Песма Евровизије
| Izbor za Pesmu Evrovizije | |
|---|---|
 Generalni logotip takmičenja od 2015. | |
| Prepoznatljivo i kao | Evrovizija |
| Žanr | Izbor pesme |
| Razvili | Evropska radiodifuzna unija |
| Tvorac | Marsel Bezason |
| Muzička tema | Prelidijum Te Deuma N.146 (Marche en rondeau) Mark-Antoan Šarpantje |
| Jezik | Engleski i francuski |
| Broj epizoda | 66 (za sad) |
| Produkcija | |
| Izvršni supervizor | Martin Esterdal |
| Lokacija | Zemlja aktuelnog pobednika (uglavnom) |
| Dužina trajanja | Oko 2 sata (polufinala), oko 4 sata (finale) |
| Producentska kuća | Evropska radiodifuzna unija |
| Distribucija | Evrovizija |
| Emitovanje | |
| Format slike | SDTV (odnos širine i visine 4:3) (1956—2004)
SDTV (odnos širine i visine 16:9) (2005–2006) HDTV 1080i (2007–danas) [testirano 2006] |
| Prvo prikazivanje | 24. maj 1956. |
| Hronologija | |
| Srodnost sa: | |
| Spoljašnje veze | |
| Zvanični sajt | |
| Sajt produkcije | |
Izbor za Pesmu Evrovizije (engl. Eurovision Song Contest, fr. Concours Eurovision de la Chanson), prvi put održan 1956. godine, godišnji je festival zabavne muzike takmičarskog karaktera sa velikim brojem zemalja obuhvaćenim televizijskim i radio prenosom, u kojem učestvuju izvođači iz brojnih zemalja čiji su nacionalni televizijski emiteri aktivni članovi Evropske radiodifuzne unije.
Svaka nacionalna televizija-učesnik takmičenja bira (nacionalnim izborom otvorenog ili zatvorenog tipa, internim izborom ili drugačije) pesmu koja se kao predstavnik svoje zemlje izvodi uživo u direktnom televizijskom prenosu i zatim dodeljuje poene po njima najboljim pesmama, čijim se sabiranjem određuje pobednik takmičenja.
Ime festivala vezano je za televizijsku distributivnu mrežu Evrovizija (naziv pod kojim se danas najčešće podrazumeva sama Pesma Evrovizije) Evropske unije za radiodifuziju koja pokriva potencijalnih milijardu gledalaca.[1][2][3] Pesma Evrovizije je jedan od televizijskih programa sa najdužom tradicijom u svetu, kao i najgledaniji ne-sportski program na svetu, čije se procene gledanosti širom sveta procenjuju na oko 200 miliona.[4][4][5][6] Osim u Evropi, ovaj program je putem radija i televizije prenošen i u zemljama na svim drugim naseljenim kontinentima.[7] Prvi put je 2015. godine šou prenošen uživo putem YouTube kanala.[8] Pesma Evrovizije je 2015. godine ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao godišnji takmičarski televizijski program koji se najduže emituje.[9] Takmičenje je održano svake godine od 1956. godine, osim 2020. godine kada je takmičenje otkazano zbog pandemije virusa korona.
Takmičenje je tradicionalno poznato po lagano orkestriranoj pevljivoj pop muzici, ranije šlagerima, a u poslednjem periodu po elektropop i dens pop numerama. Međutim, na Pesmi Evrovizije je izveden i veliki broj pesama najraznovrsnijih žanrova na više od 50 različitih jezika. U periodu takmičenja nakon početka 21. veka među najbolje plasiranim pesama su se nalazili podžanrovi pop muzike (snažne balade, elektronska dens muzika, disko, pop-opera, sint pop, dabstep, šansona, hiperpop), etno i tradicionalna muzika, R&B i drugi žanrovi proistekli iz bluza (džez, soul, gospel, ska), rokenrol (hard rok, alternativni rok, hevi metal, folk rok, indastrijal metal), kantri, hip hop i indi. Osim takmičarskog dela, deo festivala su tradicionalno i muzičko-vizuelni revijalni program sa specijalnim gostima koji čine međunarodno poznate ličnosti, ne samo iz sveta muzike.
Najveći broj pobeda na takmičenju, sedam, su ostvarile Irska i Švedska, uključujući po dve pobede Džonija Logana i Loren kao izvođača. Najveće uspehe na međunarodnoj muzičkoj sceni nakon pobede su ostvarili ABBA i Selin Dion, dok su internacionalne hitove imali i Toto Kutunjo, Frans Gal, Katrina and the Waves, Viki Leandros i Måneskin. Samo učešće je bilo jedno od početnih faza zapaženih muzičkih karijera izvođača kao što su Hulio Iglesijas, Olivija Njuton Džon, Domeniko Modunjo, Nana Muskuri, Klif Ričard i The Shadows, Lara Fabijan, Zdravko Čolić i t.A.T.u., a nastup u revijalnom programu prvo javno pojavljivanje trupe Riverdens.
Počeci
[uredi | uredi izvor].jpg)
Evropska unija za radiodifuziju osmislila je Pesmu Evrovizije na predlog Marsela Bezensona sa sastanka u Monaku 1955,[10] po uzoru na uspešni pilot-projekat, sada čuveni Muzički festival u Sanremu.[11] Bio je to još jedan mali pokušaj u nizu takvih, u istom periodu kad je osnovana i sama Evropska zajednica za ugalj i čelik, da se posleratna (zapadna) Evropa napokon okrene razumevanju i saradnji. U ovim ranim danima televizije, povezivanje brojnih zemalja u široku međunarodnu mrežu je viđeno i kao veoma ambiciozni tehnološki eksperiment: satelitska televizija nije postojala, a mreža Evrovizije se sastojala od zemaljske mikrotalasne mreže.[12] Izraz „Evrovizija” za mrežu Evropske unije za radiodifuziju je prvi put upotrebio britanski novinar Džordž Kempi u London ivning standardu 1951.[13]
U prvom takmičenju, održanom u švajcarskom Luganu 24. maja 1956, učestvovale su Francuska, SR Nemačka, Italija, Holandija, Luksemburg, Belgija i domaćin Švajcarska. Svaka zemlja je poslala dve pesme, tako da je ukupno bilo 14 pesama. Ovo je bio jedini izbor na kom su zemlje imale više od jedne pesme; od 1957. državama učesnicama je dozvoljeno da šalju samo jednu pesmu.[14] Naredne godine, priključile su se i Ujedinjeno Kraljevstvo, Danska i Austrija, koje su sa prvog festivala diskvalifikovane zbog zakasnelih prijava. Broj zemalja učesnica od tada raste; na Pesmi Evrovizije 2008. u Beogradu je učestvovao rekordan broj od 43 zemlje, a 2011. i 2018. je taj rekord izjednačen.
Festival je u početku bio poznat kao „Eurovision Grand Prix” (prev. Velika nagrada Evrovizije), prema imenu Le Grand-Prix Eurovision de la Chanson Européenne (prev. Velika evropska nagrada takmičenja za pesmu Evrovizije 1956.) koje je korišćeno u frankofonim zemljama,[15] dok nije zamenjeno sadašnjim „Contest” (prev. takmičenje). Mreža Evrovizije se koristi i za međunarodne prenose brojnih informativnih i sportskih programa, kao i drugih specijalizovanih programa koje organizuje EUR.[16] Pesma Evrovizije je daleko najpoznatija među njima, zbog čega je odavno postala sinonim sa imenom „Evrovizija”.
Pregled formata
[uredi | uredi izvor]
Format Pesme Evrovizije se razvijao tokom vremena, ali su osnovne postavke uvek bile slične. Zemlje učesnice, odnosno emiteri članovi EUR, biraju pesme predstavnice na takmičenju, koje se u auditorijumu u gradu domaćinu izvode uživo u televizijskom programu koji se putem evrovizijske mreže neposredno prenosi istovremeno u svim zemljama. Mesto održavanja takmičenja bili su, ranije, televizijski studiji, pozorišne ili koncertne sale ili, u novije vreme, velike arene, ali uvek uz prisustvo festivalske publike. Pesme Evrovizije održavaju se po pravilu na lascivno opremljenim i osvetljenim grandioznim pozornicama, koje se danas postavljaju nedeljama pred takmičenje,[17] i čiji se izgled ponekad opisuje izrazom „all balls out (prev. sve na sunce). Posle kraće uvodne sekvence i programa otvaranja takmičenja, uvod u program gledaocima i publici obave jedan ili više poznatih voditelja iz zemlje domaćina, koji gledaocima žele dobrodošlicu na zvaničnim jezicima festivala, engleskom i francuskom. Tradicionalno je ceo program vođen naizmenično na oba jezika, mada se danas mahom koristi samo engleski.
