Katalonski ljudski tornjevi
| Katalonski ljudski torenjevi | |
|---|---|
 Katalonski ljudski tornjevi, tipični za autonomnu pokrajinu Kataloniju | |
| Svetska baština Uneska | |
| Zvanično ime | Castells |
| Mesto | Katalonija |
Ljudski tornjevi predstavljaju specifičan katalonski kulturni fenomen. Ova tradicija vodi poreklo s kraja 18. veka, iz mesta Valjs.[1] U to doba su rivalske grupe ljudi zvane koljes (kat. colles) počele da se takmiče u konstrukciji različitih vrsta ljudskih tornjeva koje i danas možemo prepoznati.[2]
Pod sloganom „snaga, ravnoteža, hrabrost i rasuđivanje” tornjevi na odličan način predstavljaju Kataloniju u svetu. Samo gledanje, a naročito učestvovanje u ovom događaju je strastveno iskustvo kojim se ispoljava samostalna i kolektivna pobeda nad samim sobom. Ljudski tornjevi su jedinstveni u svetu i njihova emotivnost je praćena naglašenom spektakularnošću. Podizanje svakog ljudskog tornja prati neizvesnost da li će se izvesti uspešno do kraja ili će se srušiti pre vremena.[1]
Ljudski tornjevi se podižu u toku praznika, najčešće za vreme većih seoskih i gradskih proslava u Kataloniji. Svake dve godine se organizuje takmičenje u Taragoni u građenju ljudskih tornjeva. To je jedina prilika kada se oni podižu u takmičarske svrhe. Ove tornjeve podižu amateri, ali uprkos tome, oni su rezultat rigoroznih vežbi i proba u kojima učestvuju desetine, a često i stotine ljudi.[1] Timovi se između sebe takmiče u podizanju tornja sa što većim brojem nivoa. Cilj svake grupe je da sagradi najviši i najkomplikovaniji toranj, tako da svaka grupa trenira i po nekoliko dana nedeljno.[3] Tornjevi mogu imati i do devet ili deset nivoa. Tako visoki tornjevi se najčešće prave u južnom delu Katalonije, u mestima poput Valjsa, Taragone i Viljafranke. Zbog neizbežnih padova, većina učesnika je zaštićena osiguranjem.[3]
Vrednosti koje odlikuju ovu tradiciju su između ostalih: spektakularnost, strast, integracija, mnogobrojnost, kao i rad u grupi, trud i duh samopoboljšanja. I posle više od dvesta godina, ljudski tornjevi su u dobroj meri ostali verni duhu koji su imali na samom početku.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Poreklo pravljenja ljudskih tornjeva vezuje se za kraj 18. veka u okolini Taragone na severoistoku Iberijskog poluostrva, konkretno u mestu Valjs. Sredinom 19. veka, ljudski tornjevi su postali popularni širom Katalonije. Krajem 19. veka i početkom 20. veka, ovaj običaj je dostigao vrhunac kada je grupa iz Valjsa postavila rekord kao prvi tim koji je uspeo da napravi toranj sa osam i devet nivoa.[4]
Za vreme Frankovog režima (1936—1975), ova tradicija gubi na popularnosti. Razlog za ovo predstavlja činjenica da su u toku diktature osim katalonskog jezika bili zabranjeni i brojni katalonski običaji, a među njima i ljudski tornjevi. Nakon Frankove smrti, pravljenje ljudskih tornjeva ponovo postaje popularno.[4] Tada se ova tradicija širi skoro na celu teritoriju Katalonije i na druge oblasti u kojima se govori katalonski jezik, kao što su Balearska ostrva.[1]
Novi rekord biva oboren 1998. godine, kada jedan od timova na manifestaciji u kojoj je učestvovalo preko 800 ljudi uspeva da napravi toranj od deset nivoa.[4]
Godine 2010., ljudski tornjevi su uvršteni u Svetsku baštinu Uneska.[4]
Struktura ljudskog tornja[uredi | uredi izvor]
Postoje tri jasno definisana dela jednog tornja:[2]
- osnova ili pinja (kat. pinya);
- stablo ili tronk (kat. tronc);
- vrh ili pom de dalt (kat. pom de dalt).
Pinja je horizontalna osnova konstrukcije na kojoj počiva sva akumulinarana težina i koja se koristi da stabilizuje i ojača podignutu strukturu kao i da ublaži svaki potencijalni pad.[2] Nju čini grupa ljudi koji stoje pritisnuti jedni uz druge isprepletanih ruku. Pinju može činiti i do 300 ljudi.[3] Od nastanka ljudskih tornjeva, ljudima koji ih prave publika je pomagala u izgradnji pinje. Osim što publika pomaže grupama u izgradnji tornjeva, one se takođe pomažu međusobno. Ljudski tornjevi su veoma prisutni u svesti Katalonaca, pa se tako izraz „praviti pinju” (kat. fer pinya) uvrežio u značenju „raditi zajedno”.[1]
Stablo je vertikalna struktura i sastoji se od određenog broja ljudi na svakom nivou,[2] koji varira u zavisnosti od vrste tornja.[3]
Na samom vrhu tornja su deca koja se nazivaju kanalja (kat. canalla). Oni zajedno čine takozvani pom de dalt, odnosno krunu tornja. Deca su zadužena za penjanje na vrh zbog svoje agilnosti i mobilnosti.[2] Pom de dalt ima tri nivoa: dosos (kat. dosos), aišekador (kat. aixecador) i enšaneta (kat. enxaneta).[1]
U zavisnosti od visine tornja na osnovu se mogu dodati i još dve pomoćne strukture. Ona koja se nalazi tačno iznad osnove se naziva folre (kat. folre), a ona iznad nje maniljes (kat. manilles).[2]
Odeća[uredi | uredi izvor]
Učesnici uvek nose bele pantalone, maramu (kat. mocador), i košulju sa okovratnikom. Svi članovi jednog tima nose košulje iste boje. Najbitniji deo odeće svakog učesnika je pojas (kat. faixa). On se koristi kao podrška leđima, ali i kao potpora drugim učesnicima pri penjanju. Najmlađi učesnici koji se penju na sam vrh moraju da nose i kacige radi zaštite.[5]
Proces podizanja tornja[uredi | uredi izvor]
Tornjevi se podižu prateći vrlo precizne tehnike. Svaki toranj ima posebne zakone, tako da se pri izgradnji svakog od njih moraju uzeti u obzir posebni faktori.[2]
Pinja se formira prva i njena konstrukcija zahteva strog red i disciplinu. Svako ima unapred određenu poziciju u okviru osnove. Po pravilu, najsnažniji ljudi nalaze se na dnu, a oni najagilniji i najlakši na gornjim nivoima. Poslednja osoba koja se penje na čitav toranj se naziva enšaneta, mladi dečak ili devojčica koji nakon što se popne na sam vrh podiže ruku i pozdravlja publiku. Ovo predstavlja vrhunac događaja, zato što se tada toranj smatra krunisanim. Nakon ovoga svi ljudi koji čine toranj moraju bezbedno da se spuste.[2]
Postoje različite metode podizanja ljudskih tornjeva, među kojima se između ostalog može pronaći i varijanta pri kojoj se najviši spratovi podižu prvi, a pod njihovim teretom i oni ispod njih.[1]
Propratne aktivnosti[uredi | uredi izvor]
U toku podizanja tornja se čuju različite melodije u zavisnosti od toga u kojoj fazi je izrada tornja. Mali doboš — timbal (kat. timbal) i tradicionalni katalonski duvački instrument — gralja (kat. gralla) su standardni muzički pratioci pri podizanju svakog tornja, i predstavljaju jednako uzbudljivu komponentu čitavog događaja, kao i samo podizanje tornja.[2]
Podizanje tornja se tradicionalno odigrava nedeljom u podne na opštinskom trgu, i predstavlja jedan od glavnih događaja u toku praznika. Obično se sastaju tri različite grupe koje podižu tri različita tornja.[2]
Danas se ljudski tornjevi mogu videti različitim danima u toku godine, iako udarna sezona pravljenja tornjeva počinje u junu, a završava se sredinom novembra.[2]
Izmene u strukturi učesnika[uredi | uredi izvor]
Grupe zvane koljes su tradicionalno bile sačinjene isključivo od muškaraca i odgovarale su čvrstim društvenim obrascima. U današnje vreme ove grupe verno oslikavaju društvenu i kulturnu stvarnost mesta u kojima se nalaze. Uključivanje žena u ovu aktivnost bio je jedan od presudnih faktora za dostizanje visokog nivoa koji izgradnja ljudskih tornjeva danas ima.[1]
Raspodela polova i godina učesnika jednako je zastupljena. Odrasli i deca zajedno učestvuju u probama i nastupima, a svako ima precizno određenu ulogu. Ljudi različitog društvenog statusa i porekla mešaju se kako bi postigli zajednički cilj — podizanje što lepšeg i složenijeg tornja. [1]
Dostignuća ljudskih tornjeva danas[uredi | uredi izvor]
Iako ovaj običaj još uvek neguje svoje veze sa tradicijom, to ne znači da se nije prilagodio novim vremenima. To objašnjava vitalnost koju tornjevi i danas imaju. Zbog ovoga su rađena mnoga naučna istraživanja u vezi sa njima. Jedan od rezultata tih istraživanja predstavlja upravo uvođenje kacige koju koriste najmlađi.[1]
Ljudski tornjevi su danas veoma zastupljeni u medijima, zahvaljujući nedeljnim televizijskim i radijskim emisijama, svakodnevnom prisustvu u dnevnim novinama i tome što postoji specijalizovan časopis koji se bavi tom tematikom. Ljudski tornjevi takođe koriste internet u svoju korist radi samopromocije.[1]
Danas ima preko 7.000 ljudi koji se bave građenjem ljudskih tornjeva; okupljeni su u oko 54 grupe koje svake godine podižu više od 16.000 tornjeva. Godine 2007. sprovedeno je istraživanje koje je pokazalo da 98% katalonske populacije zna za ovaj običaj, dok ga više od 96% ceni pozitivno, kao i da su ga dva od tri Katalonca gledala uživo. Katalonsko društvo tornjeve smatra najblistavijim izrazom svoje popularne i tradicionalne kulture. Zbog toga je 17. aprila 2008. godine Katalonski parlament jednoglasno i svečano usvojio kandidaturu tornjeva za listu nematerijalnog kulturnog dobra Uneska.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l UNESCO en español (8. 11. 2010), Los "castells", Pristupljeno 23. 4. 2019
- ^ a b v g d đ e ž z i j Saugar, Robert (7. 11. 2017). „¿Qué son los castells?”. Colla Castellers de Barcelona (na jeziku: katalonski). Arhivirano iz originala 18. 04. 2019. g. Pristupljeno 18. 4. 2019.
- ^ a b v g „VRMAG – CATALONIA’S HUMAN CASTLES”. web.archive.org. 22. 11. 2008. Arhivirano iz originala 22. 11. 2008. g. Pristupljeno 22. 4. 2019.
- ^ a b v g „Els Castells: What you need to know about the human towers of Catalonia”. www.thelocal.es (na jeziku: engleski). 30. 1. 2019. Pristupljeno 22. 4. 2019.
- ^ „Human Towers in Catalonia and How They Make Them”. Ottsworld Unique Travel Experiences (na jeziku: engleski). 14. 7. 2016. Pristupljeno 23. 4. 2019.
