Ovaj članak je sjajan

Istorija Rusije

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Spomenik „Hiljadu godina Rusije“, podignut 1862, u Velikom Novgorodu
Ovaj članak je deo serije o istoriji Rusije
Istorija Rusije
Coat of Arms of the Russian Federation.svg

Istorija Rusije je period koji počinje naseljavanjem Istočnih Slovena od kojih kasnije nastaju Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Prva istočnoslovenska država bila je Kijevska Rusija, koja je primila hrišćanstvo iz Vizantije 988.[1] Na taj način nastala je ruska kultura koja je tokom narednih hiljadu godina predstavljala mešavinu Vizantijske kulture i kulture starih Slovena.[2] Kijevska Rusija je kao država prestala da postoji tokom tridesetih godina 13. veka, usled najezde Mongola. Tokom ovog perioda, gradovi kao što su Novgorod i Pskov, očuvali su kulturno i političko nasleđe Kijevske Rusije.

Nakon 13. veka, Moskva je polako počela da dominira nad ostalim kulturnim centrima.[2] Do 18. veka Velika moskovska kneževina je prerasla u veliku Rusku imperiju, koja se prostirala od Poljske na zapadu, pa sve do Tihog okeana, na istoku. Teritorijalna širenja na zapad su omogućila bolje povezivanje Rusije sa ostatkom Evrope, čije uticaj doveo do stvaranje klime u kojoj je traženo sprovođenje sveobuhvatnih reformi. Vlast je na te težnje odgovorila kombinacijom represije i neodlučnih reformi. Ruski kmetovi su od 1861. bili oslobođeni, ali su uslovi pod kojim su oslobođeni bili nepovoljni za seljake i samo su ubrzali revoluciju. Od oslobođenja kmetova pa do početka Prvog svetskog rata 1914. godine, sprovođenjem Stoplinovih reformi, donošenjem ustava 1906. i odlukama koje je donela Duma, izvršene su znatne promene u politici i privredi Rusije,[3] ali car i dalje nije bio voljan da se odrekne autokratskog načina vladavine.[4]

Ruska revolucija iz 1917. godine, bila je logična posledica kombinacije potpunog ekonomskog sloma, antiratnog raspoloženja i neslaganja sa autokratskim načinom vladavine. Vlast su prvobitno preuzeli liberali i umereni socijalisti, ali je njihov neuspeh u sprovođenju sopstvene politike doveo do Oktobarske revolucije kada su vlast preuzeli komunisti boljševici. Između 1922. i 1991, Rusija je bila deo Sovjetskog Saveza. Napredak u stvaranju socijalističkog društva tokom različitih perioda istorije Sovjetskog Saveza bio je promenljiv, od mešovite privrede i raznolikog društva tokom dvadesetih, preko strogo upravljane privrede i političke represije tokom Staljinovog doba pa sve do „doba stagnacije“ tokom osamdesetih. Počev od marta 1918, društveno uređenje u Sovjetskom Savezu bilo je zasnovano na jednopartijskom komunističkom sistemu.[2] Do kraja osamdesetih, slabljenje i opadanje sovjetskog političkog i privrednog sistema je postalo sve uočljivije. Lideri Sovjetskog Saveza pokušali su da spreče njegovo dalje propadanje, ali je to bio samo uvod u njegov konačni raspad.[5]

Raspadom Sovjetskog Saveza krajem 1991. godine, Rusija je postala nezavisna država i priznata je kao pravni naslednik bivšeg Sovjetskog Saveza.[6] Rusija je izgubila status velesile i suočila se sa ozbiljnim izazovima u nastojanju da uspostavi novi politički i privredni sistem. Rusija je napustila ideju socijalističke planske privrede i državnog vlasništva i počela je da gradi svoju privredu na principima tržišnog kapitalizma, što je veoma često davalo neželjene rezultate[5]. U Rusiji se i danas u gotovo svim sferama društva oseća uticaj kako monarhističke, tako i sovjetske prošlosti.

Rana istorija[uredi]

Preslovensko doba[uredi]

Za više informacija videti Skiti, Bosforsko kraljevstvo i Hazari.
Karta na kojoj se vide kulture koje su postojale u Evropskom delu Rusije u vreme dolaska Varjaga

Tokom praistorije prostrane stepe južne Rusije nastanjivala su brojna nomadska plemena. U antičko doba ova teritorija je bila poznata kao Skitija.[7] Arheološki ostaci naroda koji su živeli na ovom prostoru pronađeni su tokom 20. veka[7][8][9][10]. Krajem 8. veka p. n. e. duž severnih obala Crnog i Azovskog mora, Grci su osnovali veliki broj kolonija, među kojima su najveće bile u Tanaisu i Fanagoriji.[11] Bosforsko kraljevstvo, koje je nastalo iz grčkih kolonija[12], pretrpelo je između 3. i 6. veka nekoliko varvarskih invazija [13].

Tokom 8. veka, tursko pleme, Hazari, vladalo je stepama u basenu donje Volge, između Kaspijskog i Crnog mora.[14] Oni su bili značajni saveznici Vizantijskog carstva[15] i predvodili su niz uspešnih ratova protiv Arabljana.[14][16] U 8. veku primili su judaizam.[16]

Rani Istočni Sloveni[uredi]

Za više informacija videti Istočni Sloveni i Ruski kaganat.

Preci Rusa su bila staroslovenska plemena čija je prapostojbina, prema tvrdnjama nekih naučnika, bila šumovita oblast oko Pripjatske močvare.[17] Istočni Sloveni su nastanili teritoriju zapadne Rusije u dva talasa. Jedan talas je išao od Kijeva do današnjeg Suzdalja i Muroma i drugi koji je išao od Polocka do Novgoroda i Rostova[18]. Od 7. veka Istočni Sloveni su bili većinsko stanovništvo u zapadnoj Rusiji[18] i oni su polakao i mirnim putem asimilovali Ugrofinska plemena koja su ovaj prostor nastanjivala pre njih[19][20][21].

Kijevska Rusija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Kijevska Rusija.
Kijevska Rusija u 11. veku

Varjazi (Vikinzi)[22] su se prvo nastanili u oblasti jezera Ladoga, a zatim su dalje krenuli na jug ka Novgorodu. Bavili su se piratstvom i trgovinom. Sredinom 9. veka su počeli da se kreću duž plovnih puteva od istočnog Baltika prema Kaspijskom i Crnom moru.[23] Prema legendi, koja je opisana u letopisu pod nazivom Povest minulih leta, vareški knez Rjurik je izabran za vladara Novgoroda, negde oko 860. godine.[2] Njegovi naslednici su proširili svoju vlast na jug zauzevši Kijev[24], kojim su pre toga upravljali Hazari.[25]

Prva ruska država, Kijevska Rusija, nastala je u 9. veku u dolini reke Dnjepar.[2] Trgovački interesi gradova su doveli do njihovog ujedinjenja pod vlašću Kijeva, jer su gradovi nastojali da obezbede sigurnost za svoje brodove koji su održavali trgovačke veze između Skandinavije i Vizantije. Na taj način Kijevska Rusija je preuzela kontrolu nad rutama za transport kože, voska i robova duž reka Dnjepar i Volhov.[2]

Do kraja 10. veka manjinski Varjazi su bili gotovo u potpunosti asimilovani od strane većinskih Slovena.[26] Tokom svojih brojnih pohoda na Carigrad oni su došli u kontakt sa grčkom kulturom.[27]

Kijevski Rusi su stvorili slovensku varijantu pravoslavnog hrišćanstva,[2] na taj način produbljujući sintezu vizantijske i slovenske kulture, koja će karakterisati rusku kulturu tokom narednih hiljadu godina. Hrišćanstvo je zvanično primljeno 988. činom javnog krštavanja stanovnika Kijeva, koji je sprovedeno po nalogu Vladimira I.[28] Nekoliko godina posle toga proklamovan je prvi zakonik, Ruska Pravda.[29] Kijevski vladari su sledili primer vizantijskih vladara, da drže crkvu u zavisnom položaju,[30] pa su kroz istoriju u Rusiji crkva i država uvek bili blisko povezani. U 11. veku, a naročito tokom vladavine Jaroslava Mudrog, Kijevska Rusija je doživela procvat u privredi, arhitekturi i literarnom stvaralaštvu.[31]

Nomadski turski narod Kumani su osvojili južnu Rusiju krajem 11. veka i stvorili nomadsku državu na obali Crnog mora. Oni su sa tog prostora prvobitno potpisali Pečeneze. Kumani su vršili stalne upade na sever, gde su pljačkali i palili ruska sela. Stanovništvo se sa tog prostora počelo masovno iseljavati na sever. Na brzo slabljenje Kijevske Rusije su uticale unutar dinastičke borbre oko prestola. Slabljenje Kijeva se odrazilo i na ostale ruske države, Vladimir-Suzdalj, Novgorodsku republiku i Galičku Rusiju. Osvajanja mongolske Zlatne horde u 13. veku su zadala poslednji udarac Kijevskoj Rusiji, koja je prestala da postoji.[32] Galička Rusija je pripojena Poljsko-litvanskom savezu,[2] Vladimir-Suzdalj je bio pod mongolskom upravom, dok je jedino Novgorodska republika očuvala svoju nezavisnost.[2]

Invazija Mongola[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Mongolsko osvajanje Rusije.
Opsada Suzdalja koju je predvodio Batu kan u februaru 1238.

Invazija Mongola je ubrzala raspad Kijevske Rusije. Nakon bitke na reci Kalka 1223. godine u kojoj su se sukobili Rusi i Mongoli, Mongoli su zabeležili veliku pobedu.[33] Tokom 1237. i 1238. su spalili grad Vladimir[34] i druge veće gradove severoistočne Rusije nakon bitke na reci Sit, u kojoj su ponovo pobedili.[35] Nakon toga su se usmerili na zapad, ka Poljskoj i Mađarskoj.[36] Pokorili su većinu ruskih država,[37] jedino je Novogorodska republika izbegla razaranje i očuvala je svoju nezavisnost u okviru Hanzeatske lige.[38]

Posledice invazije Mongola su bile ogromne. Oko polovine stanovnika Rusije je poginulo u napadu. Najveći kulturni centri su bili potpuno uništeni. Gradovi poput Kijeva i Vladimira se nikada nisu oporavili od razaranja.[32] Izbeglice koje su napustile južnu Rusiju su uglavnom naselile područje između Volge i Oke. To je region koji je predstavljao jezgro srednjovekovne Rusije. Novi gradovi poput Moskve[39], Tvera[39] i Nižnjeg Novgoroda[40] su počeli da se međusobno bore za prevlast. Bez obzira na pobedu Rusa u Kulikovskoj bici 1380.[41] ruske teritorije su ostale pod mongolskom vlašću sve do 1480.[39]

Zlatna Horda[uredi]

Za više informacija videti Zlatna horda i Povolška Bugarska.
Aleksandar Nevski

Nakon propasti Hazarske države u 10. veku, na prostoru srednje Volge nastaje neslovenska država Povolška Bugarska. Ubrzo nakon toga njeni stanovnici primaju islam. Nakon mongolske invazije postaje deo Zlatne horde, a od njih su nastali današnji Čuvaši i Kazanjski Tatari.

Mongoli su vladali Rusijom iz svoje zapadne prestonice u Saraju na reci Volgi, u blizini današnjeg Volgograda, koji je u to vreme bio jedan od najvećih gradova na svetu.[42] Prinčevi južne i istočne Rusije su morali da plaćaju danak Mongolima, koji su često nazivani i Tatarima,[42] a za uzvrat su dobijali ovlašćenja na osnovu kojih su mogli da deluju kao izaslanici kanova. U suštini su prinčevi imali veliku slobodu da vladaju po svojoj volji, ali su ipak bili obavezni da dobiju potvrdu svoga zvanja od strane tatarskog kana.[42] Tatari su ostavili sve povlastice ruskoj pravoslavnoj crkvi, nisu je progonili, a čak su sveštena lica bila oslobođena plaćanja poreza.

Princ Novgoroda, Aleksandar Nevski, stekao je sredinom 13. veka status heroja zahvaljujući pobedama nad vitezovima Tevtonskog reda, Šveđanima i Litvancima. Papa Grgur IX je 1237. organizovao krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje. Pravoslavna crkva i prinčevi su veću opasnost videli u Zapadu nego u Mongolima. Nevski je od Mongola dobio protekciju i pomoć u borbama protiv osvajača sa Zapada koji su, u nadi da će izvući korist iz sloma Rusije nakon invazije Mongola, napadali njihovu teritoriju. I pored toga, naslednici Nevskog će se kasnije dići protiv tatarske vlasti.

Mongoli su izvršili veliki uticaj na rusku vojnu taktiku i doprineli su razvoju trgovačkih puteva. Pod mongolskom vlašću, Rusija je razvila mrežu poštanskih puteva, povećala priraštaj stanovništva, razvila fiskalni sistem i jaku vojnu organizaciju.[2] Istočni uticaj će ostati jak sve do 17. veka, kada ruski vladari nastoje da urede zemlju prema zapadnom modelu.

Velika moskovska kneževina[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Velika moskovska kneževina.

Uspon Moskve[uredi]

Tokom vladavine Danila Aleksandroviča Moskva je bila samo malo utvrđenje u centralnoj Rusiji

Danilo Aleksandrovič, najmlađi sin Aleksandra Nevskog, osnovao je Moskovsku kneževinu koja je još bila poznata pod imenom Moskovija,[39] koja je kasnije potpuno proterala Tatare iz Rusije. Najpre je Moskovska Kneževina bila u vazalskom odnosu prema Vladimiru, da bi kasnije uspela da sebi pripoji Vladimir. Važan faktor u usponu Moskovske Kneževine je bila saradnja njihovih vladara sa mongolskim vladarima, koji su im potvrđivali titulu Velikog Kneza i davali pravo da ubiraju porez od drugih ruskih država u njihovo ime. Prevlast Moskve u odnosu na druge ruske države je potvrđena time što je u nju premešteno sedište Ruske pravoslavne crkve. Sedište mitropolije je iz Kijeva prvo premešteno u Vladimir 1299. a nekoliko godina kasnije je premešteno u Moskvu za stalno.

Do sredine 14. veka snaga Mongola je opadala i Veliki knez je bio u mogućnosti da im se otvoreno suprotstavi. U Kulikovu na Donu 1380. godine su zabeležili tešku pobedu,[41] to nije označilo kraj mongolske vlasti u Rusiji, ali je donelo slavu Velikom knezu Dmitriju Donskom. Vođstvo Moskve u Rusiji je bilo potpuno učvršćeno, a teritorija je sredinom 14. veka znatno proširena pregovorima, ratom i sklapanjem brakova.

Ivan III Veliki[uredi]

U 15. veku, Veliki Knez je počeo da ujedinjuje ruske zemlje pod svojom vlašću. Najzaslužniji za ovaj proces je bio Ivan III, (14621505),[39] koji je udario temelje Rusije kao nacionalne države. Borio se protiv kneževine Litvanije za prevlast nad polunezavisnim kneževinama koje su se nalazile u gornjem toku reka Dnjepar i Oka.[43] Pridobijanjem dela plemstva iz drugih ruskih država na svoju stranu, manjim pograničnim sukobima i dugim ratom protiv Novgoroda, Ivan III je uspeo da Moskovskoj kneževini pripoji Novgorod i Tver.[44] Ivan III je utrostručio teritoriju Rusije za vreme svoje vladavine.[39] Tokom sukoba koji je vodio sa Pskovom, kaluđer Filotej mu je predao pismo u kojem se nalazilo proročanstvo da će njegova država postati Treći Rim.[45] Pad Carigrada 1453. je samo doprineo popularizaciji ove ideje da bi Moskva mogla da postane novi Rim i sedište pravoslavlja.[39]

Ivan III je učvrstio svoju apsolutističku vlast. Odbio je da plaća danak Tatarima i serijom napada je otvorio put potpunom uništenju Zlatne Horde, koja se raspala na nekoliko manjih kanata i hordi. Započeo je izgradnju odbrambenog pojasa, kako bi zaštitio južne granice od Krimskih Tatara i drugih hordi.[46]

Sprovođenje unutrašnje konsolidacije zemlje je bilo praćeno daljim teritorijalnim širenjem. Do 16. veka, Moskovski vladari su pod svoju kontrolu stavili teritoriju čitave Rusije. Brojne kneževine koje su zadržale neke elemente nezavisnosti[43] bile su prinuđene da priznaju Ivana III i njegove potomke kao vrhovne vladare, sa potpunom kontrolom nad vojskom, sudstvom i spoljnom politikom. Ruski vladari su počeli da nose titulu cara, a prvi krunisani car je bio Ivan IV Grozni.[39]

Rusko carstvo[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Rusko carstvo.
Ivan Grozni

Ivan IV Grozni[uredi]

Razvoj carske autokratije je dostigao vrhunac u periodu između 15471584, za vreme Ivana Groznog. Njegova baba po majci bila je Srpkinja, kneginja Ana Jakšić-Glinska, iz čuvene srpske plemićke porodice Jakšić, čija je sestra bila srpska despotica Jelena, žena despota srpskog Jovana Brankovića. Ivan Grozni je ojačao svoju poziciju apsolutističkog vladara, koji je sve plemstvo potčinio svojoj volji, kažnjavajući izgnanstvom i smrću, one koji su pokazali i najmanji znak neposlušnosti.[39] I pored toga mnogi istoričari ga smatraju velikim državnikom, koji je reformisao Rusiju, donošenjem novog zakonika Uspostavljanjem prvog predstavničkog tela Zemskog sabora 1550, suzbijanjem uticaja sveštenstva[47] i uspostavljanjem lokalnih vlasti u ruralnim delovima zemlje.[48]

Ivan Grozni je pretrpeo poraz u Livonskom ratu koji je vodio radi ostvarenja potpune kontrole nad Baltičkom obalom i lukama koje bi mu omogućile razvijanje pomorske trgovine.[49] Uspeo je da Rusiji pripoji Kazanjski, Astrahanski i Sibirski kanat.[50] Ova osvajanja su sprečila seobe ratobornih nomadskih plemena iz Azije u Evropu, preko Volge i Urala. Nakon tih teritorijalnih proširenja, unutar ruskih granica našao se veliki broj Tatara muslimana, pa je na taj način Rusija postala multietnička i multireligijska država. Podstakao je seobe ruskih kozaka koji su napravili prva naselja u Sibiru i tako započeli njegovu kolonizaciju.[51]

Poslednjih godina vladavine zavodi novi režim, tako što stvara jednu novu ustanovu koju naziva opričnina, koja predstavlja neki vid njegove lične telesne garde čije zadatak da ga štiti i da se bori protiv izdajnika. Njegovi sledbenici su sproveli nekoliko velikih čistki feudalne aristokratije, koja je osumnjičena za izdaju nakon bekstva princ Kurbskog u Litvaniju. Ove čistke su dostigle vrhunac 1570. kada je izvršen Novgorodski masakr. Sve ovo, uz još slabljenje vojske, epidemije i slabe prinose letine su doveli do potpunog slabljenja Ruskog carstva, što je omogućilo Krimskim Tatarima da opustoše centralnu Rusiju i potpuno spale Moskvu.[52] Opričninu je raspustio 1572.[53][54]

Krajem vladavine Ivana Groznog Poljsko-litvanski savez i Švedska su sproveli zajednički napad na Rusiju i potpuno su opustošili njene severne i severozapadne krajeve.[55]

Doba nemira[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Smutna vremena.
Kozma Minin poziva stanovnike Nižnjeg Novgoroda na ustanak protiv Poljske.[56]

Posle smrti Ivana Groznog, na presto je došao njegov sin Fjodor I. Budući da Fjodor nije imao dece, a njegov brat Dimitrije je 1591. godine umro pod nerazjašnjenim okolnostima, dinastija Rjurikoviča se gasi, a na presto dolazi Boris Godunov. Kraj dinastija Rjurikoviča označava početak perioda građanskih ratova i stranog mešanja u unutrašnja pitanja zemlje, u istoriji poznatog kao smutna vremena.[57] Veoma hladna leta, 1601, 1602. i 1603. godine, izazvala su slab prinos letine, što je dovelo do velike gladi[58] i masovnih nemira.

Deo plemstva se nije slagao sa izborom Borisa Godunova za novog vladara. Pojava mladića koji je tvrdio da je Carević Dimitrije, dala je mogućnost Poljsko-litvanskom savezu da uz pomoć nezadovoljnog dela plemstva, na presto dovede lažnog Dimitrija, a kasnije i da svog princa Vladislava IV Vasu postavi na ruski presto[59][60][61] .

Poljska invazija je dovela do potpunog ujedinjenja naroda i podizanja ustanka protiv zavojevača. U jesen 1612. narodna vojska predvođena Kozmom Mininom i Dimitrijem Požarskim, oslobodila je Moskvu.[62][63] Bez obzira na oslobođenje, veliki deo teritorije izgubljen tokom smutnih vremena, ostao je pod vlašću Poljsko-litvanskog saveza i Švedske.

Romanovi[uredi]

Slika Moskve iz 17. veka

Red je uspostavljen februara 1613. kada je Mihailo I, sin patrijarha Filareta, izabran na presto. Izabran je voljom Zemaljskog sabora, koji su sačinjavali predstavnici pedeset ruskih gradova i predstavnici seljaka. Dinastija Romanovih je vladala Rusijom sve do 1917. godine.

Prvi zadatak nove dinastije je bio uspostavljanje reda. Srećom po Ruse, njihovi najveći neprijatelji Poljsko-litvanski savez i Švedska su u to vreme vodili međusobni rat, što je Rusima omogućilo da zaključe mir sa Švedskom 1617. i primirje sa Poljacima 1619. Izgubljene teritorije su povratili sredinom 17. veka, nakon ustanka Bogdana Hmeljnickog protiv Poljske vlasti u Ukrajini. Sporazumom u Perejaslavu, januara 1654. godine, između cara Alekseja I i kozačkog hetmana Bogdana Hmeljnickog, kojim je Rusiji prisjedinjen Kozački hetmanat. To je bio povod za dalji nastavak Rusko-poljskog rata, koji je završen mirom u Andrusovu. Tim mirom Poljska je Rusiji vratila Smolensk, Kijev i istočnu Ukrajinu.[39]

Tokom ovog perioda država je postepeno ukinula pravo seljacima da mogu da menjaju posed na kome rade. Država je u potpunosti kontrolisala kmetove, koji su bekstvom sa poseda za koji su bili vezani postajali odmetnici. Vlasnici zemlje su imali gotovo neograničenu vlast nad svojim kmetovima. Plemstvo i država su povećali namete seljacima. Trgovcima je takođe bio uvećan porez i bilo im je zabranjeno kao i kmetovima da se presele u drugu oblast. Celokupno stanovništvo je spadalo u vojne obveznike, a takođe su bili obavezni da plaćaju posebne poreze.[64]

U takvim uslovima su pobune bile česte, čak je i stanovništvo Moskve nekoliko puta ustajalo protiv vlasti.[65][66] Najveća seljačka buna u Evropi u 17. veku je izbila 1667. godine. Tada su se Kozaci pobunili protiv centralizacije države, a pridružili su im se i odbegli kmetovi. Kozak Stenka Razin je poveo svoje ustanike uz Volgu, buneći seljake i menjajući lokalnu vlast kozačkom.[39] Carska armija je slomila ustanak 1670. godine. Godinu dana kasnije Stenka je zarobljen i pogubljen.

Ruska Imperija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Ruska Imperija.

Petar Veliki[uredi]

Petar I uništava strelci-pobunjenike

Petar I Veliki (16721725), učvrstio je autokratiju u Rusiji i odigrao veliku ulogu u stvaranju države po evropskom sistemu. Rusija je bila najveća zemlja na svetu, ona je po površini bila jednaka površini tri kontinentalne Evrope. Prostirala se od Baltičkog mora do Tihog okeana. Većina teritorijalnih proširenja je ostvarena u 17. veku, kada stvorena prva ruska naselja na Tihom okeanu, ponovo je vraćen Kijev i umirena su sibirska plemena. U to doba Rusija je imala samo 14 miliona stanovnika od kojih je samo mali deo živeo u gradovima. Rusija je ostala isključena iz pomorske trgovine, a unutrašnja trgovina je zavisila od vremenskih uslova.[67]

Petrovi prvi vojni ciljevi su bili usmereni protiv Osmanskog carstva.[68] Kasnije preusmerava svoju pažnju ka severu. Petru je nedostajala sigurna morska luka na severu, pored luke Arhangelsk na Belom moru, koja je godišnje devet meseci bila pod ledom. Izlaz na Baltik blokirala je Švedska. Želja za izlazom na more navela ga je da 1699. sklopi tajni savez sa Poljsko-litvanskom unijom i Danskom protiv Švedske, što je dovelo do Velikog severnog rata. Rat je okončan 1721. kada je iscrpljena Švedska zatražila mir. Petar je dobio četiri provincije na jugu i istoku Finskog zaliva, obezbeđujući tako sebi dugo željeni izlaz na more. Tu je podigao novu rusku prestonicu, Sankt Peterburg, kao „prozor ka Evropi“ koji će zameniti Moskvu, koja je dugo bila ruski kulturni centar. U čast svojih osvajanja Petar dodaje sebi titulu imperatora i Rusko carstvo zvanično postaje Ruska Imperija 1721. godine.

Petar I na čelu ruske vojske tokom bitke kod Poltave

Petar je reorganizovao državu u skladu sa najnovijim modelima sa Zapada i pretvorio je Rusiju u apsolutističku državu. Zamenio je staru boljarsku Dumu (savet plemstva) senatom od devet članova, koji je bio vrhovno veće države. Zemlja je podeljena na nove provincije i okruge. Petar je senatu naložio da ubira poreze. Za vreme njegove vladavine prihodi od poreza su se utrostručili. Kao deo reformi, Ruska pravoslavna crkva je delimično inkorporirana u administrativnu strukturu države, i tako je postala oruđe države. Petar je ukinuo zvanje patrijarha i zamenio ga zajedničkim telom, Svetim Sinodom, kojim su upravljali državni zvaničnici. U međuvremenu su otklonjeni ostaci lokalne samouprave, a Petar je nastavio i intenzivirao zahteve njegovih prethodnika za državnom službom za sve plemstvo.

Petar je umro 1725, ostavljajući nesređeno pitanje oko nasledstva. Njegova vladavina je otvorila pitanja zaostalosti Rusije, njenog odnosa sa Zapadom i druge važne probleme sa kojima su morali da se suoče mnogi vladari koji su došli posle njega. Ipak, on je postavio temelje modernoj ruskoj državi.

1725—1825.[uredi]

Skoro pedeset godina je bilo potrebno da prođe pre nego što se na ruskom prestolu pojavio ambiciozan i okrutan vladar. Katarina II je bila nemačka princeza koja se udala za ruskog prestolonaslednika. Kada je otkrila da je on nesposoban, dala je prećutnu dozvolu za njegovo ubistvo. Objavljeno je da je umro od "apopleksije", i 1762. je Katarina došla na presto.

Katarina je doprinela oživljavanju ruskog plemstva koje je započeto posle smrti Petra Velikog. Ukinuta je državna služba i plemići su dobili većinu državnih funkcija u provincijama.

Katarina Velika je proširila ruski politički uticaj nad Poljsko-litvanskim savezom, tako što je pružila podršku konfederaciji Targovica, iako su troškovi takvog postupka bili ogromni. Pružanje podrške toj konfederaciji uz tiranski društveni sistem koji je od kmetova zahtevao da skoro sve vreme rade na gospodarevoj zemlji, doveo je do velikog seljačkog ustanka 1773. Neposredan povod za dizanje ustanka je bila legalizacija prodaje kmetova odvojeno od zemlje. Predvođeni još jednim Kozakom, Jemeljanom Pugačevim, uz povike „Obesimo sve zemljoposednike!", ustanak je zapretio da zahvati i Moskvu, pre nego što je krvavo ugušen. Katarina je naredila da Pugačev bude udavljen i raščerečen na Crvenom trgu,[69] ali sve te mere nisu dale rezultata i nove pobune su stalno pretile, i njoj i njenim naslednicima.

Ruske trupe prelaze Alpe 1799.
Napoleonovo povlačenje iz Moskve

Vodila je uspešne ratove sa oslabljenim Osmanskim carstvom[70] i proširila je južnu granicu Rusije ka Crnom moru. Sklopivši savez sa vladarima Austrijskog carstva i Pruske, za vreme podele Poljske prisvojila je polovinu Poljsko-Litvanskog saveza[71] i pomerila rusku granicu ka zapadu, u samu Centralnu Evropu. Do njene smrti, 1796, Katarinina osvajačka politika je Rusiju pretvorila u jednu od najvećih evropskih sila. Teritorijalno širenje je nastavljeno osvajanjima Aleksandra I koji je preoteo Finsku od oslabljenog švedskog kraljevstva 1809. i Besarabije od Turske 1812. godine.

Napoleon Bonaparta je napravio veliku grešku kada je posle sukoba sa carom Aleksandrom I krenuo u osvajanje carske Rusije 1812. godine. Ovaj pohod je za Napoleona bio katastrofalan. U nemogućnosti da uništi rusku vojsku koja je izbegavala direktne okršaje i služila se taktikom spržene zemlje. Napoleon je pokušao da zauzimanjem Moskve natera Aleksandra I na pregovore. Zbog užasno hladnog ruskog vremena, i nepripremljenosti za zimske uslove ratovanja hiljade francuskih vojnika je umrlo na snegu. Primenjujući gerilski način borbe Rusi su ih primorali na povlačenje, a zatim ih gonili kroz centralnu i zapadnu Evropu sve do Pariza. Nakon pobede saveznika nad Napoleonom, u kojoj je ruska strana iznela najveći teret, Aleksandar I je postao poznat kao spasilac Evrope. Nakon Bečkog kongresa Rusiji je pripao veći deo Varšavskog vojvodstva.

Iako je Rusko carstvo igralo vodeću političku ulogu tokom 19. veka, koju mu je omogućila pobeda nad Napoleonovom Francuskom, zadržavanje feudalnih odnosa je onemogućilo bilo kakav ekonomski napredak. Dok je ekonomski razvoj zapadne Evrope ubrzan za vreme Industrijske revolucije, koja je otpočela u drugoj polovini 18. veka, Rusija je sve više zaostajala za ostatkom Evrope, što je stvaralo dodatne probleme velikom carstvu.

Carska Rusija do Oktobarske revolucije[uredi]

Decembarska revolucija[uredi]

Decembarski ustanak

Iako je Rusija bila velika sila, njena vlada je u mnogo čemu bila neefikasna, narod siromašan, a privreda nerazvijena.[72][73] Nakon pobede nad Napoleonom, Aleksandar I je imao u planu sprovođenje ustavnih reformi. Iako je neke pokušao da sprovede, one najneophodnije nisu ni pokušane.[74]

Relativno liberalnih ubeđenja bio je Nikolaj I Romanov (18251855), koji je u početku svoje vladavine bio suočen sa ustankom. Pozadina ovog ustanka leži u Napoleonovim ratovima kada je veliki broj vojnih oficira obišao Evropu u okviru vojnih pohoda, gde ih je kontakt sa liberalizmom zapadne Evrope podstakao da potraže promene na povratku u Rusiju. Rezultat ovoga je bio Decembarski ustanak (decembar 1825), koji je bio delo malog kruga liberalnih plemića i vojnih oficira koji su želeli da ustoliče Nikolajevog brata kao ustavnog monarha. Međutim, ustanak je lako ugušen, zbog čega je Nikolaj morao da odustane od programa modernizacije koji je započeo Petar Veliki, i zaštiti maksimalnu „Autokratiju, pravoslavlje, i poštovanje naroda“.[75] Ruski car je takođe morao da se obračuna sa ustancima u novostečenim teritorijama Kongresne Poljske, koji su podigli Novembarski ustanak 1830, i Januarski ustanak 1863.[76]

Šizma i reakcija[uredi]

Surova odmazda zbog ustanka učinila je da „Četrnaesti decembar“ bude dan koji su dugo pamtitili kasniji revolucionarni pokreti. Kako bi se suzbili budući ustanci, škole i univerziteti su bili pod stalnim nadzorom. Policijski špijuni su bili svuda. Potencijalni revolucionari su slati u Sibir, posebno za vreme Nikolaja I, kada je na stotine hiljada njih poslato u radne logore.

U ovakvoj situaciji se pojavljuje Mihail Bakunjin kao otac anarhizma. Iz Rusije odlazi u zapadnu Evropu 1842, gde postaje aktivista socijalističkog pokreta. Posle učešća u Majskom ustanku u Drezdenu 1849, uhapšen je i poslat u Sibir, ali odatle uspeva da pobegne i da se vrati u Evropu. U Evropi počinje da sarađuje sa Karlom Marksom, uprkos značajnim ideološkim i taktičkim razlikama.

Pitanje usmerenja Rusije je bilo aktuelno još od programa približavanja zapadu Petra Velikog. Jedni su bili pristalice imitiranja Evrope, dok su drugi okretali leđa Zapadu i tražili povratak tradicionalnoj prošlosti. Ovu drugu stazu su utabali slavofili koji su rasplamsali prezir prema „dekadentnom“ Zapadu.[77] Slavofili su bili protivnici birokratije, davali su prednost kolektivizmu srednjovekovnog ruskog mira i seoskoj zajednici nad individualizmom Zapada.[78]

Aleksandar II[uredi]

Car Nikolaj je umro ostavljajući za sobom mnoga nerešena pitanja. Godinu dana pre toga, Rusija je uzela učešće u Krimskom ratu, koji je vođen pre svega na Krimskom poluostrvu.[79] Pošto je odigrala glavnu ulogu u Napoleonovom porazu, Rusija je smatrana nepobedivom vojnom silom, ali je nasuprot tome pretrpela značajne gubitke zbog slabosti režima cara Nikolaja.

Kada je Aleksandar II došao na presto 1855, postojala je potreba za hitnim reformama. Uznapredovali humanitarni pokret, koji je kasnije bio povezan sa abolicionističkim pokretom u Sjedinjenim Američkim Državama pre Američkog građanskog rata, tražio je ukidanje kmetstva. Tokom 1859. se procenjivalo da je u Rusiji bilo više od 23 miliona kmetova (celokupna Rusija je brojala oko 69 miliona stanovmika)[80] koji su živeli u gorim uslovima nego seljaštvo u zapadnoj Evropi u 16. veku. Aleksandar II je odlučio da ukine kmetstvo i da ne čeka da ono bude ukinuto revolucijom.

Ruska reforma o emancipaciji iz 1861. godine je najznačajniji događaj u ruskoj istoriji 19. veka. Bio je to početak kraja monopola aristokratije nad zemljom. Reforma je donela priliv radne snage gradovima, podstakla je industrijsku proizvodnju, broj pripadnika srednje klase se povećao, kao i njihov uticaj; ipak, umesto da dobiju zemlju, oslobođeni seljaci su morali da plaćaju poreze koje je ubirala država, a zemljoposednicima je plaćena skromna suma za posede koje su izgubili. U najvećem broju slučajeva seljaci su dobijali najgoru zemlju. Sva zemlja koja je predata seljacima je bila u kolektivnom vlasništvu mira, seoske zajednice, koja je vršila podelu zemlje i nadgledanje poseda. Iako je kmetstvo ukinuto, njegovi rezultati nisu mnogo išli na ruku seljacima pa revolucionarne tenzije nisu umanjene, uprkos nameri Aleksandra II.