Zatim se prelazi na izvođenje uživo pesama učesnica. Izvođenju svake pesme prethodi kratka „razglednica”: dok bi se u ranijim izdanjima svakom razglednicom bi se predstavila zemlja čija će pesma biti izvedena, u novijoj praksi se u „razglednici” predstavlja zemlja domaćin, kao vrsta reklame za turističku destinaciju. Posle svih pesama, sledi podsećanje publike kratkim isečcima na sva izvođenja, nakon čega se ostavlja vremenski interval za glasanje u kojem svaka zemlja odlučuje kojim će pesmama iz drugih zemalja dodeliti svoje poene. Način dodeljivanja glasova se menjao vremenom između glasanja stručnih žirija i glasanja gledalaca; počevši od 2016, poeni svake zemlje se dodeljuju tako da žiri i teleglasanje imaju svoje posebne poene. U pauzi od izvođenja svih pesama i rekapitulacije isečaka do objavljivanja rezultata glasanja izvodi se poseban nastup, koji priprema zemlja domaćin po svom izboru.
Nakon pauze, u polufinalima, domaćini objave kojih 10 zemalja su prošle u finale, dok u finalu, zemlje redom u direktnim uključenjima saopštavaju glasove svojih članova stručnog žirija. Na te glasove se dodaju glasovi publike iz zemalja učesnica, čijim sabiranjem se dobija pobednik takmičenja, čijim repriznim izvođenjem se završava prenos. Pobednik dobija, pre svega, sam prestiž pobede, kojeg prati i specijalan stakleni trofej, dok se pobednička zemlja poziva da bude domaćin takmičenja naredne godine.
Prepoznatljiva uvodna melodija, kojom svake godine počinju prenosi Pesme Evrovizije i Bečkog novogodišnjeg koncerta, je ritornel tema Pozorišta remek-dela, iz prelidaa orkestraciji Te deuma Mark-Antoana Šarpantjea (H.146 u numeraciji Hjua Vajlija Hičkoka).[10]
Finalno veče Pesme Evrovizije se tradicionalno održava u prolećno subotnje veče, sa početkom u 21 čas po srednjoevropskom letnjem vremenu. Obično se bira subota u maju, mada je bilo i godina da je takmičenje održavano u četvrtak (1956) ili već u martu. Velikoj večeri prethodi evrovizijska sedmica proba, konferencija za štampu i druženja. Od 2004. godine, zbog sve većeg broja zemalja koje su želele da učestvuju, uvedeno je i kvalifikaciono veče, poznato kao polufinale, koje je održavano u četvrtak pred finale (2004, u sredu pred finale). Sa prelaskom na format dve polufinalne večeri 2008, one se održavaju u utorak i četvrtak pred finalno veče.[traži se izvor]
Učešće zemalja
[uredi | uredi izvor]
Pedeset dve zemlje su učestvovale makar jednom. Svi aktivni članovi Evropske radiodifuzne unije dobijaju poziv za učešće svake godine, dok pridruženi članovi (kao što je Australija) moraju da dobiju specijalnu pozivnicu kako bi učestvovali. Zemlje aktivnih članova moraju pripadati Evropskom radiodifuznom prostoru, ili biti članovi Saveta Evrope.[18] Evropski radiodifuzni prostor definiše Međunarodna unija za telekomunikacije kao:
- „Evropski radiodifuzni prostor” ograničava na zapadu zapadna granica Regiona 1 Internacionalne telekomunikacione Unije, na istoku meridijan 40° istočno od Griniča, i na jugu paralela na 30° s. g. š. Jermenija, Azerbejdžan. Gruzija i Ukrajina, kao i teritorije Iraka, Jordana, Turske i Sirije izvan ovih granica su deo ovog prostora.[19][20]
(Zapadna granica „Regiona 1” je linija povučena zapadno od Islanda sredinom Atlantskog okeana.[21])
Aktivni članovi EUR su emiteri čiji su programi dostupni (praktično) svoj populaciji zemlje u kojoj im je sedište, i ispunjavaju dodatne uslove, poput značajne samostalne produkcije i (ispunjavane) obaveze proizvodnje programa za sve segmente društva, koji ocrtavaju prirodu nacionalnog emitera (u kontrastu sa čisto komercijalnim emiterom).[traži se izvor]
Na ovaj način, prostor zemalja koje se mogu prijaviti za učešće na Pesmi Evrovizije uključuje i vanevropske države kao što su Izrael, Maroko, Tunis, Alžir, Egipat, Liban, Libija i Jordan,[22] ali od ovih zemalja do sada su učestvovali jedino Izrael (najveći broj godina od 1973) i Maroko (jednom, 1980). Liban trebalo da nastupi prvi put 2005, ali se povukao (značajno posle roka) nakon odbijanja da prenosi nastup izraelskog predstavnika. Tunis je trebalo da ima svoj debi 1977. godine i da nastupa pod rednim brojem četiri. Veruje se da Tunis ne želi da učestvuje zbog prisustva Izraela, a tunižanski javni servis (ERTT) je 2007. izjavio „da neće učestvovati u bliskoj budućnosti zbog zahteva vlade”.[23][24]
Ako aktivan član želi da učestvuje, on mora ispuniti uslove iz pravilnika takmičenja, koji se sačinjava za svaku godinu; trenutno to je plaćanje ERU naknadu za učešće do zadatog roka.
Australija je pozvana 2015. godine kao specijalna gošća povodom jubilarnog 60. izdanja Pesme Evrovizije iako ne pripada Evropskom radiodifuznom prostoru, ali je priključeni član i više godina prenosi takmičenje. Te godine je ERU promenila pravila tako da je dozvoljeno da pozovu pridružene članice ERU na takmičenje ako žele. Naredne godine je potvrđeno da će Australija ponovo učestvovati.[25]
Izbor pesama predstavnica
[uredi | uredi izvor]
Svaka zemlja šalje po jednu pesmu koja će je predstavljati date godine; jedini izuzetak bilo je prvo izdanje, 1956. godine, kada su svaku zemlju predstavljale po dve pesme. Pravila Pesme Evrovizije nalažu da pesma učesnica ne može biti pesma koja je na bilo koji način objavljena, komercijalno, izvedena na koncertu i sl. pre prvog septembra prethodne godine (na primer za Pesmu Evrovizije 2021, to bi bio 1. septembar 2020),[26] čime se obezbeđuje da se na festivalu pojave nove originalne pesme, ne postojeće uspešne pesme koje je publika slušala već nekoliko godina. Pesme ne smeju biti ni obrade niti koristiti motive drugih pesama.
Način izbora predstavnika na Pesmi Evrovizije stvar je svake zemlje posebno: emiter može predstavnika i/ili pesmu odabrati internom odlukom, ili može biti održano javno takmičenje otvorenog (pesme pristižu na konkurs) ili zatvorenog (pesme dostavljaju kompozitori po pozivu) tipa, formata nacionalnog festivala ili televizijske emisije, sa jednim ili više izvođača, u kojem gledaoci teleglasanjem, članovi žirija ili kombinovano biraju između pesama kandidata. Najčešće se koristi format javnog takmičenja, poznatog kao nacionalno finale, koji ohrabruje i Evropska unija za radiodifuziju, budući da generiše više publiciteta za Pesmu Evrovizije.
Nacionalna finala nekih zemalja su velika kao, ili čak veća, od same Pesme Evrovizije, a često im prethodi i nekoliko kvalifikacionih polufinala sličnog formata.
Evrovizijska sedmica
[uredi | uredi izvor]
Izraz „evrovizijska sedmica” se odnosi na nedelju tokom koje se održava Pesma Evrovizije. Kako je Pesma Evrovizije živi program, od učesnika se očekuje da, pored proba u svojoj zemlji, nekoliko puta isprobaju svoj nastup i na evrovizijskoj sceni kako bi sve teklo po planu u živom prenosu. Ove probe se održavaju nekoliko dana pre večeri koje se prenose, zbog čega delegacije, a stoga i novinari i obožavatelji, u grad domaćin pristižu veliki broj dana pre samog takmičenja, i događaji vezani za Pesmu Evrovizije traju daleko duže od nekoliko sati televizijskog prenosa. Delegacije odsedaju u zvanično akreditovanim hotelima, odakle izvođače i njihove pratioce do i od mesta održavanja takmičenja prevoze šatl autobusi.
