Miloš Crnjanski

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski 1914.jpg
Fotografija Miloša Crnjanskog za vreme njegove službe u austrougarskoj vojsci

Informacije
Datum rođenja 26. oktobar 1893.
Mesto rođenja Čongrad (Austrougarska)
Datum smrti 30. novembar 1977.
Mesto smrti Beograd (SFR Jugoslavija)
Dela
Najvažnija dela Dnevnik o Čarnojeviću
Seobe
Roman o Londonu
Lament nad Beogradom
Nagrade NIN-ova nagrada
Disova nagrada
Potpis

Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom.

Biografija[uredi]

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad. Majka mu se zvala Marija Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[2]

Detinjstvo i školovanje[uredi]

Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista.

Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.

Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“.

Prvi svetski rat[uredi]

Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski.

1916. radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju.

Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Period između dva svetska rata[uredi]

1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“.

Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata.

Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat.

1920. upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“.

19281929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović.

1930. za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije.

Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[3] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Diplomatska služba, emigracija[uredi]

U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Podržavao je Franka i falangistički pokret u svojim tekstovima.[4] Posle Španije, bio je dopisnik iz Rima i podržavao je Musolinija i italijanski imperijalizam.

Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[5]

Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo.

Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani.

Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu

Povratak u Beograd[uredi]

U Jugoslaviju se vratio 1965. godine.[6] Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti
...
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.
...
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
tvoj će bagrem pasti ne me kao kiša.
                                 (Lament nad Beogradom)

U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[7]

Dela[uredi]

Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa

Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima:

Poezija[uredi]

  • Lirika Itake (1918)
  • Odabrani stihovi (1954)
  • Lament nad Beogradom (1965)

Pripovetke[uredi]

  • Priče o muškom (1924)

Romani[uredi]

Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — „Kap španske krvi“ i „Suzni krokodil“ (nedovršen).[8] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[9] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog „Kod Hiperborejaca“ (žanrovski teško odredivo) stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov“ — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija.

Drame[uredi]

Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.

Nagrada Miloš Crnjanski[uredi]

Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloš Crnjanski je dobila svoje prostorije 2013. godine.[10] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Nagrada se dodeljuje piscu za prvu objavljenu knjigu na srpskom jeziku. Nagrada se sastoji od novčnaog iznosa od 2000 evra, povelje i medalje sa likom pisca.

Jedanaesti dobitnik (za 2007. godinu) je Milena Marković za knjigu „Tri drame“ („Šine“, „Paviljoni“ i „Brod za lutke“). Milena Marković je i autor scenarija za film „Sutra ujutru“.

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :