Пређи на садржај

Прокоп (Београд)

Координате: 44° 47′ 37″ С; 20° 27′ 14″ И / 44.7936° С; 20.4539° И / 44.7936; 20.4539
С Википедије, слободне енциклопедије
Прокоп
Поглед на Београд центар са Мостарске петље
Административни подаци
ГрадБеоград
ОпштинаСавски венац
Становништво
 — 2011.1.786
Географске карактеристике
Координате44° 47′ 37″ С; 20° 27′ 14″ И / 44.7936° С; 20.4539° И / 44.7936; 20.4539
Прокоп на карти Града Београда
Прокоп
Прокоп
Прокоп на карти Града Београда

Прокоп је београдско насеље у градској општини Савски венац. Деценијама познато као неуређено насеље "у рупи", у њему се данас налази железничка станица Београд центар. Изградња још увек недовршене станице започета је 1977. године а делимично је почела са радом 2016. године. Од почетка, Прокоп је био и уобичајенији назив за саму станицу уместо њеног званичног имена.[1] По имену главне улице у старом делу насеља, као и месне заједнице названој по њој, а која обухвата Прокоп, у новинским извештајима се повремено спомиње и као насеље Стјепан Филиповић.[2][3][4]

Положај

[уреди | уреди извор]

Прокоп се налази на јужном ободу централне градске зоне, са којом је директно повезан Улицом кнеза Милоша. Целу северну границу насеља чини Ауто-пут А1, који се у том делу зове Булевар Франше д’Епереа. Прокоп се на северу граничи са Западним Врачаром, на западу са Мостаром и Сењаком (Булевар војводе Путника), на југу и југоистоку са Хајд парком, Топчидерским брдом и Дедињем (Булевар кнеза Александра Карађорђевића, Улица Драгана Манцеа), и на истоку са Малешким брдом (Гучевска улица).[5][6]

Историја

[уреди | уреди извор]

Настанак

[уреди | уреди извор]

Прокоп је најпре био географска одредница за доњи део долине Мокролушког потока, који је данас спроведен испод земље, у градски канализациони систем. Постојећа јаруга је крајем 19. века већ представљала границу између градског језгра и слабо урбанизоване периферије. Земља и шљунак су ископавани из јаруге да би се користили за насипање и дренажу мочварне Циганске баре на десној обали Саве, где су затим грађена насеља Савамала и Бара Венеција. Ископавање се нарочито појачало због изградње Главне железничке станице, која је завршена 1884. године. Док су радови на насипању завршени, продубљена јаруга око потока је претворена у издужени, стрмо прокопани шанац, због чега је и добио име.[7]

Кнез, касније краљ Милан Обреновић лично је предложио да се материјал за насипање ископава са овог подручја, које се протезало од пиваре Ђорђа Вајферта и новог насеља Смутековац, које се налазило изнад данашње БИП-ове пиваре. Као разлоге, кнез је наводио квалитет ископане земље и близину градилишта железничке станице чиме би се смањили бар транспортни трошкови јер новца за изградњу заиста није било. Међутим, земљиште на коме се копало је припадало кнежевој супрузи, кнегињи Наталији, тако да је кнез (од 1882. године краљ) чак и зарадио новац док је зграда изграђена. Иронијом судбине, садашња централна железничка станица у Београду налази се управо у Прокопу, у рупи насталој ископавањем материјала за насипање, док је некадашња главна станица у Савамали, изграђена на насутој земљи из Прокопа, затворена 2018. године.[8]

Ископавање материјала из Прокопа настављено је све до 1898. године, када је насипање Баре Венеције коначно завршено.[9] За то време, некадашњи јарак је проширен, достигавши дужину од 500 метара и ширину од 100 метара, док су окомите ивице постале високе 15 метара. Земља је била плодна, тако да је локално становништво најпре почело да гаји пољопривредне производе, пре свега кукуруз и поврће.[7]

Насеље

[уреди | уреди извор]