Svaki od emitera učesnika određuje predvodnika delegacije, čiji je zadatak da koordiniše kretanja svojih delegata i koji nastupa kao predstavnik svoje zemlje u Evropskoj uniji za radiodifuziju za sva pitanja vezana za Pesmu Evrovizije.[27] Delegaciju čine izvođači, tekstopisci, kompozitori, zvanični predstavnici za štampu, kao i dirigent, ukoliko se te godine koristi orkestar, i ako ga pesma koristi (što nije bio slučaj od 1999). Svaki emiter može, ukoliko želi, poslati i komentatora kao člana delegacije, koji tokom prenosa daje komentar za televizijski i radio prenos za tu zemlju. Komentatori prenose iz kabina posebno namenjenih za tu svrhu, koje se nalaze uz rub arene, iza publike.
Probe i konferencije za štampu
[uredi | uredi izvor]
Po tradiciji, delegacije su pristizale u nedelju pred takmičenje, kako bi bile prisutne na početku proba u ponedeljak ujutro. Međutim, od uvođenja polufinala i rasta broja zemalja učesnica, od 2004. godine prve probe počinju tokom nedelje pre evrovizijske sedmice, uz zasebne kalendare za probe zemalja koje učestvuju u polufinalu, čije probe počinju ranije, i zemalja direktno plasiranih u finale.[28] Tako, počevši od uvođenja dva polufinala 2008, tzv. „evrovizijska sedmica” zapravo počinje pune dve sedmice pre velikog finala.[traži se izvor]
Nakon probe svake zemlje, delegacija se u sali za pregledanje snimaka sastaje sa umetničkim direktorom programa, gde pregledaju snimke upravo izvedenih proba, diskutuju o uglovima kamera, osvetljenju i koreografiji, sa ciljem da ostvare najveći estetski efekat na televiziji. Ovo je i prilika za šefa delegacije da televiziji-domaćinu saopšti eventualne posebne zahteve za nastup. Nakon ovog sastanka, delegacija (prema planiranom rasporedu) drži konferenciju za štampu, gde akreditovani novinari mogu postavljati pitanja, a neretka su i izvođenja uživo i „specijalni nastupi” kojima se želi privući pažnja.[28] Probe i konferencije za štampu se održavaju paralelno; tako da dok jedna zemlja razgovara sa novinarima, druga izvodi probu u auditorijumu. Domaćin obezbeđuje informativnu službu, koja sastavlja štampani sažetak pitanja i odgovora sa konferencija za štampu i dostavlja ih u novinarske sandučiće.
Dan pre polufinalnih večeri se održavaju dve generalne probe (sa punom koreografijom i publikom sa plaćenim ulaznicama). Na osnovu druge od te dve probe, žiri daje svoje glasove u polufinalima. To se radi da bi se sprečilo nameštanje glasova žirija posle pristizanja rezultata teleglasanja, da bi se olakšao pritisak da se svi glasovi procesuiraju od jednom i da bi se imalo vremena da se ti glasovi verifikuju i po potrebi ponište. Završne generalne probe se rade na prepodne dana polufinala i poznati su pod imenom "porodični šou" jer porodice sa decom mogu da prisustvuju zbog ranog vremena početka. Kada su poznati učesnici finalne večeri, održavaju se dve generalne probe u petak (na drugoj žiri daje svoje glasove, tj. veče žirija) i završna generalna proba u subotu popodne (porodični šou), pred veliko finale u subotu uveče.
Organizatori zadržavaju mogućnost da, u slučaju da tokom direktnog prenosa bilo koje takmičarske večeri nešto krene ozbiljno nepredviđenim tokom, zamene u odgovarajućem trajanju prenos snimkom sa generalne probe (večeri žirija) koja je obavljena dan pre.
Zabave i Evroklub
[uredi | uredi izvor]U ponedeljak evrovizijske sedmice se tradicionalno održava gradonačelnikov prijem, koji se obično održava u svečanoj sali gradske administracije u centru grada. Na ovu proslavu dobrodošlice su pozvane sve delegacije i obično je prate muzika uživo, zakuska i piće kao i, u novije vreme, vatromet.[29]
Nakon polufinala i velikog finala organizuju se žurke, bilo u prostoru u okviru kompleksa u kojem se održava takmičenje ili u drugom pogodnom prostoru u gradu. Svake večeri evrovizijske sedmice se održava Evroklub, noćni klub na evrovizijsku temu, u koji se poziva sve akreditovano osoblje.
Tradicionalno, tokom evrovizijske sedmice mnoge delegacije su, pored zvaničnih, organizovale i svoje žurke, često u zajedničkoj organizaciji nekoliko zemalja. Međutim, u novije vreme trend ide ka centralizaciji ovih aktivnosti i održavanju proslava u Evroklubu.[29]
Glasanje
[uredi | uredi izvor]Sistemi glasanja korišćeni na Pesmi Evrovizije menjali su se kroz istoriju takmičenja. Današnji sistem je u upotrebi od 2023. godine, i predstavlja varijantu pozicionog glasanja. U finalu u svakoj zemlji žiri i publika dodeljuju odvojen set poena po tradicionalnoj evrovizijskoj šemi 12,10,8,7,6,5,4,3,2 i 1 poen za svojih 10 omiljenih pesama. Gledaoci u državama koje ne učestvuju glasaju onlajn i imaju istu moć kao publika jedne države učesnice.[30][31] Prvo se prezentuju glasovi žirija svake države posebno, a onda bodovi teleglasanja zbirno za svaku državu i ostatak sveta, po redosledu obrnutom od rezultata glasanja žirija.[32] Od 2023, samo publika zemalja učesnica i zemalja koje ne učestvuju na takmičenju će odlučiti koje države će se plasirati u finale.[33][30]
Dugi niz godina, raspodelu poena od date zemlje je određivao interni žiri, ali je 1997. pet zemalja (Austrija, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Švajcarska i Švedska) probno koristilo teleglasanje: po izvođenju svih pesama, publika se kratkim isečcima podseća na sve izvedene pesme, i zatim u datom vremenskom intervalu glasa za svoje favorite okretanjem posebnih brojeva telefona za svaku pesmu. Eksperiment je smatran uspešnim,[34] i zemlje su od 1998. ohrabrivane da koriste teleglasanje kad god je to moguće, tako da je broj zemalja koje su svoje bodove određivale glasanjem publike rastao, i od 2004. teleglasanje po pravilima koriste sve zemlje,[35] (osim San Marina koji nema nezavisnu telefonsku mrežu) pri čemu se, osim sa fiksnih telefona, danas može glasati i slanjem SMS poruka. Od 2004. do 2008. glasovi svih zemalja učesnica određivani su po pravilu isključivo na osnovu rezultata teleglasanja, mada je svaka zemlja i dalje imala i rezervni žiri, čiji bi se poeni koristili u slučaju da dođe do tehničkih problema u teleglasanju ili da broj pristiglih glasova gledalaca bude manji od izvesnog minimuma. Taj rezervni žiri je 2008. i 2009. korišćen i da odredi jednog finalistu iz svakog polufinala.
EUR je, nakon Pesme Evrovizije 2008, od emitera u upitniku zatražila mišljenje o mogućim izmenama postupka glasanja od dotadašnjeg 100% teleglasanja i, u skladu sa mišljenjem većine emitera u ovoj anketi, odlučila da se tokom Pesme Evrovizije 2009, glasovi žirija i publike kombinuju u odnosu ½:½ prilikom glasanja u finalnoj večeri. Ovaj sistem je proširen na polufinalne večeri 2010. godine i korišćen je do 2015.[36][37]
Godine 2016, bodovi publike i žirija su odvojeni, te je svaka država dodeljivala dva seta bodova. Od 1975. do 2015. godine, dodeljivan je samo jedan set.[38][39] Od 2018. svaki član žirija sastavlja hijerarhiju svih takmičarskih pesama, a potom se rezultati svakog člana kombinuju zajedno u eksonencijalnom modelu umesto traženjem proseka rezultata svakog člana žirija posebno, što znači da je uticaj jednog člana žirija kada stavi pesmu nisko u svom rangu umanjen.[40]
Pravila
[uredi | uredi izvor]Pesma Evrovizije podleže brojnim pravilima, kojih se moraju pridržavati organizatori i sve zemlje učesnice. Poseban opširni pravilnik se sastavlja za svaku godinu održavanja, koji eksplicitno izlaže sve detalje, uključujući i datume do kojih određene stvari moraju biti urađene, poput, recimo, roka za prijavu učešća ili odustajanje bez finansijskih i drugih penala, ili roka do kojeg emiteri moraju dostaviti EUR konačne snimljene verzije svojih pesma. Mnoga pravila se odnose na pravne i finansijske aspekte poput ugovora o sponzorstvu ili prava emitera da emituju i re-emituju program kroz konkretne medije unutar određenog vremenskog prozora. I najvažnija pravila koja oblikuju format takmičenja i njegovo predstavljanje su se menjala tokom godina, i ocrtana su u ovom odeljku.
