Budizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ki manastir na Himalajima.
Mapa koja pokazuje tri najveće budističke tradicije.

Budizam (sanskrt: Buddha Śãsana - Budino učenje) je filozofija i neteistička religija [1][2] nastala na severou Indije u 6. veku p. n. e.

Osnivač budizma je Sidarta Gautama, po čijoj duhovnoj tituli, Buda (budni), je učenje dobilo ime. Cilj Budinog učenja je probuđenje, odnosno oslobođenje uma napuštanjem mržnje, žeđi i neznanja, i dostizanje nirvane, stanja najveće sreće i okončanja patnje. Trening kojim se ovo postiže je plemeniti osmostruki put. Neki zapravo smatraju indijskog cara Ašoku utemeljiteljem budizma kao religije, par vekova nakon Bude koji je utemeljio filozofiju.[3]

Budizam se tokom 45 godina Budinog podučavanja i vekovima posle njegove smrti proširio indijskim podkontinentom, a potom i centralnom, južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom. Iako se budizam često doživljava kao apolitična religija, oduvek je vršio znatan politički uticaj na države u kojima je prisutan.[4] Često se navodi da istorija budizma, za razliku od drugih religija, ne poznaje pogrome, inkvizicije, religijske ratove, lov na jeretike i spaljivanje ljudi i knjiga u ime odbrane dogme.[5] Početkom 20. veka budizam stiže u Evropu i Ameriku.

Budista najviše ima (približno u milionima) u: Kini (uključujući Tibet) (102), Japanu (89,5), Tajlandu (55,5), Vijetnamu (49,7), Mjanmaru (41,6), Sri Lanki (12,5), Južnoj Koreji (10,9), Tajvanu (9,2), Kambodži (9,1) i Indiji (7).[6] Procenjuje se da u svetu ima između 350 [7] i 500 miliona budista,[8] što budizam čini jednom od velikih svetskih religija. U nekim zemljama jugoistočne Azije, budizam je i danas državna vera.[4]

Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: teravada, mahajana i vađrajana. Procenjuje se da od celokupne populacije od 324 miliona budista sledbenici mahajane čine 56 procenata, teravade 38 procenata, a tantričkog, odnosno tibetanskog budizma 6 procenata.[9]

Istorija[uredi]

Osnivanje[uredi]

Glavni članak: Sidarta Gautama
Sidarta Gautama, osnivač budizma.

Sidarta Gautama (oko 566. p. n. e. do 486. p. n. e.) je bio mudrac[10] i putujući učitelj koji je živeo na području današnje severne Indije i Nepala. U budističkim žitijima, Buda postaje mitski prototip "božanskog čoveka" u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijama.[11]

Sidarta Gautama je rođen oko 560. p. n. e. u maloj republici Sakja,[12] u današnjem Nepalu, u vreme kada je to područje bilo jedno od središta intelektualne i duhovne delatnosti. Sidartin otac je bio član saveta republike Šakja, a on je sebe opisivao kao kšatriju, člana vladajuće kaste.[12] Međutim, on je napustio palatu i postao prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela.[11] Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, počeo je da propoveda umerenost kao srednji put. Nakon probuđenja, prvo je otišao u Varanasi, da bi onoj petorici prosjaka s kojima je živeo tokom šest godina asketskog života, u Jelenjem parku održao svoju prvu besedu o četiri plemenite istine; ona je postala poznata kao „Beseda o pokretanju točka darme“. Saslušavši ga i poverovavši mu, postali su njegovi prvi sledbenici. Posle prve propovedi, zajednica obraćenih spektakularno je rasla, privlačeći sveštenike, kraljeve i askete. Narednih 45 godina Buda je propovedao po severoistočnoj Indiji. Indijski budizam, zajedno sa drugim rastućim asketskim pokretima, bio je izazov samodopadljivom i stratifikovanom induskom društvu.[11]

Posle Budine smrti, njegov je naslednik postao Mahakašjapa, a ne verni učenik i sekretar Ananda koji, obzirom da je dvadeset godina bio u direktnoj službi Probuđenog, nije imao slobodnog vremena da usavrši meditaciju da bi postao arhat.[11] Kada je Mahakašjapa pozvao arhate na Sabor monaha u Rađagahi, Ananda nije u to bio uključen.[11] Ananda se pojavio na Saboru, recitujući izreke (sutre) dok je drugi učenik, Upali, dolazećim generacijama preneo pravila discipline (vinaja) koja je naučio od Bude.[11]

Raskoli u ranom budizmu[uredi]

Do prve velike šizme došlo je nakon drugog budističkog sabora, u 4. veku p. n. e., 100 godina nakon Budine smrti. Podela je nastala oko pogrešivosti arhata: da li je on iznad sagrešenja ili je i dalje pogrešiv? „Velika" tradicija je zastupala pogrešivost arhata, dok je „manja", konzervativnija tradicija smatrala da je arhat savršen. Koplja su se lomila oko pet pitanja: da li je arhat i dalje subjekt iskušenja u snovima, da li još ima talog neznanja, da li ima sumnji u pogledu učenja, da li mu je potrebna pomoć u traganju za istinom i da li može dosegnuti do konačne istine uzvikom „aha!" Dve strane su bile voljne da se usaglase oko četiri od pet tačaka, ali zajednica se raspala zbog delikatnog pitanja noćnih arhatovih polucija. Većina samge (kasnije mahasanghika) je držala poziciju da su arhata i dalje boginje mogle da zavedu u snu, dok su „stari" (sthaviras, kasnije staviravada) imali suprotno stanovište.[11]

Raspad monaške zajednice na dve glavne grupe je, kroz dalje rascepe, dovelo do složenog sistema budističkih sekti.[11]

Dalji raskol desio se među staviravadinima u vezi sa konceptom „osobe" (pudgala) i njenog odnosa prema pet gomila koji čine ljudsko biće. Ortodoksni staviravadini su smatrali da je osoba lingvistička konvencija bez ikakve realnosti, dok su pristalice Vatsiputre (vatasimutrije) tvrdili da je osoba niti identična niti odvojena od sastojaka, već kvintesencija koja se seli iz tela u telo. Kritičari Vatsiputre su tvrdili da on ponovo uvodi stari bramanski koncept atmana kojeg se Buda odrekao.[11]

Pedeset godina kasnije, došlo je do podele unutar velike zajednice (mahasangike) na ekavjavaharike, koji su verovali da je um po svojoj prirodi iznad bilo kakvog skrnavljenja, i gokulike koji su verovali da pet sastojaka ličnosti treba da budu nula.

Moguće je da je poslednji edikt cara Ašoke (237. p. n. e), koji je stao na stranu staviravadina, ciljao na izbacivanje iz zajednice starih grupe monaha koji su formirali jezgro jedne od najvažnijih hinajana sekti, sarvastivade (od sarvam asti, „sve jeste"). U doktrini sarvastivade, sve darme, ili fenomeni, bilo u prošlosti ili budućnosti, stvarno postoje. Nasuprot ljima, ortodoksni stari smatrali su i prošlost i budućnost za nepostojeće. Porast broja kontradiktornih abidarmi (komentara sutri), doveo je do brojnih novih hinajana sekti u ranom budizmu. Čuveni teravadini koji su se skrasili u Šri Lanki negde oko sredine 3. veka p. n. e, i čije je ime pali verzija sanskritske staviravade, bili su grana vibhađavade.[11]

Između 100. i 250. godine, pojavio se novi oblik budizma koji se usavršavao kao sredstvo oslobođenja, superiornije od ranijih. Sebe je proglasio mahajanom, velikim vozilom, ostavljajući budizmu iz prošlosti naziv hinajana, ili manje vozilo. Proces kojim je mahajana budizam zaživeo nije u potpunosti poznat, ali period tranzicije oko 100. godine proizveo je mnogo važnih tekstova.[11] Budizam je završio uspostavljanjem dihotomije između „siromašne" i „bogate" tradicije. Prva je naglašavala ljudsku dimenziju osnivača, druga njegovu božansku dimenziju.[11]

Već oko 7. veka, mahajana budizam izgubio je svoju vitalnost. U to vreme se javlja tantrički budizam, nazvan vađrajana, ili dijamantsko vozilo. Tantrizam je stigao u Kinu već u 716. godini.[11]

Širenje budizma[uredi]

Indijski car Ašoka (3. vek p. n. e), prešao je u budizam i slao je misije u Baktriju, Sogdijanu i Šri Lanku. Uspeh ove poslednje bio je zapanjujući, jer su Sinhalezi do dana današnjeg ostali budisti.[11] Iz Bengala i Šri Lanke, budizam je osvojio Indokinu i indonežanska ostrva (1. vek). Preko Kašmira i istočnog Irana, budizam je propagiran u Srednjoj Aziji i u Kini (1. vek), u Koreji i u Japanu (552. ili 538. godina). U 7. veku, budizam je pustio korenje u Tibetu.[11]

