Платонизам
Платонизам је учење које је основао Платон, а међу првим платонистима у почетку свог бављења философијом био је и, најпознатији Платонов ученик, Аристотел.[1]
Платонизам је филозофско учење према којем постоје идеје као метафизичке супстанције. Те су идеје основа и разлог сваког збиљског и стварног постојања. Платонизам је темељ сваког каснијег обективног идеализма, а тиме и сваке метафизике[2].
Платонизам овухвата разнородне филозофске школе којима је заједничко то што углавном дају малу важност чулној спознаји која, будући да се темељи на ономе што је промјењиво и мноштвено, не може утемељити истинско знање. На метафизичком плану апсолутном знању одговара интелигибилни свет идеја. Материјални, чулни свијет је само привид и трајно настајање.
Римски цар и философ Марко Аурелије 176. године нове ере у Атини основао је филозофску школу са четири катедре (платоновска, аристотеловска, стоичка и епикурејска) а филозофима који су били на челу тих катедри одредио је државне плате.[3] Тако су платонисти добили важно средиште за његовање своје филозофије, које је плаћало Римско царство.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Милан Узелац. „Историја филозофије, I”. стр. 81. Приступљено 22. 1. 2021.
- ^ Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ^ Милан Узелац. „Историја филозофије, I”. стр. 135. Приступљено 22. 1. 2021.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- „Милан Узелац, Историја филозофије I”. Приступљено 22. 1. 2021.