Teheran

Uredi veze
Koordinate: 35° 42′ 00″ S; 51° 25′ 00″ I / 35.7° S; 51.416667° I / 35.7; 51.416667
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Teheran
تهران
Milad Tower
Azadi Tower
Tehran at night
Tehran in a clean day
National Garden
Bagh-e Ferdows Tajrish
Shams-ol-Emareh
Navvab Expressway
Tabiat Bridge
Chitgar lake
Znamenitosti Teherana
Zastava
Zastava
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Iran
PokrajinaTeheran
Osnovan6000. p. n. e.
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2012.10.244.535
 — gustina14.933,72 st./km2
Aglomeracija13.413.348
Geografske karakteristike
Koordinate35° 42′ 00″ S; 51° 25′ 00″ I / 35.7° S; 51.416667° I / 35.7; 51.416667
Vremenska zonaUTC+3:30, Iransko standardno vreme
Aps. visina1200 m
Površina686 km2
Teheran na karti Irana
Teheran
Teheran
Teheran na karti Irana
Ostali podaci
GradonačelnikMohamad Bager Galibaf
Pozivni broj021
Veb-sajt
tehran.ir

Teheran (pers. تهران; Tehrān,[1] IPA: [teɦˈrɔːn]) je glavni i najveći grad Irana, sedište Teheranske pokrajine i jedan od najvećih gradova sveta,[2]

Smešten je na južnim obroncima masiva Alborz, dok je na jugoistoku izložen pustinji Dešte-Kevir. Klima u gradu je polusuva (stepska) i kontinentalna, a prosečna godišnja temperatura je 17,3°C.[3] Iako se nalazi na istoj geografskoj širini kao i sever Sahare, njegova nadmorska visina od 1000 – 1800 m i uticaj severnih planina zimi rezultiraju dvomesečnim zadržavanjem snega. U odnosu na Druge svetske gradove slične veličine Teheran je vrlo zelen grad s obzirom da se u njemu nalazi između 700 – 800 dobro održavanih parkova.

Teheran je multikulturalan grad u kojem osim većinskih Persijanaca žive i na stotine hiljada pripadnika etničkih manjina poput Azara, Kurda, Mazanderana, Paštunaca, Baludža, Turkmena, Jermena, Asiraca, Arapa i Jevreja, a u gradu se nalazi i 37 crkava, 29 sinagoga i pet zoroastrijskih hramova vatre. Prema poslednjem službenom popisu stanovništva iz 2006. godine Teheran je imao 7.088,287 žitelja, mada njegova aglomeracija koja uključuje velegrad Karadž i brojna naselja izvan njegove administrativne zone (865 km²) broji oko 12 miliona ljudi.

Istorija Teherana kao grada relativno je kratka s obzirom da je hiljadama godina bio maleno naselje, mada je usko vezana uz Raj koji je kontinuirano naseljen od oko 6000. p. n. e. i s kojim je neprekidno bio u bliskoj interakciji.[4] Stanovnici ovog grada naselili su teheranske plodne vrtove nakon razarajuće mongolske invazije u 13. veku, a danas je Raj sastavni dio teheranskog gradskog područja. Teheran se kao grad prvi put pojavljuje u tekstovima arapskih i evropskih putopisaca iz kasnog srednjeg veka, a razvijao se kao važna strateška tačka tokom vladavine safavidske i zandijske dinastije. Nakon uspona dinastije Kadžara, odlukom Muhamed-hana iz 1786. godine Teheran postaje (38. po redu) glavnim gradom Irana.

Danas je Teheran daleko najvažniji politički, ekonomski, obrazovni, prometni i kulturni centar Irana. U njegovoj okolini nalazi se 50% iranskih industrijskih postrojenja, a odlikuje se i kvalitetnom gradskom odnosno razvijenom vangradskom prometnom mrežom. Zahvaljujući malim stopama poreza, niskim cenama energenata i relativno visokim platama, troškovi života u Teheranu vrlo su niski i prema zapadnim procenama najjeftinija je metropola sveta.[5] Teheranski univerzitet najstariji je u Iranu, a uz njega aktivno je i 50-ak drugih većih univerziteta i fakulteta. Uz ostale visoke škole, akademije i razne institute, Teheran broji više od 300 visokoobrazovnih ustanova. Grad takođe obiluje i brojnim kulturnim objektima poput palata iz kadžarske i pahlavijske epohe, odnosno 60-ak raznih muzeja.

Neke od znamenitosti ovog megalopolisa po kojima se ističe na svetskom nivou su najveći bazar, jedna od najdužih ulica, jedna od najprometnijih podzemnih željeznica odnosno najviših i najdužih žičara, najveće zbirke kraljevskih dragulja i dela zapadnih umetnika u Aziji, neka od najposećenijih šijitskih svetišta, džamija s najvišim minaretima, šesti najviši najviši betonski toranj, četvrti najveći fudbalski stadion, najpopularniji azijski fudbalski klub, najveći privatni univerzitet, jedno od najkvalitetnijih tehničkih univerziteta, najveći azijski sajam knjiga, itd.

Karta[uredi | uredi izvor]

Navigacijska karta Teherana:
(a) Teheranska i Alborška pokrajina, (b) Teheran u administrativnim granicama, (c) Centar grada

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Persijski: Tehrān

Poreklo imena „Teheran” još je i danas predmet rasprave i postoji više različitih tumačenja.[6] Najpopularnija interpretacija temelji se na srednjovekovnim delima islamskog geografa Jakuta koji tvrdi da ime Tah+rān podrazumijeva „Onaj koji lovi (gura)” ili „Onaj koji stanuje pri podnožju (u zemlji)”[7] što ukazuje ili na podzemni život tamošnjih stanovnika u 13. veku,[4] ili na geografski smeštaj grada s obzirom da se zaista nalazi pri dnu planine Točal (ogranak Alborza).[1]

Holandski iranista Albert Hotum-Šindler svoju pretpostavku temelji na početnom slogu oblika Tir-ān pri čemu Tir označava „ravnicu” odnosno „pustinjsku ravnicu”,[8] a sam morfološki oblik objašnjava specifičnim narečjem lokalnog stanovništva. Šindler takođe povlači etimološke paralele sa Šemranom,[8] obližnjim selom na severu gde je bio smješten veliki vodospremnik, na temelju čega Kasravi kasnije tvrdi kako Teheran (Tahrān) podrazumeva „toplo mesto”[9] ili „donje mesto”[10] odnosno Šemiran (Šemrān) „hladno mesto”[9] ili „gornje mesto”.[10]

Treću pretpostavku predložio je ruski jezikoslovac Vladimir Minorski koji sugeriše da bi Tahrān mogao značiti „Onaj što leži ispod Raja”[11] (starovekovnog grada nedaleko od Teherana), na temelju spoja slogova Tah („dubina” u brojnim iranskim narečjima na severu) i Raj (Raḡān = Rajān = Rān).[11] Međutim, ova teorija nije kompatibilna s činjenicom da severoistočno od Isfahana (stotinama kilometara od Teherana) postoji veliko selo koje takođe nosi istorijsko ime „Teheran” što etimološku poveznicu s Rajom dovodi u pitanje.[4]

Sve navedene pretpostavke u jezikoslovnim krugovima smatraju se nagađanjima,[4] a etimološku problematiku otežava i očigledna promena slovopisa. Na primer, početno slovo ṭ (ط) dugo se vremena koristilo kao zamena za obično slovo t (ت) sve do početka 20. veka. Geograf Jakut] je oko 1300. godine koristio arapski početni oblik Tâ iako je jasno naglašavao da je reč persijska[7] što podrazumijeva da je lokalno stanovništvo svoje mesto imenovalo kao Tehrān.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija Irana

Stari vek[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Raj
Rešetkasti točak, karakterističan za rani arijski period u 2. mil. p. n. e.
(Iranski nacionalni muzej u Teheranu)

Najstarija arheološka nalazišta u okolici Teherana datiraju se u mlađe kameno doba odnosno oko 6000. p. n. e.[4] što podrazumeva da se radi o jednom od najstarijih iranskih gradova zajedno sa Suzom, Jazdom i Ekbatanom (Hamadanom) odnosno da je bio naseljen i pre dolaska arijskih (indoiranskih) plemena.[4] Jedno od takvih nalazišta je brežuljak Češme-Ali („Alijeva česma“) na kojem je od 1934. do 1936. godine u saradnji Univerzitetskog muzeja Pensilvanija i Bostonskog muzeja finih umetnosti iskapanja vodio slavni arheolog Erih Fridrih Šmit, a brojni pronađeni artefakti danas su izloženi u muzejima širom Irana, Čikaga i Filadelfije. Ostala značajnija nalazišta iz tog perioda uključuju i 3000 godina staro utvrđenje Gebri iz ranog arijskog perioda u sklopu koje je postojalo i zoroastrijsko groblje, te Kajtariju i Darus severozapadno od današnjeg grada.[12]

Uz toponime u okolini Teherana vezuju se brojne legende iz iranske mitologije od kojih neke datiraju još iz 2. milenijuma p. n. e. Raj se kao Raḡā spominje na dva mesta u zoroastrijskoj svetoj zbirci Avesti:[13] u liturgijskoj „Jasni” spominje se u kontekstu prestonice značajnog Zaratuštrinog podanika,[14] dok se u tekstovima „Vendidada” pojavljuje kao dvanaesta pokrajina stvorena od Ahura Mazde[15] u kojoj stoluju tri rase (klase: sveštenici, ratnici i ratari).[16] U nekim delima na srednjopersijskom jeziku Raj se spominje i kao rodno mesto samog Zaratuštre,[17] mada brojni moderni istoričari smatraju da je ono ipak u Horasanu na istoku.[17]