Mahajana i vađrajana oblici budizma su učeni u indijskim univerzitetskim centrima, od kojih su najvažniji bili Nalanda i Vikramasila.[11] Uništenjem tih centara 1197. i 1203. od strane muslimanskih osvajača, budizam je praktično nestao iz Indije. Teško je objasniti njegovo povlačenje pred islamom, kada su hinduizam i đainizam nastavili da postoje. Pa, ipak, na isti način na koji je budizam pretrpeo jaki uticaj hinduizma, tako će hinduizam asimilirati veliki broj budističkih ideja i vežbi.[11]

Savremeni period[uredi]

U 20. veku, budizam je igrao značajnu ulogu u političkom životu zemalja naseljenih budistima, bilo da se radi o teravada, mahajane, lamaizmu ili zen-budizmu.[4] Tokom rata u Koreji (1950—1953), mnogi manastiri su spaljeni, ali se na jugu pojavio snažan svetovni pokret, otvoreni su univerziteti okrenuti proučavanju budizma i programi zen meditacije u centrima kao što su manastir Haein.[13]

Posebno važan primer borbenog budizma jeste Vijetnam posle povlačenja francuskih kolonizatora.[4] General Ngo Din Dijem, koji je prihvatio rimokatolicizam, je srušen s vlasti od strane koalicije u kojoj je važno mesto imala budistička sanga.[4] Dijem je pokušao da vrši rimokatoličku evangelizaciju Južnog Vijetnama i prvi protivnik koji mu se suprotstavio, kao čuvar suštine vijetnamizma, bio je budizam, koji je branio Vijetnam od rimokatolicizma sa juga i komunizma sa severa.[4] Pokret za ujedinjenje budizma i aktivan budistički mirovni pokret tokom Vijetnamskog rata imali su podršku od vijetnamskog tjena.[13]

Budizam pod komunističkim režimima u Kini, Severnoj Koreji i Vijetnamu karakteriše gušenje monaškog života i brzo posvetovljenje sveštenstva.[13]

Poslednjih decenija 20. veka, budizam je ispoljio napor u cilju obnove i priznanja, predstavljajući se kao religija primerena dobu nauke. Obnova ističe svetovnjačke pokrete, panbudističke ekumenske organizacije i širenje među zapadnim narodima. Težnja za sintezom s nebudističkim religijskim elementima, svojstvena budizmu u prethodnim vekovima, nastavljena je u popularnim sinkretičkim pokretima, naročito u Vijetnamu, Koreji i Japanu.[13]

Početkom 21. veka u Mjanmaru, gde budizam ima izrazito konzervativnu ulogu, mnogi budisti agituju protiv ravnopravnosti žena i muslimanske manjine i zalažu se za donošenje zakona o zaštiti rase i religije.[14]

Osnovni pojmovi i principi budizma[uredi]

Statua Bude u Kamakuri, Japan

Četiri plemenite istine[uredi]

Glavni članak: Četiri plemenite istine

Četiri plemenite istine predstavljaju fundamentalni koncept budizma. Upravo njihovim uviđanjem Šakjamuni Buda (kako se često naziva istorijski buda, Sidarta Gautama) je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već, pre svega, na intuitivnom nivou, tzv. direktnim uvidom, predstavljaju suštinu budističkog učenja i prakse. Smatra se da je upravo ovo bila tema prve propovedi koju je Buda održao nakon što je doživeo probuđenje.

Četiri plemenite istine su:

  1. Plemenita istina o patnji (pali: duka) — postoji patnja u životu svih bića
  2. Plemenita istina o nastanku patnje (pali: samudaja) — postoji uzrok patnje, a to su vezanost i želja (pali: tanha - želja, žeđ) koji nastaju iz neznanja (avidja)
  3. Plemenita istina o prestanku patnje (pali: niroda) — postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i želje
  4. Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje (sanskrit: marga, pali: maga) — postoji način da se eliminišu vezanost i želja, a to je osmostruki plemeniti put

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

  1. postoji bolest (postavljanje dijagnoze)
  2. postoji uzrok bolesti (analiza faktora koji do bolesti dovode)
  3. postoji način da se bolest izleči (konstatovanje prognoze i postojanja ili nepostojanja načina za otklanjanje uzroka bolesti)
  4. propisivanje leka odnosno načina da se bolest izleči

Ovakav pristup problemu predstavlja jednu od ključnih karakteristika u diskusiji budizma u odnosu na druge religije. Naime, ovime se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom u ono što se izlaže. U svakoj od četiri plemenite istine se referiše na pojave i pojmove koji su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti predmeta rasprave. Štaviše, u budističkim spisima Buda upravo insistira na ovakvom, empirijskom, pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Treba, međutim, istaći da bi bilo pogrešno reći da vera nema nikakvu ulogu u budizmu. Naprotiv, termin šrada (pali: sada) je bitan konstituent budističkog učenja. Ovaj termin se približno prevodi kao vera, mada on obuhvata samopouzdanje, upornost, skromnost i istrajan napor. Iako se Buda protivi slepom verovanju baziranom na autoritetu, tradiciji i sl. ostaje potreba za određenom dozom vere u budističko učenje. U principu, srada je rezultat dubokog promišljanja i akumuliranog iskustva.

U kontekstu četiri plemenite istine ovo se pre svega odnosi na četvrtu — poverenje u to da osmostruki plemeniti put zaista vodi ka uništenju vezanosti i želje. Jedini dokaz delotvornosti osmostrukog plemenitog puta i budističkog učenja u celini je dostizanje nirvane od strane Šakjamuni Bude i, kasnije, arhata (pali: arahat ili arahantonaj koji je vredan; osoba koja je dostigla probuđenje i nirvanu ali ne samostalno, kao što je slučaj sa budama, već sledeći budino učenje). No, pošto ne postoji način da se objektivno i direktno proveri da li su ove osobe zaista postigle oslobođenje od patnje ostaje nam da tu mogućnost prihvatimo kao istinitu na osnovu poverenja. Iako se u različitim budističkim školama stepen i objekti vere, odnosno poverenja, razlikuju, možemo reći da je vera u istinitost osmostrukog plemenitog puta zajednička svim školama. Na taj način vera u budizmu igra ulogu pokretača osobe na putu dostizanja probuđenja i nirvane.

Plemeniti osmostruki put[uredi]

Glavni članak: Plemeniti osmostruki put

Plemeniti osmostruki put (pali: Ariyo aṭṭhaṅgiko maggo; sanskrit: Ārya 'ṣṭāṅga mārgaḥ) jeste prema učenju Gotame Bude put koji vodi do prestanka patnje (dukkha) u čovekovom životu. U suštini praktičan vodič za življenje, zasnovan na etičkoj i meditativnoj disciplini, plemeniti osmostruki put je četvrti član grupe od četiri plemenite istine, koje su oblikovale i pokretale razvoj kasnije budističke tradicije.

Čaukandi stupa u Parku jelena (Sarnat, Indija), gde je Šakjamuni Buda održao prvu propoved o četiri plemenite istine

Kao što samo ime govori, postoji osam elemenata plemenitog osmostrukog puta i oni su podeljeni u tri osnovne kategorije:

  • mudrost (sanskrit: prajñā, pali: paññā)
1. ispravno razumevanje
2. ispravna namera
  • moralno ponašanje (sanskrit: śīla, pali: sīla)
3. ispravan govor
4. ispravno delovanje
5. ispravno življenje
  • usavršavanje uma (sanskrit i pali: samādhi)
6. ispravan napor
7. ispravna sabranost
8. ispravna koncentracija

U svakom od ovih delova plemenitog osmostrukog puta reč „ispravan“ jeste prevod reči samyañc (sanskrit) ili sammā (pali), koja označava potpunost, skladnost, a isto tako nosi u sebi značenje „savršeno“ ili „idealno“.

Iako su delovi puta numerisani, to ne znači da su oni linearna serija koraka koje neko mora jedan po jedan da načini kako bi napredovao ka prosvetljenju; umesto toga, njih bi trebalo razvijati više ili manje simultano, onoliko koliko to dopuštaju individualne sposobnosti, jer napredak u jednom pravcu olakšava razvoj i drugih kvaliteta, tako da se oni međusobno dopunjuju i potpomažu.

U budstičkoj simbolici plemeniti osmostruki put se često predstavlja Točkom darme (sanskrit: dharmacakra, pali: dhammacakka), čijih osam paoka predstavljaju osam elemenata puta.

Budistička praksa[uredi]

Tri utočišta[uredi]

Glavni članak: Tri dragulja

Tri dragulja (sanskrit: त्रिरत्न tri-ratna, páli: तिरतन tiratana) su tri glavna obeležja budizma, odnosno tri stvari u kojima svaki budista može naći utočište[15]. Stoga su poznate i kao tri utočišta. To su:

Pet pravila morala[uredi]

  • Ne ubijaj i ne povređuj druga živa bića,
  • Ne kradi,
  • Ne zloupotrebljavaj seksualna zadovoljstva
  • Ne zloupotrebljavaj govor
  • Ne konzumiraj alkohol, drogu i druge supstance koje pomućuju svest.