Zemlja domaćin
[uredi | uredi izvor]Švajcarska i Nemačka su se same prijavile za organizaciju prve dve Pesme Evrovizije. 1958. godine je odlučeno da će nadalje, zemlji pobednici prvoj biti ponuđena organizacija takmičenja naredne godine;[14] Holandija, kao pobednik Pesme Evrovizije 1957. je prihvatila odgovornost i organizovala takmičenje naredne godine u Hilversumu. Od kada je ovo pravilo uvedeno, zemlja pobednik je bila domaćin svake godine izuzev sledećih šest:
- 1960: takmičenje je organizovao BBC u Londonu, nakon što je Holandija odbila zbog troškova. Odlučeno je da Ujedinjeno Kraljevstvo bude domaćin, jer su zauzeli drugo mesto 1959.[34]
- 1963: takmičenje je organizovao BBC u Londonu, nakon što je Francuska odbila zbog troškova. Ujedinjeno Kraljevstvo je bilo domaćin iako je 1962. njihova pesma zauzela tek četvrto mesto, jer su Monako i Luksemburg, koji su bili drugi i treći, takođe odbili organizaciju.[34]
- 1972: takmičenje je organizovao BBC u Edinburgu, nakon što Monako nije bio u stanju da obezbedi odgovarajući prostor za održavanje takmičenja. Televizija Monaka je onda pozvala BBC da preuzme organizaciju zbog ”prethodnog iskustva”.[34]
- 1974: takmičenje je organizovao BBC u Brajtonu, nakon što je Luksemburg odbio zbog troškova.[41]
- 1980: takmičenje je organizovao holandski emiter NOS u Hagu, nakon što je izraelska televizija odbila zbog troškova, kao i zbog činjenice da se datum izabran za takmičenje (19. april) te godine poklapao sa Danom sećanja u Izraelu. Holanđani su ponudili da budu domaćini takmičenja nakon što je nekoliko drugih emitera, uključujući i BBC, odbilo.
- 2023: takmičenje je organizovao britanski emiter BBC u saradnji sa ukrajinskim emiterom UA:PBC, nakon što je ERU objavila da Ukrajina nije u mogućnosti da bude domaćin zbog izrazito lošeg političkog i ratnog stanja izazvanih ruskom invazijom na Ukrajinu. Ukrajina je kao pobednik takmičenja 2022. dobila direktan plasman u finalu.[34]
Kada su 1969. godine četiri pesme proglašene za pobednike, o domaćinu narednog takmičenja je odlučeno žrebom. Od 1981, sva izdanja Pesme Evrovizije su održana u zemlji koja je pobedila prethodne godine.
Organizacija takmičenja predstavlja značajno finansijsko opterećenje; na primer, Pesma Evrovizije 2014. je koštala 15 miliona evra. Kada je organizacija u prošlosti odbijana zbog troškova, emiteri su već bili domaćini takmičenja u nekoj od skorih prethodnih godina. Irska nacionalna televizija je devedesetih godina bila u ozbiljnim finansijskim problemima zbog četiri pobede u roku od pet godina. Postoje čak i spekulacije da neke zemlje namerno šalju lošije kompozicije kako bi bile sigurne da će ih obaveza organizacije mimoići. Sa druge strane, Pesma Evrovizije predstavlja jedinstvenu mogućnost da se svaka zemlja predstavi kao turistička destinacija, a sa novijim naglim rastom popularnosti Pesme Evrovizije, povećane su i mogućnosti komercijalnog sponzorstva.
Od 2015. kada je Australija dobila pravo na učešće, doneseno je pravilo da u slučaju pobede Australije ista država nominuje neku državu punopravnu članicu ERU da ona bude domaćin sledeće godine.
Mesto održavanja
[uredi | uredi izvor]
Najveći deo troška takmičenja pokrivaju sponzori takmičenja i naknade za učešće drugih zemalja učesnica. Teleglasanje je takođe značajan izvor prihoda. Pesma Evrovizije se smatra jedinstvenom prilikom za promovisanje zemlje domaćina kao turističke destinacije. Na primer, pred održavanje Pesme Evrovizije 2005, Ukrajina je tokom celog leta ukinula vize turistima državljanima Evropske unije i Švajcarske.[42]
Pripreme za održavanje festivala počinju nekoliko nedelja nakon što zemlja pobedi, i potvrdi EUR da namerava i da ima mogućnosti da bude domaćin takmičenja. Bira se grad-domaćin, koji je obično, ali ne uvek, glavni grad, i koncertni objekat, u kojem će se festival održati. Najveći objekat koji je bio domaćin Pesme Evrovizije bio je fudbalski stadion Parken u Kopenhagenu, na kojem je 38.000 ljudi u publici pratilo Pesmu Evrovizije 2001, kada je Danska bila domaćin.[14] Najmanje mesto u kojem je takmičenje ikada održano bilo je selo Milstrit u okrugu Kork u Irskoj, gde je održana Pesma Evrovizije 1993. Milstrit je imao oko 1.500 stanovnika,[43] mada je u Grin Glens areni bilo mesta za značajno veći broj (oko 8.000) gledalaca.[44]
Prilikom izbora grada domaćina i mesta održavanja, važnu ulogu igra blizina odgovarajućih kapaciteta hotela i prostora za novinare. U Kijevu 2005, hotelske sobe je bilo tako teško naći da su organizatori takmičenja tražili od ukrajinske vlade da blokira rezervacije koje nisu bile deo zvaničnih alokacija za delegacije ili turističkih paketa, što je dovelo do otkazivanja hotelskih rezervacija mnogih ljudi..[45]
Izvođenje uživo
[uredi | uredi izvor]
Svi vodeći vokali moraju biti izvedeni uživo, a prateći snimci smeju da sadrže samo prateće vokale. Do 2019. godine, svi vokali su morali da budu izvedeni uživo.[46] Godine 1999. pesma „Marija Magdalena” sa kojom je Doris Dragović predstavljala Hrvatsku praćena je matricom koja je tokom refrena sadržavala glasove veoma nalik ljudskim, a ljudski glasovi na matrici su tada bili zabranjeni.[27] Uprkos insistiranju hrvatske delegacije da su u pitanju digitalno sintetisani zvuci koji imitiraju ljudske glasove, EUR je odlučila da je Hrvatska ipak prekršila pravila i kaznila ju je oduzimanjem 33% poena za računanje petogodišnjeg proseka prema kojem je, po tadašnjim pravilima pauziranja, određivano učešće zemalja na Pesmi Evrovizije.[34] Uklanjanje orkestra i razgovori o uklanjanju pravila da svi vokali moraju da budu izvedeni uživo, doveli su do kritike fanova i kritičara da je izbor postao previše komercijalizovan i da je autentičnost nastupa ugrožena.[47]
2017. godine, Norveška delegacija je zatražila uklanjanje pravila da svi vokali moraju da budu izvedeni uživo. Razgovori su rezultat nezadovoljstva koje je Norveški predstavnik Jowst pokazao u intervjuu 24. marta, pričajući o „čoping” tehnici uzoraka vokala u svojoj pesmi Grab the Moment, koje bi bilo nemoguće replicirati uživo. Posle razgovora sa ERU, NRK je dobila dozvolu da koristi nasnimljene vokale, ali su imali i rezervni plan u slučaju da se veliki broj delegacija buni protiv te odluke koji je uključivao prateće vokale uživo.[47]
Jedan od znakova raspoznavanja ranijih izdanja Pesme Evrovizije bio je i živi orkestar na sceni, koji je zemlja domaćin od 1956. do 1998. bila obavezna da obezbedi učesnicima. Pre 1973, pravila su propisivala da orkestar domaćina mora izvoditi svu muziku; od 1973. nadalje, unapred snimljene instrumentalne matrice su dozvoljene, ali je domaćin svejedno morao da obezbedi živi orkestar kako bi učesnici imali izbor. Ako bi prateće trake bile korišćene, svi instrumenti koji se na njoj čuju morali su biti prisutni na sceni. Pesma Džine Dži iz Ujedinjenog Kraljevstva za Evroviziju 1996. Ooh Aah... Just a Little Bit je imala kompjuterski generisane zvukove i zbog ovog uslova je Ujedinjeno Kraljevstvo moralo da ima kompjutere na sceni. Ovaj uslov je ukinut 1997.[34]
Pravila su izmenjena 1999. tako što je uklonjen zahtev emiteru-domaćinu da obezbedi živi orkestar, već je orkestar ostavljen kao opcija organizatoru takmičenja.[34] Domaćin takmičenja te godine, izraelska televizija IBA, odlučila je da ne koristi orkestar kako bi uštedela na troškovima, tako da je 1999. bila prva godina u kojoj su sve pesme izvođene u potpunosti preko nasnimljene instrumentalne matrice (skupa sa živim vokalima). Orkestar se od tada nije vratio na takmičenje, tako da je (za sada) poslednji put korišćen u Birmingemu 1998. Zahtev predstavnika Slovenije 2009, gudačkog kvarteta Kvartisimo, da svoju mahom instrumentalnu numeru izvedu uživo uz pojačivače zvuka je odbijen pošto je ocenjeno da nije u skladu sa pravilima.
Pesme
[uredi | uredi izvor]Prve godine, pesme nisu bile vremenski ograničene, ali je već od 1956. godine ERU preporučila da pesme ne budu duže od 3½ minuta.[48] Od 1958. godine važi sadašnje strogo ograničenje na (ni sekund duže od) tri minuta,[49] ali je ponekad zbog ljudskog faktora u orkestralnom izvođenju pesama taj limit premašivan za par sekundi. Neretko, izvođači za tržišno izdanje snimaju dužu verziju, izvodeći na Evroviziji kraću trominutnu verziju. Iako većina emitera koristi isto ograničenje dužine u izboru svojih predstavnika, neki kandidatima dozvoljavaju i nešto duže pesme, koje, ukoliko budu izabrani, moraju dodatno skratiti do ne duže od tri minuta; na primer, u Albaniji, pesme u nacionalnom finalu ne smeju biti duže od 3 minuta i 20 sekundi.
Pravila Pesme Evrovizije nikada nisu dozvoljavale isključivo instrumentalne kompozicije, i ova zabrana je uvek snažno sprovođena. Međutim, ubedljivi pobednik Pesme Evrovizije 1995, kompozicija Nocturne norveškog dvojca Secret Garden, bila je prevashodno delo ambijentalne instrumentalne muzike, sa skupa 25 reči na norveškom jeziku, čime su zadovoljene propozicije takmičenja. Na slovenačkom izboru EMA 2004, drugo mesto je zauzeo dvojac Rožmarinke sa kompozicijom Kliše, koja je imala jednu jedinu reč na samom kraju pesme.
Pesme i njihovo izvođenje „ne smeju dovesti takmičenje na loš glas”.[27] Međutim, granica toga šta čini „loš glas” nije sasvim čvrsta i, pored bezbroj pesama o miru u svetu i ljubavi među svim ljudima, ni aktuelne političke teme nikada nisu bile strane na Pesmi Evrovizije. Prvih nekoliko nastupa bivših jugoslovenskih republika uključivalo je i tekstove poput „nikada ne plači, moje hrvatsko nebo” ili „sva bol svijeta, je noćas u Bosni'. U novije vreme, omaknu se i drugi netradicionalni prizori. Silvija Najt sa Islanda se 2006. kupala pod zlatnim tušem i telefonirala Bogu, a Verka Serdjučka (scenska ličnost zabavljača Andreja Danilka) iz Ukrajine je 2007. godine gospođe u pratećim vokalima potapšao po zadnjici.
Jezici
[uredi | uredi izvor]Pravilo koje je ranije zahtevalo da učesnici pevaju na jeziku zemlje koju predstavljaju je menjano nekoliko puta tokom godina. Od 1956. do 1965. nije bilo pravila koje je isključivalo izbor jezika na kom se moglo pevati. Međutim, godine 1966. je uvedeno pravilo da pesme moraju biti na jednom zvaničnih jezika zemlje učesnice.[14]
Ograničenje u izboru jezika je trajalo do 1973, kada je ono ukinuto i izvođači su opet mogli da pevaju na jeziku po svom izboru.[14] Nekoliko pobednika je polovinom 1970-ih iskoristilo novodobijenu slobodu, uključujući grupu ABBA 1974. godine.
Godine 1977, EUR je odlučila da ponovo uvede ograničenje o izboru maternjeg jezika,[14] s tim da su Nemačka i Belgija prve godine izuzete, pošto su njihovi nacionalni izbori bili već previše napredovali da bi se pravila menjala.[34]
Godine 1999, pravilo je promenjeno tako da se opet omogućila sloboda izbora.[14] Tako je 2003. godine belgijska grupa Urban trad osvojila drugo mesto pesmom Sanomi na potpuno izmišljenom jeziku.[50] 2005, predstavnici Ukrajine pevali su (u tri minuta) na sedam jezika, 2007. godine, francuski predstavnici pevali su na franglais jeziku, tako da su reči njihove pesme bile nasumično izmešane na francuskom i engleskom jeziku, a letonski duet je 2005. deo pesme izveo i na jeziku znakova.
Prema rečima pesme u pauzi drugog polufinala Pesme Evrovizije 2016. „That's Eurovision” (To je Evrovizija), do tada je u takmičarskim numerama izvedeno oko 60 svetskih jezika. Jedina zemlja koja se nijednom nije predstavila na svom službenom jeziku je Azerbejdžan, iako je predstavnica Bugarske 2012. godine Sofi Marinova, na takmičenju održanom upravo u glavnom gradu Azerbejdžana, u pesmi pomenula jednu frazu na azerskom jeziku.[51]
Pesme su pevane i na manjinskim i gotovo zaboravljenim jezicima i dijalektima. Švajcarska pesma je 1989. pevana na romanš jeziku. Francuska je slala pesme na kreolskom, korzičkom i bretonskom, Austrija na posebnom alpskom, Litvanija na zapadnolitvanskom dijalektu, Rusija na udmurtskom jeziku i Norveška na severnolaponskom. Sanja Ilić & Balkanika su 2018. predstavljajući Srbiju izvodili pesmu koja kombinuje prizrensko-timočki dijalekt jugoistočne Srbije sa standardnim srpskim jezikom, dok je Esma Redžepova iz BJR Makedonije 2013. godine otpevala svoj deo dueta na romskom jeziku.[52] Predstavnica Srbije 2022. godine je izvela pesmu čiji tekst je delimično na latinskom, pojedini izrazi iz antičkih jezika su, takođe, korišćeni u pesmama, kao što su starogrčki u pesmi Grčke 1995. godine i Italije 2017, u kojoj je korišćen i sanskrt.[53] Od vanevropskih jezika je 1980. prvi put izveden arapski u pesmi Maroka, dok su se u numerama pojavljivali i izvorni jezici iz Okeanije (tahićanski jezik, Monako 2006) i podsaharske Afrike (svahili, Norveška 2011. i Sranan Tongo, Holandija 2021).
Karakterističan deo nekih pesama je činio i deo teksta bez značenja koji je sadržao elemente tradicionalnih pevanja određenih podneblja kao što su jojkovanje - pevanje Laponaca (Norveška 1980. i 2019), jodlovanje - karakteristično za narode na Alpima (Rumunija 2017) i tradicionalno romsko pevanje (Mađarska 2017).[54]
_honored_Samira_Said_in_2011.jpg)
Izvođači najčešće pevaju na engleskom jeziku u nadi da će njihove pesme publika lakše razumeti. Nemali broj izvođača snima zasebnu verziju na maternjem jeziku za tržišno izdanje i englesku verziju za evrovizijski nastup, ili peva deo teksta na maternjem, a deo na engleskom jeziku. Pesma „Molitva”, sa kojom je Srbija pobedila 2007, je bila prva pesma pobednica u celosti pevana na maternjem jeziku od kada je 1999. vraćena mogućnost pevanja na jeziku po izboru (sve pobedničke pesme u međuvremenu bile su u celosti na engleskom jeziku, izuzev Wild dances 2004, koja je imala i delove na ukrajinskom). Ukrajina je 2016. godine pobedila s pesmom koja sadrži delove na krimskotatarskom jeziku.
