Radovan Karadžić

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Radovan Karadžić
RadovanKaradzic.jpg
Radovan Karadžić, 2016. godine
Biografija
Datum rođenja(1945-06-19)19. jun 1945.(76 god.)
Mesto rođenjaPetnjica
 DF Jugoslavija
DržavljanstvoSrbija
BiH (RS)
Crna Gora
Religijapravoslavni hrišćanin
SupružnikLjiljana Zelen-Karadžić
Deca2
Profesijapsihijatar
UniverzitetUniverzitet u Sarajevu
Politička
stranka
Srpska demokratska stranka
PotpisRadovan Karadzic Signature.svg
7. april 1992 — 19. jul 1996.
PotpredsednikBiljana Plavšić
Nikola Koljević
Prethodnikfunkcija uspostavljena
NaslednikBiljana Plavšić

Dr Radovan Karadžić (Petnjica, 19. jun 1945) je srpski psihijatar, pesnik i političar, prvi predsednik Republike Srpske, te jedan od osnivača i prvi predsednik Srpske demokratske stranke (tada Srpska demokratska stranka Bosne i Hercegovine). Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je 1995. godine podigao optužnicu protiv njega. Radovan Karadžić je bio u bekstvu od 1996. godine do 21. jula 2008. godine kada je uhapšen u Srbiji. Organi Republike Srbije su ga 30. jula 2008. godine, izručili Haškom tribunalu.[1]

Dana 24. marta 2016. godine Haški tribunal ga je prvostepenom presudom osudio na 40 godina zatvora po 11 tačaka, koje obuhvataju genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratova.[2] Dana 20. marta 2019. u drugostepenom postupku je žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale kaznu preinačio u doživotnu.[3][4]

Biografija

Rođen je 19. juna 1945. godine u Petnjici kod Šavnika. Karadžićev otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač. Svirao je gusle, dvojnice i diple. Karadžići su poreklom sa Kosova i Metohije, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao je u Sarajevo i upisao medicinsku školu, a posle toga i medicinski fakultet u Sarajevu (specijalizovao je neuropsihijatriju). Deo školovanja proveo i u SAD. Radio je u bolnici u Sarajevu kao psihijatar (stručnjak za depresije). Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić i ima decu Sonju i Sašu. Po nacionalnosti je Srbin - pravoslavac i krsna slava mu je Sveti Arhangel Mihail. Prvu knjigu je napisao 1966. godine. Godine 1987. je proveo 11 meseci u pritvoru pod optužbom za proneveru državnih sredstava (gradnja vikendice na Palama), ali je pušten zbog nedostatka dokaza. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je 2005. godine izjavio da je Karadžić 1997. godine iz trezora Narodne banke Republike Srpske ukrao 36 miliona KM, međutim nije pokrenut nikakav postupak povodom toga.[5]

Političko delovanje

Politikom je počeo intenzivno da se bavi 1990. godine kada je izabran za predsednika Srpske demokratske stranke. U toku 1991. godine Radovan Karadžić se, kao član Koordinacionog tela Konvencije o Jugoslaviji, na čijem je čelu bio Dragan Đokanović, predsednik Demokratske stranke federalista, zalagao za očuvanje demokratizovane savezne države.[6] S obzirom da su muslimanske i hrvatske stranke iz Bosne i Hercegovine bile protiv ostanka BiH u sastavu Jugoslavije, Karadžić se, sa drugim srpskim političarima iz BiH, naredne 1992. godine, angažovao na stvaranju Republike Srpske koja je Srbima, u Bosni i Hercegovini, trebalo da obezbedi ostanak u jugoslovenskoj federaciji.[6] Smatra se izuzetno strpljivim, staloženim, slatkorečivim i veštim pregovaračem. Izabran je za predsednika Republike Srpske 12. maja 1992. godine i ostaje na toj funkciji sve do 30. juna 1996. godine. Pod pritiskom tadašnjih beogradskih vlasti i sveta, Karadžić je na mirovnim pregovorima u Atini uslovno prihvatio Vens-Ovenov mirovni plan, koji je Narodna skupština Republike Srpske potom odbila. To je prouzrokovalo potpunu blokadu Republike Srpske od strane Savezne Republike Jugoslavije. Prema tvrdnjama Hrvoja Šarinića, šefa Hrvatske obaveštajne zajednice i Tuđmanovog pregovarača sa Miloševićem, Karadžić je nakon blokade započeo pregovore preko posrednika Miće Mihajlovića sa Tuđmanom oko saradnje u Bosni i Hercegovini. Dušan Viro, hrvatski oficir i autor knjige „Slobodan Milošević: anatomija zločina”, navodi da mu je jedan od članova tadašnje vlade Republike Hrvatske potvrdio da je do pregovora došlo. On takođe navodi da je dogovorena saradnja između Hrvatske i Srpske, prema kojoj je Srpska dobijala gorivo i novac od Hrvatske. Zauzvrat Karadžić je trebalo da spreči ujedinjenje Srpske sa Srpskom Krajinom i Srbijom i da ostane vojno neutralan pri budućem hrvatskom napadu na Knin.[7]

