Kapuera

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Капоира)
Kapuera krug
Nematerijalno kulturno nasleđe
RegionBrazil
Svetska baština Uneska
Lista upisaUnesko
Unesko oznakaReprezentativna lista nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva
Datum upisa2014. (9. sednica)
Lokacija upisa00892
Kapuera ili Ples Rata, slika Johana Rugendasa 1825.

Kapuera[1][2][3][4] (port. capoeira; engl. /ˌkæpuːˈɛərə/), kapoera[5][6][7] ili, prema pravilima transkripcije sa portugalskog jezika, kapoeira (port. /kapuˈejɾɐ/) — borilačka veština, nastala među afričkim robovima u kolonijalnom Brazilu. Razvijena je u Brazilu početkom 16. veka. Opasne borbene tehnike su kamuflirane u lep, moćan akrobatski ples, podržan tipičnom kapuera muzikom i pesmama koje određuju tempo igre, od bezopasnih razmena tehnika do opasnih, snažnih udaraca.

Kapuera je bila zabranjena u Brazilu i tokom vremena postojala je stalna borba da se ta zabrana održi, kao i da se održi kontrola nad siromašnima i kriminalcima koji su je najviše praktikovali. Za njih kapuera nije bila samo igra, već i način samoodbrane i preživljavanja. Sve do 1937. kapuera je bila zabranjena u Brazilu. Od tada, kapuera se brzo širila i danas je praktikuje hiljade ljudi svih godišta i oba pola. Za neke ona je hobi, za druge ona je stil života.

Unesko je 26. novembra 2014. godine uvrstio kapueru na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8][9]

Počeci sporta[uredi | uredi izvor]

Tokom 16. veka, priobalni Brazil je, kao Portugalska kolonija, postao daleko najveći proizvođač šećera i ostalih sirovina u zapadnom svetu. Takva potreba za robovima je naterala Portugal da iz već porobljene i trgovinski razrađene zapadne Afrike, započne i njihov transport u južnu Ameriku. Od ukupnog broja porobljenih crnaca koji su transportovani u Novi Svet, Brazil je bio procentualno najveći uvoznik robova sa preko 40%. Ne zna se koliko je tačno afričkih crnaca bilo deportovano u Brazil, ali uoči ukidanja ropstva 1888. godine, u Brazilu je bilo oko 3 miliona crnaca a ukupan broj stanovništva tada je dostigao 5 miliona ljudi. Trgovina robovima je obavljana direktno sa Afrikom a ne preko posrednika (kao što je bio slučaj u severnoj Americi), tako sa su postojale čvrste veze između najvećih brazilskih luka (Salvador, Resife, Rio de Žaneiro) i luka na Robovskoj obali (Vidah, Lagos, zapadna Afrika). Naseljavanje robova je krenulo sa severoistoka države (Baija) ali se ubrzo raširilo i severnije (Maranjan, Pernambuko) i južnije (Rio de Žaneiro, Minas-Žerais) od Baije. Crnci robovi koji su se našli u Brazilu pripadali su sledećim narodima: Joruba (koji su se u Brazilu zvali Nago), Eve (Džedže), Ašanti, Fanti (Akan), Dahomejci i grupi naroda koji su pripadali islamskoj religiji: Tapa, Hausa, Mandingo, Fulbe. Deportovani su i narodi i iz južnoafričkog područja naseljeni narodima Bantu, uglavnom iz Angole, Mozambika i Konga. Mada su se crnci Brazila mešali teritorijalno i sa belcima i jedni sa drugima, bili su naseljeni u znatnoj meri prema etničkim grupama. Da bi sprečili ujedinjenje različitih etničkih grupa i njihove pobune, robovlasnici su podsticali razvijanje elemenata plemenskih kultura koje su ih razdvajale. Tako se dešavalo da su se određene grupe borile protiv robovlasnika ali i protiv ostalih crnačkih paganskih grupa.

Bez obzira na to, u takvoj situaciji mešanje različitih kultura je bilo neizbežno, što je i bio uzrok stvaranju mnogih kulturnih tvorevina, između ostalog i kapuere.

Postoji mnogo teza koje pokušavaju da daju odgovor na pitanje gde je i kako nastala kapuera: neki oblik kapuere je već postojao u Africi ali je u Brazilu poprimio sadašnju formu i naziv; kapuera je nastala mešanjem afričkih naroda i njihovih kultura u ruralnim delovima Brazila (Salvador, Rio de Žaneiro)... Za svaku od ovih teza ima mnogo argumenata ali se o njima i danas vode polemike.

Razviće veštine[uredi | uredi izvor]

Kapuera je brazilska, i tokom vremena se menjala, toliko je sigurno. Nastala je kao vid otpora porobljivačima, kroz koji se provlači mnogo toga istovremeno. Tako su robovi mogli da vežbaju i borbene tehnike, i da pomoću muzike i pesama prenose tradiciju, istoriju, slave velike vođe ustanaka, a da to u očima gazda izgleda bezopasno. Ipak, na mnogim imanjima, od 1814. godine, kapuera i ostali oblici Afričke kulture su bili zabranjeni.

Posle oslobođenja, crnci u Brazilu su postajali punopravni građani. 1798. godine od popisanih 1.988.000 crnaca 406.000 je bilo slobodno. Dvadeset godina kasnije, 1818. godine broj slobodnih crnaca je bio 585.000, što je stvaralo uslove za potpuno ukidanje ropstva, što se i desilo 1888. godine. Od tog trenutka, slobodni ljudi su krenuli da naseljavaju veće gradove u potrazi za poslom. Kako posla nije bilo dovoljno za sve, mnogi od bivših robova su osnivali ili su se priključivali kriminalnim bandama. Nastavili su da se bave kapuerom, koja je sada postala povezana sa kriminalom i aktivnostima koje su bile usmerene protiv vladajuće klase. Kao rezultat toga, kapuera je bila zabranjena zakonom (1892), i onima kojima koji su je praktikovali bile su izricane velike kazne. Igre kapuere su često održavane na mestima odakle je lako pobeći, a postojao je i poseban ritam (kavalarija) koji se svirao u slučaju da dolazi policija. Da bi se što lakše sakrili od zakona, kapueristi su često imali i po nekoliko različitih nadimaka, kojim bi sakrivali svoje stvarne identitete. Taj običaj je ostao i danas. Skoro svaki kapuerista ima svoj nadimak (apelido). Taj nadimak se najčešće dobija od strane starijih kapuerista i majstora a obično predstavlja neku fizičku karakteristiku osobe koja ga nosi, stil igranja ili pak karakternu osobinu.

Novija istorija[uredi | uredi izvor]

Kapuera je priznata kao nacionalni sport 1937. godine, kada je u Salvadoru, majstor Bimba (Manoel dos Reis Machado) otvorio prvu školu koja je registrovana pred zakonom. Škola se zvala Centro de Cultura Fisica Regional (Regionalni centar fizičke kulture). Sistematizovano učenje majstora Bimbe koje je nazvano Capoeira Regional, je izvršilo veliki uticaj na svet kapuere.

1942. godine majstor Paštinja (Vicente Ferreira Pastinha - mestre Pastinha), je otvorio prvu kapuera Angola školu. Zajedno, ova dva majstora se smatraju očevima moderne kapuere: Capoeira Regional i Capoeira Angola.

Osnovno načelo kapuere je - protivnika ne treba povrediti, nego pobediti. Cilj kapueriste nije da protivnika povredi. On svoj udarac karikira ne završavajući ga i na taj način u hodi (krugu) demonstrira svoju nadmoć. Napadi u kapueri su uglavnom udarci nogom, čišćenja i udarci glavom. Kako se u Africi veruje, ruke služe za kreativnost a noge za destrukciju. U kapueri postoje i udarci rukom ali se retko viđaju (galupante, telefono...)

Mnogi smatraju da je zbog beskontaktnog karaktera kapuera neefikasna.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kapuera – akrobatika, ples i borba
  2. ^ „Kapuera”. Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. Pristupljeno 13. 07. 2014. 
  3. ^ Capoeira
  4. ^ „Tanja Gocmanac: Kapuera osvaja Beograd”. Arhivirano iz originala 16. 07. 2014. g. Pristupljeno 13. 07. 2014. 
  5. ^ "Kapoera" na ulicama grada
  6. ^ Kapoera - o sportu
  7. ^ „ŠTA JE KAPOERA”. Arhivirano iz originala 12. 03. 2011. g. Pristupljeno 13. 07. 2014. 
  8. ^ „Brazil's capoeira gains UN cultural heritage status”. 
  9. ^ „Capoeira circle”. unesco.org. Pristupljeno 30. 6. 2021. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Kapuera na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Капуера&oldid=26895558”