Izvođači
[uredi | uredi izvor]1956 broj izvođača glavnih vokala na sceni je bio ograničen na 1. Od 1956. do 1970. bili su dozvoljeni samo nastupi solista i dueta. Od 1971. godine, broj izvođača na sceni povećan je na šest, što je i najveći broj ljudi koji smeju da izvode neku pesmu do danas.[27] Osim izvođača na sceni mogu da se nalaze i prateći vokali, kao i izvođači koji imaju ulogu u scenskom nastupu (pod uslovom da je ukupan broj ljudi 6 ili manji).
Izvođači mogu biti bilo koje nacionalnosti. Nebrojeno mnogo francuskih izvođača nastupalo je za Monako i Luksemburg; Grkinje Nana Muskuri i Viki Leandros su nastupale za Luksemburg, a češki pevač Karel Got za Austriju. Amerikanka Katrina Leskanič i Australka Džina Dž pevali su za Ujedinjeno Kraljevstvo, Dejv Benton sa karipskog ostrva Aruba za Estoniju, Serhat iz Turske i Amerikanci Flo Rajda i Džimi Vilson za San Marino, a među švajcarskim predstavnicima su bili i Kanađanka Selin Dion, Estonke „Vanila Nindža”, te (2006) grupa „six4one”, koja se sastojala od šest izvođača iz šest različitih zemalja. Zemlje su, međutim, potpuno slobodne da ograniče nacionalnost svojih predstavnika: izvođača, kompozitora ili tekstopisaca, ako to žele; na primer, na beogradskoj Beoviziji mogu učestvovati jedino izvođači državljani Srbije, dok autori pesama mogu biti iz celog sveta.[27][55]
Sami izvođači moraju imati 16 godina na dan održavanja finala.[56] Pravilo o minimumu starosti je uvedeno nakon Pesme Evrovizije 1989, na kojoj je izraelski predstavnik imao 11, a francuska predstavnica 12 godina. Za mlađe izvođače se od 2003. organizuje posebno takmičenje, Dečja pesma Evrovizije. Nekoliko učesnika Dečje pesme Evrovizije je kasnije predstavljalo svoje zemlje i na Pesmi Evrovizije, kao što su Nevena Božović, Sestre Tolmačjove i grupa „O'G3NE”.
Prenošenje programa
[uredi | uredi izvor]Svaka televizija-učesnica mora prenositi program u celosti: ovo uključuje sve pesme, rekapitulaciju isečaka pesama pred teleglasanje, kompletan postupak glasanja i pobedničko izvođenje. Emiteri mogu, ukoliko žele, preskočiti šou u pauzi radi emitovanja reklama;[27] od 1999, emiteri koji žele imaju više mogućnosti za kratke reklamne blokove otkako su u program uvršteni kraći, neesencijalni razvoji. Emiteri ne moraju prenositi polufinala u kojima ne učestvuju njihovi predstavnici ako to ne žele; kao izuzetak, počevši od uvođenja dve polufinalne večeri 2008, domaćinu i zemljama „velike četvorke” (kasnije "petorke") se „dodeljuje” jedno polufinale koje moraju prenositi i u kojem glasaju njihovi gledaoci, dok je prenos (ili odloženi snimak) drugog polufinala, kao i kod ostalih zemalja, neobavezan.[traži se izvor]
U nekoliko slučajeva, kao posebno osetljivo javljala su se i pitanja političkog priznanja. 1978. godine, tokom izvođenja izraelske pesme, jordanska televizija JRTV je suspendovala prenos i prikazivala slike cveća. Kada je posle poodmaklog glasanja postalo jasno da će Izrael pobediti, JRTV je jednostavno naglo prekinula prenos, a zatim su jordanski mediji, odbijajući da konstatuju činjenicu da je Izrael pobedio, objavili da je pobedila Belgija (koja je osvojila drugo mesto).[34] 2005. godine, Liban se prijavio za učešće i odabrao pesmu predstavnicu. Međutim, libanska televizija je kasnije utvrdila da libanski zakoni, koji zabranjuju priznanje Izraela, čine gotovo nemogućim prenošenje izvođenja i izraelske pesme. EUR je obavestila Tele-Liban da bi izuzeće izraelskog nastupa predstavljalo kršenje pravila takmičenja, i tako se Liban morao povući nakon što je već potvrdio učešće (tj. nakon roka za povlačenje), za šta je od strane EUR kažnjen novčanom kaznom i trogodišnjom zabranom učešća.[57]
Redosled nastupa
[uredi | uredi izvor]Od 1956. do 2012, redosled nastupa u svim takmičarskim večerima je određivan žrebom. Od 2013, producenti programa određuju ko nastupa na kojoj poziciji kako bi se osigurao kvalitetan program, a žrebom se odlučuje u kojoj polovini takmičarske večeri će neka država nastupiti, u kom polufinalu će automatski finalisti glasati, kao i tačnu poziciju u kojoj će nastupiti država domaćin u finalu.[58]
Hronologija pravila
[uredi | uredi izvor]| Pravilo | 56 | 57 | 58 | 59 | 60 | 61 | 62 | 63 | 64 | 65 | 66 | 67 | 68 | 69 | 70 | 71 | 72 | 73 | 74 | 75 | 76 | 77 | 78 | 79 | 80 | 81 | 82 | 83 | 84 | 85 | 86 | 87 | 88 | 89 | 90 | 91 | 92 | 93 | 94 | 95 | 96 | 97 | 98 | 99 | 00 | 01 | 02 | 03 | 04 | 05 | 06 | 07 | 08 | 09 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Broj pesama po državi | 2[59] | 1 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Maksimalan broj glavnih vokala | 1[a] | 2[b] | 6[v] | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Glasanje za svoju državu. | Da[59] | Ne | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Maksimalna dužina pesme | Nema[g] | 3 minuta | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Pravila o jeziku | Nema[d] | Maternji | Svi[đ] | Maternji | Svi[đ] | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Lomljenje izjednačenih rezultata | Nema | Za pobednika[e] | 1. mesto u finalu i 10. u PF. |
Lomljenje svih izjednačenja | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Pravilo o starosti učesnika | Nema | Bar 16 god | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Orkestar | Samo orkestar | Samo orkestar, dozvoljena matrica na kojoj su smeli da budu samo instrumenti koji bi mogli da se vide na sceni |
Mešovito [ž] |
Samo matrica (bez orkestra) | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Žiri ili teleglasanje | Žiri | Test tele. [z] |
Tele | Tele ili 50/50 |
Tele | 50/50 | Žiri i tele. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Kvalifikacije | Samo finale | KzM | Relegacija [i] |
PKR | Relegacija [i] |
PF[j] | 2 PF[k] | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Maksimalan broj učesnika | Ne postoji | 22[61] | 23[62] | 24[63] | 40 | 45 | 46 | 44 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Vokali uživo | Svi vokali moraju da budu uživo | Glavni[l] | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
- ^ Do 5 pratećih vokala.
- ^ Do 5 pratećih vokala za soliste, Do 4 prateća vokala za duete.
- ^ Broj pratećih vokala i plesača sveukupno je 6-X, gde je X broj glavnih vokala.
- ^ 3:30 je preporučena maksimalna dužina.[59]
- ^ Do 1964, svaka država je pevala na svom jeziku, dok Švedski predstavnik 1965. nije pevao na engleskom, pa je pravilo konačno uvršteno[60]
- ^ a b Svi jezici dozvoljeni.
- ^ Izjednačen rezultat još uvek moguć.
- ^ Svaka država bi odlučila da li želi da koristi orkestar ili matricu.
- ^ 5 država je testiralo teleglasanje, dok je ostalih 20 koristilo žiri.
- ^ a b Države sa najgorim prosečnim rezultatima bi preskočile takmičenje.
- ^ Polufinale iz kog se 10 država plasira za finale. U finalu ima 24 države.
- ^ 2 polufinala, gde se iz svakog 10 plasira za finale.
