROSE PATTERNS. Pristupljeno 11. 6. 2021.
