Đorđe Branković (grof)

Đorđe Branković
Lični podaci
Datum rođenja	1645.
Mesto rođenja	Jenopolje, Kneževina Vlaška
Datum smrti	19. decembar 1711.(1711-12-19) (65/66 god.)
Mesto smrti	Heb, Habzburška monarhija
Grob	Manastir Krušedol

Đorđe Branković (Jenopolje, 1645 — Heb, 19. decembar 1711) bio je transilvanijski grof i navodni daleki potomak srpske srednjovekovne vladarske porodice Brankovići.

Godine 1683, dok su Turci opsedali Beč, Branković je austrijskom caru Leopoldu I izložio ideju o stvaranju srpske države na čijem bi čelu bio on kao legitimni naslednik srpskih despota. Branković je nameravao da uz austrijsku pomoć podigne Srbe na sveopšti ustanak protiv Turaka i da obnovi srpsku despotovinu koja bi sprečila dalje turske prodore u centralnu Evropu.

Biografija

Glavni članak: Reformacija u Erdelju

Grof Đorđe Branković je rođen 1645. godine, u uglednoj porodici erdeljskih Brankovića, u Jenopolju, gradu na obali reke Kereš, glavnom mestu Aradske i Zarandske županije u današnjoj Rumuniji. Stariji brat Đorđa Brankovića, mitropolit Sava II, darovit i vešt, bio je više političar nego crkveni čovek. U porodici je negovano predanje o despotskom poreklu erdeljskih Brankovića, a u nauci se smatra da je glavni začetnik te ideje bio upravo mitropolit Sava II. Porodica Branković se doselila u Erdelj iz istočne Hercegovine, iz Korjenića.

Godine 1658. Đorđe Branković je otišao iz Jenopolja, ali se ne zna gde je bio do 1663. godine, kada je, zahvaljujući bratu Savi, započeo svoju diplomatsku aktivnost kao tumač erdeljskih poslanika na Porti. U svojoj diplomatskoj karijeri on je zastupao interese kneza Apafija i Erdelja, učestvovao u pregovorima i pograničnim sporovima Erdelja i velikovaradskih Turaka, zastupao je mađarske emigrante na Porti, da bi u nekoj drugoj situaciji bio protiv njih, kao što je učestvovao i u zaveri protiv kneza Apafija. Imao je važnu ulogu u pregovorima sa knezom Grigoriškom Gikom (iz Velesa), knezom Šerbanom Kantakuzinom, ćesarskim rezidentom Kindzbergom, carem Leopoldom I, ali i sa Rusijom. Bio je zaokupljen idejom o stvaranju države Ilirije za one koji govore ilirski jezik, na čijem bi čelu bio on kao legitimni naslednik srpskih despota.

Bečki rat

Boraveći u Bukureštu, Branković je shvatio da ćesarovci nameravaju da vode rat c Turcima tako što će se podjarmljeni hrišćani boriti. Stoga je nameravao da, kao naslednik srpskih despota, uz pomoć cara Leopolda I, oslobodi srpski narod od Turaka i osnuje državu. Uveren da uskoro može doći do sveopšteg ustanka podjarmljenih hrišćana i do rušenja turskog carstva, Branković odlazi u Beč kao izaslanik kneza Šerbana, ali caru Leopoldu I podnosi i svoj memorijal i u njemu izlaže svoje planove. Na osnovu šeste tačke tog memorijala, austrijski car Leopold I, preko Ugarske dvorske kancelarije, dodeljuje Brankoviću 20. septembra 1688. godine grofovsku titulu (titulu barona dobio je 7. juna 1683). godine. Zaslepljen titulama, naivan i lakoveran, on je verovao u iskrene namere austrijskog cara. Već krajem 1688. i početkom 1689. godine na njega se počelo gledati sa sumnjom, i on je počeo gubiti poverenje. Tome su doprinele mnoge okolnosti. Posle izjave bosanskih Brankovića i Nikole Matije Ivanovića da Branković nije potomak srpskih despota Brankovića, stvaralo se nepoverenje prema grofu. Sa sumnjom su praćene njegove veze sa knezom Šerbanom Kantakuzinom, Konstantinom Brankovićem, arhimandritom Isaijom i Moskvom. Na osnovu pisma srpskog patrijarha i carske diplome od 1683. godine, u Beču je vladalo uverenje da Đorđe Branković, kao potomak svetorodne loze i davnašnjih vladara, može uticati na podjarmljene Srbe da se dignu protiv Turaka. Ništa ne sumnjajući, a verujući da ima podršku austrijskog cara, Branković je radio na organizovanju ustanka, a posle neuspele akcije se povukao u manastir Tisman. Što se Branković više angažovao na podizanju ustanka, sve je više ulivao strah austrijskim vlastima. Stoga ga je trebalo učiniti bezopasnim i ukloniti, pa je tako princ Badenski, po nalogu cara Leopolda I, pozvao grofa Brankovića u Kladovo, u austrijski vojni stan. Grofa Brankovića su prevarom namamili da dođe i odmah ga je tu uhapsio princ 29. oktobra 1689. godine, a odatle sproveo u Beč. U memoarskom delu svojih Hronika, u V knjizi, Đorđe Branković opširno opisuje hapšenje u Kladovu i sve što je potom sledilo.

Zatočenje

Glavni članak: Katolička propaganda u srpskim zemljama

Od jeseni 1689. pa do smrti, grof Đorđe Branković je bio u zatočenju, u Beču, najpre u internatu a potom u gostionici Andrije Donera kod „Zlatnog medveda“, a 1703. je prebačen u Heb. U početku je bio smešten kod konzula Rajhla, a od 1704. u kući senatora Đorđa Minetija.

U toku boravka u Beču održavao je veze sa srpskim glavarima Isaijom Đakovićem, patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, Jovanom Monastirlijom i drugima. Pomagao im je u sastavljanju zahteva austrijskim vlastima i imao važnu ulogu u srpsko-habzburškim pregovorima u vreme seobe Srba 1690. Pod njegovim uticajem su, bez sumnje, Srbi kasnije (1694) tražili i zasebnu teritoriju, a ne samo versku autonomiju. Budući u zatočenju, Đorđe Branković je vremenom stekao oreol mučenika koji se brine za srpski narod, i to koliko zbog udela u srpsko-habzburškim pregovorima toliko i zbog slave koju su o njemu širili srpski glavari. Tako su 2. aprila 1691. na saboru u Budimu narodne starešine izabrale Đorđa Brankovića za narodnog vođu. Srbi su bili spremni da sa ćesarovcima ratuju protiv Turaka pod komandom svojih starešina. Kako Branković nije bio na slobodi, a nije bilo ni izgleda da se njegovo pitanje reši, Jovan Monastirlija, Komoranac, izabran je za njegovog zamenika.

Portret grofa Brankovića, nepoznati autor

grob u Krušedolu

Godine provedene u Beču, svejedno što je bio pod nadzorom austrijskih vlasti, bile su presudne za Đorđa Brankovića, jer je upravo u tom periodu uspostavio bliske veze sa srpskim starešinama i bolje se upoznao sa teškoćama u kojima su se našli Srbi u vreme Velike seobe. U knjizi Hronika Branković piše o tim događajima i susretima sa patrijarhom Arsenijem III i srpskim poslanicima. On s poštovanjem govori o patrijarhu kao poglavaru srpske crkve, ali osuđuje njegovu želju za svetovnom vlašću, jer smatra da ona pripada njemu kao potomku srpskih despota. Đorđe Branković i patrijarh Arsenije III Čarnojević bili su poreklom iz različitih sredina, imali su različito vaspitanje i drugačiji životni put, ali su se našli u situaciji da moraju prihvatiti jedan drugog. Branković je u Hronikama vrlo pohvalno pisao o Isaiji Đakoviću i Jovanu Monastirliji, jer su mu oni bili bliži, a i odnos je bio drugačiji. U tim prelomnim vremenima za sudbinu srpskog naroda, krajem 17. veka, ove dve ličnosti su se našle zajedno, a posle smrti su sahranjeni u istom manastiru Krušedolu. Patrijarh Arsenije je umro 1706, dakle nekoliko godina pre Đorđa Brankovića (Branković je umro 19. decembra 1711). Mnogo kasnije, 1743. godine, pukovnik Atanasije Rašković je preneo Brankovića iz Heba preko Češke, Austrije i Ugarske u Karlovce i u Krušedol.

Istoriografsko delo

Za vreme boravka u Beču i Hebu, na razmeđi 17. i 18. veka, Đorđe Branković je pisao svoj voluminozni istoriografski spis Hronike (Slavenosrpske hronike) u pet knjiga (2681 stranica). Njegovo delo čini prelaz od srednjovekovnog shvatanja istorije ka modernom. Kao istoričar, Branković je bio podjednako zainteresovan za događaje i ličnosti iz istorije svih naroda jugoistočne Evrope, za istoriju srpsku, ali i ugarsku, vlašku, poljsku i moldavsku. Stoga je koristio i vrlo veliki broj domaćih i stranih izvora, srpske rodoslove i letopise, arhiepiskopa Danila i Danilovog nastavljača, Grigorija Camblaka, monaha Isaiju, Dukljanina, Orbina, Lucijusa, Kromera, vizantijske istoričare, Hankeovu Hresšomaniju, vlašku hroniku, Bonfinija, Ištvanfija i druge. Pre nego što je počeo da piše Hronike, Đorđe Branković je sastavio kratku hroniku na rumunskom jeziku, Hroniku Slovena Ilirika, Gornje Mezije i Donje Mezije, koju je pisao u Bukureštu, u periodu od 1684. do 1688, pre nego što je počela njegova živa i bogata politička aktivnost. Branković je u Bukurešt došao u jesen 1680. godine i u toku svog desetogodišnjeg boravka kretao se u krugu najuglednijih ličnosti, kneza Šerbana Kantakuzina, Konstantina Brankovana, stolnika Konstantina Kantakuzina, kao i drugih učenih ljudi u Vlaškoj.

Đorđe Branković je u Bukureštu počeo da sakuplja i sređuje građu za svoje Hronike jer je, pre svega, bio podstaknut željom da dokaže svoje despotsko poreklo. Čitao je i proučavao srpske letopise i hronike, pa je tako vremenom njegovo interesovanje za istoriju toliko poraslo da je i sam počeo da piše. Svoj istoriografski spis je sastavljao po šablonu srednjovekovnih hronika. Obe Brankovićeve hronike, i rumunska i srpskoslovenska, imaju istu strukturu, opisuju iste događaje i imaju isti hronološki redosled. Hronika Slovena Ilirika... je mnogo kraća (44 stranice), dok su Hronike daleko obimnije (2681 stanica). O događajima i ličnostima iz srpske istorije Đorđe Branković piše u III delu rumunske hronike; istoriju Nemanjića počinje da izlaže u III knjizi Hronika. U rumunskoj hronici o događajima i ličnostima iz srpske istorije Branković je pisao kratko. Najčešće su to beleške preuzete iz letopisa i odnose se na najvažnije događaje iz života pojedinih istorijskih ličnosti. U vreme kada je pisao rumunsku hroniku, njegovo poznavanje srpske istorije je bilo skromno i nepotpuno. Hronika Slovena Ilirika, Gornje Mezije i Donje Mezije svedoči o postepenom upoznavanju srpske istorije. Glavne izvore za srpsku i ugarsku istoriju npr. Mavra Orbina, Antonija Bonfinija i Nikolu Ištvanfija, Branković će imati tek u Beču i tek tada će se na njih oslanjati i pozivati. Zbog toga je izučavanje rumunske hronike i poređenje sa Slavenosrpskim hronikama važno za genezu Brankovićevog životnog dela. U Bukureštu je Branković koristio biblioteku stolnika Konstantina Kantakuzina i Konstantina Brankovana, pa se i o srpskoj istoriji mogao obavestiti onoliko koliko je u tim bibliotekama mogao naći odgovarajuće literature. Njegova znatiželja i potreba da o svemu, pa i o srpskoj istoriji, piše opširnije i obaveštenije, upućivali su ga na traganje za novim i drugim izvorima. Susreti sa srpskim starešinama u Beču takođe su mogli motivisati grofa Brankovića da sa još više žara i interesovanja pristupi pisanju Hronika.

Podstaknut idejom da dokaže svoje despotsko poreklo i vezu sa kanonizovanom lozom sremskih Brankovića, grof Đorđe Branković je svojim voluminoznim spisom, „Slavenosrpskim hronikama“, ostvario nešto mnogo važnije i značajnije. Izlažući srpsku istoriju od Nemanjića do potonjih sremskih Brankovića, on je dokazao legitimitet srpskog naroda. Tako su upravo Hronike svedočile da su Srbi, koji su sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem stigli Velikom seobom 1690. u panonske predele, narod koji je imao slavnu prošlost, svoje kraljeve i careve, svoju slavnu dinastiju Nemanjića, samostalnu crkvu i svetitelje, bogato i živo predanje. To je bio narod sa čuvenom prošlošću, a ne pleme bez korena. Tako je Branković svojim delima mogao podsticati kod Srba svest o njihovoj vrednosti. Jedinstvena i potpuno izuzetna i neobična ličnost grofa Đorđa Brankovića, ponekad je u nauci obezvređivana.

Literatura

• Veselinović, Rajko (1993). „Srbi u Velikom ratu 1683-1699”. Istorija srpskog naroda. knj. 3, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 491—574. 
• Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini od najstarijih vremena do osnivanja potisko-pomoriške granice (1703). Novi Sad: Matica srpska. 
• Popović, Dušan J. (1957). Srbi u Vojvodini. Knj. 1: Od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699. Novi Sad: Matica srpska. 
• Popović, Dušan J. (1959). Srbi u Vojvodini. Knj. 2: Od Karlovačkog mira 1699 do Temišvarskog sabora 1790. Novi Sad: Matica srpska. 
• Radonić, Jovan (1911). Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Beograd: Srpska kraljevska akademija. 
• Radonić, Jovan (1929). Đorđe Branković despot Ilirika. Beograd: Vreme. 
• Radonić, Jovan (1955). Đurađ II Branković despot Ilirika. Cetinje: Istorijski institut. 
• Ređep, Jelka (1991). Grof Đorđe Branković i usmeno predanje. Novi Sad: Prometej. 
• Ređep, Jelka (2004). Geneza Hronika grofa Đorđa Brankovića. Novi Sad: Prometej. 
• Ruvarac, Ilarion (1896). Odlomci o grofu Đorđu Brankoviću i Arseniju Crnojeviću patrijarhu. Beograd: Srpska Kraljevska Akademija. 

Spoljašnje veze

• Bogdanović, B (3. 1. 2010). „Sablja za nesuđenog kralja”. Politika Magazin. 
• Milan Čuljak: Srpski grofovi Brankovići, Zbornik Matice srpske za istoriju, 1998, broj 57, str. 7-46