Tokom 1876. u Osmanskom carstvu je izbila pobuna na Balkanu. Rusko stanovništvo je masovno stalo na stranu svoje srpske i bugarske braće, pa je Rusija ponovo ušla u rat sa Turskom. Ulazak u rat je povećao tenzije između Rusije i Austrougarske, koja je takođe imala teritorijalne pretenzije na Balkanu.[81] Tokom ovog perioda Rusija je proširila svoje teritorije u centralnoj Aziji, koja je bila bogata sirovinama, kao i u regionu Kaspijskog jezera.[82]

Nihilizam[uredi]

Oko 1860. pokret poznat pod nazivom Nihilistički pokret se razvio u Rusiji. Mnogi ruski liberali nisu bili zadovoljni praznim govorima inteligencije. Nihilisti su dovodili u pitanje stare vrednosti i branili su nezavisnost pojedinaca.

Nihilisti su prvo pokušali da pridobiju aristokratiju. Kada u tome nisu uspeli, okrenuli su se seljaštvu. Njihova kampanja „obraćanje narodu“ postala je poznata pod nazivom Narodnik pokret. Pokret se bazirao na ideji da običan narod poseduje sposobnost da upravlja državom.[39]

Kako je pokret Narodnik postajao sve jači, vlada je brzo rešila da ga iskoreni. Kao odgovor na reakciju vlade, radikalni ogranak Narodnika je pribegao terorizmu.[39] Jedan za drugim, važni činovnici su ubijani. Konačno, posle nekoliko pokušaja, Aleksandar II je ubijen 1881, istog dana kada je doneo predlog da se pozovu predstavnici kako bi se sprovele nove reforme kojima bi se izašlo u susret zahtevima revolucionara.

Autokratija i reakcija pod Aleksandrom III[uredi]

Portret cara Aleksandra III (1886)

Za razliku od svog oca, novi car Aleksandar III (1881—1894) bio je ubeđeni reakcionar koji je vladao pod devizom: Samodržavlje, pravoslavlje i nacionalizam, devizom koja je bila na snazi u vreme Nikole I.[83] Aleksandar III, ubeđeni slavofil, verovao je da Rusija može biti pošteđena haosa ukoliko se odupre subverzivnim uticajima sa zapada, kao što su štetne ideologije (anarhizam, socijalizam, nihilizam). Za vreme njegove vladavine Rusija je sklopila savez sa Francuskom, kako bi se zajedničkim snagama suprotstavile sve moćnijoj Nemačkoj.

Najmoćniji carev savetnik je bio Konstantin Pobedonoscev, tutor Aleksandra III i njegovog sina Nikole i član Svetog Sinoda od 1880. do 1895. Učio je svoje učenike da se boje slobode govora i da mrze demokratiju, ustav i parlamenarni sistem[84]. Pod Pobedonostševom, revolucionari su proganjani[85] i politika rusifikacije je sprovođena carstvom[86].

Nikolaj II[uredi]

Incident poznat kao Krvava nedelja

Aleksandra je nasledio njegov sin Nikolaj II (18941917). Industrijska revolucija, koja je imala sve većeg uticaja na prilike u Rusiji, stvorila je snage koje će konačno zbaciti monarhiju. Liberalni elementi među industrijskim kapitalistima i plemstvom su verovali u miroljubive društvene reforme i ustavnu monarhiju, koju bi formirale ustavotvorne demokrate ili Kadeti kako su se još nazivali. Socijalni revolucionari su sledili tradicije Narodnika i tražili su raspodelu zemlje među onima koji su je u stvari obrađivali - seljacima. Još jedna radikalna grupa je bila Ruska socijaldemokrratska radnička partija, koju su činile pristalice marksizma u Rusiji. Pridobivši podršku radikalnih intelektualaca i gradske radničke klase, zahtevali su kompletnu socijalnu, ekonomsku i političku revoluciju.

Od 1903. partija je podeljena na dva krila: menjševici ili umereni, i boljševici, koji su bili veoma radikalni. Menjševici su verovali da će se ruski socijalizam razvijati postepeno mirnim putem, i da carski režim treba zameniti demokratskom republikom u kojoj bi socijalisti sarađivali sa liberalnim buržoaskim partijama. Boljševici pod vođstvom Vladimira Lenjina, zahtevali su stvaranje male elite profesionalnih revolucionara, podvrgnutih strogoj partijskoj disciplini, koja bi delovala kao avangarda proleterijata kako bi se vlast osvojila na silu.[87]

Oktobarski manifest kojim su garantovane građanske slobode i uspostavljena skupština

Vojni neuspeh u Rusko-japanskom ratu (19041905) je bio ogroman udarac carskom režimu.[88] Januara 1905, incident poznat kao "Krvava nedelja" se odigrao kada je otac Gapon poveo ogromnu masu naroda na Zimski dvorac u Petrogradu kako bi caru podneli molbu. Kada je svetina stigla do palate, Kozaci su otvorili paljbu na narod, ubivši mnoge.[88] Ruski narod je bio toliko pogođen masakrom da je proglašen generalni štrajk uz zahtev za uspostavljanje demokratske republike. Ovo je označilo početak Ruske revolucije 1905. Sovjeti (veća radnika) nastaju u većini gradova i radi upravljanja revolucionarnim aktivnostima. Rusija je bila paralizovana, vlada je bila očajna.

Oktobra 1905, Nikolaj je nevoljno izdao čuveni Oktobarski manifest, kojim je dozvolio stvaranje narodne Dume (zakonodavno telo) koja je bez odlaganja bila sazvana.[88] Proširena su prava na glasanje i ni jedan zakon nije mogao da stupi na snagu bez saglasnosti Dume. Grupa umerenih je ovim bila zadovoljena[88], ali socijalisti su odbacili ove promene kao nedovoljne i pokušali su da organizuju štrajkove. Do kraja 1905, bilo je nesuglasica među reformatorima, ali carev položaj je u tom trenutku bio ojačan.

Ruska revolucija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Ruska revolucija 1917..
Lenjin po povratku u Petrograd

Car Nikolaj je uveo Rusiju u Prvi svetski rat da zaštitni Srbiju od Austrougarske. Avgusta 1914. pre završetka mobilizacije, ruska vojska je ušla u Nemačku kako bi francuske trupe oslobodila pritiska.[89] Međutim, slaba ruska privreda, neefikasnost i korupcija u vladi su neko vreme bili sakriveni pod okriljem jakog nacionalizma. Veliki deo stanovništva postaje ogorčen zbog vojnih neuspeha i za to okrivljuje vlast.[88] Nemačka kontrola na Baltičkom moru i Nemačko-otomanska na Crnom moru odsekli su Rusiju od stranih snabdevača i potencijalnih tržišta.[88]

Do sredine 1915. rat je postao demorališući. Rezerve hrane i goriva su ponestajale, broj žrtvi je bio ogroman, inflacija je rasla. Izbijaju štrajkovi među nedovoljno plaćenim radnicima u fabrikama i među seljaštvom koje traži agrarne reforme. U međuvremenu, javno nepoverenje u režim se produbljuje zbog glasina da polupismeni mističar Gregorij Raspućin, ima veliki politički uticaj u vladi. Njegovim ubistvom krajem 1916. je okončan skandal ali nije povraćen izgubljeni ugled autokratije.[88]

Tokom 1916. poboljšano je snabdevanje ruske vojske. Ruska vojska se borila protiv nemačke, austrougarske i turske vojske na frontu dugom od Baltičkog mora do Kavkaza i zadržavala je skoro polovinu vojnih snaga Centralnih sila.

Veliki štrajk je izbio 3. marta 1917. u fabrici u Petrogradu (bivši Sankt Peterburg). Za nedelju dana svi radnici su prestali sa radom i izbijaju ulične borbe. Kada je car raspustio Dumu i naredio štrajkačima da se vrate na posao, buknula je Februarska revolucija. Duma je odbila da bude raspuštena, štrajkači održavaju razne sastanke kao protest režimu, a vojska je otvoreno stala na stranu naroda. Kroz nekoliko dana Duma je postavila privremenu vladu, 1917. na čelu sa knezom Georgijem Lavovim. Sledećeg dana car je abdicirao. U međuvremenu, socijalisti u Petrogradu su formirali sovjet (veće) radnika i vojnika koji će im pružiti moć koja im je nedostajala u Dumi.

U julu, predsednik privremene vlade je smenjen i na njegovo mesto dolazi Aleksandar Kerenski, koji je bio napredniji od svog prethodnika ali ne i dovoljno radikalan za boljševike. Vlada Kerenskog je obeležila to vreme, a marksistički sovjeti u Petrogradu su proširili svoju organizaciju širom zemlje postavljajući lokalne sovjete. Kerenski je napravio fatalnu grešku time što je nastavio učešće Rusije u ratu, što je bilo izuzetno nepopularna politika među narodnim masama.

Lenjin se vratio u Rusiju iz egzila u Švajcarskoj, uz pomoć Nemačke koja se nadala da će sveopšte neslaganje primorati Rusiju da se povuče iz rata. Hiljade seljaka, radnika i vojnika je uzbuđeno dočekalo Lenjina na železničkoj stanici. Posle mnogih manevara iza scene, sovjeti su se domogli vlasti novembra 1917, i oterali Kerenskog i njegovu privremenu vladu u egzil, u događajima koji će postati poznati kao Oktobarska revolucija.

Narodna skupština se sastala u januaru 1918, i odbila da bude marioneta boljševicima, pa su je Lenjinove trupe raspustile. Raspuštanjem ustavotvorne skupštine uklonjeni su svi tragovi buržoaske demokratije. Pošto je uklonio umerenu opoziciju, Lenjin potpisuje sa Nemačkom, Brest-litovski sporazum (1918), kojim Rusija gubi veliki deo teritorije.[90]

Ruski građanski rat[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Ruski građanski rat.

Vojska kontrarevolucionara, koja je najčešće nazivana Bela armija počinje da se organizuje kako bi zbacila boljševike. Istovremeno saveznici šalju ekspedicione trupe u Rusiju da podrže antikomunističke snage. Saveznici su se bojali da boljševici ne kuju zaveru sa Nemačkom zbog Brest-litovskog sporazuma i nadali su se da će Beli pokret obnoviti neprijateljstvo prema Nemačkoj. U jesen 1918. boljševički režim se našao u nezavidnom položaju. Bio je u sukobu sa bivšim ruskim saveznicima i domaćim neprijateljima, kao i u povremenom konfliktu sa kratkotrajnim nacionalističkim republikama u Belorusiji i Ukrajini i anarhističkim silama.

Crvena armija i Čeka (tajna policija) sprovode teror kako bi uništili sve neprijatelje revolucije. Oni nisu imali podršku svih društvenih elemenata, pa su morali da sprovode svoju vladavinu silom za vreme građanskog rata. Do 1920. otpor Belog pokreta je slomljen, sve strane vojske evakuisane i uspostavljena je boljševička vlada u Belorusiji, Ukrajini i na Kavkazu, ali po cenu održanja starog modela autokratske vlasti samo u novom obliku.

Kako je Rusija bila zaokupljena građanskim ratom, granice sa Poljskom nisu bile jasno određene posleratnim Versajskim mirom. Poljsko-sovjetski rat (1919—1921), koji se završio porazom Crvene armije, utvrdio je granice između Sovjetske Rusije i Poljske.[91] Pored teritorije Poljske, Sovjeti su izgubili Finsku, Moldaviju i Pribaltičku obalu.