Meditacija[uredi]

Glavni članak: Budistička meditacija

Budistička meditacija predstavlja niz tehnika kojima se razvijaju svesnost, koncentracija, mirnoća i uvid[15]. Budisti upražnjavaju meditaciju kao deo puta prema prosvetljenju i nirvani (vidi: plemeniti osmostruki put).

Po budističkom shvatanju, meditacija predstavija delatnost u kojoj čovek nastoji da prevaziđe diskurzivno razmišljanje, da uništi ili spreči nepovoljna duševna stanja, te začne ili utvrdi povoljna duševna stanja.[1] Suština budističke meditacije je u sabranosti pažnje i svesnosti, pažljivosti i posmatranju.

Grane i škole budizma[uredi]

Drevna statua Bude iz Aukane, Šri Lanka.

Dve su osnovne struje u budizmu, teravada i mahajana.[9] Obe su nastale na osnovu ranijih tradicija, tako da je sasvim teško preciznije datirati njihov nastanak. Ranije se smatralo da je prva škola zasnovana na kanonskim tekstovima koji prilično verno odražavaju izvorno Budino učenje, dok je druga izvedena iz mnogo kasnijeg materijala. Danas nauka smatra da to nije tačno.[9] Vađrajana budizam se ponekad smatra trećom grupom, dok ga neki smatraju tek delom mahajana tradicije.[9]

Mahajana se razvila kao grupa škola koje se mogu razvrstati u dve glavne kulturne i lingvističke kategorije: tibeto-mongolska i sino-japanska. Teravada budizam je bio konzistentniji; proširio se bez značajnijih promena iz Indije na Šri Lanku, a odatle na jugoistok Azije.[9]

Hinajana[uredi]

Glavni članak: Hinajana

Theravada[uredi]

Glavni članak: Theravada

Theravada je bila jedna od osamnaest škola u kojima se razvila hinajana, a održala se do današnjih dana. Theravada je najstarija postojeća budistička škola, i kroz mnogo vekova bila je dominantna religija na Sri Lanki (70 % populacije) i kontinentalnim delovima Jugoistočne Azije (Kambodža, Laos, Mjanmar, Tajland). Takođe se praktikuje, ali u manjem obimu među manjinama, u oblastima jugoistične Kine, Vijetnama, Bangladeša, Malezije i Indonezije. Od skora je popularna u Singapuru i Australiji.

Danas theravada budista ima oko 100 miliona širom sveta, i u prošlim decenijama theravada počinje da „pušta korene“ na Zapadu.

Mahajana[uredi]

Glavni članak: Mahajana

Usled doktrinarnih razlika, kao i kritika na račun opadanja duhovnih merila tradicionalista, u okviru budizma ponikao je novi pravac, prozvan mahajana ("veliko vozilo“ ka spasenju). Starija škola prozvana je hinajana, ili „malo vozilo“. Mahajana je veći naglasak pridavala vrlini saosećajnosti, i idealu Bodisatve, kao spasitelja, umesto arhata, koga je naglašavala stara škola. Jednu od odlika Mahajane predstavljala je i upotreba sanskrita, univerzalnog jezika indijskih učenjaka.

Mahajanska škola se proširila na severozapad Indije u područje koje je bilo pod uticajem helenističke kulture. Takođe se proširila i na sever, u srednju Aziju, u 1. veku, a odatle u 2. veku dalje u Kinu. Preko Manijevog učenja je ovaj oblik budizma izvršio uticaj na hrišćanstvo, a posebno na njegove gnostičke struje[15].

Čan/Zen[uredi]

Glavni članak: Zen
Japanski monah prosi hranu.

Zen (japanski: zen, kineski: č'an, sanskrit: dhjana – meditacija [16]) je škola mahajana budizma u kojoj se naglašava upražnjavanje darme i iskustvene mudrosti, radi postizanja probuđenja. Sledstveno tome, u drugom planu su teoretsko znanje i proučavanje spisa[15].

Čista zemlja[uredi]

Glavni članak: Čista zemlja

Vađrajana[uredi]

Glavni članak: Vađrajana

Vađrajana ("dijamantsko vozilo") ili tantrički budizam je ogranak budizma koji se pojavio u Indiji u 6. i 7. veku. Razvijao se pod uticajem hinduizma, što se ogleda u služenju božanstvima i upotrebi složenih rituala[15]. U 11. veku je vađrajana postala sasvim ustaljena na Tibetu, gde je prolazila kroz dalji razvoj.

Tibetanski budizam[uredi]

Glavni članak: Tibetanski budizam
Gendun Drup, prvi Dalaj Lama.

Tibetanski budizam (poznat i kao lamaizam) je poseban oblik budističkog učenja, karakterističan za Tibet i područje Himalaja, uključujući i Nepal, Butan, severnu Indiju, Mongoliju, severoistočnu Kinu i Rusiju (Kalmikija, Burjatija i Tuva). Uključuje učenja tri velika „vozila“ budizma: hinajanu, mahajanu i vađrajanu, kao i elemente tibetanske prebudističke religije u vidu lokalnih božanstava primljenih u budistički panteon[15].

Nakon što je Narodna Republika Kina okupirala Tibet 1950-ih godina, tibetanske izbeglice i dijaspora su proširile uticaj tibetanskog budizma i u mnoge zapadne zemlje. Od 1959. godine je Dalaj-lama živeo u izgnanstvu, da bi se nedavno vratio na Tibet.

Šingon[uredi]

Budistički spisi[uredi]

Tripitaka[uredi]

Glavni članak: Pali kanon

Pali kanon je zbirka spisa theravada budizma, koji su sačuvani na pali jeziku. Kanonska književnost na pali jeziku sastoji se od „tri košare“, zbog čega se takođe naziva tipitaka (sanskrit: tripitaka). Tipitaka uključuje tri zbirke:

  • Vinaja-pitaka (o „sklopovima pojavnog sveta"), pravila monaške discipline
  • Suta-pitaka, koja se najčešće pripisuje Budi
  • Abhidhama-pitaka ("o pojavama"), sistematizacija filozofskih pojmova.

Mahajanske sutre[uredi]

Glavni članak: Mahajanske sutre

Tibetanski kanon[uredi]

Glavni članak: Tibetanski kanon

Tibetanski budistički kanon predstavlja opus svetih spisa koje priznaju razne škole tibetanskog budizma. Podeljen je na dva dela:

  • Kanđur ("Prevedena reč"), koji je sadržao dela pripisivana Budi Sakjamuniju, drugim transcendentnim budama i tantričkim božanstvima koja se identifikuju kao bude;
  • Tanđur ("Prevedene rasprave"), koja sadrže prevedene spise indijskih učenjaka i učitelja.

Literatura[uredi]

  • Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša. 
  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Filozofijski rečnik. Zagreb: Matica Hrvatska. 1984. 
  • Veljačić, Čedomil (1990). Budizam. Beograd: KTRZ OPUS. 
  • Njanatiloka, Bhikhu (1996). Budistički rečnik. Beograd: Pešić i sinovi. 
  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
  • Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 
  • Lopez, Donald S. (2001), The Story of Buddhism, HarperCollins 
  • Baroni, Helen J. (2002), The Illustrated Encyclopedia of Zen Buddhism, Rosen 
  • Јевтић, Мирољуб (2002). Религија и политика: увод у политикологију религије. Београд: Институт за политичке студије. 
  • Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  • Dhammika, Šravasti (2009). Budizam od A do Ž. Beograd: Srednji put. 
  • Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd. ISBN 978-86-89385-01-4. 

Референце[uredi]

  1. "Buddhism". (2009). In Encyclopædia Britannica. Retrieved November 26, 2009, from Encyclopædia Britannica Online Library Edition
  2. Lopez (2001). стр. 239.
  3. Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Јевтић (2002). стр. 345-351.
  5. Kovačević (2014). стр. 22.
  6. Adherents.com: Buddhism
  7. Major Religions Ranked by Size
  8. Alexander Wynne, St John’s College, (2003). стр. 22., Приступљено 25. 4. 2013.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. pp. 80-84
  10. Baroni (2002). стр. 230.
  11. 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 11,10 11,11 11,12 11,13 11,14 11,15 11,16 Елијаде (1996). стр. 40-59.
  12. 12,0 12,1 Kovačević (2014). стр. 47.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 zen, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  14. Radikalni budistički svećenici u Mijanmaru sve moćniji - traže zakon o "Zaštiti Rase i Religije", sprema li se novi progon muslimanske manjine?
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  16. Sanskrit — languages

Види још[uredi]

Спољашње везе[uredi]

Више информација на тему
Будизам
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Актуелности на Викивестима