Karadžić nije bio član delegacije Savezne Republike Jugoslavije (u srpskim medijima: zajedničke delegacije SRJ i RS) na dejtonskim mirovnim pregovorima; članovi delegacije iz Srpske su tada odbili neka od konačnih rešenja, ali preglasani glasovima delegacije iz Jugoslavije. Sam Karadžić je 1996. godine pod pritiskom država članica kontakt grupe i predsednika Srbije Slobodana Miloševića napustio politički život i predsednička ovlašćenja preneo na potpredsednicu Srpske Biljanu Plavšić.

Haška optužnica

Haški tribunal je 24. jula i zatim 16. novembra 1995. [8]podigao optužnicu protiv Radovana Karadžića i načelnika generalštaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. Optužnica Haškog tribunala tereti Radovana Karadžića po 11 tačaka, i to:

  • po 6 tačaka za genocid, saučešće u genocidu, zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, i teške povrede Ženevske konvencije iz 1949. (namerno ubijanje).
  • za proterivanje na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije, i druge nehumane činove - prisilno preseljavanje.
  • za nezakonito unošenje terora među civile i držanje talaca.

Karadžić u narodu

Mladić nosi majicu sa likovima Radovana Karadžića i Ratka Mladića i natpisom Srpski heroji.

Karadžićevi branioci, među kojima se izdvaja prof. Kosta Čavoški, pobijaju ove optužbe, navodeći da on često nije imao komandnu odgovornost, te da je izdao više komandi o poštovanju ratnog prava.[traži se izvor]

U narodu Republike Srpske, Karadžić još uvek uživa veliki ugled. U jednoj anketi sprovedenoj 2004. u Republici Srpskoj, većina građana je u Karadžiću videla nepravedno optuženog heroja, a ne ratnog zločinca.[traži se izvor]

Potraga za Karadžićem

Za Radovanom Karadžićem je raspisana poternica Interpola, a vlada SAD je ponudila 5 miliona dolara za pomoć u hapšenju Karadžića i Mladića. Samog Karadžića na predaju je javno pozvala i supruga Ljiljana, nakon što su im po njenim rečima bili ugroženi egzistencija i život.[9] U par navrata su međunarodne vojne snage stacionirane u bivšoj Jugoslaviji bezuspešno pokušavale da ga uhapse. Pri tim pokušajima su te snage neretko hapsile njegove pomagače, zlostavljale ih i po nekoliko dana držale uhapšenim bez dizanja bilo kakve optužnice.[traži se izvor]

Kao jedan od primarnih razloga zbog kojih je Karadžić od 1996. do 2008. uspevao da izmakne pokušajima hapšenja pa i prostog lociranja, u javnosti se pojavila špekulacija da je bivši predsednik Republike Srpske 1996. sklopio tajni sporazum sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom. Po ovoj neproverenoj verziji događaja američka diplomatija je Karadžiću zagarantovala imunitet od optužnice Haškog tribunala ukoliko se mirno povuče iz javnosti i ne bude vršio opstrukciju primene Dejtonskog mirovnog sporazuma. I Holbruk i drugi američki zvaničnici su demantovali u više navrata da je bilo bilo kakvog sporazuma sa Karadžićem. Sa druge strane, pojedini nekadašnji Karadžićevi saradnici, poput Alekse Buhe, bivšeg ministra spoljnih poslova Republike Srpske, tvrde da je sporazuma bilo. Po Buhinim izjavama, objavljenim neposredno nakon Karadžićevog hapšenja, sa Holbrukom je postignut sporazum u pisanom obliku 1996. godine, a sličan dogovor je sklopljen i 1997. sa američkom državnom sekretarkom Medlin Olbrajt. Prilikom prvog pojavljivanja pred Haškim tribunalom 31. jula 2008. godine Karadžić je izjavio da je upravo sporazum sa Holbrukom bio razlog da se ne preda tribunalu u periodu od 1996. i 1998. godine pošto se navodno plašio za svoju bezbednost verujući da je cilj njegovog hvatanja bila likvidacija a ne izvođenje pred Haški tribunal.[10]

Hapšenje

Karadžić je prema prvim zvaničnim informacijama lišen slobode u gradskom autobusu na liniji 73,[11] na relaciji između Novog Beograda i sela Batajnice 21. jula 2008. godine oko 21 čas,[12] odnosno prema rečima advokata Svetozara Vujačića hapšenje je obavljeno tri dana ranije, 18. jula. Advokat je takođe izjavio da pored toga što prilikom hapšenja Karadžić nije pružao otpor, kapom mu je odmah prekriveno lice, tako da nije mogao da vidi ko ga je uhapsio. Oči su mu otkrivene tek kada se našao u pritvoru u nekoj prostoriji, na nepoznatoj lokaciji.[12][13][14] Pošto je 22. jula izdato i zvanično saopštenje iz kancelarije tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, hapšenje je izazvalo veliku reakciju domaćih i svetskih medija. Predstavljajući Karadžića kao najtraženijeg begunca Haškog tribunala, svetski mediji su podsećali da je ovo hapšenje bilo jedan od glavnih uslova za napredak Srbije ka članstvu u EU. Tadašnje predsedništvo unije u Parizu, istog dana je u svom zvaničnom saopštenju, pozdravilo hapšenje, kao izraz „rešenosti Vlade Srbije u Beogradu, da doprinese miru i stabilnosti na Balkanu“.[13]

Karadžić je zatim izveden pred istražnog sudiju Veća za ratne zločine Okružnog suda Republike Srbije Milana Dilparića, čime je započeo proces u kojem može biti donesena odluka o prebacivanju u Haški tribunal.

Na konferenciji za štampu u utorak 22. jula 2008. predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić i tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević su potvrdili identitet uhapšenog Radovana Karadžića. Karadžić se u periodu koji je neposredno prethodio hapšenju navodno krio pod lažnim imenom dr Dragan David Dabić i bavio se alternativnom medicinom u privatnoj ordinaciji na Novom Beogradu. Takođe, učestvovao je na nekoliko javnih predavanja u Srbiji i objavljivao feljton u časopisu Zdrav život.[13][15][16]

U interjuu za Radio Holandiju u februaru 2011. Radovan Karadžić je izjavio da bi volio da je Republika Srbija profitirala od njegovog hapšenja, međutim da od toga nije imala nikakvu korist.[17]

Dragan Dabić

Tokom poslednjih pet godina provedenih u bekstvu Radovan Karadžić se krio iza imena izvesnog Dragana Dabića.[18] Utvrđeno je da je lična karta na ime Dragana Dabića izdata u Rumi, svi podaci iz lične karte su identični, samo je slika drugačija.[19] Član Odbora za bezbednost Vojvodine, Milan Đukić, tim povodom je izjavio kako će Odbor zahtevati informacije o tome kako su haški optuženici Radovan Karadžić i Stojan Župljanin došli do lažnih ličnih karata.[18]

Život pod lažnim imenom

Radovan Karadžić u januaru 2008, kao predavač na festivalu zdravog života predstavljen pod lažnim imenom Dragan David Dabić, sa bradom i kosom vezanom u rep

Na prvim javno pokazanim fotografijama Karadžić je potpuno neprepoznatljiv — sede kose vezane u rep, duge sede brade i brkova i sa naočarima. Na zajedničkoj konferenciji koordinatora Akcionog tima za saradnju sa Tribunalom, Rasimom Ljajićem i Vladimirom Vukčevićem, rečeno je da je Karadžić radio u jednoj privatnoj beogradskoj ordinaciji u kojoj se bavio alternativnom medicinom, i da zaposleni u ordinaciji, kao i njegovi stanodavci nisu znali njegov pravi identitet. Inače, Karadžić je poslednje prebivalište imao na Novom Beogradu. Dodato je i to da se on danima slobodno šetao i pojavljivao u javnosti bez bojazni da bi iko mogao da ga prepozna.[20]

Pod lažnim imenom, Karadžić je održao nekoliko javnih predavanja, kojima je prisustvovalo više stotina ljudi, a radio je i kao saradnik časopisa Zdrav život. Predstavljao se kao dr Dragan David Dabić — istraživač u oblasti psihologije i bioenergije. Goran Kojić, glavni urednik tog časopisa, izjavio je da je šokiran činjenicom da je objavljivao tekstove čoveka optuženog za najteže ratne zločine. Kojić kaže da ga je prvi put video u jesen 2007, a poslednji put juna 2008. godine. Karadžić mu je (pod lažnim imenom) ponudio tekst koji govori o meditaciji, koji je Kojić ocenio kao jako dobar i objavio ga u vidu feljtona u svom časopisu. Iako je planirao da ga zadrži kao stručnog saradnika, jer je bio oduševljen njegovim znanjem, Kojić dodaje da mu nije u potpunosti verovao jer nije mogao da dokaže osnovne tvrdnje o svom identitetu.[20]

Тај утисак да је био елоквентан, да је био упознат с нашом облашћу, алтернативом, да је зрачио с једне стране ведрином, позитивном енергијом, али с друге стране да је имао једну дубину у себи, која је карактеристична за психотерапеуте, како се представио. Дакле, он се представио као неуропсихијатар. Изгледао је врло необично, дуге седе косе, коју је везивао на неки чудан начин. Ја сам га питао ’Откуд ти то’, било ми је интересантно. Он је рекао ’То ти је нешто лично моје, приватно’. С једне стране то, с друге стране брада, с треће стране неки имиџ, онако, као неки боем.[20]

— Goran Kojić, glavni urednik časopisa Zdrav život, za koji je Karadžić pisao pod imenom Dragan David Dabić

Dragan David Dabić je čak imao i svoj veb-sajt registrovan na adresi www.psy-help-energy.com.

Javni nastupi

Karadžić je pod imenom Dragan David Dabić učestvovao na više javnih predavanja. Na Trećem festivalu zdravog života, održanog u maju 2008. na Adi Ciganliji, držao je predavanje na temu Kako negovati sopstvene energije. Sagovornica B92, koja je htela da ostane anonimna, kaže da nije imao bosanski naglasak, pričao je kao da je iz Beograda. Po njenim rečima, držao je jako dobra predavanja na kojima je uglavnom bilo 200 do možda 400 ljudi.[20]

Đerđi Sarić, predsednica Društva za borbu protiv raka iz Sombora potvrdila je da je Dragan Dabić, 12. aprila 2008. godine održao predavanje u Kulturnom centru Orfeus u Novom Sadu, na temu Istosti i tihovanja meditacije.[20]

U kikindskom Domu omladine je 28. januara 2008. godine bio gost na tribini kao neuropsihijatar specijalizovan za alternativnu medicinu. Tatjana Nožica, direktorka Doma omladine, izjavila je da je Dabić bio veoma neobičan kao pojava, imao je šešir, crnu rolku i brojanicu u ruci koju je neprestano okretao. Tribina je prošla vrlo uspešno, a jedan njen deo je zabeležila i lokalna Televizija VK.[20]

Haški proces

Prvo pojavljivanje Karadžića pred Sudskim većem (31. jul 2008)

Nakon što je ministarka pravde Vlade Srbije Snežana Malović potpisala odluku o izručenju, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom, Karadžić je 30. jula 2008. godine u 3.45 izveden iz zgrade Okružnog suda u Beogradu i prebačen na beogradski aerodrom Nikola Tesla. Prvo je prebačen avionom Vlade Srbije iz Beograda u Roterdam gde je stigao oko 6.30 ujutru, a potom je helikopterom prebačen u zatvor u Sheveningen.[21][22]

Karadžić je 31. jula 2008. prvi put izveden pred Sudsko veće Haškog tribunala kojim je predsedavao sudija Alfons Ori iz Holandije. Optuženik je objavio da želi da se brani sam, a zatim mu je pročitana optužnica za koju je glavni tužilac Serž Bramerc najavio da će biti revidirana. Sudija Ori je prihvatio da se Karadžić izjasni o krivici u zakonskom roku od 30 dana i sledeću sednicu je zakazao za petak 29. avgusta 2008. godine.

Sam Karadžić je svoje vreme za obraćanje sudu iskoristio da podvuče neregularnosti prilikom hapšenja u Beogradu potvrđujući da je uhapšen tri dana pre nego što je njegovo hapšenje obelodanjeno. Pored toga, izjavio je i da je nameravao da se preda Haškom tribunalu u periodu 1996—1998. ali da to nije učinio iz straha za sopstvenu bezbednost nakon sporazuma sklopljenog sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom.[23][24] Kao i u ranijim prilikama Holbruk je demantovao da je bilo ikakvog političkog sporazuma sa Karadžićem, a demante je izneo i portparol Stejt dipertmenta. Takođe, portparolka Tribunala Nerma Jelačić je izjavila da je Karadžić u nadležnosti suda i da „nema bojazni za njegovu bezbednost“.[10][25]

Bibliografija

  • 1968: Ludo Koplje
  • 1971: Pamtivek
  • 1982: Ima čuda — nema čuda
  • 1990: Crna bajka (Svjetlost, Sarajevo)
  • 1992: Rat u Bosni: kako je počelo
  • 1992: Slovenski gost. ISBN 978-86-379-0370-3.
  • 1994: Ima čuda, nema čuda
  • 2001: Od Ludog koplja do Crne bajke (Dobrica knjiga. Novi Sad: ISBN 978-86-83587-10-0.)
  • 2004: Čudesna hronika noći (IGAM. Beograd: ISBN 978-86-83927-13-5.)
  • 2005: Pod levu sisu veka (Književna zajednica „Veljko Vidaković”, Niš)

Priznanja

Vidi još

Reference

  1. ^ „Karadžić izručen Haškom tribunalu”. BBC News. 30. 7. 2008. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  2. ^ „Karadžiću 40 godina zatvora”. Blic. 24. 3. 2016. Pristupljeno 25. 3. 2016. 
  3. ^ „Karadžić osuđen na kaznu doživotnog zatvora”. RTRS. 20. 3. 2019. Pristupljeno 20. 3. 2019. 
  4. ^ „Radovan Karadžić, case information sheet” (PDF). Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 17. 07. 2019. Pristupljeno 17. 7. 2019. 
  5. ^ „Dodik: Karadžić je ukrao 36 miliona maraka”. Arhivirano iz originala na datum 25. 7. 2008. Pristupljeno 25. 7. 2008. 
  6. ^ a b „Dr. Dragan Đokanović, zvanična internet prezentacija”. Dragandjokanovic.com. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  7. ^ Šarinić i Viro su svoje izjave dali u dokumentarnoj emisiji Pad krajine. (taj deo emisije na Jutjubu) (tekst o tome i video-isečak iz emisije)
  8. ^ (PDF) https://www.icty.org/x/cases/karadzic/cis/bcs/cis_karadzic_bcs.pdf.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  9. ^ „Suprugin poziv na predaju”. Setimes.com. 29. 7. 2005. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  10. ^ a b „Tema Dana: Milošević izigrao Karadžića”. Blic.rs. Pristupljeno 11. 3. 2013. [mrtva veza]
  11. ^ SRS: „O hapšenju Radovana Karadžića“, 26. jul 2008, pristup 16. jun 2013
  12. ^ a b „Blic: „Karadžić uhapšen u autobusu GSP-a. Blic.rs. Pristupljeno 11. 3. 2013. [mrtva veza]
  13. ^ a b v ekipa, Dežurna. „Hronika: Uhapšen Radovan Karadžić”. Politika.rs. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  14. ^ „Politika: Izručenje od ponedeljka”. Politika.rs. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  15. ^ „Blic Online | Karadžić živeo pod imenom Dragan Dabić”. Blic.rs. Arhivirano iz originala na datum 8. 12. 2008. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  16. ^ „Vesti – Karadžić radio kao lekar – Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  17. ^ RTRS: Karadžić: Srbija nema koristi od mog izručenja 20. februara 2011. (jezik: srpski)
  18. ^ a b „B92 - Ko je (bio) Dragan dabić”. B92.net. 24. 7. 2008. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  19. ^ Nevolje pravih Dragana Dabića posle hapšenja haškog begunca[mrtva veza], Blic, 25. jul 2008
  20. ^ a b v g d đ „B92 — Karadžić Radio kao lekar”. B92.net. 22. 7. 2008. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  21. ^ „Blic Online | Karadžić u Hagu”. Blic.rs. Pristupljeno 24. 6. 2010. [mrtva veza]
  22. ^ „Politika : Karadžić u Sheveningenu : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  23. ^ „Blic Online | Radovan Karadžić: Braniću se sam”. Blic.rs. Arhivirano iz originala na datum 6. 12. 2009. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  24. ^ „Svet : Karadžić: Imao sam sporazum sa Holbrukom : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  25. ^ „Vesti – Holbruk negira navode Karadžića – Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  26. ^ „Montenegrin P.E.N. Center”. Montenegro.org. 6. 5. 1997. Arhivirano iz originala na datum 2. 7. 1998. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  27. ^ „Www.Antic.Org Moscow: Sholohov Prize To Milosevic”. Mail-archive.com. 24. 5. 2002. Pristupljeno 11. 3. 2013. 

Literatura

Spoljašnje veze