SSSR[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Istorija Sovjetskog Saveza.

Nastanak SSSR[uredi]

Istorija Rusije u periodu između 1922. i 1991. je u stvari istorija Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika ili istorija Sovjetskog Saveza. Ovaj savez koji su na ideološkoj osnovi, decembra 1922. osnovali lideri Ruske Komunističke partije[92] je često poistovećivan sa Ruskim carstvom. U to vreme, nova nacija je uključivala četiri konstituivne republike: Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika, ili Ruska SFSR, Ukrajinska SSR, Beloruska SSR, i Transkavkaska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika ili Transkavkaska SFSR[93].

Ustav, usvojen 1924, uspostavio je federalni sistem vlasti zasnovan na sovjetima koji su postavljeni u selima, fabrikama i gradovima u većim oblastima. Na vrhu ove piramide sovjeta u svakoj republici je bio sve-savezni Kongres sovjeta. Iako je izgledalo da kongres sprovodi suverenu vlast, ovim telom je upravljala Komunistička partija, koju je opet kontrolisao Politbiro Centralnog komiteta KPSS iz Moskve, prestonice Sovjetskog Saveza, kao što je bilo i za vreme careva pre Petra Velikog.

Ratni komunizam i Nova ekonomska politika[uredi]

Period od konsolidacije boljševičke revolucije 1917. do 1921. je poznat kao period ratnog komunizma.[94] Zemlja, industrija, banke, železnica i brodski saobraćaj su bili u potpunosti nacionalizovani, a privreda je ograničena. Ubrzo se razvila jaka opozicija[94]. Seljaci su želeli da unovče svoje proizvode i bili su nezadovoljni što moraju da predaju višak proizvoda vladi. Suočen sa seljačkom opozicijom, Lenjin je započeo strategijsko povlačenje iz ratnog komunizma poznato kao Nova ekonomska politika (NEP).[94] Seljaci su oslobođeni poreza za prodaju robe na veliko i dozvoljeno im je da prodaju višak proizvoda na otvorenom tržištu. Trgovina je podstaknuta dozvolom za privatnu prodaju na malo. Država je i dalje bila odgovorna za bankarstvo, transport i tešku industriju.

Iako su levičari Komunističke partije kritikovali bogate seljake ili kulake koji su ostvarili veliki profit iz NEP-a, program se pokazao kao izuzetno koristan i privreda je obnovljena[94]. NEP će kasnije razviti jaku opoziciju u partiji nakon Lenjinove smrti početkom 1924.[94]

Promene u ruskom društvu[uredi]

Dok je ruska privreda prolazila kroz proces transformacije, i društveni život ljudi je takođe pretrpeo drastične promene. Od početka revolucije, vlada je pokušala da oslabi patrijarhalnu dominaciju u porodici. Razvod više nije zahtevao sudski postupak[95], a kako bi se žene oslobodile odgovornosti za rađanje, pobačaj je ozakonjen već 1920.[96] Kao posledica toga, emancipacija žena je povećala potražnju za poslom. Devojke su bile podstaknute da se obrazuju i da grade karijeru u fabrici ili kancelariji. Otvoreni su državni vrtići za brigu o maloj deci i uloženi su veliki napori da centri društvenog života postanu obrazovne grupe i grupe za rekreaciju, takozvani sovjetski klubovi.

Režim je napustio carsku politiku diskriminacije nacionalnih manjina u korist politike inkorporiranja više od dvesta manjinskih grupa u život Sovjetskog Saveza. Režim je takođe proširio opseg medicinskih usluga. Sproveđene su kampanje protiv tifusa, kolere i malarije, broj doktora se povećao, a stopa smrtnosti novorođenčadi je ubrzo opala dok je životni vek produžen.

Vlada je takođe promovisala ateizam i materijalizam, koji su udarili temelje marksističkoj teoriji. Suprotstavljali su se organizovanoj religiji, posebno u cilju slamanja moći Ruske pravoslavne crkve, koja je bila stub starog carskog režima i glavna prepreka društvenim promenama. Mnoge verske vođe su poslate u interne logore za izgnanike. Članovima partije je bilo zabranjeno da idu na bogosluženja. Sistem obrazovanja je odvojen od Crkve. Veronauka je zabranjena sem u kućnom obrazovanju, a u školama je akcenat stavljan na ateizam.

Industrijalizacija[uredi]

Period od 1929. do 1939. je nemirno doba ruske istorije. To je period masovne idustrijalizacije i unutrašnjih nemira kada je Josif Staljin uspostavio skoro potpunu kontrolu nad ruskim društvom, budući da je imao neograničenu moć koju nisu imali ni najambiciozniji carevi. Nakon Lenjinove smrti Staljin se borio za vlast nad Sovjetskim Savezom sa svojim rivalima u Politbirou, a posebno sa Lavom Trockim. Do 1928, kada su svi trockisti ili prognani ili ostali bez moći, Staljin je bio spreman da počne sa sprovođenjem radikalnog programa industrijalizacije[97].

Staljin je 1928. izneo predlog prvog Petogodišnjeg plana.[94] Izuzimajući NEP (Nova ekonomska politika) koji je osmislio Lenjin, ovo je bio prvi među brojnim planovima koji su sprovedeni u cilju brze akumulacije kapitala kroz izgradnju teške industrije, kolektivizaciju poljoprivredne proizvodnje i restriktivnu politiku proizvodnje robe široke potrošnje[94]. Po prvi put u istoriji, privreda jedne zemlje je u potpunosti bila kontrolisana od strane vlade.

Kao deo plana, vlada je preuzela kontrolu nad državnom poljoprivredom i kolektivnim farmama (kolhozima).[98] Februarskim dekretom 1930, oko milion "kulaka“ je proterano sa svojih poseda. Mnogi seljaci su se suprotstavili režimu. Često su, suočeni sa gubitkom zemlje, ubijali svoju stoku. U pojedinim krajevima su se pobunili, ali su malobrojni seljaci nazvani „kulaci“ od strane vlasti, bili pogubljeni[99]. Kombinacija lošeg vremena, deficita na nasilno uspostavljenim kolektivnim farmama i masovna konfiskacija dobara, doveli su do pojave gladi[98], od čega je umrlo nekoliko miliona seljaka, većinom u Ukrajini i Kubanju[98]. Loši uslovi na selu su naveli milione očajnih seljaka da odu u gradove, čime su doprineli razvoju industrijalizacije i povećali u znatnoj meri rusku urbanu populaciju za samo par godina.

Plan je doneo značajne rezultate i u drugim domenima, ne samo u poljoprivredi. Rusija, u mnogim aspektima najsiromašnija zemlja u Evropi u vreme Boljševičke revolucije, sada se industrijalizovala neverovatnom brzinom, prevazilazeći nemačku industrijalizaciju u devetnaestom veku i japansku tokom ranog dvadesetog veka. Sovjetske vlasti su 1932. tvrdile da je industrijski učinak povećan za 334 procenta tokom 1914, a 1937. da je tokom 1932. uvećan za dodatnih 180 procenta. Štaviše, preživljavanje Rusije uoči predstojeće nacističke navale bilo je omogućeno proizvodnim kapacitetom koji je bio rezultat industrijalizacije.

Dok je Petogodišnji plan sprovođen, Staljin je uspostavljao svoju ličnu moć. Sastavljena je tajna policija NKVD, od desetina hiljada sovjetskih građana, kako bi sprovodila hapšenja, deportaciju ili egzekuciju. Šest članova Politbiroa iz 1920, koji su nadživeli Lenjina, nestali su u Staljinovim čistkama. Stari boljševici koji su bili odani drugovi Lenjinu, visoki činovnici Crvene armije i industrijski direktori su likvidirani u velikim čistkama.[100] Čistke u ostalim sovjetskim republikama su doprinele centralizovanju moći u Sovjetskom Savezu.

Staljinove represalije su dovele do stvaranja sistema internog egzila, znatno većih dimenzija od onih koje su u prošlosti stvarali carevi. Drakonske kazne su uvedene i mnogi građani su bili osuđivani za izmišljene zločine, sabotažu i špijunažu. Posao koji su obavljali osuđenici koji su radili u radnim logorima u okviru gulag-sistema, postao je značajna komponenta industrijalizacijskog učinka, posebno u Sibiru[101][102]. Smatra se da je oko 18 miliona ljudi prošlo kroz sistem Gulaga i da je još oko 15 miliona drugih bilo poslato na prinudni rad[103].

Sovjetski Savez u međunarodnim odnosima[uredi]

Soivjetski Savez je osetio veliku pretnju dolaskom na vlast u Nemačkoj antikomunističkih snaga, predvođenih Hitlerom. Ta pretnja je postala realna kada je Hitler javno proklamovao plan Prodora na istok kao jednog od glavnih ciljeva njegove strategije Lebensraum.[104] Do 1939. Sovjetski Savez je bio značajan protivnik nacističkoj Nemačkoj, podržavajući republikance u Španiji koji su se borili protiv nemačkih i italijanskih trupa.[105][106] Tokom 1938. i 1939. Sovjetski Savez je vodio veoma uspešan rat protiv Japana na Ruskom dalekom istoku koji je završen potpisivanjem pakta o međusobnom ne napadanju koji je ostao na snazi sve do avgusta 1945.[107][108]

Međutim, 1938. Nemačka je potpisala Minhenski sporazum sa Zapadnim silama i zajedno sa Poljskom podelila Čehoslovačku. Iz straha od napada Nemačke, sovjetska vlada je započela diplomatske manevre, nakon što je Poljska odbila da učestvuje u zajedničkoj bezbednosti, pa je Sovjetski Savez sklopio sporazum Ribentrop-Molotov - pakt o nenapadanju sa Nemačkom.[109] Ovim sporazumom su normalizovani međusobni odnosi dve zemlje i nastavljena je njihova međusobna trgovina.[110]

Drugi svetski rat[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Istočni front u Drugom svetskom ratu.

Sedamnaest dana nakon početka Nemačke invazije na Poljsku, kada je nemačka vojska bila na 150 kilometara od sovjetske granice, sovjetska vojska je okupirala istočne delove Poljske naseljene uglavnom Ukrajincima i Belorusima[111][112]. Nakon propalih pregovora oko razmene teritorije, koja je sovjetima bila neophodna radi bolje odbrane Lenjingrada, Sovjetski Savez je započeo rat sa Finskom, poznat kao Zimski rat (1939—1940). Taj rat su dobili uz velike gubitke ali su ipak primorali Finsku na potpisivanje mira, kojim su dobili deo Karelijskog zemljouza.[113][114] U leto 1940. su Rumuniju ultimatumom prisilili da im preda Besarabiju i Severnu Bukovinu. Istovremeno su izvršili okupaciju do tada nezavisnih Pribaltičkih država, Letonije, Litvanije i Estonije.[115][116][117]

Obe strane su se pripremale za rat, uprkos Staljinovim nastojanjima da taj rat sa Nemačkom izbegne,[118][119] ona objavljuje rat Sovjetskom Savezu i prelazi granicu 22. juna 1941. Do kraja novembra, nemačka vojska je zauzela Ukrajinu, započela Leljingradsku opsadu, i pretila da zauzme i samu prestonicu, Moskvu.[120][121][122] Uprkos činjenici da je Sovjetski Savez decembra 1941. pokrenuo uspešnu kontraofanzivu kojom su Nemce odbili od Moskve, Nemci su se reorganizovali i tokom naredne godine su usmerili glavninu svojih snaga na jugoistok, u cilju izbijanja na Volgu i Kavkaz. Sovjetske pobede u Staljingradskoj i Kurskoj bici su se pokazala odlučujućim i promenile su tok čitavog rata. Posle ovih poraza Nemačka nije bila u stanju da vodi ofanzivni rat pa je inicijativa prešla na stranu Sovjetskog Saveza koju će on zadržati sve do kraja rata.[123] Do kraja 1943, Crvena armija je razbila nemačku opsadu Lenjingrada, povratila veliki deo Ukrajine i Zapadne Rusije i prešla u Belorusiju.[124] Do kraja 1944, front je pomeren sa sovjetskih granica iz 1939. u istočnu Evropu. Sa znatno nadmoćnijim trupama, sovjetske snage su ušle u istočnu Nemačku i zauzele Berlin maja 1945.[125] Time je rat protiv Nemačke okončan u korist Sovjetskog Saveza.

