Пређи на садржај

Миодраг Булатовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Миодраг Булатовић
Миодраг Булатовић, 1969. године
НадимакБуле
Датум рођења(1930-02-20)20. фебруар 1930.
Место рођењаОклади, код Бијелог Поља, Краљевина Југославија
Датум смрти15. март 1991.(1991-03-15) (61 год.)
Место смртиИгало, СР Црна Гора, СФРЈ
СупружникНуша Булатовић (р. Кански; 1932–2008)

Миодраг Булатовић (Оклади, код Бијелог Поља, 20. фебруар 1930 — Игало, 15. март 1991) био је српски писац[1] и новинар. Важи за једног од најбољих српских романсијера и најпревођенијих писаца, иако је статус његове књижевности маргинализован.[2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Миодраг Булатовић рођен је 20. фебруара 1930. године у селу Оклади, код Бијелог Поља. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Београдском универзитету је студирао психологију и књижевност.[4][1] Неко време је радио као новинар. Током деведесетих година био је ангажован у Социјалистичкој партији Србије. У тренуцима распада Југославије бранио је становиште српског национализма.[5]

Његови рани радови показују утицај народне поезије и књижевности. Булатовић је био под трајним утицајем Раблеа и Боша.[2]

Сарађивао је са часописима и новинама: Летопис Матице српске, Наша стварност, Омладина, Студентски књижевни лист, Народни студент, Југословенски Црвени крст, Чачански глас, Политика, Борба и Побједа.

Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски, истовремено гротескни и трагични. У Булатовићем делима чести мотиви су зло, црни хумор, демонско и ђаво.[3] Своје књиге је описивао као „опасне, папрене, слободарске”.[6] Говорио је француски језик.[7]

Освојио је НИН-ову награду за роман Људи са четири прста 1975. године.[8][1]

Смрт и наслеђе

[уреди | уреди извор]

Преминуо је 15. марта 1991. године од изненадног инфаркта у Институту „Др Симо Милошевић” у Игалу где се налазио на лечењу. Сахрањен је 18. марта 1991. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Опело је служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

По њему се зове библиотека у Раковици.

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Ђаволи долазе (1955)
  • Вук и звоно (1958)
  • Црвени петао лети према небу (1959)[9]
  • Херој на магарцу (1967)
  • Рат је био бољи (1969)
  • Људи са четири прста (1975)
  • Пети прст (1977)
  • Gullo Gullo (1983)
  • Тетовирање срца

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 189. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б Perić, Sanja. „Poetika i načela Miodraga Bulatovića”. Aspekti identiteta i njihovo odlikovanje u srpskoj književnosti: 465. 
  3. ^ а б Lazić, Nebojša J. (2019). „Pripitomljeni pakao ili topologija zla u prozi Miodraga Bulatovića” (PDF). Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru. 
  4. ^ „Miodrag Bulatović – Plato” (на језику: српски). Приступљено 2020-04-08. 
  5. ^ Reuters (1991-03-19). „Miodrag Bulatović; Novelist, 68”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-04-08. 
  6. ^ Perić, Sanja. „Poetika i načela Miodraga Bulatovića”. Aspekti identiteta i njihovo odlikovanje u srpskoj književnosti: 483. 
  7. ^ Miodrag Bulatovic, écrivain yougoslave (1963)
  8. ^ DanasOnline, Piše:. „Ninova nagrada Svetislavu Basari”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-04-08. 
  9. ^ „Миодраг Булатовић”. НИН. Архивирано из оригинала 28. 01. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миодраг_Булатовић&oldid=28703915”