- ^ Samo glavni vokali moraju da budu izvođeni uživo, prateći smeju da budu snimljeni na matricu.[64]
Organizacija
[uredi | uredi izvor]Takmičenje organizuje ERU u saradnji sa emiterom države domaćice i sve to nadgleda Referentna grupa koja zastupa sve ostale države koje predstavljaju izabrane vođe delegacija.[65] Vođa delegacije je osoba odgovorna za, kako i ime govori, vođenje delegacije tokom takmičenja i oni su osoba kroz koju ERU stupa u kontakt sa delegacijom. Delegacija neke države se obično sastoji od novinara, izvođača, plesača, kompozitora i tekstopisaca i pratnja samih izvođača. Jedna delegacija uglavnom ima između 20 i 50 ljudi u zavisnosti od godine i države.[66] Vođe delegacija se uglavnom sastaju u martu, oko dva meseca pred takmičenje da bi dobili detaljan izveštaj o takmičenju koje se priprema: lokacija, dizajn scene, osvetljenje, ozvučenje, pozicije kamera, kako bi se na najbolji način pripremili za takmičenje, kao i izveštaj o logističkim pitanjima kao što su prevoz, smeštaj itd.[67]
„Kritičari” i izvršni nadzornici
[uredi | uredi izvor]_(cropped).jpg)
Još od prvog izdanja Pesme Evrovizije je postojala uloga pod imenom „kritičar” čija je obaveza da proverava da li su svi poeni dodeljeni kako treba i po redu. Kako je uloga kritičara preuzimala više obaveza, ona je evoluirala u ono što se danas zove izvršni nadzornik Pesme Evrovizije, koji je takođe odgovoran za nadgledanje organizacije kao predstavnik ERU, koji se stara da su pravila provedena i da produkcija teče planiranim tokom.[68] Od 2011, izvršni nadzornik ima desnu ruku u vidu nadzornika događaja koji koordiniše druga pitanja o događaju kao predstavnik ERU.[68]
Ispod je tabela izvršnih nadzornika kroz istoriju Pesme Evrovizije
| Izvršni nadzornik | Država | Godina | Broj takmičenja | Nadzornik događaja | Država | Godina |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Rolf Liberman |  Švajcarska
|
1956–1957. | 2 | |||
| Nepoznato | 1958–1963. | 6 | ||||
| Miroslav Vilček |  Jugoslavija
|
1964–1965. | 2 | |||
| Kliford Braun |  Ujedinjeno Kraljevstvo
|
1966–1977. | 12 | |||
| Frenk Nef | Švajcarska
|
1978–1992. | 15 | |||
| Kristijan Klausen |  Denmark
|
1993–1995. | 3 | |||
| Kristin Maršal-Oric |  Francuska
|
1996; 1998–2002. | 6 | |||
| Mari-Kler Vijonet | 1997. | 1 | ||||
| Sara Juen | Ujedinjeno Kraljevstvo
|
2003. | 1 | |||
| Svante Stokselijus |  Švedska
|
2004–2010. | 7 | |||
| Jon Ola Sand |  Norveška
|
2011—2020. | 5 | Sijetse Baker |  Holandija
|
2011—2015. |
| 4 (1 otkazano) | Nađa Burkhart | Švajcarska
|
2016–danas | |||
| Martin Esterdal | Švedska
|
2021–danas | 4 | |||
Referentna grupa
[uredi | uredi izvor]Referentna grupa je izvršni komitet takmičenja i radi u interesima svih država učesnica. Sastaju se 4-5 puta godišnje i njihova uloga je da odobre promene pravila i formata takmičenja, obezbede finansiranje, kontrolišu brend takmičenja, podižu svest publike o takmičenju, i da nadgledaju pripreme za takmičenje sa emiterom domaćinom.[69]
Grupa se sastoji od predsedavajućeg, 3 izabrana člana koji su predvodnici delegacija, izvršni producenti emitera države domaćina takmičenja, kao i iz prethodne 2 države domaćice, do 2 pridružena člana sa iskustvom vezanim za takmičenje, kao i izvršni nadzornik takmičenja.[70] Predsedavajući uglavnom dolazi iz emitera članice ERU koji ne učestvuje na takmičenju kako bi se osigurala neutralnost te uloge.[69]
Trenutna referentna grupa (jul 2022) se sastoji od:[71][72]
| Ime | Uloga | Država | Emiter |
|---|---|---|---|
| Dr Frenk Fijeter Frejling | Predsedavajući |  Nemačka
|
ZDF |
| Martin Usterdal | ERU Izvršni nadzornik takmičenja | Švedska
|
|
| Simona Martoreli | Izvršna producentkinja 2022 |  Italija
|
RAI |
| Sijetse Baker | Izvršni producent takmičenja 2021 | Holandija
|
NPO |
| Astrid Dutrenit | Izvršna producentkinja TV prenosa 2021 | NOS | |
| Karla Bugalo | Zamenik izvršnog producenta 2018 |  Portugal
|
RTP |
| Feliks Bergson | Izabrani članovi |  Island
|
RÚV |
| David Cerunjan |  Jermenija
|
AMPTV |
Širenje takmičenja
[uredi | uredi izvor]
Desno: Učesnici 1994, samo dve godine kasnije. Veliku promenu je donelo učešće zemalja iz središnje i istočne Evrope..
Broj zemalja učesnica Pesme Evrovizije je vremenom neprestano rastao, od sedam učesnica 1956. do preko 20 krajem 1980-ih. 1993. godine, u takmičenju je učestvovalo 25 zemalja, uključujući i tri od zemalja nastalih raspadom SFRJ. Kako je festival živi televizijski događaj, organizatori ograničavaju trajanje na razumnu dužinu prihvatljivu prosečnom gledaocu. U novije vreme, nominalno ograničenje bilo je tri časa, koje je prenos povremeno prekoračivao, kao 2005, kada je program trajao gotovo 3½ časa. Nakon što je 2006. uvedena skraćena procedura saopštavanja glasova, program je trajao 3 časa i 5 minuta.
Kvalifikacije i pauziranje
[uredi | uredi izvor]Od 1993. godine, nakon raspada SFR Jugoslavije i prijavljivanja država nekadašnjeg sovjetskog bloka, više zemalja želi da učestvuje na Pesmi Evrovizije od broja pesama koji je moguće uključiti u festival dužine koju organizatori smatraju razumnom, odnosno prihvatljivom gledalištu. U cilju izbora pesama koje će učestvovati na završnoj večeri korišćeno je nekoliko sistema kvalifikacija ili pauziranja. 1993. godine, sedam novih zemalja (Bosna i Hercegovina, Estonija, Mađarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Hrvatska) su se za tri mesta u međunarodnom finalu borile u predtakmičenju „Kvalifikacija za Milstrit”, održanom u Ljubljani, kroz koje su se kvalifikovale nekadašnje jugoslovenske republike (BiH, Slovenija i Hrvatska). Iste godine, uvedeno je i pravilo pauziranja. Prema ovom pravilu, šest najlošije plasiranih zemalja iz 1993. je moralo da preskoči sledeću godinu, kako bi 1994. mogle učestvovati zemlje koje nisu prošle kvalifikacije 1993, kao i, po prvi put, i tri nove zemlje, Litvanija, Poljska i Rusija.[34]
Sistem pauziranja je primenjen 1994. i 1995, ali je za Pesmu Evrovizije 1996. isproban drugačiji sistem kvalifikacija, u kojem su učestvovale sve zemlje osim domaćina, Norveške. Nekoliko nedelja pre takmičenja, audio-trake svih pesama su poslate nacionalnim stručnim žirijima koji su, glasajući po evrovizijskoj shemi, izabrali pesme koje su uključene u program.[traži se izvor]
Jedna od zemalja koje se nisu kvalifikovale za Pesmu Evrovizije 1996. bila je Nemačka, zemlja koja je jedan od najvećih finansijera EUR i ima jednu od najbrojnijih publika. Ovime, a ni činjenicom da je jedan broj zemalja održao kompletne nacionalne izbore, da bi zatim njihove najbolje pesme bile odbačene bez prilike da se predstave međunarodnoj publici, niko nije bio zadovoljan i ovakav sistem kvalifikacija je odbačen i uveden izmenjen sistem pauziranja, a nešto kasnije uvedeno je i novo pravilo.
Velika četvorka/petorka
[uredi | uredi izvor]_(4647351293).jpg)
Od 2000. do 2010. godine, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Španija (tzv. „velika četvorka”), imale su pravilnikom garantovano učešće u finalu Pesme Evrovizije, bez obzira na njihove plasmane u prethodnim takmičenjima.[34] Ovo se pravilo objašnjava visokim učešćem zemalja velike četvorke u budžetu Evrovizije, te velike praćenosti Festivala među njihovom publikom koju ne bi bilo poželjno izgubiti. Primena ovog pravila dovela je do apsurdnog događaja 2005, kada su upravo zemlje „velike četvorke” zauzele sva četiri poslednja mesta— i svejedno se direktno plasirale u finale naredne godine. Prvu pobedu od zemalja članica „velike četvorke” je ostvarila Nemačka na Pesmi Evrovizije 2010. Nakon što je Italija objavila da se vraća u takmičenje 2011, potvrđeno je da je stvorena „velika petorka” i da će i Italija učestvovati direktno u finalu iako se nije takmičila više od 10 godina.[73]
Pauziranje po proseku
[uredi | uredi izvor]Od 1997. do 2001, zemlje su se kvalifikovale za svako godišnje izdanje na osnovu proseka broja poena koje su njihove pesme osvojile tokom prethodnih pet godina. Na ovaj način, moglo se desiti da zemlja bude primorana da pauzira naredne godine čak iako se poslednji predstavnik kotirao veoma dobro. Pravilo je izmenjeno i 2002. i 2003. godine, u finalu je učestvovalo 15 zemalja najbolje plasiranih prethodne godine, te zemlje koje su pauzirale prethodne godine. Sistem pauziranja konačno je zamenjen sistemom polufinala počevši od Pesme Evrovizije 2004.