Damavand, visoki planinski vrh u blizini Teherana, zauzima važno mesto u Firdusijevoj „Šahnami” (iranski nacionalni ep iz 1000. godine) koja takođe obiluje legendarnim pričama iranske mitologije.[18] Kajumart iz „Šahname” kao prvi čovek na Zemlji prema zoroastrijskoj verziji postanka sveta živeo je na Damavandu i pripisuje mu se osnivanje grada podno planine.[18] Mitološki strelac Araš koji je požrtvovno izgubio život prilikom razgraničenja Irana i Turana, odapeo je graničnu strelu s iste planine.[18] Ova se legenda slavi i dan danas tokom godišnjeg iranskog festivala Tiregana. Damavand je takođe i mesto na kojem Frejdun zarobljava zmaja Zahaka,[18] odnosno rodno mesto legendarnog kralja Manučera.[18]

Raj je bio vrlo značajan grad tokom medijskog i ahemenidskog perioda iranske istorije. Nalazio se na važnom putu[4] koji je povezivao Ekbatanu (Hamadan) na zapadu i Tus (pokraj Mašhada) na istoku,[13] a preko grada prolazile su svi karavani koje su spajali zapadni Iran i Mesopotamiju s Margijanom odnosno Kinom na severoistoku,[13] te Arijom i Arahozijom odnosno Indijom na jugoistoku.[13] Osim toga, grad je putevima uz rubne delove pustinje Dašt-e Kavir bio povezan i s Parsom na jugu, dok su ga tri planinska puta preko Alborza povezivala i s Kaspijskm jezerom na severu.[13]

Panorama s tvrđave Raškan na drevni Raj i obližnju planinu Bibi Šahrbanu

Poznato je da je Raj bio zoroastrijski centar Medijske monarhije, a o religijskoj važnosti svedoče i putopisi arapskog geografa Jakuta koji gotovo 2000 godina kasnije spominje da je grad bio sedište maga, zoroastrijskih sveštenika.[13] Raj se takođe spominje i u ahemenidskim epigrafskim natpisima persijskog vladara Darija Velikog u Behistunu koji navode kako je Darije 521. p. n. e. poslao vojsku iz Raja da pomogne ocu Histaspu u pobedi protiv pobunjenika u istočnoj satrapiji Partiji.[15] Oko dva veka kasnije kroz Raj se pred Aleksandrom povlači posljednji ahemenidski vladar Darije III Kodoman, a helenistički istoričar Duris sa Samosa spominje razoran potres koji je istovremeno pogodio grad i okolinu.[13] Grad je obnovljen nedugo kasnije u vreme seleukidskog vladara Seleuka I Nikatora i kratko je bio poznat pod imenom Europos, a u partskom periodu nosio je ime Arsakija i bio je proletna prestolnica partskih vladara.[13] Prema geografu Izidoru iz Haraksa, grad je bio najsnažnija utvrda u čitavoj Mediji.[13] Raj se spominje i u starozavetnim biblijskim knjigama o Tobiji i Juditi što svedoči da su Jevreji možda naseljavali grad u 7. veku p. n. e.[13]

Tokom sasanidskog perioda, Raj je bio prestolnica iranske plemićke porodice Mihran iz koje potiče Bahram Čobin, general i uzurpator sasanidskog trona krajem 6. veka. Zadnji sasanidski vladar Jezdegerd III iz Raja je 641. godine izdao njegov posljednji proglas narodu pre povlačenja u Horasan,[15] a grad je ostao u rukama Čobinovog unuka Sijavahša koji je vodio neuspešnu obranu protiv arapske invazije. Grad je prilikom opsade srušen zbog odmazde, ali je novi namesnik Faruhan obnovio grad nedugo kasnije. Žensko svetilište Bibi Šahrbanu u ogranku modernog Teherana povezuje se s Jezdegerdovom kćeri koja je prema tradiciji postala supruga Huseina ibn Alija, trećeg šijitskog imama.[15] Moguće je da je svetilište u starom veku bilo posvećeno zoroastrijskoj božici Anahiti, te da je nakon dolaska islama samo promenilo funkciju.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Rajska citadela iz oko 1200. godine

U početnim vekovima islamskog perioda iranske istorije Raj je bio poprište brojnih sukoba između lokalnih Persijanaca i arapskog kalifata. Verovatno najpoznatija ličnost iz ovog perioda je Harun el Rašid, abasidski kalif rođen 763. u Raju, čiji se raskošni dvor dovodi u vezu s poznatim pričama iz „1001 noći”. Kasnije su u njemu ratovale i lokalne iranske dinastije, a potom Iranci protiv nadolazećih turkijskih Oguza čija je provala na Iransku visoravan rezultirala osnivanjem dinastije Seldžuka. Najznačajniji seldžučki vladar Togrul odabrao je Raj za svoju prestolnicu, a nakon njegove smrti u čast mu je podignut 20-metarski toranj koji je očuvan do današnjeg dana.

Istovremeno, oko šest kilometara severno od Raja, centar današnjeg Teherana razvijao se kao malo seosko naselje čija se ekonomija temeljila na poljoprivredi.[4] Uzgoj voća i povrća u brojnim vrtovima bio je moguć zahvaljujući sofisticiranom sistemu kanata kao i potocima koji su se slivali s Alborza i navodnjavali obližnje ravnice,[4] a trgovina je cvala zahvaljujući blizini Rajskog utvrđenja odnosno strateškom položaju na Putu svile.[4] Istoričari za ovaj period teheranske istorije koriste i izraz „naseljeni vrt”.[19]

Teheran u najstarijim zapisima[uredi | uredi izvor]

Teheran se kao naselje prvi put spominje u tekstovima iz ranog 12. veka, iako je sigurno da je pod tim imenom postojao vekovima ranije. Naime, bagdadski istoričar Al-Katib el Bagdadi u svojim zapisima spominje da je 874. ili 884. godine u palestinskom gradu Askalānu umro naučnik pod imenom Ḥamad el Tehrani el Razi čije prezime jasno implicira toponimsko poreklo.[20] Najstariji zapis u kojem je Teheran zabeležen kao naselje je Farsname („Knjiga o Persiji”)[21], delo iranskog naučnika Ibn Balhija iz Horasana pisano između 1108. i 1116. godine koje spominje izvrsnu kakvoću teheranskog nara.[4]

Detaljniji opisi Teherana pojavljuju se početkom 13. veka u zapisima brojnih prolaznika na Putu svile.[4] Najznačajniji među tim putopiscima bio je arapski geograf Jakut el Hamavi koji nije lično posetio Teheran,[4] ali je 1220. godine boravio je u susednom Raju (osam godina pre mongolske invazije) odakle je prikupljao podatke koji se danas smatraju vrlo verodostojnima.[22] Drugi značajni izvor su zapisi persijskog naučnika i geografa Zakarije el Kazvinija iz 1275. godine,[23] koja su u velikoj meri prepis ranijih Jakutovih radova, ali nude i neke nove podatke.[4] Jakut opisuje Teheran kao poveći „gradić-tržište” (arap. karijaton kabiraton) koji se sastoji od dvanaest kvartova (arap. maḥala). Kazvini piše da su navedenim kvartovima vladale starešine koji su bili u neprijateljskim odnosima zbog čega se stanovnici nisu usuđivali ući u tuđi kvart.[4] Stanovnici Teherana bili su i u lošim odnosima s lokalnim horezmijskim pokrajinskim namesnikom zbog njegovog ubiranja visokih poreza.[4]

Tokom ovog perioda, Teheran je bio poznat po proizvodnji voća i povrća, te trogloditskim naseljima podno planine. Stočarstvo prema starijim izvorima uopšte nije ni postojalo,[24] mada se takvi zaključci danas smatraju pogrešnom interpretacijom Jakutovih tekstova.[4] Teheran je predstavljao opštepoznati primer razvijenog poljoprivrednog obrasca koji se mogao naći u svakoj oazi, odnosno mestu na Iranskoj visoravni, a temeljio se na kombinaciji korištenja đubriva, intenzivnom kolektivnom radu i navodnjavanju pomoću kanata[25]. Brojni od tih drevnih vodovodnih sistema otkriveni su u 21. veku prilikom prokopavanja modernih tunela.[26] Prema jednoj anegdoti koju u 17. veku spominje italijanski putopisac Pjetro Dela Vale, safavidski šah Abas Veliki jednom se prilikom toliko najeo ukusnog teheranskog voća da mu je pozlilo zbog čega je odlučio da ubuduće izbjegava posete gradu.[27] Podzemna i polupodzemna naselja naučnici pripisuju oštrim zimskim uslovima na iranskom severu,[28][29][30] dok se između ostalog navode i sigurosni razlozi.[4] Iako se naselja takve vrste ne spominju još od safavidskog perioda,[4] engleski putopisac Robert Ker Porter tvrdi kako ih je 1818. godine primetio u siromašnim teheranskim predgrađima.[31] Stanovnici Teherana u ovom su periodu nosili negativnu reputaciju i bili su poznati po svadljivosti i tvrdoglavosti, mada moderni istoričari to pripisuju animozitetu između islamskih ogranaka: srednjovekovni autori uglavnom su bili suniti, a teheranski stanovnici još od bujidskog vremena šiiti.[32]

Pojava urbanih funkcija[uredi | uredi izvor]

Neki od prvih Evropljana u Teheranu:
Španija Raj Gonzalez de Klavijo • Italija Pietro Dela Vale • Engleska Tomas Herbert

Transformacija Teherana iz sela odnosno malog naselja u važan grad uslovljena je razarajućom mongolskom invazijom iz 1228. godine kada je većina gradova u Iranu pretrpela katastrofalna oštećenja.[4] Među takvima je bio Raj, ali i sam obližnji Teheran.[4] Hamd-Alah Mostavfi, istoričar i geograf iz ilhanatskog perioda, oko 1340. godine opisuje Teheran „važnim gradićem” (pers. kaṣaba-je moʿtabar)[33] ali istovremeno naglašava da nije bio naseljen kao u ranija vremena.[33] Ono što je poznato jest da je Raj kao utvrđeni grad pretrpeo puno veća oštećenja, pa njegove ruševine više nisu bile atraktivne preživelom stanovništvu koje se ubrzo preselilo u Teheran, ruralno naselje bogato vrtovima i vodom.[4] Tokom idućih stotinu godina, Teheran je postao značajnim ekonomskim žarištem okolne regije. Ilkanatski tekstovi iz 1284. i 1294. godine oslovljavaju grad kao „Teheran kod Raja”[11] što svedoči kako je još krajem 13. veka bio u seni nekadašnje popularnosti obližnjeg Raja.[4] Mostavfi navodi kako je ilhanidski vladar Gazan-han pokušao obnoviti Raj, ali njegov plan se izjalovio pa je naposletku pokrajinsko sedište postao Varamin,[34] gradić smešten 45 km jugoistočno od Teherana i Raja. Varaminska pokrajina sastojala se od četiri okruga među kojima je bio i Teheran, dok je Raj bio u njegovom sastavu.[33]

Ruj Gonzalez de Klaviho, veleposlanik španskog kralja Henrika III Kastiljskog na Timurovom dvoru, verovatno je prvi Evropljanin koji je posetio Teheran. Gonzalez de Klaviho u svom putopisu navodi da je posetio Teheran 6. jula 1404. godine, a opisuje ga „velikim gradom” bez fortifikacija koji obiluje svim mogućim proizvodima.[35] U gradu je bila smeštena kraljevska palata i dve znamenite građevine, a u jednoj od njih živeo je Timurov nećak. Timuridska palata od ruševina drevnog Raja bila je udaljena dve španske lige[36] (oko 8,5 km) što je približno dva kilometra više od Jakutove procene dva veka ranije.[7] Uprkos mogućnosti odstupanja u procena, razlika ima veliku istorijsku važnost jer na temelju iste moderni istoričari smatraju kako su Timuridi premestili centar grada prema severu,[4] a taj se trend nastavio i tokom vladavine sledećih iranskih dinastija.[4] Precizne granice timuridskog sedišta u današnjem gradu mogu se lako rekonstruisati zahvaljujući očuvanosti imamzada (šijitskih grobnica-svetišta) i groblja iz tog perioda.[37] Jugoistočna međa Teherana bila je otprilike određena kupolom imamzade Sajeda Ismaila,[38] izgrađenom pre 1481. godine o čemu svedoči zapis na drvenim vratima mauzoleja (ujedno i najstariji očuvani datum u gradu).[4] Severozapadna međa navedenog kotara bila je određena imamzadom Jahje koja se datira pre 1231. godine,[39] a timuridska palata nalazila se još severozapadnije ali u okvirima Teheranskog utvrđenja odnosno na mestu današnje Golestanske palate.[4] Krajnja jugozapadna tačka nalazila se kod imamzade Sajeda Nasr el Dina[39] koja je izgrađena u 15. veku, a četvrta odnosno jugoistočna tačka nalazila se kod Zaidove imamzade iz 1497. godine na kojoj se danas nalazi teheranski bazar.[4] Približna površina timuridskog Teherana iznosila je jedan km².[4]

Novi vek[uredi | uredi izvor]

Safavidski grad[uredi | uredi izvor]

Teheran sredinom 18. veka na prelazu iz safavidskog u kadžarski period
(jezik: persijski) Tehrān
(A. K. Krziž, 1857)

Teheran široke urbanističke razmere počinje poprimati tokom safavidskog perioda, posebno u vreme vladavine Tahmaspa I koji je u gradu naložio izgradnju velikog centralnog bazara okruženog zidinama.[11][40] Bazar kao glavna pijaca bio je obeležje ekonomskog prestiža starovekovnih i srednjovekovnih iranskih gradova, mada sudeći prema delima Gonzaleza de Klavija grad prilikom njegove posete 1404. godine nije imao ni zidine ni organizovani bazar već isključivo manje trgovačke ulice.[35] Safavidski bazar tipološki je bio jednostavnog oblika, linearan u formaciji[41] s redovima trgovina poređanih jedni pored drugih, iza kojih se postepeno diže broj skladišta.[42] Sudeći prema kasnijim dokumentima, ovakav se raspored zadržao sve do ranog 19. veka. Prilikom posete Tomasa Herberta 1627. godine, samo jedan deo bazara bio je natkriven, a engleski putopisac opisuje i potoke s Alborza koji se račvaju u gradu i dele ga na dva dela.[43] Grad je bio omeđen jarcima, a zidine su se sastojale od 114 tornjeva što odgovara broju sura u Kuranu. Na osnovi kasnijeg plana grada vidljivo je da se takav zemljišni raspored zadržao do 1858. godine, a pristupano mu je pomoću četiri gradskih kapija.[4] Peta gradska vrata na severu utvrđenja dodata su početkom 18. veka u vreme vladavine paštunskih Hotakijaca, što se prema tradiciji tumači kao pokušaj osiguravanja izlaza za beg u slučaju gradske pobune.[44]

Safavidski interes za unapređenje Teherana danas se tumači dvema činjenicama. Prva glasi da je Sajed Hamza, jedan od safavidskih predaka, pokopan u obližnjem Raju pokraj mauzoleja Abdul Azim-šaha.[11] Prema drugoj, sam Teheran imao je dugu šijitsku tradiciju što najbolje potvrđuju brojni verski spomenici šijitskog karaktera.[45] Ovi faktori sentimentalne su prirode i verovatno su imali određenu ali ne i presudnu ulogu, jer takva se pripisuje žestokim iransko-osmanlijskim ratovima iz tog vremena što je svakako impliciralo podsticajem na što bolju zaštitu fortifikacijama.[4] O ovom svedoči i činjenica da su Safavidi zbog izloženosti osmanlijskim napadima prestolnicu prvo premestili iz Tabriza u Kazvin, a zatim još jugoistočnije u Isfahan.[4] Urbanistički razvoj u Teheranu dovodi se u vezu s ovim promenama prestonica jer je premašivao potrebe stanovništva, pa postoji vrlo velika mogućnost da je sam Teheran trebalo da postane glavni grad. U prilog tome, Xavier de Planhol ističe nesrazmernost površine grada i broja stanovnika odnosno kućanstava: gradske zidine protezale su se oko osam kilometara što podrazumeva površinu od oko 4,5 km²,[4] a broj stanovnika kretao se između 15 i 20 hiljada sudeći prema Herbertovim zapisima koji spominju 3000 kuća 1627. godine.[43] Zahvaljujući Tahmaspovim fortifikacijama, grad je mogao primiti barem 100.000 ljudi pa nije bilo potrebe za daljim urbanističkim širenjem sve do 19. veka kada je Teheran dosegnuo tu brojku. Evropske putopise iz Teherana, u kojima se ističe veličina grada,[46] moderni istoričari tumače upravo ovim nesrazmerom urbano-populacijskog odnosa i smatraju da su putopisci kao Pietro Dela Vala precenjivali njegovu važnost.[4] Vodeći iranski gradovi u to vreme bili su Isfahan, Kašan i Tabriz, dok je Teheran safavidskoj dinastiji decenijama služio prvenstveno kao vojno utvrđenje.[43] Safavidi ovde nisu izgradili velike džamije i druge prestižne građevine kao u Isfahanu, a u prilog tome idu i dela francuskog putopisca Žan Šardena koji Teheran krajem 17. veka naziva „malenim gradićem”[47]. Ipak, u gradu je bio izgrađen veliki čaharbag (persijski vrt), a u vreme vladavine iranskog šaha Sulejmana I Teheran je dobio i carsko povereništvo (pers. divān-ḵāna) u kojem su se 1720. godine sastali šah Sultan Husain i osmanski veleposlanik Ahmed III.[48] Grad je stradao 1720-ih godina prilikom invazije Hotakijske dinastije na zapadu Iranske visoravni.[4]

Kadžarski glavni grad[uredi | uredi izvor]

Veliko skladište oružja iz kadžarskog perioda (1911)

Teheran je nastavio da bude relativno mali gradom ali ujedno velika kasarna i tokom perioda Zandijske dinastije koja vlada iz Širaza u Farsu. Između 1755. i 1759. godine zandijski vladar Karim-han planira premeštanje glavnog grada u Teheran i naređuje izgradnju brojnih zgrade unutar carske četvrti među kojima je i popularno odmorište tvz. „Karim-hanov kutak”. Ova teheranska četvrt ubrzo počinje da poprima sva obeležja tipične iranske carske prestolnice,[49] mada nakon Karimove smrti zemlja tone u građanski rat između njegovih sinova koji nastavljaju da vladaju iz Širaza i sve moćnije dinastije Kadžara iz severozapadnog iranskog grada Tabriza. Teheran se našao u žarištu sukoba između prozandijskog namesnika Kafur-hana i pobunjenog Muhamed-hana Kadžara koji 1785. godine ostvaruje prevlast i osniva novu, Kadžarsku dinastiju. Muhamed-han pobedonosno ulazi u Teheran 12. 3. 1786. godine i proglašava grad svojom novom prestolnicom.[49] Razlozi kadžarskog premeštanja prestolnice iz Tabriza u Teheran tumače se osmanlijskom i ruskom opasnošću, a Teheran je predstavljao savršenu stratešku tačku između spomenutih iranskih neprijatelja na severozapadu kao i Turkmena na severoistoku zemlje, a uživao je i povlašćen geografski položaj budući da su mu gravitirali svi ekonomski centri s Iranske visoravni. Još krajem 18. veka grad se veličinom nije previše promenio od safavidskog vremena, pa tako 1797. godine francuski entomolog i putopisac Olivijer Šarden opisuje Teheran kao grad od 15.000 stanovnika i 3000 vojnika na površini od 7,5 km² od čega polovinu čine građevine dok ostatak zauzimaju vrtovi, voćnjaci i parkovi.[50]

Značajni urbanistički razvoj Teherana kao metropole započinje u ranom 19. veku pod vodstvom vladara Fateha Ali-šaha (1797. – 1834) koji nadograđuje i ulepšava teheransku carsko utvrđenje podizanjem „Tornjeva vetra” (pers. Emarat-e Badgir) i „Mramornog trona” (pers. Taht-e Marmar). Takođe, u okvirima bazara sagrađena je i „Šahova džamija” (pers. Masjed-e šah), a započeta je i izgradnja zdanja Negar Hane i Lalezar koji nisu dovršeni do njegove smrti 1834. godine.[49] Zadnjih dvadesetak godina njegovog života obeležio je i snažan priliv iranskog stanovništva u Teheran iz svih delova zemlje. Njegov sin Muhamed-šah (1834. – 1848) nastavio je da doprinosi Teheranu novim graditeljskim zdanjima poput imamzade i džamije, a ostao je upamćen i kao prvi iranski vladar koji je počeo da širi grad izvan njegovih zidina. To se prvenstveno odnosi na severni Teheran gde su izgrađene nove carske palate.[49] Godine 1868, u teheranskim gradskim zidinama živelo je 155.736 stanovnika.[51] Najveći preobražaj Teheran doživljava za vreme vladavine Nasrudin-šaha (1848. – 1896) koji uništava stare gradske zidine na uštrb novih, proširenih fortifikacija. One se u obimu protežu 19,2 km i imaju oblik nepravilnog oktagona, a gradu se prilazi kroz dvanaest monumentalnih i jednoliko raspoređenih gradskih kapija ukrašenih keramikom. Nasrudin-šah naredio je i adaptacije brojnih teheranskih zgrada kao i izgradnju novih kanata za opskrbu vodom, a upamćen je i po rušenju starijih četvrti zbog izgradnje prometne mreže širokih gradskih ulica i avenija što se dovodi u neposrednu vezu s francuskim urbanistom Osmanom koji je istovremeno vodio identičan program obnove u Parizu. Jedna od najvećih građevina iz Nasrudin-šahovog vremena bila je velika oružarnica (pers. Tuphāne) dimenzija 275 x 137 m.[49] Zadnjih godina njegove vladavine odnosno krajem 19. veka Teheran se prostirao na površini od 18,25 km² s bazarom kao centrom grada u čijoj su se neposrednoj blizini nalazile carska palata i zgrada suda. Početkom 20. veka u gradu je živelo oko 250.000 ljudi, uglavnom izvan gradskih zidina.

Teheran na prelazu iz 19. u 20. vek:

Moderno doba[uredi | uredi izvor]

Pahlavijska modernizacija[uredi | uredi izvor]

Plan grada Teherana iz 1947. godine

Početak 20. veka obeležila je Iranska ustavna revolucija iz 1906. godine koja je 19 godina kasnije rezultirala preobražavanjem Irana iz apsolutne u ustavnu monarhiju. Iste godine vlast preuzima Reza-šah čime Kadžarska dinastija nestaje sa svetske političke pozornice, i započinje period vladavine dinastije Pahlavi koja se održala sve do 1979. godine. Prilikom dolaska Reza-šaha na vlast, država postaje ključni igrač u teheranskoj arhitekturi i urbanizmu čiji je cilj bio opsežni program modernizacije odnosno stvaranja moderne prestolnice 20. veka.[52] Gradske zidine Nasrudin-šaha su velikim delom srušene 1932. godine, čime se otvorio prostor za izgradnju još većih ulica i bulevara koji je centar grada trebalo da povežu s novim prigradskim naseljima.[53] Od ukupno dvanaest gradskih kapija iz kadžarskog utvrđenja, danas je sačuvana samo jedna.

Godine 1930, Reza-šah raspisuje niz nadmetanja i poziva brojne iranske i strane arhitekte da učestvuju u modernizaciji grada. Ruski arhitekt Nikolaj Markov projektovao je Višu školu Alborz, Glavni poštanski ured i zgradu telekomunikacija, francuski arhitekt Adre Godard projektovao je Iranski nacionalni muzej, dok su modernističke zgrade Teheranskog univerziteta projektovali Francuzi Roland Dubrul i Maksim Siru, švajcarac Aleksandr Moser i iranac Mohsen Faruki. Potonji arhitekt smatra se ocem iranske modernističke arhitekture, a poznat je i po projektovanju Banke Meli. Vartan Avanesian projektovao je Apartmansko naselje „Reza-šah” i školu za siročad,[52] a između ostalog izgrađene su i nove zgrade Iranske policije, Ministarstva spoljašnjih poslova, Teheranskog železničke stanice, itd. Grad se ubrzo proširio na 46 km² odnosno šest puta veću površinu nego u vreme vladavine Fateha Ali-šaha stotinu godina ranije.

Početkom Drugog svetskog rata Iran pokušava da zadrži neutralnost, ali pod vojno-političkim pritiskom Saveznika potpisuje ugovor o savezu sa Sovjetskim Savezom i Velikom Britanijom kojim je određeno će postati koridor za prevoz američkog oružja u Sovjetski Savez, a britanske i sovjetske trupe će se povući iz Teherana i Irana u roku od šest meseci nakon što rat bude okončan. Iranski monarh Reza-šah bio je prisiljen da abdicira u korist vlastitog sina M. Reze Pahlavija. Od 28. 11. do 1. 12. 1943. godine u sovjetskoj ambasadi u Teheranu održana je važna konferencija na kojoj su sudelovali britanski premijer Vinston Čerčil, američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt i generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Josif Staljin zajedno s najvišim vojnim i političkim saradnicima. U Teheranu se između ostalog krojila i sudbina Jugoslavije budući da su saveznici raspravljali o pomoći narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji. S druge strane, Iranu je zajamčena nezavisnost i teritorijalni integritet nakon završetka rata. Sovjetsko nepopuštanje da se povuku iz iranskog Azerbejdžana 1946. godine dovelo je do jačanja američko-britanskog uticaja u Iranu što će sedam godina kasnije rezultirati vojnim pučem u Teheranu čime je M. Reza Pahlavi postao vladar s apsolutnim ovlašćenjima.

Politički događaji u Teheranu koji su obeležili Iran u 20. veku:

M. Reza Pahlavi svoj politički autoritet pokušava da ostvari i kroz modernizaciju Teherana što posebno dolazi do izražaja nakon 1960. godine. Kraljevska porodica 1966. godine seli se iz centra grada u severnu četvrt Nijavaran gde se prema projektima iranskog arhitekta Mohsena Farukija grade nove palate i druge popratne građevine, a tamošnje stanovništvo premešta se u druge gradske četvrti.[54] Istovremeno, Raj i Šemiran po prvi put u istoriji službeno postaju administrativnim četvrti Teherana. Prvi urbanistički plan grada definisan je 1969. godine, a pogoduje širenju razvoja grada prema osi istok-zapad što je bio nov pristup nakon vekova širenja po osi sever-jug. Prema zapadu se grade nova golema stambena naselja poput „Zapadnog grada” (pers. Šahrak-e garba), a industrijske zone lociraju se još zapadnije prema obližnjem velegradu Karadžu. Svi važni administrativni i ekonomski objekti grade se van starog gradskog jezgre, a izgrađena je i moderna mreža gradskih autocesta po uzoru na Los Angeles.[54] Početkom 1970-ih godina kada zbog Jomkipurskog rata izbija energetski sukob između arapskog i zapadnog sveta, cene nafte dosežu vrhunac što se neposredno odražava i na veliki uzlet iranske ekonomije, a time i na sam daljnji urbanistički razvoj Teherana. Novi projekti nastaju brzim tempom pa se grade prostrane stambene četvrti poput Ekbatana (221 ha), podzemna željeznica, auto-putevi, itd. Ambicije iranskog monarha rastu i dalje pa 1975. godine planira projekt ultra-modernog kraljevskog naselja od 554 ha poznatog po imenu „Kraljevski grad Pahlavi” (pers. Šahestan Pahlavi) koji je trebalo da postane simbol njegove moći, ali projekt neslavno propada zbog ekonomske krize (1978) i Iranske revolucije (1979).[54]

Godine 1977, iranska vlada odlučuje se na odustajanje od urbanističkog plana iz 1969. s obzirom da tempo razvoja nije mogao pratiti u korak golemi priliv stanovništva iz svih delova Irana. Početkom sledeće godine izbija opšta revolucija i Teheran zahvataju valovi masovnih protesta protiv vladajuće monarhije, a zbog otvorene američke potpore M. Rezi Pahlaviju prostanti 4. 11. 1979. zauzimaju američku ambasadu u Teheranu čime nastupa iranska talačka kriza. Zbog nje Džimi Karter gubi drugi predsednički mandat, a pedesetak talaca je pušteto nekoliko minuta posle njegovog odstupanja s vlasti, nakon puna 444 dana. Iranska organizacija odgovorna za zauzimanje nedugo kasnije objavila je na desetine američkih strogo poverljivih dokumenata koji su duboko potresli ugled CIA-e.[55] Američka ambasada u Teheranu od tada je zatvorena, a Iran i Sjedinjene Države diplomatske kontakte održavaju preko misija u Švicarskoj. Revolucija je završila progonom Pahlavija iz Irana, a milioni na ulicama dočekali su povratak Homeinija na teheranski aerodrom.

Iranski megalopolis[uredi | uredi izvor]

Teheran u 21. veku

Do 1975. ili 1980. godine Teheran nije imao predgrađa u prvom smislu reči već isključivo satelitski grad Karadž i prsten malih seoskih naselja.[56] Većina doseljenika između 1955. i 1970. godine bila je nagomilana u zgradama izvan centra, posebno na jugu grada. Prema društvenom trendu započetom još u 19. veku, siromašniji slojevi društva naseljavali su južne rubove Teherana, imućni građani sever, a srednja klasa podjednako istok i zapad grada.[56] Na potezu između Teherana i Karadža zahvaljujući auto-putevima razvijalo se industrijsko područje što je za nekoliko godina rezultiralo gradnjom brojnih satelitskih naselja uz navedene zone. Godine 1970, Teheran se preobražava u kompaktan grad i njegove jasne granice postaju planina Alborz na severu i polupustinjski ogranci Dašt-e Kavira na jugu.[56] Nakon naglog povećanja cena naftnih derivata odnosno uzleta iranske ekonomije iz sredine 1970-ih, brojni stanovnici iz iranskih pokrajina poput Azerbajdžana i Kurdistana odlaze u Teheran kao jeftina radna snaga, no zbog visokih cena stambenih objekata naseljavaju se uglavnom po selima na južnoj periferiji grada, odnosno izvan njegovih administrativnih granica.[57] U pokušaju da reguliše različitost zakona u građevinskim dozvolama i neplansku gradnju, administrativne granice Teherana iz godine u godine postajale su sve šire.[56] Stručnjaci tvrde da je i sama Iranska revolucija bila rezultat niza akumuliranih incidenata među konzervativnim šijitskim stanovništvom naseljenim u južnom Teheranu.[58] Tokom 1980-ih godina, spomenuta prigradska sela postaju razvijena gradska naselja u kojima živi i po 200.000 stanovnika.[56]

Do 1986. godine, uprava u „Velikom Teheranu” nedosledna je jer ne postoje administrativne i finansijske strukture što stvara poteškoće u odnosima teheranskog gradonačelnika i okoline, ali od navedene godine organizacija šireg gradskog područja se menja pa slika postaje neuporedivo boljom.[56] Centralna gradska uprava organizuje podelu grada na naselja s nekoliko desetina hiljada ljudi, a iranska vlada počinje da finansira planiranu stambenu gradnju i po pedesetak kilometara od centra Teherana,[56] U cilju da se ograniči priliv migranata, vlasti takođe zabranjuju gradnju fabrika u užim granicama grada što je bitno uticalo na raspodelu stanovništva odnosno čime Teheran konačno dobiva predgrađa u pravom smislu reči.[56] Međutim, nova predgrađa infrastrukturom nisu bila dovoljno razvijena, a njihova opsežna rekonstrukcija započela je 2000-ih godina. Na demografsku strukturu grada 1980-ih godina najviše su uticali priliv stanovništva iz zapadnih područja zahvaćenih Iransko-iračkim ratom (1980. – 1988) odnosno golem prirodni priraštaj koji se stabilizovao početkom 1990-ih. Međutim, zadnja godina spomenutog rata obeležena je tzv. „ratom gradova”[59] u kojem su Iranci bombardovali Bagdad, a irački vođa Sadam Husein u periodu od šest nedelja je ispalio 190 balističkih raketa na Teheran. Iako su žrtve i šteta u gradu bile minimalne, raketiranje je izazvalo osetan strah u gradu pa ga je privremeno napustilo oko 30% stanovništva, uglavnom prema gradovima na severu.[60] Kontinuirani ali ujedno stabilizovani rast grada nastavio se i tokom 1990-ih godina, a sredinom 2000-ih njegovo spajanje sa susednim velegradom Karadžom i drugim prigradskim naseljima stvorilo je aglomeraciju s više od deset miliona stanovnika čime se pretvara u prvi megalopolis Irana.

O Teheranu[uredi | uredi izvor]

Toranj Azadi je prva znamenitost koju posetioci ugledaju kada dolaze iz pravca međunarodnog aerodroma Mehrabad. Toranj je postao nacionalni simbol Irana.

Teheran pati od izuzetno ozbiljnih problema zbog zagušenog saobraćaja, i zagađenja. Disajni problemi kao što je astma su vrlo česti. Teheran je postao toliko zagušen u protekloj deceniji, da je vlada razmatrala premeštanje glavnog grada kako bi umanjila ove probleme, i decentralizovala privredu i stanovništvo.

Geografija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Geografija Irana

Položaj[uredi | uredi izvor]

Satelitski snimak Teherana

Centar Teherana i veći deo grada smešteni su u nizijama koje se od planine Alborz stepenasto spuštaju prema jugu pod nagibom od približno 13%,[4] dok su ostali delovi grada smešteni pod obroncima planina na severu i jugoistoku.[1] Prosečna nadmorska visina u gradu je oko 1200 m, ali može značajno varirati zavisno od delova grada po različitoj geografskoj širini. Na primer, stariji delovi grada poput Teheranske citadele u centru i starovekovnog Raja na jugu grada nalaze se na oko 1100 m nadmorske visine, dok se noviji delovi na sjeveru poput Trga Tadžiriš i uspinjače u Darbandu nalaze na 1612 odnosno 1805 m. Najveći ekstremi su Aerodrom Imam Homeini na krajnjem jugu koja se nalazi na 1007 m, odnosno skijalište na vrhu Točala sa 3933 m nadmorske visine što čini ukupnu visinsku razliku od gotovo 3000 metara.[1]

Osnivanje grada u početku je bio ograničeno na dve zone koje imaju ravničarska obeležja: gornja se sastoji od propusnog šljunka, a donja odnosno južna od vodonepropusnih aluvijalnih naslaga.[4] Ove dve vrsta tla rezultat su prelaza pustinje Dašt-e Kavir i njenih podzemnih ploča prema planini Alborz što se očituje u njihovom izbijanju na površinu u severnim delovima grada. Navedeni geološki faktori otežavaju izgradnju drenažnih sistema kao i građevinskih objekata generalno.[4] Tlo gornjih delova grada podno Alborza sastoji se od sedimentnih nizova koji datiraju od gornjeg devona do oligocena, a dominira jurski krečnjak preko granitnog jezgra što područje čini stabilnim za izgradnju.

Grad u užem smislu nije bogat vodenim resursima i osim manjih potoka koji se slivaju s Alborza ne postoje veće vodene mase poput reka ili jezera, a grad ne obiluje ni podzemnim vodama.[4] Međutim, u neposrednoj blizini grada nalaze se tri značajne reke – Karadž-Rud (40 km zapadno), Džadž-Rud (30 km istočno) i Haraz (40 km istočno) na kojima su podignute brane čime su dobijena tri velika vodospremnika (Amir Kabir, Latjan i Lar) koja snabdevaju grad i širu okolinu.[4] Oko 50 km istočno od grada nalazi se i najviši iranski planinski vrh Damavand (5621 m) na kojem se sneg zadržava do jula, a ostali vrhovi uključuju Palangardan (4375 m), Čapakrov (4318 m) i Naz (4108 m). Grad i njegova predgrađa 2001. godine zauzimala su površinu od približno 86.500 ha.[61]

Klima[uredi | uredi izvor]

Teheran pod snegom

Klima u Teheranu je poluvuha (stepska) i kontinentalna, te se klasifikuje oznakom BSk po Kepenovoj klasifikaciji. Na klimu u gradu najviše utiče njegov geografski položaj odnosno zaštićenost planinama Alborza na severu[1] i izloženost pustinji Dašt-e Kavir na jugoistoku.[4] Planine na severu sprečavaju dotok kišnih oblaka s Kaspijskog jezera, dok s pustinjskih područja pristižu vetrovi koji donose topli vazduh i prašinu. Treći važni faktor koji utiče na teheransku klimu su cikloni koje pristižu sa zapada i donose hladan i vlažan vazduh.

Generalno, klima u gradu se može opisati blagom u proleće i na jesen, vrućom i suvom na leto, te hladnom tokom zime.[1] S obzirom na nejednoliki razmeštaj teheranskih gradskih naselja na području koje se proteže desecima kilometara i na razlike u nadmorskim visinama do 900 m, klima i temperature mogu se bitno razlikovati pa severne planinske četvrti mogu biti znatno hladnije od onih na južnim nizinama.[61] Leta su vruća i s izrazito malo padalina, ali je relativna vlažnost generalno niska pa su noći hladne. Većina padalina nastupa tokom kasne jeseni i početka proleća, no njihova ukupna količina je mala i iznosi svega 232,8 mm godišnje.[3] Najtopliji mesec u godini je juli čija je prosečna temperatura 30,2°C (srednji minimum 23,9°C, apsolutni maksimum 43°C),[3] dok je najhladniji mesec januar s prosečnom temperaturom od 3,7°C (srednji maksimum 7,9°C, apsolutni minimum –15°C).[3] Prosečna srednja dnevna temperatura u Teheranu prema podacima Iranske meteorološke organizacije je 17,3°C.[3]

Klima Teheran-Šomal (severno od Teherana), nadmorska visina: 1548.2 m od: 1988–2005
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 16,4
(61,5) 		19,0
(66,2) 		23,8
(74,8) 		33,6
(92,5) 		33,6
(92,5) 		37,8
(100) 		39,8
(103,6) 		39,4
(102,9) 		35,6
(96,1) 		31,2
(88,2) 		23,0
(73,4) 		19,0
(66,2) 		39,8
(103,6)
Maksimum, °C (°F) 6,1
(43) 		8,1
(46,6) 		12,9
(55,2) 		19,8
(67,6) 		25,0
(77) 		31,2
(88,2) 		33,9
(93) 		33,5
(92,3) 		29,3
(84,7) 		22,4
(72,3) 		14,3
(57,7) 		8,6
(47,5) 		20,43
(68,76)
Minimum, °C (°F) −1,5
(29,3) 		−0,2
(31,6) 		4,0
(39,2) 		9,8
(49,6) 		14
(57) 		19,6
(67,3) 		22,6
(72,7) 		21,9
(71,4) 		17,5
(63,5) 		11,6
(52,9) 		5,4
(41,7) 		1,0
(33,8) 		10,48
(50,83)
Apsolutni minimum, °C (°F) −13,0
(8,6) 		−11,0
(12,2) 		−8,0
(17,6) 		−1,6
(29,1) 		3,0
(37,4) 		12,0
(53,6) 		15,4
(59,7) 		13,5
(56,3) 		8,8
(47,8) 		2,6
(36,7) 		−5,2
(22,6) 		−9,6
(14,7) 		−13
(8,6)
Količina padavina, mm (in) 63,1
(2,484) 		66,5
(2,618) 		83,3
(3,28) 		50,1
(1,972) 		27,1
(1,067) 		4,0
(0,157) 		4,2
(0,165) 		3,2
(0,126) 		3,4
(0,134) 		16,5
(0,65) 		41,3
(1,626) 		66,3
(2,61) 		429
(16,889)
Dani sa kišom 12,3 10,9 12,3 10,0 8,9 3,3 3,4 1,6 1,3 5,8 8,6 10,7 89,1
Dani sa snegom 8,9 6,6 2,5 0,1 0,1 0 0 0 0 0 0,6 4,9 23,7
Relativna vlažnost, % 67 59 53 44 39 30 31 31 33 44 57 66 46,2
Sunčani sati — mesečni prosek 137,2 151,1 186,0 219,1 279,8 328,7 336,6 336,8 300,5 246,8 169,4 134,1 2.826,1
Izvor: [62]

