Budizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ki manastir na Himalajima.
Mapa koja pokazuje tri najveće budističke tradicije.

Budizam (sanskrt: Buddha Śãsana - Budino učenje) je filozofija i transteistička[1] religija nastala u severoistočnoj Indiji u 6. veku pne. Osnivač budizma je Sidarta Gautama, po čijoj duhovnoj tituli, Buda (budni), je ovo učenje i dobilo ime.

Cilj budizma je dostizanje probuđenja (bodi). Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine koja se krije iza pojavne strane fenomena, napuštanje i prevazilaženje gneva, želje i neznanja, te dostizanje oslobođenja od svekolike patnje, odnosno stanja blaženstva i unutrašnjeg mira, nirvane (gašenja), a time i prekidanja ciklusa preporođenja (samsara). Način za dostizanje probuđenja Buda je izložio u osmostrukom plemenitom putu.

Budizam se tokom 45 godina Budinog podučavanja i u prvih nekoliko vekova posle njegove smrti brzo proširio indijskim podkontinentom, a potom i centralnom, južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom. Početkom dvadesetog veka budizam stiže u Evropu i Ameriku.

Zemlje sa najviše budista (približne brojke u milionima) su Kina (102), Japan (89,5), Tajland (55,5), Vijetnam (49,7), Mjanmar (41,6), Sri Lanka (12,5), Južna Koreja (10,9), Tajvan (9,2), Kambodža (9,1) i Indija (7) [2]. Procenjuje se da u svetu trenutno postoji od 230 do 500, sa najpouzdanijom procenom na oko 350 miliona budista[3], što budizam čini jednom od velikih svetskih religija.

Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: teravada, mahajana i vađrajana. Procenjuje se da od celokupne populacije od 324 miliona budista, 38 procenata su teravadini, sledbenici mahajane čine 56 procenata, a tantričkog, odnosno tibetanskog budizma 6 procenata.[4]

Osnovni pojmovi i principi budizma[uredi]

Statua Bude u Kamakuri, Japan

Četiri plemenite istine[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Četiri plemenite istine.

Četiri plemenite istine predstavljaju fundamentalni koncept budizma. Upravo njihovim uviđanjem Šakjamuni Buda (kako se često naziva istorijski buda, Sidarta Gautama) je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već, pre svega, na intuitivnom nivou, tzv. direktnim uvidom, predstavljaju suštinu budističkog učenja i prakse. Smatra se da je upravo ovo bila tema prve propovedi koju je Buda održao nakon što je doživeo probuđenje.

Četiri plemenite istine su:

  1. Plemenita istina o patnji (pali: duka) — postoji patnja u životu svih bića
  2. Plemenita istina o nastanku patnje (pali: samudaja) — postoji uzrok patnje, a to su vezanost i želja (pali: tanha - želja, žeđ) koji nastaju iz neznanja (avidja)
  3. Plemenita istina o prestanku patnje (pali: niroda) — postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i želje
  4. Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje (sanskrit: marga, pali: maga) — postoji način da se eliminišu vezanost i želja, a to je osmostruki plemeniti put

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

  1. postoji bolest (postavljanje dijagnoze)
  2. postoji uzrok bolesti (analiza faktora koji do bolesti dovode)
  3. postoji način da se bolest izleči (konstatovanje prognoze i postojanja ili nepostojanja načina za otklanjanje uzroka bolesti)
  4. propisivanje leka odnosno načina da se bolest izleči

Ovakav pristup problemu predstavlja jednu od ključnih karakteristika u diskusiji budizma u odnosu na druge religije. Naime, ovime se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom u ono što se izlaže. U svakoj od četiri plemenite istine se referiše na pojave i pojmove koji su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti predmeta rasprave. Štaviše, u budističkim spisima Buda upravo insistira na ovakvom, empirijskom, pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Treba, međutim, istaći da bi bilo pogrešno reći da vera nema nikakvu ulogu u budizmu. Naprotiv, termin šrada (pali: sada) je bitan konstituent budističkog učenja. Ovaj termin se približno prevodi kao vera, mada on obuhvata samopouzdanje, upornost, skromnost i istrajan napor. Iako se Buda protivi slepom verovanju baziranom na autoritetu, tradiciji i sl. ostaje potreba za određenom dozom vere u budističko učenje. U principu, srada je rezultat dubokog promišljanja i akumuliranog iskustva.

U kontekstu četiri plemenite istine ovo se pre svega odnosi na četvrtu — poverenje u to da osmostruki plemeniti put zaista vodi ka uništenju vezanosti i želje. Jedini dokaz delotvornosti osmostrukog plemenitog puta i budističkog učenja u celini je dostizanje nirvane od strane Šakjamuni Bude i, kasnije, arhata (pali: arahat ili arahantonaj koji je vredan; osoba koja je dostigla probuđenje i nirvanu ali ne samostalno, kao što je slučaj sa budama, već sledeći budino učenje). No, pošto ne postoji način da se objektivno i direktno proveri da li su ove osobe zaista postigle oslobođenje od patnje ostaje nam da tu mogućnost prihvatimo kao istinitu na osnovu poverenja. Iako se u različitim budističkim školama stepen i objekti vere, odnosno poverenja, razlikuju, možemo reći da je vera u istinitost osmostrukog plemenitog puta zajednička svim školama. Na taj način vera u budizmu igra ulogu pokretača osobe na putu dostizanja probuđenja i nirvane.

Plemeniti osmostruki put[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Plemeniti osmostruki put.

Plemeniti osmostruki put (pali: Ariyo aṭṭhaṅgiko maggo; sanskrit: Ārya 'ṣṭāṅga mārgaḥ) jeste prema učenju Gotame Bude put koji vodi do prestanka patnje (dukkha) u čovekovom životu. U suštini praktičan vodič za življenje, zasnovan na etičkoj i meditativnoj disciplini, plemeniti osmostruki put je četvrti član grupe od četiri plemenite istine, koje su oblikovale i pokretale razvoj kasnije budističke tradicije.

Čaukandi stupa u Parku jelena (Sarnat, Indija), gde je Šakjamuni Buda održao prvu propoved o četiri plemenite istine

Kao što samo ime govori, postoji osam elemenata plemenitog osmostrukog puta i oni su podeljeni u tri osnovne kategorije:

  • mudrost (sanskrit: prajñā, pali: paññā)
1. ispravno razumevanje
2. ispravna namera
  • moralno ponašanje (sanskrit: śīla, pali: sīla)
3. ispravan govor
4. ispravno delovanje
5. ispravno življenje
  • usavršavanje uma (sanskrit i pali: samādhi)
6. ispravan napor
7. ispravna sabranost
8. ispravna koncentracija

U svakom od ovih delova plemenitog osmostrukog puta reč „ispravan“ jeste prevod reči samyañc (sanskrit) ili sammā (pali), koja označava potpunost, skladnost, a isto tako nosi u sebi značenje „savršeno“ ili „idealno“.

Iako su delovi puta numerisani, to ne znači da su oni linearna serija koraka koje neko mora jedan po jedan da načini kako bi napredovao ka prosvetljenju; umesto toga, njih bi trebalo razvijati više ili manje simultano, onoliko koliko to dopuštaju individualne sposobnosti, jer napredak u jednom pravcu olakšava razvoj i drugih kvaliteta, tako da se oni međusobno dopunjuju i potpomažu.

U budstičkoj simbolici plemeniti osmostruki put se često predstavlja Točkom darme (sanskrit: dharmacakra, pali: dhammacakka), čijih osam paoka predstavljaju osam elemenata puta.

Budistička praksa[uredi]

Tri utočišta[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Tri dragulja.

Tri dragulja (sanskrit: त्रिरत्न tri-ratna, páli: तिरतन tiratana) su tri glavna obeležja budizma, odnosno tri stvari u kojima svaki budista može naći utočište[5]. Stoga su poznate i kao tri utočišta. To su:

Pet pravila morala[uredi]

  • Ne ubijaj i ne povređuj druga živa bića,
  • Ne kradi,
  • Ne zloupotrebljavaj seksualna zadovoljstva
  • Ne zloupotrebljavaj govor
  • Ne konzumiraj alkohol, drogu i druge supstance koje pomućuju svest.

Meditacija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Budistička meditacija.

Budistička meditacija predstavlja niz tehnika kojima se razvijaju svesnost, koncentracija, mirnoća i uvid[5]. Budisti upražnjavaju meditaciju kao deo puta prema prosvetljenju i nirvani (vidi: plemeniti osmostruki put).

Po budističkom shvatanju, meditacija predstavija delatnost u kojoj čovek nastoji da prevaziđe diskurzivno razmišljanje, da uništi ili spreči nepovoljna duševna stanja, te začne ili utvrdi povoljna duševna stanja.[1] Suština budističke meditacije je u sabranosti pažnje i svesnosti, pažljivosti i posmatranju.

Grane i škole budizma[uredi]

Drevna statua Bude iz Aukane, Šri Lanka.

Dve su osnovne struje u budizmu, teravada i mahajana.[4] Obe su nastale na osnovu ranijih tradicija, tako da je sasvim teško preciznije datirati njihov nastanak. Ranije se smatralo da je prva škola zasnovana na kanonskim tekstovima koji prilično verno odražavaju izvorno Budino učenje, dok je druga izvedena iz mnogo kasnijeg materijala. Danas nauka smatra da to nije tačno.[4] Vađrajana budizam se ponekad smatra trećom grupom, dok ga neki smatraju tek delom mahajana tradicije.[4]

Mahajana se razvila kao grupa škola koje se mogu razvrstati u dve glavne kulturne i lingvističke kategorije: tibeto-mongolska i sino-japanska. Teravada budizam je bio konzistentniji; proširio se bez značajnijih promena iz Indije na Šri Lanku, a odatle na jugoistok Azije.[4]

Hinajana[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Hinajana.

Theravada[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Theravada.