Kao deo sporazuma potpisanog na Jalti, tri meseca nakon dana pobede trupe Sovjetskog Saveza su izvršile uspešnu invaziju na Mandžuriju, čime su okončali svoje češće u ratu.[126]

Izgladneli sovjetski vojnici u zarobljeničkom logoru

Iako je Sovjetski Savez iz Drugog svetskog rata izašao kao pobednik, privreda je razorena, a tokom rata je poginulo 27 miliona Sovjeta.[127] Oko 1 700 gradova i oko 70.000 naselja je uništeno.[128] Trinaest miliona sovjetskih građana je bilo žrtva represivne politike Nemačke i njenih saveznika na okupiranoj teritoriji.[129][130] Specijalni nemački Ajnsackomando, baltički i ukrajinski kolaboratori su učestvovali u genocidu sovjetskih Jevreja. Rumunske jedinice su učestvovale u genocidu nad Jevrejima u oblasti Odese. Za vreme opsade, Lenjingrad je izgubio 27% populacije, a Pskov i Novgorod su izgubili petinu stanovništva. Veliki broj ruskog stanovništva u Kareliji je nastradao u finskim koncentracionim logorima. Okupirane teritorije su pretrpele velika pustošenja od strane Nemačke, deportovanje u radne logore, ali su i Rusi pri povlačenju primenjivali taktiku pustošenja.[131] Kao posledica toga, milioni ljudi na okupiranim teritorijama su umrli od gladi i nedostatka elementarne medicinske pomoći. Oko 3,5 miliona sovjetskih ratnih zarobljenika (od 5,5 miliona) je umrlo u nemačkim logorima.[132][133][134]

Hladni rat[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Hladni rat.
Berlinski zid - simbol Hladnog rata.

Saradnja saveznika je izvojevala pobedu u ratu i trebalo je da bude osnova posleratne rekonstrukcije i bezbednosti. Međutim, konflikt između Sovjetskog Saveza i SAD, poznat kao Hladni rat je dominirao na međunarodnoj sceni u posleratnom periodu kao sukob ideologija.

Hladni rat je proizašao iz sukoba Staljina i američkog predsednika Harija Trumana oko budućnosti istočne Evrope za vreme Potsdamske konferencije leta 1945.[135] Za vreme prethodnih 150 godina Rusija je pretrpela tri razorna napada za vreme Napoleonskih ratova i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata, pa je Staljinov cilj bio da uspostavi tampon zonu od zemalja između Nemačke i Sovjetskog Saveza[136]. Truman je optužio Staljina da je izdao Jaltski sporazum. Kako je istočna Evropa bila pod okupacijom Crvene armije, Staljin je dobijao na vremenu dok je njegov projekat atomske bombe polako i sigurno napredovao[137][138].

Aprila 1949. SAD su sponzorisale Severno-atlantski pakt (NATO), pakt o međusobnoj zaštiti po kom je većina zapadnih zemalja obavezala da oružani napad protiv jedne od njih, smatra napadom na sve. Sovjetski Savez je osnovao istočni ekvivalent NATO-u 1955, nazvan Varšavski pakt.[139][140][141] Podela Evrope na Zapadni i Sovjetski blok je kasnije poprimila globalni karakter, naročito posle 1949, kada je okončan nuklearni monopol SAD testiranjem sovjetske bombe RDS-1 i dolaskom na vlast Komunističke partije Kine u Narodnoj Republici Kini.

Najvažniji ciljevi sovjetske inostrane politike su bili održavanje i povećanje nacionalne bezbednosti i održanje prevlasti nad Istočnom Evropom. Sovjetski Savez je održao svoju dominaciju u Varšavskom paktu tako što je ugušio Mađarsku revoluciju 1956,[142] Praško proleće u Čehoslovačkoj 1968, i podržao gušenje Pokreta solidarnosti u Poljskoj početkom osamdesetih godina. Sovjetski Savez se suprotstavljao Sjedinjenim Američkim Državama u brojnim zastupničkim ratovima širom sveta, među kojima su najveći bili Korejski i Vijetnamski rat.

Kako je Sovjetski Savez nastavio da održava čvrstu kontrolu nad svojim domenom uticaja u istočnoj Evropi, Hladni rat se kretao ka delimičnom smirivanju, a situacija se komplikovala u smislu da više nisu postojale samo dve jasno razdvojene suprotstavljene strane sedamdesetih godina. Manje moćne zemlje su imale više prostora da utvrde svoju nezavisnost, i dve supersile su delimično bile u stanju da prepoznaju zajednički interes u pokušaju da se kontroliše dalje proširenje i množenje nuklearnog naoružanja, sporazumima poput SALT I, SALT II i Antibalističkog raketnog sporazuma.

Rusko-američki odnosi su se pogoršali nakon sovjetske invazije na Avganistan 1979. i američkih predsedničkih izbora 1980. na kojima je izabran Ronald Regan, ubeđeni antikomunista, ali si poboljšani kada je Sovjetski blok počeo da se raspada krajem osamdesetih. Raspadom Sovjetskog Saveza 1991, Rusija je izgubila status velesile koji je stekla u Drugom svetskom ratu.

Hruščov i Brežnjev[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Istorija Sovjetskog Saveza (1953—1985).

U borbi za vlast koja je usledila nakon Staljinove smrti 1953, njegovi najbliži sledbenici su izgubili. Nikita Hruščov je učvrstio svoj položaj govorom na dvadesetom kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza 1956. u kome je izložio Staljinova zverstva i optužio ga da je promovisao kult ličnosti. Kako su delovi njegovog govora postali javni, Hruščov je ubrzo počeo sa sprovođenjem brojnih reformi. Ostavivši po strani Staljinov naglasak na teškoj industriji, povećao je proizvodnju robe široke potrošnje i stambenu gradnju i podsticao poljoprivrednu proizvodnju. Nova politika je poboljšala životni standard, mada su se problemi nestašice kućnih uređaja, odeće i sličnog pogoršati u narednim godinama. Pravni sistem, mada još uvek pod potpunom kontrolom Komunističke partije, zamenio je policijski teror pa su intelektualci imali više slobode nego ranije.

Hruščov je izbačen iz Centralnog komiteta Komunističke partije 1964, zbog optužbe da je odgovoran za Kubansku raketnu krizu i produbljivanje Kinesko-sovjetskih problema. Nakon kratkog perioda zajedničkog vođstva, veteran birokrata Leonid Brežnjev, preuzeo je Hruščovljevo mesto.

I pored Hruščovljevih napora oko ekonomskog planiranja, ekonomski sistem je ostao zavisan od centralnih planova sačinjenih bez pomena tržišnog mehanizma. Kao razvijenoj industrijskoj zemlji, Sovjetskom Savezu je bilo sve teže i teže da održi visoke stope rasta u industrijskom sektoru koje je uživao u pređašnjim godinama. Bila su potrebna sve veća ulaganja i sve veći broj radnika, ali ovo je bilo teško postići, delimično zbog novog naglaska na proizvodnji robe široke potrošnje. Iako su ciljevi petogodišnjih planova bili manji od onih ranijih, ciljevi su bivali u velikoj meri nepostignuti. Poljoprivredni razvoj je i dalje bio u velikom zaostatku u godinama pod Brežnjevom.

Iako su pojedini aparati i druga dobra postajali pristupačniji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, poboljšanja u pokućstvu i ishrani nisu bila dovoljna. Rasle su potrošačke potrebe i samim time i oskudice u potrošačkim dobrima svojstvena netržišnom sistemu cena, sitne krađe državnog vlasništva i rast crnog tržišta. Ali, nasuprot revolucionarnom duhu koji je prožimao rađanje Sovjetskog Saveza, preovladavajuće raspoloženje u vreme smrti Brežnjeva 1982. godine je bila težnja za promenama.

Tokom godina u kojima su se na vlasti nalazili Hruščov i Brežnjev, nauka i industrija su doživeli procvat. Izgrađena je prva nuklearna elektrana u svetu, koja je puštena u rad 1954. godine u blizini grada Obninska. Završena je Bajkalsko-amurska magistrala koja je povezala Ruski daleki istok sa ostatkom zemlje.

Sovjetski svemirski program, koji je vodio Sergej Pavlovič Koroljov je bio izuzetno uspešan. Prvi veštački satelit, Sputnik je lansiran u svemir 4. oktobra 1957.[143] Jurij Gagarin je 12. aprila 1961. postao prvi čovek koji je putovao u svemir, sovjetskim svemirskim brodom Vostok 1.[144] Među uspehe Sovjetskog Saveza u osvjanju svemira se ubrajaju i snimanje prvog snimka tamne strane meseca, slanje prve žene Valentine Tereškove u svemir, prvi boravak čoveka u otvorenom svemiru koji je izveo Aleksej Leonov i lansiranje prve svemirske stanice, Saljut 1 koja je 1986. zamenjena svemirskom stanicom Mir.

Raspad SSSR[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Raspad SSSR.

Uvod u raspad Sovjetskog Saveza su obeležila dva procesa: sve vidljiviji raspad sovjetske ekonomske strukture i pokušaji zaustavljanja daljeg raspada, a sve u cilju vraćanja na pređašnje stanje. Nakon brzog smenjivanja Jurija Andropova i Konstantina Černjenka, dve značajne ličnosti još iz vremena vlasti Brežnjeva, Mihail Gorbačov je načinio značajne promene u privredi i partijskom vođstvu. Njegova politika glasnosti je dozvolila slobodno informisanje javnosti nakon decenija represije od strane vlade, dala je mogućnost medijima da skrenu pažnju javnosti na brojne socijalne probleme. Tokom talasa revolucija koji je počev od 1989. zahvatio Centralnu i istočnu Evropu SSSR je izgubio gotovo sve svoje spoljašnje saveznike. Glasnost je dozvolila da nacionalno nezadovoljstvo koje je postojalo u drugim republikama izbije na površinu. Baltičke republike, Gruzija i Moldavija su zahtevale veću autonomiju sa čim se Moskva nije slagala. Gorbačov nije uspeo da reši one najvažnije probleme. Nestašica goriva i prirodnog gasa, rat u Avganistanu, zastarela industrija i sistemska korupcija su bili najveći problemi koje sovjetska planska privreda nije uspela da prevaziđe, pa je vlada i odustala od njenog daljeg sprovođenja. Došlo je do nestašica gotovo svih proizvoda pa je stanovništvo moralo da čeka u redovima za one najosnovnije namirnice.

Zbog dominantne pozicije Rusa u Sovjetskom Savezu, skoro da niko nije pravio veliku razliku između Rusije i Sovjetskog Saveza sve do pred kraj osadesetih. Međutim, činjenica da su Rusi dominirali sovjetskim režimom ne znači da je Ruska republika obavezno profitirala od ovog saveza. U Sovjetskom Savezu, Rusiji su nedostajali čak i najbezazleniji instrumenti državnosti, koje su druge republike posedovale, kao što je sopstveni ogranak Komunističke partije, KGB, savet trgovinske unije, akademija nauka, i slične institucije na republičkom nivou.[145] Razog za ovo je bio u tome što kad bi ove organizacije imale ogranke u Ruskoj republici, ovi ogranci bi bili po moći konkurencija onim institucijama na saveznom nivou.

Tokom kasnih osamdesetih godina, Gorbačov je potcenio značaj Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike. Ruske patriote počele su da ukazuju da se novac iz Rusije odliva u druge republike, naročito kada je u pitanju nafta. Pojavili su se zahtevi da Rusija uspostavi sopstvene institucije. Ti ruski zahtevi su postajali sve glasniji krajem osamdesetih godina, tako da je došlo do tenzije između onih koji su bili za rusku prevlast u sovjetskoj državi, s jedne strane, i onih koji su bili za nezavisnu Rusiju.

Ove tenzije su se zaoštrile u ličnoj borbi za vlast između Gorbačova i Borisa Jeljcina.[146] Ovaj stari partijski kadar, bez ikakvih veza sa disidentskim krugovima, pritisnut unionističkom politikom Gorbačova, potražio je alternativni politički program kako bi mogao da ugrozi Gorbačova. Počeo je sebe da predstavlja kao ruskog nacionalistu i predanog demokratu. Uspeo je da dobije izbore za predsedavajućeg Vrhovnog sovjeta Rusije u maju 1990, a to je značilo da je Jeljcin postao prvi ruski direktno izabrani predsednik.[147] Sledećeg meseca Jeljcin je ruskim zakonima dao prednost u odnosu na sovjetske i uspostavio je kontrolu nad dve trećine ukupnog budžeta. Sovjetski pokušaj puča i smene Gorbačova, koji su organizovali pripadnici tvrde linije komunista, zaustavljen je uz Jeljcinovu pomoć. Pučisti su nameravali da očuvaju partiju i Savez ali su samo ubrzali kraj i jednog i drugog.

Sovjetski Savez se zvanično raspao 25. decembra 1991.[148] Konačni čin prelaska moći od Sovjetskog Saveza na Rusiju bio je Gorbačovljeva predaja aktovki Jeljcinu, u kojima su bile šifre za lansiranje sovjetskog nuklearnog naoružanja. Ruska federacija zvanično počinje da postoji od 26. decembra 1991.[148]

Ruska Federacija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Istorija Ruske federacije.

Iako je Jeljcin došao na vlast na talasu narodnog optimizma, nije uspeo da očuva tu svoju popularnost nakon potpisivanja ekonomskih reformi po principu šok terapije, koje je predložio Jegor Gajdar, a koja je podrazumevala kraj kontrole cena na tržištu iz ere starijeg Sovjetskog Saveza, drastična smanjenja državnih troškova i otvorenu spoljnu trgovinu u ranim devedesetim. Reforma je u trenutku uništila životni standard većine stanovništva, posebno grupa koje su uživale blagodeti kontrole cena i plata, subvencija i raspodele javnog vlasništva. U devedesetim godinama dvadesetog veka, Rusija je prošla kroz ekonomski pad ozbiljniji nego onaj u Sjedinjenim Američkim Državama i Nemačkoj šest decenija ranije za vreme Velike depresije.[149]

Do sredine devedesetih, Rusija je imala sistem višestranačke izborne politike. Bilo je teško uspostaviti reprezentativnu vladu zbog dva strukturna problema: borbe predsednika sa parlamentom i anarhističkog partijskog sistema. Iako su u inostranstvu Jeljcina tapšali po ramenu jer se predstavio kao demokrata koji će oslabiti Gorbačova, njegovo poimanje predsedništva je bilo izuzetno autokratsko. Ili je sam obavljao dužnost premijera, (do juna 1992) ili je imenovao čoveka po svom izboru, bez obzira na mišljenje parlamenta.

U međuvremenu, veliki broj malih partija i njihova averzija prema sklapanju saveza ostavili su zakonodavstvo u haosu. Od 1993, Jeljcinov prekid dobrih odnosa sa vođstvom parlamenta je doveo do Ruske ustavne krize septembra i oktobra 1993. Kriza je dostigla vrhunac 3. oktobra, kada je Jeljcin odabrao radikalno rešenje kako bi razrešio raspravu sa parlamentom: pozvao je tenkove da ospu paljbu na Beli dom, potukavši tako svoje protivnike. Kako je Jeljcin preduzeo neustavne mere u raspuštanju parlamenta, Rusija nikad nije bila tako blizu ozbiljnom građanskom sukobu, još od revolucije 1917. Jeljcin je tada imao punu slobodu da nametne ustav, koji je odobren referendumom decembra 1993. Izbori u decembru su doneli veliki dobitak komunistima i nacionalistima, odražavajući sve veće narodno razočaranje podstaknuto slabim rezultatima neoliberalnih ekonomskih reformi.

Ekonomske reforme su takođe konsolidovale polu-kriminalnu oligarhiju sa korenima u starom sovjetskom sistemu. Po savetu zapadnih vlada, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, Rusija je otpočela najveću i najbržu privatizaciju koju je svet ikada video. Za pola decenije, maloprodaja, trgovina, službe i mala industrija su bili u privatnom vlasništvu. Većinu velikih preduzeća su dobili njihovi stari menadžeri, stvarajući novu bogatašku rusku oligarhiju koja je bila u savezu sa mafijaom ili sa zapadnim investitorima.[150] Kao rezultat svega, inflacija i nezaposlenost je mnoge radnike gurnula u siromaštvo, prostituciju ili kriminal. U međuvremenu, centralna vlada je izgubila kontrolu nad lokalnim vlastima, birokratijom i ekonomskim feudima, a carinska taksa je doživela kolaps. I dalje u velikoj depresiji sve do sredine devedesetih, ruska privreda je bila teško pogođena i finansijskim krahom 1998.

Povratak na upravljanu privredu je tada izgledao skoro nemoguć. Ruska privreda se počela oporavljati od 1999, zahvaljujući velikom porastu cene sirove nafte u svetu. To je dovelo do porasta tražnje prirodnog gasa čiji je Rusija daleko najveći izvoznik.

Posle finansijske krize 1998, Jeljcin se našao na zalasku svoje političke karijere. Samo nekoliko minuta pre prvog dana 2000, Jeljcin je iznenadio javnost svojom ostavkom, ostavljajući vlast u rukama malo poznatog premijera Vladimira Putina, bivšeg službenika KGB i predsednika Federalne službe bazbednosti, agencije koja je u post-sovjetskoj Rusiji nasledila KGB.[151] Tokom 2000, novi predsednik je lako pobedio svoga protivnika na predsedničkim izborima 26. marta. Putin je ugušio pobunu Čečena, iako se dešava sporadično nasilje širom severnog Kavkaza. Visoke cene nafte i slaba početna vrednost domaće valute, koje su pratile sve veća domaća potražnja, potrošnja i investicije su pomogle rastu ekonomije devet uzastopnih godina, što je popravilo ruski standard i povećalo uticaj Rusije na međunarodnoj sceni. Iako su mnoge reforme tokom Putinovog predsedništva ocenjene od zapadnih zemalja kao nedemokratske, Putinovo vođdstvo u povratku reda, stabilnosti i napretka doneli su mu veliku popularnost u Rusiji. Ponovo je izabran 2004. sa 71% glasova, a njegovi stranka je dobila na parlamentarnim izborima, uz prisustvo međunarodnih i domaćih posmatrača.[152]