Iako u odnosu na ostale iranske gradove Teheran uživa relativno umereniju klimu, vremenski uslovi mogu biti nepredvidljivo neprijatni. Na primeri, najviša izmjerena temperatura u gradu je 43°C, a najniža –15°C što čini temperaturnu razliku od čak 58°C.[3] Početkom januara 2008. godine, nakon niza godina s vrlo malo snega, grad je pogodila velika mećava i grad je bio prekriven debelim slojem snijega i leda zbog čega je na dva dana proglašeno vanredno stanje.[63] Broj sunčanih sati u Teheranu je prosečno 3066 godišnje,[3] od čega najviše u julu (366,4) odnosno najmanje u decembru (141,2).[3] Srednja relativna vlažnost vazduha u gradu iznosi 40%, a u nekim delovima grada poput Šemirana i do 46%.[1] Prevladavajući vetar u gradu duva iz smera zapada i to prosečnom brzinom od 5,5 čvorova,[1] dok su najjači zabeleženi udari vetra snage 25 čvorova i to uglavnom u aprilu, maju i oktobru.[64] Tokom noći izražen je hladni povetarac sa severa odnosno planina Alborza.[1]

Životna sredina i prirodne opasnosti[uredi | uredi izvor]

Najveći ekološki problem s kojim se Teheran suočava na prelazu iz 20. u 21. vek je zagađenje vazduha, što je uzrokovano ekonomskim, demografskim i geografskim faktorima. Grad je okružen brojnim industrijskim zonama na rubnim delovima, dok u njegovim užim granicama dnevno saobraća oko 3,5 miliouna automobila.[65] Takođe, s obzirom da je na severu zaštićen Alborzom koji sprečava dotok vlažnog zraka s Kaspijskog jezera, količina kiše i uticaj vetra je minimalan što otežava raščišćavanje smoga.[66] Prema nekim procenama, grad ima trostruko više stanovnika od potrebne granice za potpuno zadovoljavanje ekoloških standarda.[67] Vladine mere koje kojima se nastoji ublažiti ovaj ekološki problem uključuju podsticaje za prilagođavanje motornih vozila na komprimirani prirodni gas, proizvodnju modernih vozila koja zadovoljavaju ekološke standarde, ograničavanje prometa kontrolisanom potrošnjom benzina i uvođenjem posebnih prometnih zona,[68] te redovnim korištenjem aviona kao prskalica vode u vazduhu.[69]

S obzirom da se nalazi ispod masiva Alborza koje je kao i Zagros rezultat sudaranja arapske i evroazijske litosferne ploče, Teheranu prema seizmološkim studijama preti velika opasnost od potresa koji se na tom području pojavljuju u ciklusima od oko 150 godina.[70] S obzirom da je područje uživa relativnu seizmički mir više od 175 godina, stručnjaci smatraju da postoji velika verovanoća da grad u bližoj budućnosti pogodi potres velikih razmera.[71] Na širem gradskom području po osi istok-zapad protežu se tri glavne rasedne zone: severni „Mošin rased” prolazi ispod Alborza koji je slabo naseljen, centralni „Teheranski rased” nalazi se u gornjem gradu koji je kvalitetno izgrađen, te „Rajski rasjed” na krajnjem jugu.[72] Najugroženija gradska područja ova potonja na jugu gde postoje veliki nizovi četverospratnica građenih tokom velike urbanizacije iz 1970-ih godina.[73] Prema istraživanju sprovedenom 2000. godine, potencijalni potres od Mw=7,2 može izazvati između 120.000 i 380.000 smrtnih slučajeva.[74] Iranska vlada ozbiljno je pristupila ovim predviđanjima pa je 2005. objavljen plan o restauraciji 200.000 ruralnih objekata godišnje,[75] a 2010. godine u parlamentu se raspravljalo i o premeštanju glavnog grada u Isfahan, Šahrud ili Semnan.[76] Iste godine iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad izjavio je kako Teheran ima pet milijuna stanovnika više od potrebne granice za zadovoljavanje maksimalnih sigurnosnih standarda,[77] a vrh iranske vojske objavio je da je započeto premeštanje svih grana vojne industrije izvan Teherana.[78]

Stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Prema popisu, u gradu je 2006. živelo 7.797.520 stanovnika.

Kretanje broja stanovnika
1986. 1991. 1996. 2006.
6.042.584 6.475.527[79] 6.758.845[79] 7.797.520[79]

Privreda[uredi | uredi izvor]

Saobraćaj[uredi | uredi izvor]

Partnerski gradovi[uredi | uredi izvor]

Teheran ima uspostavljenu prijateljsku saradnju sa sledećim svetskim gradovima

Panorame[uredi | uredi izvor]

Panoramski pogled na Teheran
Panoramski pogled na Teheran u suton
Panoramski pogled na Teheran noću