Theravada je bila jedna od osamnaest škola u kojima se razvila hinajana, a održala se do današnjih dana. Theravada je najstarija postojeća budistička škola, i kroz mnogo vekova bila je dominantna religija na Sri Lanki (70 % populacije) i kontinentalnim delovima Jugoistočne Azije (Kambodža, Laos, Mjanmar, Tajland). Takođe se praktikuje, ali u manjem obimu među manjinama, u oblastima jugoistične Kine, Vijetnama, Bangladeša, Malezije i Indonezije. Od skora je popularna u Singapuru i Australiji.

Danas theravada budista ima oko 100 miliona širom sveta, i u prošlim decenijama theravada počinje da „pušta korene“ na Zapadu.

Mahajana[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Mahajana.

Usled doktrinarnih razlika, kao i kritika na račun opadanja duhovnih merila tradicionalista, u okviru budizma ponikao je novi pravac, prozvan mahajana ("veliko vozilo“ ka spasenju). Starija škola prozvana je hinajana, ili „malo vozilo“. Mahajana je veći naglasak pridavala vrlini saosećajnosti, i idealu Bodisatve, kao spasitelja, umesto arhata, koga je naglašavala stara škola. Jednu od odlika Mahajane predstavljala je i upotreba sanskrita, univerzalnog jezika indijskih učenjaka.

Mahajanska škola se proširila na severozapad Indije u područje koje je bilo pod uticajem helenističke kulture. Takođe se proširila i na sever, u centralnu Aziju, u 1. veku, a odatle u 2. veku dalje u Kinu. Preko Manijevog učenja je ovaj oblik budizma izvršio uticaj na hrišćanstvo, a posebno na njegove gnostičke struje[5].

Čan/Zen[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Zen.
Japanski monah prosi hranu.

Zen (japanski: zen, kineski: č'an, sanskrit: dhjana – meditacija [6]) je škola mahajana budizma u kojoj se naglašava upražnjavanje darme i iskustvene mudrosti, radi postizanja probuđenja. Sledstveno tome, u drugom planu su teoretsko znanje i proučavanje spisa[5].

Čista zemlja[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Čista zemlja.

Vađrajana[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Vađrajana.

Vađrajana ("dijamantsko vozilo") ili tantrički budizam je ogranak budizma koji se pojavio u Indiji u 6. i 7. veku. Razvijao se pod uticajem hinduizma, što se ogleda u služenju božanstvima i upotrebi složenih rituala[5]. U 11. veku je vađrajana postala sasvim ustaljena na Tibetu, gde je prolazila kroz dalji razvoj.

Tibetanski budizam[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Tibetanski budizam.
Gendun Drup, prvi Dalaj Lama.

Tibetanski budizam (poznat i kao lamaizam) je poseban oblik budističkog učenja, karakterističan za Tibet i područje Himalaja, uključujući i Nepal, Butan, severnu Indiju, Mongoliju, severoistočnu Kinu i Rusiju (Kalmikija, Burjatija i Tuva). Uključuje učenja tri velika „vozila“ budizma: hinajanu, mahajanu i vađrajanu, kao i elemente tibetanske prebudističke religije u vidu lokalnih božanstava primljenih u budistički panteon[5].

Nakon što je Narodna Republika Kina okupirala Tibet 1950-ih godina, tibetanske izbeglice i dijaspora su proširile uticaj tibetanskog budizma i u mnoge zapadne zemlje. Od 1959. godine je Dalaj-lama živeo u izgnanstvu, da bi se nedavno vratio na Tibet.

Šingon[uredi]

Budistički spisi[uredi]

Tripitaka[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Pali kanon.

Pali kanon je zbirka spisa theravada budizma, koji su sačuvani na pali jeziku. Kanonska književnost na pali jeziku sastoji se od „tri košare“, zbog čega se takođe naziva tipitaka (sanskrit: tripitaka). Tipitaka uključuje tri zbirke:

  • Vinaja-pitaka (o „sklopovima pojavnog sveta"), pravila monaške discipline
  • Suta-pitaka, koja se najčešće pripisuje Budi
  • Abhidhama-pitaka ("o pojavama"), sistematizacija filozofskih pojmova.

Mahajanske sutre[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Mahajanske sutre.

Tibetanski kanon[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Tibetanski kanon.

Tibetanski budistički kanon predstavlja opus svetih spisa koje priznaju razne škole tibetanskog budizma. Podeljen je na dva dela:

  • Kanđur ("Prevedena reč"), koji je sadržao dela pripisivana Budi Sakjamuniju, drugim transcendentnim budama i tantričkim božanstvima koja se identifikuju kao bude;
  • Tanđur ("Prevedene rasprave"), koja sadrže prevedene spise indijskih učenjaka i učitelja.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Antonio Rigopoulos, The Life and Teachings of Sai Baba of Shirdi (1993), pp. 372; J. L. (Ed) Houlden, Jesus: The Complete Guide (2005), pp. 390
  2. Adherents.com: Buddhism
  3. Major Religions Ranked by Size
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 80-84), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  6. Sanskrit — languages

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata: