Tahtib

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tahtib
لعبة التحطيب
Gravure iz Starog carstva, iz nekropole u Abusiru, na kojima je prikazan tahtib
Svetska baština Uneska
Zvanično imeTahtib
KriterijumNematerijalno kulturno nasleđe: 
Referenca1189
Upis2016. (11. sednica)
Veb-sajthttps://ich.unesco.org/en/RL/tahteeb-stick-game-01189
Prikazi tahiba iz perioda Novog carstva

Tahtib (arap.  تحطيب taḥṭīb) je tradicionalna borilačka veština u kojoj se kao oružje koriste štapovi.[1] Potiče iz vremena Starog Egipta i jedna je od najstarijih borilačkih veština na svetu. Suština borbene tehnike svodi se na onesposobljavanje suparnika udarcem u glavu, dok se istovremeno od njegovog štapa štiti svoja.[2]

Od tada do danas tahtib kao borilačka veština evoluirao je u egipatski narodni ples sa drvenim štapom.[3] Na engleskom se često opisuje kao  "stick dance" ili "cane dance", što bi se na srpski jezik moglo prevesti kao igra štapovima,[4] odnosno "stick-dancing game", na srpskom ples sa štapovima. U osnovi je to ritualni prikaz borbe praćen muzikom.[5] Danas reč tahtib označava i borilačku veštinu i izvođačku umetnost. Uglavnom se praktikuje u Gornjem Egiptu. Nubijski oblik tahtiba se redovno izvodi kao predstava za turiste[6] u Asuanu.[7]

Godine 2016. tahtib je uvršten na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Najstariji materijalni dokazi o tahtibu pronađeni su na gravurama u nekropoli iz doba Starog carstva, koja se nalazi na arheološkom nalazištu Abusir u jugozapadnom predgrađu Kaira. Na nekim reljefima u Sahurovoj piramidi (V dinastija, oko 2500. p. n. e.)[9] nalaze se slike koje prilično precizno prikazuju scene koje asociraju na vojnu vežbu borbe pomoću štapova. Tahtib je u Starom Egiptu, zajedno sa streljaštvom i rvanjem, bio jedan od tri discipline ratovanja kojima su učeni vojnici.

Tri od 35 grobnica nekropole u Beni Hasanu (XI-XII dinastije, 1900 – 1700. p. n. e.) blizu grada Minja[10] sadrže crteže na kojima je prikaѕan tahtib. Slični crteži se mogu naći i na arheološkom nalazištu Tel-el-Amarna (XVIII dinastija, 1350. p. n. e.),[11] oko 60 kilometara južno od Minje. Osim kao vojna vežba, tahtib dvoboji su bili popularani i među kmetovima i poljoprivrednicima. Prvi dokazi o tahtibu kao ritualnoj igri na svečanostima mogu se videti na reljefima na zidovima hramova u Luksoru i Sakari, iz vremena Novog carstva (1500 – 1000. p. n. e.). Rani hrišćanski tekstovi opisuju tahtib kao slobodnu aktivnost i popularnu umetnost koju su izvodili muškarci na venčanjima i proslavama. Veruje se da se tahtib odatle razvio kao ples i umetnost.

Tahtib se kao ples u Egiptu održao do danas. Originalne tehnike i strategije se i dalje se izučavaju, prvenstveno u Gornjem Egiptu, ali i na nekoliko drugih mesta širom sveta. Danas se izvodi prvenstveno kao turistička atrakcija.[2]

Osnove borilačke veštine[uredi | uredi izvor]

Plesači-borci okruženi brojnom publikom
Tradicionalni ples tahib izvodi se danas kao turistička atrakcija

Glavna meta napada u ovoj borilačkoj veštini je glava protivnika, jer se smatra najznačajnijim, a ujedno i najkrhkijim i najranjivijim delom tela. Bilo kakav udarac u glavu lako može onesposobiti protivnika, a ciljani udarci u glavu su svakako još ubitačniji. Specifičnim ciljanjem slabih i mekih područja na lobanji lako se postiže nokaut, što smanjuje broj potrebnih udaraca, a samim tim i potrebnu energiju koju napadač ulaže. Vojnici ne moraju da brinu da će se ubrzo umoriti od bitke, što bi negativno uticalo kako na njihovu sposobnost odbrane, tako i na sposobnost napada i zadržavanja formacije. Ukratko, tahtib je vojnicima omogućavao da sa malo uložene energije zajedničkim snagama brzo pobede neprijatelja, što ostavlja više snage za narednu bitku. Znajući ovo, lako je shvatiti zašto je ovo bila toliko važna vojna veština u Starom Egiptu.

Kao i kod većine borilačkih veština, i kod tahtiba su napadački ciljevi ujedno i odbrambene tačke zaštite. Shodno tome, borbene tehnike se zasnivaju na zaštiti sopstvene glave, dok se istovremeno napada glava protivnika. Pobeda u savremenom tahtibu se postiže jednim direktnim dodirom glave ili sa tri dodira u druge delove tela.

U prošlosti je tahtib bio borilačka veština veština kojom su samo muškarci smeli da se bave. Danas su savremeni časovi tahtiba otvoreni za oba pola. Iako se i ova veština transformisala u oblik plesa, savremeni oblik borilačke veštine i dalje je smrtonosan i praktičan, iako upotreba štapa donekle umanjuje njenu praktičnost kao sredstva samoodbrane u savremenom životu.[2]

Tahib kao borilačka veština danas[uredi | uredi izvor]

Danas se tahib sve više proučava kao borilačka veština i nastoji se da se kao borilačka praksa obogati[12][13] uspostavljanjem pravila i metode učenja. Za razliku od tradicionalnog, savremeni tahtib dozvoljava i ženama i muškarcima da učestvuju u mešovitim grupama.[14]

Tahtib kao ples[uredi | uredi izvor]

Tahib u umetničkoj koreografiji
Plesači-borci sa muzikom u pozadini
Tapiserija Basima Mohameda "Venčanje u selu" iz 2007. godine, na kojoj je tahib prikazan kao deo svadbene ceremonije

Ples obuhvata mnoge originalne pokrete koji se izvode u okviru borilačke veštine. Slično drugim ratničkim plesovima, simulira borbu dva protivnika i uključuje kratke, nenasilne kontakte, dok napadi štapom nisu dozvoljeni. Izvodi se pred publikom, u pratnji narodne muzike koja se svira na tradicionalnim muzičkim instrumentima.[8]

Drveni štap je ostao deo plesne koreografije. Dugačak je oko 1,22 metra i naziva se asa, asaya, assaya, ili nabboot. Štapom se zamahuje u obliku broja osam tako velikom brzinom da se čuje zvuk presecanja vazduha. Štap koji se koristi za žensku varijantu plesa je uglavnom lagan, a sam ženski ples se sastoji od balansiranja štapa na glavi, kuku ili ramenu.

Tradicionalno, plesači su mladi i stari muškarci, uglavnom pripadnici naroda Saidi koji živi u Gornjem Egiptu, posebno u ruralnim područjima.[8] Međutim, kao i kod borilačke veštine koja mu je prethodila i u plesu su se kasnije razvile i ženske verzije. U jednom od ovih oblika, žene su se oblačile kao muškarci i imitirale su ih. Druga ženska varijanta se izvodi zavodljivo sa manje agresivnosti. Ova verzija, koja se zove ra's el assaya se inkorporirala u orijentalni ples poznat kao raqs sharqi.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Muzika u tahtibu izvodi se na bubnju, tačnije tapanu i mizmaru, jednoj vrsti preteče oboe.[15] Bubnjar u desnoj ruci drži težu palicu kojom udara u središte bubnja i proizvodi duboki zvuk koji daje ritam, dok u levoj ruci ima laganu, tanku palicu, kojom svira brzi stakato, reski ton koji dobija udarajući u rubne delove membrane.

Društveni značaj[uredi | uredi izvor]

Od borilačke veštine u Starom Egiptu tahtib je tokom istorije poprimio ulogu svečane igre, ali povezanost sa starom ulogom ostala je kroz simboliku i društvene vrednosti. Pravila igre zasnovana su na vrednostima kao što su uzajamno poštovanje, prijateljstvo, hrabrost, snaga, viteštvo i ponos. U ruralnim područjima tahtib je deo svog svakodnevnog života i učešće u igri smatra se znakom muškosti. Igra učesnicima daje samopouzdanje zbog stečenih veština i osećaj ponosa što nastupaju pred svoim zajednicama. Takođe pomaže jačanju porodičnih veza i negovanju dobrih međuljudskih odnosa.

Da bi se podstakli novi igrači organizuju se takmičenja i posebne tahtib večeri u kojima učestvuju stanovnici različitih oblasti, a koje mogu trajati i do nedelju dana. Veština se prenosi unutar porodice i zajednice, a dobrodošli su svi koji žele da je nauče.[8]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Le tahtib, un Art martial égyptien pluri millénaire vivant”. Egyptos (na jeziku: francuski). Pristupljeno 30. 11. 2019. 
  2. ^ a b v „Tahtib – The Egyptian Stick-Fighting Martial Art”. Master Fighting. Pristupljeno 25. 5. 2021. 
  3. ^ Shira. „Tahtib and Egyptian Raqs al-Assaya: From Martial Art to Performing Art”. www.shira.net. Pristupljeno 30. 11. 2019. 
  4. ^ Bakan, Michael B. (2007). World music : traditions and transformations. Boston: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-241566-7. OCLC 123130805. 
  5. ^ Biegman, Nicolaas H. (1990). Egypt: moulids, saints, sufis (na jeziku: engleski). Kegan Paul International. 
  6. ^ Luxor Egyptian Stick Fighting (Tahtib) Match 9 (na jeziku: srpski), Pristupljeno 30. 11. 2019 
  7. ^ The cities book : a journey through the best cities in the world. Lonely Planet Publications (Firm). Footscray, Vic.: Lonely Planet. 2009. ISBN 978-1-74179-887-6. OCLC 458291419. 
  8. ^ a b v g „Tahteeb, stick game”. UNESCO. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  9. ^ Aperçu de l'économie et des PME de la région Afrique du Nord et Moyen-Orient, OECD, 15. 10. 2014, str. 51—60, ISBN 978-92-64-22185-7, Pristupljeno 30. 11. 2019 
  10. ^ „The Testimony of Tradition. By DAVID MAcRITCHIE. London, Kegan Paul, Trench, Trubner, & Co. 204 p. Illustrated”. Science: 82—83. 06. 01. 1893. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.ns-21.523.82-a. 
  11. ^ Davies, Norman de Garis, 1865-1941. (2004). The rock tombs of El Amarna. London: Egypt Exploration Society. ISBN 978-0-85698-159-3. OCLC 57671904. 
  12. ^ Boulad, Adel Paul. (2014). Modern Tahtib egyptian baton martial and festive art = bâton de combat égyptien. Noisy-sur-École: Budo éd. ISBN 978-2-84617-338-4. OCLC 893976845. 
  13. ^ „Nevia”. www.tahtib.com. Arhivirano iz originala 15. 07. 2014. g. Pristupljeno 30. 11. 2019. 
  14. ^ „Tout en bâton” (na jeziku: francuski). 16. 05. 2014. Pristupljeno 30. 11. 2019. 
  15. ^ التحطيب بمولد الحسين 2011 (na jeziku: srpski), Pristupljeno 30. 11. 2019 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tahtib na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тахтиб&oldid=27021641”