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Tehran.ir: O Teheranu (2011)
  2. ^ Madanipour, Ali (2011)
  3. ^ a b v g d đ e ž Iran Meteorological Organization (2006)
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak Planhol, Xavier (de) (20.4.2004)
  5. ^ CNN (6.3.2007)
  6. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 22.
  7. ^ a b v Wüstenfeld, Ferdinand (1961), I. pp. 31.
  8. ^ a b Houtum-Schindler, Albert (1896). pp. 131.
  9. ^ a b Kasravi, Ahmad (1973). pp. 273—283.
  10. ^ a b BBC Persian (2007)
  11. ^ a b v g d Minorsky, Vladimir (1982), IV. pp. 713—720.
  12. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 19—20.
  13. ^ a b v g d đ e ž z i Lendering, Jona (2011)
  14. ^ Peterson, Joseph H. (1995), 19.18.
  15. ^ a b v g Minorsky, Vladimir (2005). pp. 471—473.
  16. ^ Peterson, Joseph H. (1995), Fargard 1.16.
  17. ^ a b Grenet, Frantz (2005). pp. 37.
  18. ^ a b v g d Tafażżolī, Aḥmad (15.12.1993)
  19. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 15.
  20. ^ Vidi:
    • el Bagdadi, Al-Katib (11. vek.). pp. 271.
    • Kariman 1976, str. 12–15
  21. ^ Balhi 1921, str. 134.
  22. ^ Vidi:
    • Wüstenfeld, Ferdinand (1961), I. pp. 51.; III. pp. 564—565.
    • Adle, Chahryar (1992). pp. 36—37.
  23. ^ Wüstenfeld, Ferdinand (1849), I. pp. 228.
  24. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 36.
  25. ^ Planhol 1993, str. 483.
  26. ^ Rostami, Jamal; Kashi, Mohsen (2011). pp. 808.
  27. ^ Della Valle, Pietro (1628), III. pp. 434—435.
  28. ^ Vidi:
    • Adle, Chahryar (1992). pp. 24.
  29. ^ Planhol 1964, str. 31.
  30. ^ Planhol 1968, str. 420–422.
  31. ^ Porter, Robert Ker (2010), I. pp. 312.
  32. ^ Karimān, Ḥosayn (1976). pp. 100. i 102.
  33. ^ a b v Mostavfi 1915, стр. 60
  34. ^ Mostavfi 1915, стр. 59
  35. ^ а б Markham 1859, стр. 98
  36. ^ Markham 1859, стр. 99.
  37. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 32—33.
  38. ^ Види:
    • -Karimān, Ḥosayn (1976). pp. 140–144.
    • -Mostafavi, Sayyed Mohammad Taqi (1952). pp. 15. i 446—447.
  39. ^ a b Vidi:
    • -Karimān, Ḥosayn (1976)}-. pp. 144—148.
    • -Mostafavi, Sayyed Mohammad Taqi (1952)}-. pp. 16—22.
  40. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 25.
  41. ^ Bonine, Michael E. (15. 12. 1989)
  42. ^ Wirth, Eugen (1974./1975), LI., 203—260.; LII. pp. 174—222.
  43. ^ a b v Herbert 1665, str. 214
  44. ^ Moghtader, Mohammad-Réza (1992), 20.
  45. ^ Adle, Chahryar (1992). pp. 29.
  46. ^ Della Valle, Pietro (1628), III. pp. 435—436.
  47. ^ Chardin 2002, str. 106.
  48. ^ Moghtader, Mohammad-Réza (1992), 40.
  49. ^ a b v g d Moghtader, Mohammad-Réza (1992), 40-49.
  50. ^ Olivier 1807, str. 50
  51. ^ Pakdaman, Nasser (1974). pp. 324—395.
  52. ^ a b Marefat, Mina (1992). pp. 95—125.
  53. ^ Wilber, Donald Newton (11. 8. 2011)
  54. ^ a b v Hourcade, Bernard (1992). pp. 199—206.
  55. ^ Kutschera, Chris (1989)
  56. ^ a b v g d đ e ž Hourcade, Bernard (1997)
  57. ^ Hourcade, Bernard; Khosrokhavar, Farhad (1983). pp. 62—83.
  58. ^ Hourcade, Bernard (1991). pp. 21—38.
  59. ^ Cordesman, Anthony H.; Al-Rodhan, Khalid (2006). pp. 63.
  60. ^ Ghasemi, Shapour (2011)
  61. ^ a b Ataie, Ahmad Mehdipour (2001)
  62. ^ I.R. OF IRAN SHAHREKORD METEOROLOGICAL ORGANIZATION (IN PERSIAN) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. август 2017). 1988–2010
  63. ^ Payvand Iran News (27. 1. 2008)
  64. ^ SCI (2006): Maximum Wind Speed
  65. ^ PressTV (29.11.2010)
  66. ^ PressTV (24.11.2010)
  67. ^ Payvand News (24.10.2010)
  68. ^ Iran Investment Monthly (feb. 2011). pp. 7.
  69. ^ PressTV (7.12.2010)
  70. ^ Pacific Disaster Center (2006). pp. 13.
  71. ^ Bazgard, A.; Mansourian, A.; Omidvar, B. (2006)
  72. ^ Pacific Disaster Center (2006). pp. 12.
  73. ^ Pacific Disaster Center (2006). pp. 14.
  74. ^ CEST-JICA (2000)
  75. ^ BBC News (14.3.2005)
  76. ^ Payvand Iran News (30.5.2010)
  77. ^ The Telegraph (11.4.2010)
  78. ^ PressTV (7.8.2010)
  79. ^ а б в „IRAN: Major and Midsize Cities”. citypopulation.de. 20. 12. 2012. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Стручна литература
  • (језик: француски) Adle, Chahryar; Ebrahimi, Masserat Amir; Gurney, John S.; Hourcade, Bernard; Marefat, Mina; Moghtader, Mohammad-Réza (1992). Adle, Chahryar; Hourcade, Bernard, ур. Téhéran: Capitale bicentenaire (Bibliotheque Iranienne изд.). Louvain, Belgique: Peeters Publishers. ISBN 9782877230551. 
  • (језик: енглески) Adelkhah, Fariba (1999). „1. When Taxes Bloom in Tehran”. Ур.: Derrick, Jonathan. Being Modern in Iran. London: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850655183. 
  • (језик: немачки) Ahrens, Peter Georg (1966). Die Entwicklung der Stadt Teheran: Eine städtebauliche Untersuchung ihrer zukünftigen Gestaltung. Opladen: Leske. OCLC 6004240. 
  • (језик: енглески) Alemi, Mahvash (1985). „11. The 1891 Map of Tehran: two cities, two cores, two culture s”. Ур.: Petruccioli, Attilio. Environmental Design: Maghreb, from Colonialism to a New Identity (A.A.R.P. Environmental Design изд.). Rome, Italy: Islamic Environmental Design Research Centre. ISSN 0393-5183. 
  • (језик: арапски) al-Bagdadi, Al-Katib. Ta'rikh Baghdad. II. Bagdad: Al-Katib al-Bagdadi. 
  • (језик: немачки) al-Hamavi, Jakut (1961). Wüstenfeld, Ferdinand, ур. Kitab al-Buldan: Jacut's geographische Weirterhuch. Beirut: Nachdruck. 
  • (језик: немачки) Anschütz, Helg a (1967). Persische Stadttypen. Eine vergleichende Betrachtung der Städte Teheran - Isfahan - Abadan - Chorramschahr, und Buschir in Iran. 19:3 (Geografische Rundschau изд.). Braunschweig: Westermann Schulbuchvlg. OCLC 772756391. 
  • (језик: енглески) Bahrambeygui, Hushang (1977). Tehran: An Urban Analysis. Teheran: Sahab Books Institute. OCLC 5672777. 
  • (језик: персијски) Balaghi, Abdolhojat (1971). Tarikh-e Tehran. Qom. 
  • (језик: енглески) Balhi, Ibn (1921). Le Strange, Guy; Nicholson, Reynold Alleyne, ур. Farsnameh. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. 
  • (језик: енглески) Bobek, Hans (1958). Teheran (Festschrift für Hans Kinzl изд.). Innsbruck: Leopold-Franzens-Universität. 
  • (језик: енглески) Brown, M. R. (1983). „The Adjustment of Migrants to Tehran, Iran”. Ур.: Goldscheider, Calvin. Urban Migrants in Developing Nations: Patterns and Problems of Adjustment. Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 9780865319745. 
  • (језик: енглески) Burke, Andrew; Elliott, Mark (2008). Iran. Melbourne, Australia: Lonely Planet. ISBN 9781741042931. 
  • (језик: француски) Chardin, Jean (2002). Voyages du chevalier Chardin, en Perse, et autres lieux de l'Orient. V. Chestnut Hill, Massachusetts: Adamant Media Corporation. ISBN 9780543978981. 
  • (језик: италијански) Della Valle, Pietro (1628). Delle conditioni di Abbas re di Persia. Venezia: Pietro Della Valle. 
  • (језик: енглески) Floor, Willem M. (2005). The History of Theater in Iran. Washington D.C.: Mage Publishers. ISBN 9780934211291. 
  • (језик: енглески) Gonzáles de Clavijo, Ruy (1859). „5. The Journey through Azerbijan, Irak, and Khorasan”. Ур.: Markham, Clements R. Narrative of the Embassy of Ruy Gonzalez de Clavijo to the Court of Timour at Samarcand, A.D. 1403-6. London: Hakluyt Society. 
  • (језик: енглески) Grenet, Frantz (2005). „2. An Archaeologist's Approach to Avestan Geography”. Ур.: Curtis, Vesta Sarkhosh; Stewart, Sarah. Birth of the Persian Empire. I (The Idea of Iran изд.). London: I. B. Tauris. ISBN 9781845110628. 
  • (језик: енглески) Herbert, Thomas (1665). Some Years Travels into Divers Parts of Africa and Asia the Great (III. изд.). London: J. Best for Andrew Crook. 
  • (језик: енглески) Homayoun, Alemi; Katouzian, Shahab (1996). „1. Tehran, Portrait of a Changing City, 2. Tehran, Capital City: 1786-1997. The Re-invention of a Metropolis”. Ур.: Alemi, Mahvash; Micara, Ludovico; Petruccioli, Attilio. Environmental Design: Iranian Architecture in Search for a New Identity (A.A.R.P. Environmental Design изд.). Rome, Italy: Islamic Environmental Design Research Centre. ISSN 0393-5183. 
  • (језик: француски) Hourcade, Bernard; Khosrokhavar, Farhad (1983). L’habitat révolutionnaire à Téhéran, 1977-1981. XXXI (Hérodote изд.). Saint-Denis, Paris: Institut Français de Géopolitique. ISSN 0066-2399. 
  • (језик: енглески) Houtum-Schindler, Albert (1896). Eastern Persian Irak (Royal Geographical Society изд.). London: J. Murray. 
  • (језик: персијски) Karimān, Ḥosayn (1976). Tehrān dar goḏašta va ḥāl. Tehran: Iran's National University Press. 
  • (језик: персијски) Kasravi, Ahmad (1973). Ḏokā, Jaḥjā, ур. Kārvand-e Kasravi. Tehran: Kitāb'hā-ji Džībī. 
  • (језик: енглески) Lorentz, John H. (1995). Historical Dictionary of Iran. Lanham, Maryland: Scarecrow Press. ISBN 9780585226286. 
  • (језик: енглески) Minorsky, Vladimir (1982). Teheran. Encyclopædia Iranica. IV (1. изд.). New York: Columbia University. ISBN 978-1-56859-050-9. 
  • (језик: енглески) Minorsky, Vladimir (2005). „Al-Rayy”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, T.; Bosworth, Clifford Edmund; Van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. Encyclopaedia of Islam. VIII. Leiden: Brill Publishers. ISBN 9789004139749. 
  • (језик: персијски) Mostafavi, Sayyed Mohammad Taqi (1952). Bok'e-je Bibi Šahrbanu dar Rej. Teheran: Etelat. 
  • (језик: енглески) Mostavfi, Hamd-Alah (1915). „2. The English translation, with notes”. Ур.: Le Strange, Guy. The geographical part of the Nuzhat-al-qulub. XXIII (E.J.W. Gibb memorial" series изд.). Leiden: Brill Publishers. 
  • (језик: енглески) Murray, Alan (2000). World trolleybus encyclopaedia. Yateley, Hampshire: Trolleybooks. ISBN 978-0-904235-18-0. 
  • (језик: француски) Olivier, Guillaume-Antoine (1807). Voyage dans l'empire ottoman, l'Égypte et le Perse. III. Paris: H. Agasse. 
  • (језик: француски) Pakdaman, Nasser (1974). Premier recensement de l'Iran. XX. Tehran: Farhang-e Iranzamin. 
  • (језик: француски) Planhol, Xavier (de) (1964). Recherches sur la géographie humaine de l’Iran septentrional (Memoires et documents изд.). Paris: Université Paris Sorbonne-Paris. 
  • (језик: француски) Planhol, Xavier (de) (1968). Les fondements géographiques de l’histoire de l’islam. Paris: Groupe Flammarion. 
  • (језик: француски) Planhol, Xavier (de) (1993). Les Nations du prophète : Manuel géographique de politique musulmane. Paris: Fayard. ISBN 9782213024011. 
  • (језик: енглески) Porter, Robert Ker (2010). Travels in Georgia, Persia, Armenia, ancient Babylonia: during the years 1817, 1818, 1819, and 1820. Charleston, South Carolina: Nabu Press. ISBN 9781149858431. 
  • (језик: енглески) Rostami, Jamal; Kashi, Mohsen (2011). „11. Large Span Tunnels and Caverns”. Ур.: Redmond, Steve; Romero, Victor. Challenges in Construction of Urban Road Tunnels, The Case History of Tohid Expressway Tunnels in Central Tehran (2011: Rapid Excavation and Tunneling Conference Proceedings изд.). Englewood, Colorado: Society for Mining, Metallurgy and Exploration. ISBN 9780873353434. 
  • (језик: енглески) Sanasarian, Eliz (2000). Religious Minorities in Iran (Cambridge Middle East Studies изд.). Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 9780521770736. 
  • (језик: енглески) Wirth, Eugen (1974). Zum Problem des Bazars. LI i LII (Der Islam изд.). Berlin: Walter de Gruyter. ISSN 1613-0928. 
  • (језик: немачки) Zakarijā, Abu Jaḥjā (1849). Wüstenfeld, Ferdinand, ур. Aṯār al-belād wa aḵbār al-ʿebād. I (Die Denkmäler der Länder изд.). Gottingen: Georg-August-Universität. 
Стручна литература са спољним везама
Медијски чланци
Организације и удружења
  • (језик: француски) Ataie, Ahmad Mehdipour (2001). Une étude de cas sur Téhéran (La foresterie urbaine et périurbaine au proche-Orient изд.). Rome: Organisation des Nations Unies pour l'alimentation et l'agriculture. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески)(језик: француски)(језик: немачки) Janberg, Nicolas (27. 2. 2010). Valiasr Chamran Bridge. Ratingen: Structurae. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Memarzadeh, Ghodratollah (1999). Alamuti, Masoud Mohammadi; Assali, Mehdi; Sharifazadeh, Mohammad Reza, ур. Human Development Report of the Islamic Republic of Iran (PDF) (United Nations Development Programme изд.). Tehran: United Nations & Plan and Budget Organization. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 04. 2020. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Pike, John (9. 7. 2011). Army Order of Battle (~2005) (Iran изд.). Alexandria, Virginia: Global Security. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Pike, John (9. 7. 2011). Doshan Tappeh Air Base (Iran изд.). Alexandria, Virginia: Global Security. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Pike, John (9. 7. 2011). Pasdaran Order of Battle (~2004) (Iran изд.). Alexandria, Virginia: Global Security. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: француски) Rodier, Alain. Iran: La Defense Anti-Aerienne Devient Une Armee a Part Entiere. CLXVI. Paris: Centre Français de Recherche sur le Renseignement. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Museums, All (2007). Abol Hasan Saba Museum. Iran: All Museums. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Museums, All (2007). Niavaran Palace. Iran: All Museums. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Museums, All (2005). Sadabad Palace Tehran. Iran: All Museums. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Azadi S.C. (2011). Places Complex. Tehran: Azadi Sport Complex. 
  • (језик: енглески) Museum, Carpet (2001). About Museum. Tehran: Carpet Museum of Iran. Архивирано из оригинала 23. 03. 2017. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Central Bank of Iran (2011). About Treasury of National Jewels. Tehran: Central Bank of the Islamic Republic of Iran. Архивирано из оригинала 26. 09. 2021. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) CEST-JICA (2000). The study on seismic microzoning of the Greater Tehran area in the IRI. Tehran & Tokyo: Center for Earthquake Studies of Tehran & Japan International Cooperation Agency. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Museum, Cinema (2008). About Museum. Tehran: Film Museum of Iran. 
  • (језик: енглески) Mayors, City (22. 1. 2008). Mohammad Baqer Ghalibaf - Mayor of Tehran. London & Freiburg: City Mayors. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: немачки)(језик: енглески)(језик: француски)(језик: португалски)(језик: шпански)(језик: холандски)(језик: руски) Emporis (2011). High-rise Buildings (all) (Tehran изд.). Frankfurt am Main: Emporis. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Festival, Fajr Film (4. 5. 2011). The 29th International Fajr Film Festival: Beyond Expectations. Tehran: Fajr International Film Festival Organization. Архивирано из оригинала 20. 3. 2017. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Farasat (2011). Amir Kabir Tunnel and Underpass. Tehran: Farasat. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Palace, Golestan (2011). Collection Highlights. Tehran: Golestan Palace Museum. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Palace, Golestan (2011). Golestan History. Tehran: Golestan Palace Museum. 
  • (језик: енглески) Rah, Haraz (2011). Freeways, Highways & Mainroads. Tehran: Haraz Rah. 
  • (језик: енглески) Museum, Imam Ali (2011). Imam Ali Religious Arts Museum. Tehran: Imam Ali Museum of Arts. 
  • (језик: енглески) Chamber, Iran (2011). Historical Churches in Iran (Iranian Architecture & Monuments изд.). Amsterdam: Iran Chamber Society. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Chamber, Iran (2011). Museum of Contemporary Arts of Tehran (Iranian Museums & Galleries изд.). Amsterdam: Iran Chamber Society. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) IRIMO (2006). Data Processing Center (1951—2005). Tehran: Iran Meteorological Organization. Архивирано из оригинала 27. 09. 2011. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) ISTA (2005). Tehran Museums. Tehran: Iranian Society Of Travel Agents. Архивирано из оригинала 28. 09. 2011. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) ITTO (2011). Ostad Soqti (13th Abad) Museum. Tehran: Iran Toursim & Touring Online. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Malek (2011). About. Tehran: Malek National Library and Museum Institution. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески)(језик: арапски) Tower, Milad (2009). About Milad Tower. Tehran: Milad Sky Tower. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески)(језик: арапски)(језик: италијански)(језик: француски)(језик: руски) NLAI (2011). „1. History”. National Library Of Iran. Tehran: National Library and Archives Organisation of Iran. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески) NMOI (2011). General. Tehran: National Museum of Iran. 
  • (језик: енглески) OVM (27. 5. 2010). First Cable-Stayed Bridge in Tehran. Liuzhou: Liuzhou OVM Machinery Company. 
  • (језик: персијски) RAI (2011). Karta iranske željezničke mreže. Teheran: Islamic Republic of Iran Railways. Архивирано из оригинала 30. 7. 2017. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски) Association, Rail (2007). Perspektiva gradskog željezničkog prometa u Teheranu do 2013. Tehran: Iranian Association of Rail Transport Engineering. 
  • (језик: енглески) Scramble (2009). „The Islamic of Iran Air Force (IRIAF)”. Islamic Republic of Iran Air Arms. Amsterdam: Scramble Magazine. ISSN 1454-0436. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (1996). „2. Literacy and Education”. Iran Statistical Year Book 1375. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (1996). „2.18. Migrants and Immigrants during last 10 years, by the Place of Previuos Residence and Ostan of the Present Place of Residence”. Iran Statistical Year Book 1375. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2000). „1.18. Natural Resources and Monuments Covered by the Environment Protection Organization”. Iran Statistical Year Book 1379. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „1.4. General characteristics of ostans according to the administrative divisions at the end of 1385”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „1.15. Maximum Wind Speed in Capitals of Ostans by Month”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 9. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „2.8. Cities with a population of 100,000 and more”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „2.15. Population by Religion and Ostan”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „2.22. Registered Marriages and Divorces”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „17.4. Broadcasting of International Radio Programmes from Tehran by Language”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Statistical Centre of Iran (2006). „17.12. Cinemas and Attendances”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Center, Pacific Disaster (2006). Tehran, Iran: Disaster Risk Management Profile (PDF). Kihei, Hawaii: University of Hawaii. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 9. 2007. г. Приступљено 27. 9. 2007. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски) Persepolis (2011). Historija kluba. Tehran: Persepolis F.C. Архивирано из оригинала 3. 3. 2011. г. Приступљено 21. 2. 2011. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) RAM (2001). Museum Information. Tehran: Reza Abbasi Museum. Архивирано из оригинала 27. 09. 2011. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски) Sadabad (2011). Historija. Teheran: Sadabadska palača. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Page, Skyscraper (2011). Tehran Skyscraper Diagram. Victoria, British Columbia: Skyscraper Page. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Tehran.ir (2011). Administrative Districts. Tehran: Tehran municipality, Public & International Relations Department. Архивирано из оригинала 26. 07. 2014. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски) Tehran.ir (2011). O Teheranu. Tehran: Tehran municipality, Public & International Relations Department. Архивирано из оригинала 22. 5. 2017. г. Приступљено 19. 3. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Tehran.ir (2011). Tehran, Culture & education. Tehran: Tehran municipality, Public & International Relations Department. Архивирано из оригинала 19. 11. 2016. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Tehran.ir (2011). Tehran, Housing & Town-planning. Tehran: Tehran municipality, Public & International Relations Department. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Tehran.ir (2011). Tehran, Traffic & Transportation. Tehran: Tehran municipality, Public & International Relations Department. Архивирано из оригинала 25. 06. 2017. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: енглески) Tehran.ir (10. 9. 2011). Vertical Green Spaces to Develop in Tehran. Tehran: Tehran municipality, Public & International Relations Department. Архивирано из оригинала 20. 03. 2017. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Yaghinloo, Hadi (2011). A Short History of Tehran International Animation Festival. Tehran: Tehran International Animation Festival. 
  • (језик: енглески) Metro, Tehran (2011). Metro History. Tehran: Tehran Urban & Suburban Railway Company. 
  • (језик: персијски) Metro, Tehran (2011). Umjetnost u Teheranskom Metrou. Tehran: Tehran Urban & Suburban Railway Company. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески)(језик: арапски) TIBF (2011). About Us. Tehran: Tehran International Book Fair. 
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Telecabin, Tochal (22. 8. 2009). A view of Tochal Telecabin. Teheran: Tochal Telecabin. Архивирано из оригинала 30. 03. 2017. г. Приступљено 19. 03. 2017. , pristupljeno 19. 9. 2011.
  • (језик: персијски)(језик: енглески) Telecabin, Tochal (2011). Lines of Telecabin. Teheran: Tochal Telecabin. 
  • (језик: енглески) UNESCO (2013). Golestan Palace. Paris: United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. , pristupljeno 19. 9. 2011.

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Video snimci
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Техеран&oldid=27549320”