Na izborima održanim 2008. za predsednika je izabran Dmitrij Medvedev bivši predsednik Gasproma, a Putin je od tada počeo da obavlja funkciju premijera. Rusija je 2008. vodila uspešan kratkotrajan rat protiv Gruzije čiji je rezultat potvrdio de fakto nezavisnost Južne Osetije i Abhazije.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „Kievan Rus' and Mongol Periods”. Sam Houston State University. Приступљено 20. 7. 2007.. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 2,9 Curtis, Glenn Eldon (1998). Russia: A Country Study. Federal Research Division, Library of Congress. ISBN 978-0-8444-0866-8. 
  3. Walkin, Jacob (1962). The Rise of Democracy in Pre-revolutionary Russia: Political and Social Institutions Under the Last Three Czars. Praeger. 
  4. CIAO - Atlas - Russia, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  5. 5,0 5,1 Filtzer, Donald (1994). Soviet Workers and the Collapse of Perestroika: The Soviet Labour Process and Gorbachev's Reforms, 1985-1991. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45292-2. 
  6. Zubok (2009), str. 1893.
  7. 7,0 7,1 Belinskij, Andrej; H. Härke (март/април 1999.). „The 'Princess' of Ipatovo”. Archeology 52 (2). 
  8. Drews (2004), str. 50.
  9. Dr. Ludmila Koryakova, "Sintashta-Arkaim Culture" The Center for the Study of the Eurasian Nomads (CSEN). Pribavljeno 20. jula 2007.
  10. 1998 NOVA documentary: "Ice Mummies: Siberian Ice Maiden" transkript.
  11. Jacobson 1995, strane 38-
  12. Tsetskhladze 1998, strane 48-
  13. Turchin 2003, strane 185-186
  14. 14,0 14,1 Christian (1998), str. 286–288.
  15. Róna-Tas, András (1999). Hungarians and Europe in the Early Middle Ages: An Introduction to Early Hungarian History. Central European University Press. pp. 257. ISBN 978-963-9116-48-1. 
  16. 16,0 16,1 Frank & Leaman 1997, strane 196
  17. Barford (2001), str. 15–16.
  18. 18,0 18,1 Christian (1998), str. 6–7.
  19. Paszkiewicz (1963), str. 262.
  20. McKitterick (1995), str. 497.
  21. Aleksandr Lʹvovich Mongaĭt, Archeology in the U.S.S.R., Foreign Languages Publishing House, 1959. pp. 335.
  22. Pogledati, kao primer, Viking (Varangian) Oleg i Viking (Varangian) Rurik u Enciklopediji Britanika.
  23. Obolensky (1994), str. 42.
  24. Thompson & Johnson (1937), str. 268.
  25. Christian (1998), str. 343.
  26. Particularly among the aristocracy. Pogledati World History. Pribavljeno 22. jula 2007.
  27. Obolensky (1994), str. 13.
  28. Pogledati The Christianisation of Russia, krštenje Vladimira I i stanovništva Kijeva, opisano u The Russian Primary Chronicle.
  29. Gordon Bob Smith, Reforming the Russian Legal System, Cambridge University Press. 1996. ISBN 978-0-521-45669-2. pp. 2-3
  30. P. N. Fedosejev, The Comparative Historical Method in Soviet Mediaeval Studies, USSR Academy of Sciences, 1979. pp. 90.
  31. Russell (2003), str. 13.
  32. 32,0 32,1 Hamm, Michael Franklin (1993). Kiev: A Portrait, 1800-1917. Princeton University Press. ISBN978-0-691-02585-8. 
  33. Nicole (2001).
  34. Nossov (2007), str. 48.
  35. Martin (1995), str. 139.
  36. Piero Scaruffi, A Time-line of the Mongols, 1999. Pribavljeno 21. jula 2007.
  37. The Destruction of Kiev, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  38. Jennifer Mills, The Hanseatic League in the Eastern Baltic, maj 1998. Pribavljeno 21. jula 2007.
  39. 39,00 39,01 39,02 39,03 39,04 39,05 39,06 39,07 39,08 39,09 39,10 39,11 39,12 Curtis (1998).
  40. Laet, Sigfried J. de (2005). History of Humanity: Scientific and Cultural Development. UNESCO. ISBN 978-92-3-102814-4. 
  41. 41,0 41,1 The Battle of Kulikovo (8 September 1380). Pribavljeno 2. jula 2007.
  42. 42,0 42,1 42,2 „History of the Mongols”. History World. Приступљено 26. 7. 2007.. 
  43. 43,0 43,1 Ivan III, Encyclopædia Britannica. 2007
  44. Perrie & Suny (2006).
  45. See eg. Easten Orthodoxy, Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica Online.
  46. The Tatar Khanate of Crimea, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  47. Zenkovsky, Serge A. (10 1957). „The Russian Church Schism: Its Background and Repercussions”. Russian Review 16 (4): 37-. DOI:10.2307/125748. Приступљено 23. 7. 2007.. 
  48. Skrynnikov (2001), str. 58.
  49. Urban, William. „THE ORIGIN OF THE LIVONIAN WAR, 1558”. LITHUANIAN QUARTERLY JOURNAL OF ARTS AND SCIENCES. Приступљено 23. 7. 2007.. 
  50. Martin (1995), str. 395.
  51. Siberian Chronicles, Stroganovskaя Sibirskaя Letopisь. izd. Spaskim, SPb, 1821
  52. Skrynnikov (2001), str. 142–173.
  53. Robert I. Frost The Northern Wars: 1558-1721 (Longman, 2000), pp. 26–27
  54. Moscow - Historical background, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  55. Skrynnikov (2001), str. 222–223.
  56. Chester S. L. Dunning, "Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty", Penn State Press. 2001. ISBN 978-0-271-02074-7. pp. 433-434
  57. Muscovy, excerpted from Glenn E. Curtis (ed.), Russia: A Country Study, Department of the Army. 1998. ISBN 978-0-16-061212-1.
  58. Borisenkov E, Pasetski V. "The thousand-year annals of the extreme meteorological phenomena". . ISBN 978-5-244-00212-6. pp. 190
  59. George Vernadsky, "A History of Russia", Volume 5, Yale University Press, (1969). Russian translation, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  60. Mikolaj Marchocki "Historia Wojny Moskiewskiej", ch. "Slaughter in the capital", Russian translation, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  61. Sergey Solovyov. History of Russia... Vol. 8, pp. 847
  62. Dunning 2001, strane 434
  63. Shubin (2009), str. 210–212.
  64. For a discussion of the development of the class structure in Tsarist Russia see Skocpol, Theda. States and Social Revolutions: A Comparative Analysis of France, Russia, and China. Cambridge U Press, 1988.
  65. Jarmo Kotilaine and Marshall Poe, Modernizing Muscovy: Reform and Social Change in Seventeenth-Century Russia, Routledge. 2004. ISBN 978-0-415-30751-2. pp. 264
  66. ((ru)) Moscow Uprising of 1682 in the History of Russia of Sergey Solovyov
  67. Milov L.V. «Russian peasant and features of the Russian historical process», the research of Russian economic history of XV-XVIIIth centuries., Pristupljeno 8. 4. 2013.
  68. His aim was to establish a Russian foothold on the Black Sea by taking the town of Azov. See Lord Kinross, The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire, Perennial. 1979. ISBN 978-0-688-03093-3. pp. 353
  69. Emelyan Ivanovich Pugachev Biography in the Encyclopedia of World Biography.
  70. „History”. Parallel 60. Приступљено 23. 7. 2007.. 
  71. According to Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary: 1891 Grodno province - catholics 384,696, total population 1.509.728 [1]; Curland province - catholics 68,722, total population 555,003[2]; Volyhnia Province - catholics 193,142, total population 2.059.870 [3], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  72. Riasanovsky (1993), str. 302–303.
  73. Charques (1962), str. 125.
  74. Riasanovsky (1993), str. 302–307.
  75. Riasanovsky (1993), str. 324.
  76. See Norman Davies: God's Playground: A History of Poland (OUP, 1981) vol. 2, pp. 315–333; and 352-63
  77. Encyclopedia Britannica Slavophile article, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  78. Richmond, Yale (2003). From Nyet to Da: understanding the Russians (3rd ed.). Intercultural Press. pp. 65-. 
  79. Thomas Nemeth. „Russian Philosophy”. The Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 23. 7. 2007.. 
  80. Excerpt from "Enserfed population in Russia published at Demoskop Weekly, No 293—294, June 18 July 1, 2007
  81. Riasanovsky (1993), str. 386–387.
  82. Riasanovsky (1993), str. 349.
  83. Orthodoxy, Autocracy, and Nationality, Encyclopædia Britannica
  84. Hugo S. Cunninggam, Konstantin Petrovich Pobedonostsev (1827-1907): Reactionary Views on Democracy, General Education., Pristupljeno 21. 7. 2007.
  85. Robert F. Byrnes, "Pobedonostsev: His Life and Thought" in Political Science Quarterly, Vol. 85, No. 3 (September, 1970), pp. 528–530.
  86. Arthur E. Adams, "Pobedonostsev's Religious Politics" in Church History, Vol. 22, No. 4 (December, 1953), pp. 314–326.
  87. For an analysis of the reaction of the elites to the revolutionaries see Manning, Roberta. The Crisis of the Old Order in Russia: Gentry and Government. Princeton University Press, 1982.
  88. 88,0 88,1 88,2 88,3 88,4 88,5 88,6 The Last Years of the Autocracy, excerpted from Glenn E. Curtis (ed.), Russia: A Country Study, Department of the Army. 1998. ISBN 978-0-16-061212-1.
  89. Moss (2005), str. 110.
  90. See Articles III-VI of theTreaty of Brest-Litovsk, 3 March 1918.
  91. See Orlando Figes: A People's Tragedy (Pimlico, 1996) passim
  92. "Tsar Killed, USSR Formed," in 20th Century Russia., Pristupljeno 21. 7. 2007.
  93. Soviet Union Information Bureau, Area and Population., Pristupljeno 21. 7. 2007.
  94. 94,0 94,1 94,2 94,3 94,4 94,5 94,6 Richman, Sheldon (1981). „War Communism to NEP: The Road to Serfdom” (PDF). The Journal of Libertarian Studies 5 (1): 89-97. 
  95. Moss (2005), str. 352.
  96. Larissa Remennick (1991), "Epidemology and Determinants of Induced Abortion in the USSR", in Soc. Sci. Med. 33(7): 841-848.
  97. I. Deutscher, Stalin: A Political Biography, Oxford University Press. 1949. ISBN {{{isbn}}}. pp. 294-344
  98. 98,0 98,1 98,2 Conquest 1987
  99. Viola (1999).
  100. Conquest, Robert (1990). The Great Terror: A Reassessment'. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507132-0. 
  101. Gregory 2003
  102. Ivanova 2000
  103. Applebaum 2004
  104. See, eg. Mein Kampf
  105. Payne, Stanley G. The Spanish Civil War, the Soviet Union, and Communism. New Haven: Yale University Press. 2004. ISBN 978-0-300-10068-6.
  106. Radosh, Ronald, Mary Habeck & Grigory Sevostianov (eds.). Spain Betrayed: The Soviet Union in the Spanish Civil War. New Haven: Yale University Press. 2001. ISBN 978-0-300-08981-3.
  107. Coox, Alvin D. The Anatomy of a Small War: The Soviet-Japanese Struggle for Changkufeng/Khasan, 1938. Westport, CT: Greenwood Press. 1977. ISBN 978-0-8371-9479-0.
  108. Coox, Alvin D. Nomonhan: Japan against Russia, 1939. 2 vols. Stanford: Stanford University Press. 1990. ISBN 978-0-8047-1835-6.
  109. Roberts, Geoffrey (1992). The Soviet Decision for a Pact with Nazi Germany. Soviet Studies 44 (1), 57-78.
  110. Ericson 1999
  111. Gross
  112. Zaloga, Steve; Madej, W. Victor (1991). The Polish campaign, 1939. Hippocrene Books. ISBN 978-0-87052-013-6. 
  113. Vehvil'inen (2002).
  114. Dyke (1997).
  115. Dima. 
  116. Tarulis, Albert N. Soviet Policy Toward the Baltic States 1918-1940. Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press, 1959.
  117. Misiunas, Romuald J. & Rein Taagepera. The Baltic States: The Years of Dependence, 1940-90. 2nd ed. London: Hurst & Co. 1993. ISBN 978-1-85065-157-4.
  118. Isaev
  119. Melьtюhov ().
  120. Gilbert (2004).
  121. Thurston & Bonwetsch (2000).
  122. Clark (1985).
  123. Beevor, Antony (1998). Stalingrad, The Fateful Siege: 1942-1943. New York: Viking. ISBN 978-0-670-87095-0. 
  124. Glantz, David M.; House, Jonathan M. (1998). When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler (3rd ed.). Lawrence: University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-0717-4. 
  125. Beevor, Antony (2004). Berlin: The Downfall, 1945 (3rd ed.). New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-101747-1. 
  126. Glantz, David M. The Soviet 1945 Strategic Offensive in Manchuria: ‘August Storm’. London: Routledge. 2003. ISBN 978-0-7146-5279-5.
  127. This is far higher than the original number of 7 million given by Stalin, and, indeed, the number has increased under various Soviet and Russian Federation leaders. See Mark Harrison, The Economics of World War II: Six Great Powers in International Comparison, Cambridge University Press. 1998. ISBN 978-0-521-78503-7. pp. 291., for more information.
  128. As evidenced at the post-war Nuremberg Trials. See Ginsburg, George, The Nuremberg Trial and International Law, Martinus Nijhoff. 1990. ISBN 978-0-7923-0798-3. pp. 160
  129. Gerlach, C. «Kalkulierte Morde» Hamburger Edition, Hamburg, 1999
  130. Rossiя i SSSR v voйnah HH veka“, M. „Olma- Press“, 2001 god
  131. Final Compensation Pending for Former Nazi Forced Laborers, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  132. „Case Study: Soviet Prisoners-of-War (POWs), 1941-42”. Gendercide Watch. Приступљено 22. 7. 2007.. 
  133. "Soviet Casualties and Combat Losses in the Twentieth Century", Greenhill Books, London, 1997, G. F. Krivosheev
  134. Christian Streit: Keine Kameraden: Die Wehrmacht und die Sowjetischen Kriegsgefangenen, 1941-1945, Bonn: Dietz (3. Aufl., 1. Aufl. 1978. ISBN 978-3-8012-5016-4.
  135. „The Cold War”. John F. Kennedy Presidential Library and Museum. 
  136. Gaddis (1990), str. 176.
  137. Cochran, Norris & Bukharin (1995).
  138. Gaddis (1997).
  139. Mastny & Byrne (2005).
  140. Holloway, David & Jane M. O. Sharp. The Warsaw Pact: Alliance in Transition? Ithaca: Cornell University Press. 1984. ISBN 978-0-8014-1775-7.
  141. Holden (1989).
  142. Litvan, Gyorgy, Janos M. Bak & Lyman Howard Legters (eds.). The Hungarian Revolution of 1956: Reform, Revolt and Repression, 1953-1963. London – New York: Longman. 1996. ISBN 978-0-582-21504-7.
  143. Garber, Steve (19. 1. 2007.). „Sputnik and The Dawn of the Space Age”. NASA. Приступљено 22. 7. 2007.. »History changed on October 4, 1957, when the Soviet Union successfully launched Sputnik I. The world's first artificial satellite ...« 
  144. Perry, Neil (12. 4. 2001.). „Yuri Gagarin”. Guardian Unlimited. Приступљено 22. 7. 2007.. »April 12 2001 is the fortieth anniversary of Yuri Gagarin's flight into space, the first time a human left the planet« 
  145. „Government”. Country Studies. Приступљено 22. 7. 2007.. »Because of the Russians' dominance in the affairs of the union, the RSFSR failed to develop some of the institutions of governance and administration that were typical of public life in the other republics: a republic-level communist party, a Russian academy of sciences, and Russian branches of trade unions, for example.« 
  146. Brow (2013), str. 24–25.
  147. Hahn (1996), str. 17.
  148. 148,0 148,1 „Timeline: Soviet Union”. BBC. Приступљено 22. 7. 2007.. »1991 25 December - Gorbachev resigns as Soviet president; US recognises independence of remaining Soviet republics« 
  149. Nolan (1996), str. 17–18.
  150. See Fairbanks, Jr., Charles H. 1999. "The Feudalization of the State". Journal of Democracy 10(2):47-53.
  151. Felkay (2002), str. 232–233.
  152. Herspring (2007), str. 39.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata:

Sjajni članak Članak Istorija Rusije je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.