После Првог светског рата почело је да настаје насеље, као и у суседној Јатаган мали која се надовезивала на истоку. Први становници били су радници са железнице и из околних фабрика који су се исељавали из самог града. Наводно је прву уџерицу направио неки Аћим, па је Прокоп називан још и Аћимова рупа, такође и Земљани мајдан. Пред Други светски рат се помиње да насеље има око 150 кућа, осветљење, воду и неколико радњи.[10]

Њихове већ трошне, радничке кућице су биле или оштећене и уништене током рата, или су рушене у послератном периоду како би се изградили нови и модерни стамбени блокови. Овако су имали и мање трошкове, јер су им радна места била ближа. Кроз централни део дна Прокопа изграђена је главна улица, док су све споредне биле паралелне дајући утисак да је насеље зидано плански. Овај најстарији део Прокопа није имао уџерице, већ праве куће тако да су се чак и нижи службеници из државне администрације досељавали у насеље.[7]

Срастањем са Јатаган малом, неки делови Прокопа су постали још сиромашнији па је сматран једним од најсиромашнијих делова Београда у међуратном периоду. Насеље није имало никакву комуналну инфраструктуру, ништа није зидано плански а како се географски насеље просто налазило на дну велике рупе, поплаве и одрони земље и блата били су чести током јаких киша, попут великог одрона из зиме 1935. године.[11] Такође, због топографски клисурастог облика, током веома снежних зима дешавало се да дно Прокопа буде потпуно затрпано снегом, па су људи из кућа излазили кроз димњаке.[7]

Модерни период

[уреди | уреди извор]

Ситуација се није поправила ни после Другог светског рата. Прокоп је 1957. године назван "црном рупом града" и насељем које упорно пркоси развоју Београда. Те године објављен је план за Прокоп, који се односио на реконструкцију и уређење Булевара Франше д’Епереа (ауто-пут још није био изграђен) и њене околине. Амбиоциозни планови су, између осталог, укључивали вештачко језеро и много ресторана са идејом да Прокоп постане "један од нејлепших делова Београда".[12] План није реализован. Суседна Јатаган мала, која је била у још горем стању од Прокопа, коначно је расељена 1961. године, пред Први самит несврстаних земаља а становништво је пресељено на Ледине.[13]

У априлу 1965. године објевљени су нови планови за Прокоп који је описан као највеће дивље насеље у граду, које практично нема путеве ни продавнице, и које је и даље редовно плављено после киша. Рушење Прокопа најављено је за 1965. годину, као и пресељење његових становника у ново насеље које је требало да се изгради за њих на Чукарици. На самом Прокопу, град је планирао да направи велику гаражу и депо за Градско саобраћајно предузеће Београд.[14] Пројекат није реализован.

У фебруару 1969. поново је најављено расељавање Прокопа. Општина Савски венац је купила 270 станова у насељима Жарково и Канарево брдо где је планирала да пресели преостале становнике из старог, дивљег дела насеља. У том тренутку Прокоп је међу најстаријим дивљим насељима у Београду, преосталим из предратног периода. Пресељење је планирано за пролеће 1969. године.[15] Међутим, ни од овог плана није било ништа мада су периферни делови Прокопа већ тада, а нарочито касније, урбанизовани, било као индивидуална градња (према Малешком брду) или као вишеспратнице (према Дедињу).

До 1960-их, најстарији део насеља остала је Железничка колонија, насеље радника са железнице. До ње је водила, тада из једног дела, улица Стјепана Филиповића, која ју је повезивала са заводом "Рудо". Како се налазило на клизишту, почело је расељавање насеља, али је ишло споро. Колонија је потпуно уништена крајем 1969. године, када је клизиште прорадило после веома кишне јесени. Тада је и улица пресечена на два дела.[16]

Идеја о пресељењу главне железничке станице у Прокоп јавно је представљена у фебруару 1970.[17] Почетак радова је предвиђен за 1971. годину са роком за завршетак од 18 месеци, међутим пројекат је био монументалан и прескуп, неупоредив са било чиме у тадашњој Југославији (планиран проток од 10.000 путника на сат), тако да градња није почела када је планирано. Идејно решење је завршено 1974. године а преостали део дивљег насеља коначно је уклоњен и градња железничке станице је почела 8. октобра 1977.[18][19]

Поред рушења старог дела Прокопа, пројекат је укључивао и рушење дела већ изграђеног Малешког брда, односно источног дела насеља. Планирано је да се додатно прошири и продужи Делиградска улица, која се завршава као слепа улица на стрмини изнад ауто-пута, на крају комплекса Клиничког центра Србије. Продужетак је укључивао мост преко ауто-пута до Малешког брда, које би било делимично срушено како би се направила силазна рампа са моста. Идеја је била да се на тај начин још једном директном везом повежу нова станица и ауто-пут са центром града, јер Делиградска улица почиње од Славије.[20] Као и већина планова везаних за пројекат нове железничке станице, ни овај није извршен.

Током 1970-их извршено је привремено санирање клизишта. Крајем 1970-их и почетком 1980-их урађен је дугачки, бетонски подзид, како би се спречило даље обрушавање терена. Зид је усидрен за стену испод земље подземним сидрима, од којих су нека дугачка и по 60 метара. Неки се протежу све до Булевара кнеза Александра Карађорђевића.[16]

После рушења Авалског торња у априлу 1999. године током НАТО бомбардовања, објављена је вест да су поједине руске компаније понудиле да направе нови ТВ торањ, али у Прокопу, висине 300 метара или 100 метара више од авалског. Никакви детаљи нису били познати, а вест је коришћена у пропагандне сврхе од стране тадашњег режима.

21. век

[уреди | уреди извор]

У 2015. години најављени су планови за изградњу станичне зграде. Том приликом објављен је и компјутерски модел будућег масивног, полукружног, ултра-модерног објекта, који се на илустрацији издизао високо изнад Прокопа и доминирао целим тим делом Београда. Међутим, испоставило се да је у питању слика хонгконшке железничке станице Западни Каулун чија градња је почела 2009. године, а која је налепљена на панораму Београда. И пројектант хонгконшке станице је реаговао на плагијаризам.[21] До 2021. године, градња станичне зграде у Прокопу није започела.

У марту 2021. године, град је најавио изградњу новог стамбеног блока у насељу, као део ширег станичног комплекса који би требало да укључује и комерцијалне и стамбене делове. Зграде су планиране за површину између улица Стјепана Филиповића и Драгана Манцеа, и саме станице. Парцела је некада била зелена површина, али су 1990-их, када су радови на станици настављени, на њој постављени контејнери и бараке као привремени смештај за раднике "Енергопројекта". Објекти су углавном напуштени после 2005. године. Почетком априла 2021. године на плацу се се појавили багери који су срушили преостале објекте. Станари околних зграда су планирали да, сада неуређену ливаду, поново озелене, посаде дрвеће и направе дечије игралипте, али је град најавио зграде. Скупштине станара околних зграда су се удружиле у покрет против изградње са намером да оборе план и обнове зеленило, а и због већ постојећих комуналних проблема у насељу (на пример, паркирање), који би се само погоршали са досељавањем нових становника, док су из града изјавили да "ништа још није дефинитивно".[22]

Међутим, компанија "Белгрејд Рејлвеј Сити", која зида и станицу Прокоп, најавила је изградњу два солитера, висине 11 и 23 спрата. Грађани су организовали протесте и шетње по насељу, тврдећи, поред свега осталог, да је у питању клизиште на коме не смеју да се зидају толики објекти.[16] У децембру 2021. године, град објављује да одустаје од пројекта високих зграда, јер су прихватили замерке грађана, као и због могућности да санирано клизиште поново проради. Новинари су, међутим, одлуку повезали са предстојећим локалним изборима у Београду. Објекат који од раније постоји на плацу ће бити преуређен у локални друштвени центар у 2022. години.[23]

Град је у новембру 2022. године објавио да је компанији "Белгрејд Рејлвеј Сити" доделио заменски плац као компензацију за промену планова о изграњи додатних солитера у Прокопу. Плац се налази на углу улица Милутина Миланковића и Омладинских бригада на Новом Београду, у Блоку 40. Са 1,06 хектара, нови плац је мањи од старог, 1,8 хектара, међутим планирана изграђена површина нових објеката, једне стамбене и једне пословне зграде, биће око 38,000 м2, или приближно иста као што је планирано и на Прокопу. Компанија је условљена да не може да почиње никакве радове на Новом Београду док не заврши станичну зграду у Прокопу.[24][25]

Карактеристике

[уреди | уреди извор]
Улица Драгана Манцеа

Насеље има облик неправилног, благо искошеног ромба. Главна карактеристика данашњег Прокопа је масивни објекат железничке станице Београд-центар, који дели на пола насеље и територију месне заједнице којој припада по оси запад-исток. Северозападни део насеља, уз саму Мостарску петљу у потпуности заузима индустријски комплекс БИП-ове пиваре. Терен је подложан клижењу, са лагумима који су коришћени у производњи пива. Град је објавио план 2019. године по коме ће цео комплекс бити срушен и замењен низом комерцијалних солитера. У овом делу се налази и Вајфертова вила, која је у систему претходне запштите. Преко ауто-пута налази се објекат београдске хитне помоћи која је подвожњаком повезана са насељем и искључењем са ауто-пута. Између пиваре и станице налази се и комплекс "Рудо" за поризводњу ортопедских помагала, који излази на Булевар војводе Путника.[5][6][26]

Североисточни део обухвата урбанизоване и пошумљене западне падине Малешког брда. Уз ауто-пут се налази низ комерцијалних објеката, укључујући НИС-ову пумпу и ресторан Стеко. Комплетан јужни и југоисточни део дуж Булевара кнеза Александра заузимају зелене и парковске површине и низ стамбених солитера. Преко обода насеља, у директном продужетку на исток налази се Стадион Партизана док се одмах преко булевара налазе Хајд парк и Музеј Југославије.[5][6]

Железничка станица Београд центар

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Железничка станица Београд центар

Проблеми који су настали при планирању и почетку радова, настављени су и током градње, која је до почетка коришћења станице трајала скоро 40 година. Како још увек није завршена, станица је добила епитет Скадра на Бојани.[27] Када су радови започети у октобру 1977, постављени рок за крај радова био је 1. мај 1979, међутим због лоше економске ситуације у Југославији радови су се развукли а 1980. године и прекинути, да би у мају 1984. године било наговештено и потпуно одустајање од пројекта. Радови су настављени 1990. године и у наредних неколико година више пута прекидани и настављани док је пројекат поједностављен. Градња бетонског крова је трајала од 1996. до 1999. године, када је све поново прекинуто због недостатка новца и НАТО бомбардовања.[18][19][28]

Планови за наставак градње су објављени 2005. године, са планираним почетком у 2008. години и завршетком до 2010. године, али због недостатка новца ништа није започето.[28] Уз стално мењање планираних извођача радова, новац је обезбеђен из кредита и радови су настављени 3. децембра 2014. године.[18][19] Прве линије пребачене су са Главне железничке станице 26. јануара 2016,[29] да би у 2017. и 2018. години број линија био повећан.[30] Међутим, станица је остала недовршена: нема станичну зграду, није саобраћајно повезана са остатком града ни улицама ни линијама градског саобраћаја (што је касније делимично регулисано), нема комерцијалних садржаја, лифтова (такође додати накнадно), нису довршени сви перони ни кров изнад њих због чега се током јаких киша формирају баре, није ни предвиђен утовар возила у ауто-воз, итд.[31][32][33]

Исфорсирано гашење Главне железничке станице због пројекта Беогрaд на води и пресељење линија на недовршени Прокоп изазвало је колапс железничког саобраћаја у Београду.[31][33] Од планираних 195 линија, до 2019. године Прокоп је опслуживао свега 60, док је улогу главне станице де-факто преузела Железничка станица Нови Београд као најпрометнија.[34] У 2019. години најављено је доношење новог урбанистичког плана за станични комплекс.[35][36]

Још од најаве пројекта 1970. године до данас, станица у Прокопу је жестоко критикована од стране струке. Пројекат је називан мегаломанским. Сама локација је неприступачна са све четири стране и поред свега што је изграђено остаје само "рупа у брду". Иако носи званичан назив "Београд-центар", нити је близу центра, нити је са њим саобраћајно повезана. Према изменама плана за будући метро, није планирана веза са њим. Станица је чак названа и најкатастрофалнијом грешком београдског саобраћаја.[36][37][38] Чланови оригиналног пројектантског тима су бранили решење, тврдећи да је станица нефункционална јер, сем перона, ниједан други део пројекта није изграђен. Такође, Прокоп није ни предвиђен да буде терминус, тј. крајња станица, већ једна од проточних станица (што постојећих, што планираних), са директном везом са метроом и новим саобраћајницама које су биле планиране.[20]

Административна управа

[уреди | уреди извор]

У оквиру општине Савски венац, Прокоп је организован као месна заједница НХ Стеван Филиповић. Као и већина месних заједница у урбаном градском језгру, Прокоп је већ деценијама депопулацијско насеље. Према пописима, број становника је износио 2.710 (1981),[39] 2.467 (1991),[40] 2.103 (2002)[41] и 1.786 (2011).[42]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Дејан Алексић (23. фебруар 2020). „Састанак код "Лоле", на утакмицу у "Пионир"”. Политика. 
  2. ^ „Нови садржаји за насеље Стјепан Филиповић”. Политика. 5. фебруар 2022. стр. 13. 
  3. ^ С.Б.М. (2. новембар 2021). „Солитер не сме да се гради на клизишту: Житељи насеља Стјепан Филиповић предали замерке на ПДР тог подручја”. Вечерње новости. 
  4. ^ Данас онлајн (26. децембар 2021). „Власт одустала од изградње два солитера у насељу Стјепан Филиповић”. Данас. 
  5. ^ а б в Тамара Маринковић Радошевић (2007). Београд - план и водич (размера 1:10.000). Београд: Геокарта. ISBN 978-86-459-0297-2. 
  6. ^ а б в Београд - план града (размера 1: 20.000). Смедеревска Паланка: M@gic M@p. 2006. ISBN 86-83501-53-1. 
  7. ^ а б в г Горан Весић (6. март 2020). „Од мале вароши до европске метрополе”. Политика. стр. 14. 
  8. ^ Драган Перић (27. август 2017), „Гвоздени коњи у Циганској бари”, Политика Магазин, бр. 1039, стр. 28—29 
  9. ^ Горан Весић (10—12. април 2020). „Мали пијац и Савамала”. Политика. стр. 20. 
  10. ^ Прокоп, насеље престонице у коме нема ветра ("Политика", 25. јул 1940)
  11. ^ „У Прокопу почела да се одроњава земља”, Политика, 21. фебруар 1935 
  12. ^ „Колико још ће Прокоп да пркоси изградњи града”. Политика (репринт 8. март 2007). 8. март 1957. 
  13. ^ E.A. (24. октобар 2017). „Владали проституција и насиље: Полиција у овај део Београда није смела ни да крочи”. Aло. 
  14. ^ „На Чукарици ће бити изграђено ново насеље за становнике Прокопа”. Политика (репринт 1. април 2015). 1. април 1965. 
  15. ^ Б.Трбојевић (12. фебруар 1969). „Нестаће Маринкова бара и Прокоп”. Политика (репринт 12. фебруар 2019 страна 20). 
  16. ^ а б в Дејан Алексић, Далиборка Мучибабић (12. децембар 2021). „Станична зграда на Прокопу ни ове године неће почети да се гради”. Политика. 
  17. ^ Б.Гвозденовић, Б.Трбојевић (18. фебруар 1970). „Нова станица у "Прокопу"”. Политика (репринт 18. фебруар 2020). 
  18. ^ а б в Никола Белић (11. фебруар 2016). „Осам колосека у Прокопу биће отворено у јануару идуће године”. Политика. стр. 17. 
  19. ^ а б в Марко Лакић (17. октобар 2008). „Још један рок за Прокоп”. Политика. стр. 13. 
  20. ^ а б А.Поповић (24. април 2018). „Незавршена инфраструктура баца сенку на Прокоп”. Данас. 
  21. ^ Ендру Бромберг (22. фебруар 2016). „Откривен плагијат: Српски Прокоп већ постоји у Хонгконгу”. Њузвик Србија. Архивирано из оригинала 18. 05. 2017. г. Приступљено 06. 09. 2020. 
  22. ^ Дејан Алексић, Далиборка Мучибабић (17. мај 2021). „Не желе станове прекопута Прокопа”. Политика. стр. 15. 
  23. ^ Далиборка Мучибабић (28. децембар 2021). „Нема градње станова изнад Прокопа”. Политика. стр. 16. 
  24. ^ Далиборка Мучибабић (24. новембар 2022). „Нови комплекс ид 38.000 квадрата у Новом Београду”. Политика. стр. 14. 
  25. ^ Далиборка Мучибабић (28. новембар 2022). „Станична зграда у Прокопу, па станови у Новом Београду”. Политика. стр. 15. 
  26. ^ Милан Јанковић (17. новембар 2019). „Пословни комплекс поред Вајфертове виле”. Политика. 
  27. ^ Дејан Алексић, Далиборка Мучибабић (17. јул 2019). „Држава тражи партнера за завршетак Прокопа”. Политика. стр. 15. 
  28. ^ а б Дејан Алексић (8. јул 2018). „Железница у престоници - Нови Београдски чвор није само "Прокоп"”. Политика. 
  29. ^ Дејан Алексић (25. јануар 2016). „Полувековни сан постаје јава – почиње пребацивање возова у "Прокоп"”. Политика. 
  30. ^ Дејан Алексић (9. децембар 2017). „"Прокоп" постаје главна станица за домаће поласке”. Политика. стр. 15. 
  31. ^ а б Дејан Алексић (16. јануар 2018). „После 134 године без возова у Савском амфитеатру”. Политика. стр. 1 & 16. 
  32. ^ Бета (11. јануар 2018). „Прокоп нема прилаз за ауто-воз, сређује се станица Топчидер”. Н1. Архивирано из оригинала 10. 11. 2018. г. Приступљено 06. 09. 2020. 
  33. ^ а б Г.Влаовић (21. јун 2018). „Грађани ће се због Арапа мучити да дођу до воза”. Данас. 
  34. ^ Дејан Алексић (29. јануар 2019). „Станица Нови Београд преузела улогу главне”. Политика. стр. 13. 
  35. ^ Далиборка Мучибабић, Дејан Алексић (11. април 2020). „Станична зграда на Прокопу најраније 2023”. Политика. стр. 16. 
  36. ^ а б Момчило Петровић (3. фебруар 2016). „Вучићева промаја: само пола сата од отварања, Прокоп је поново постао само рупа у брду”. Њузвик Србија. Архивирано из оригинала 21. април 2017. г. 
  37. ^ А.Поповић (18. април 2018). „Прокоп најкатастрофалнија грешка саобраћаја у Београду”. Данас. 
  38. ^ Дејан Алексић, Далиборка Мучибабић (18. април 2018). „План за метро у интересу путника, а не инвеститора”. Политика. стр. 14. 
  39. ^ Основни скупови становништва у земљи - СФРЈ, СР и САП, општине и месне заједнице 31.03.1981, табела 191. Савезни завод за статистику. 1983. 
  40. ^ Становништво према миграционим обележјима - СФРЈ, СР и САП, општине и месне заједнице 31.03.1991, табела 018. Савезни завод за статистику. 
  41. ^ Попис становништва по месним заједницама, Саопштење 40/2002. Завод за информатику и статистику града Београда. 26. јул 2002. стр. 4. 
  42. ^ Становништво по општинама и месним заједницама, Попис. Град Београд - Сектор статистике. 23. април 2015. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Прокоп на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прокоп_(Београд)&oldid=27707599”