Polufinala
[uredi | uredi izvor]Počevši od 2004, pored subotnjeg „velikog finala”, na Pesmu Evrovizije je uvedena i kvalifikaciona runda, „polufinale”.
.jpg)
Prema pravilima iz 2004, prema kojima su održana naredna četiri izdanja (do 2007), Pesma Evrovizije održavala se u dve večeri, kvalifikacionoj polufinalnoj večeri (u trajanju od 2 časa) u kojoj učestvuje najviše 26 zemalja, i „velikom Finalu” dva dana kasnije (u trajanju od 3 časa) u kojem se takmiče 24 pesme. U finale se direktno kvalifikuju predstavnik domaćina, zatim tzv. „velika četvorka” (Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Španija), i još 9 drugih najbolje plasiranih zemalja sa prošlogodišnjeg takmičenja; a njima se pridružuje i 10 najbolje plasiranih pesama iz polufinala.[27] Veliko finale se održava u tradicionalnom terminu subotom u 21 čas po srednjoevropskom vremenu; polufinale je 2004. održano u sredu evrovizijske sedmice, dok je od 2005–07. održavano četvrtkom.
Format polufinala je osmišljen kako bi se omogućilo učešće svim zainteresovanim zemljama, ali se predviđen maksimalan broj od 40 zemalja pokazao nedovoljnim već 2005, kada se za učešće prijavila 41 zemlja (mada su problemi izbegnuti jer su se Češka Republika i kasnije Liban povukli), te 2007, kada je ograničenje probijeno i dozvoljeno učešće 42 zemlje. 28 država se takmičilo u polufinalu za samo 10 mesta. Ujedno, polufinale 2007. godine je bilo najveće takmičarsko veče u istoriji Evrovizije po broju učesnica.
Na sastanku Referentne grupe EUR 28. septembra 2007. je odlučeno da se, počevši od Pesme Evrovizije 2008. u Beogradu, održavaju dva polufinala. Ovaj format predviđa do 45 zemalja učesnica, od kojih se 25 takmiči u finalu. Zemlja domaćin i zemlje „velike četvorke” učestvuju direktno u finalu. Ostale se raspoređuju u dva polufinala putem žrebanja, pri čemu se prethodno raspoređuju u šest kutija tako da se, što je mogućnije, smanji uticaj prijateljskog glasanja u polufinalu (odnosno, da zemlje sa značajnom istorijom prijateljskog glasanja budu verovatnije raspoređene u različita polufinala). U finalno veče se iz svakog polufinala plasira po 10 pesama: devet finalista se određuje, kao i ranije, po rezultatima teleglasanja, nakon čega se dodaje i najbolje plasirana od preostalih učesnica po rezultatima glasanja nacionalnih žirija.[traži se izvor] Iako se počevši od 2009. glasovi u finalu određuju kombinovanjem glasova žirija i publike, način glasanja u polufinalu (prvih devet pesama u teleglasanju i jedna pesma po izboru žirija) ostao je te godine nepromenjen. Nakon što je kombinovano glasanje u finalu dovelo do pozitivnih reakcija emitera učesnika, gledalaca, novinara i obožavatelja, Referentna grupa je na sastanku 11. oktobra 2009. odlučila da se, počevši od Pesme Evrovizije 2010. u Oslu, glasovi nacionalnih žirija i publika kombinuju u odnosu 50%:50% i u polufinalnim večerima.[74] Ovaj sistem je promenjen 2016. godine kada je odbačeno kombinovanje i početo dodeljivanje dva seta poena, jedan od publike i drugi od žirija.[75]
Pobednici
[uredi | uredi izvor].jpg)
Sredina: Salvador Sobral je kao predstavnik Portugalije pobedio 2017. godine sa rekordnih 758 poena i najvećim ukupnim zbirom glasova publike i žirija.
Desno: An-Mari David, kao predstavnica Luksemburga je pobedila 1973. sa osvojenih rekordnih 80,63% od maksimalno mogućih poena (stari sistem).
Pobeda na Pesmi Evrovizije pruža pobedničkom izvođaču jedinstvenu mogućnost da na ovom uspehu i okružujućem publicitetu započne ili unapredi svoju međunarodnu karijeru.
Najpoznatiji pobednici, čija je karijera direktno katapultirana u nebo nakon evrovizijske pobede je bio švedski četverac ABBA, koji su pobedili na Pesmi Evrovizije 1974. sa pesmom Waterloo i postali jedan od najuspešnijih muzičkih sastava svog vremena. Kanadska pevačica Selin Dion, koja je 1988. pobedila kao predstavnica Švajcarske sa pesmom Ne partez pas sans moi (sa jednim poenom razlike), postigla je nekoliko godina kasnije veliku međunarodnu slavu i uspeh.
Zapažene karijere od pobednika su zabeležili i Viki Leandros, Toto Kutunjo, Frans Gal, Lulu, Katrina and the Waves i Secret Garden.
Džoni Logan je jedini učesnik koji je pobedio više puta, sa učešćem u tri pobede Irske sa snažnim baladama (1980. pevajući “What's another year”, 1987. kao pevač i kompozitor Hold me now, 1992. kao kompozitor pesme “Why me?” za Lindu Martin), dobivši tako nadimak „Mr. Eurovision” („g-din Evrovizija”).
Među pobednicima Pesme Evrovizije, žena je značajno više. U proseku, na svakog muškog izvođača koji je pobedio bile su 3-4 ženske pobednice.[76]
Od 2008. godine, pobedniku se dodeljuju zvanični trofej Pesme Evrovizije.[77] Trofej je napravljen od peskiranog stakla i ima oblik mikrofona iz 1950-ih godina, kada je održana prva Pesma Evrovizije.[78] Autori pobedničke pesme dobijaju verzije trofeja u manjoj veličini. Trofej predstavlja dizajn Kjela Engmana iz Kosta Bode iz Švedske, koji se bave izradom predmeta od stakla.[77]
Nekoliko puta su pobednici Pesme Evrovizije bili voditelji narednog izdanja za koje je njihova zemlja dobila pravo organizovanja, kao što su Toto Kutunjo (1991), Mari En (2003), Eldar Gasimov (2012) i Mons Zelmerlev (2016), dok su iz grin ruma izveštavali Sertab Erener (2004), Ruslana (2005) i Končita Vurst (2015)
Triput su pobednici pokušali da odbrane titulu na domaćem terenu, Lis Asija u Švajcarskoj 1957, Kori Broken u Holandiji 1958. i Lena u Nemačkoj 2011.[80]
Najuspešnije zemlje učesnice i rekordi
[uredi | uredi izvor]
Najuspešnijim se smatraju Irska, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo; Irska ima najviše, sedam, pobeda, među kojima i tri za redom sredinom 1990-ih, dok je Velika Britanija završila na jednoj od prve dve pozicije u 20 od 54 takmičenja (1956–2009). Međutim, tokom godina kada su poeni dodeljivani isključiv teleglasanjem, uz primetno bolji prijem numera iz istočne Evrope, nijedna od tradicionalno uspešnih zemalja (prema donjoj tabeli) nije postigla zapaženiji rezultat. Na svim takmičenjima od 2001–2008, pobedu je odnosila zemlja kojoj je to bila prva pobeda.
Pobednik Pesme Evrovizije 2006. bila je Finska, koja je pobedila nakon 45 učešća na kojima prethodno nije zabeležen nijedan plasman među prvih pet, dok je Portugalija na Pesmi Evrovizije 2017 ostvarila prvu pobedu, ujedno i prvi plasman među najboljih pet, nakon 49 učešća. Ukrajina je Pesme Evrovizije 2004. pobedila u svom drugom nastupu, a Srbija 2007. u prvom nastupu kao samostalna zemlja.
Pobeda Norveške koju je predstavljao Aleksandr Ribak na Pesmi Evrovizije 2009, prvoj na kojoj se prešlo na kombinovani sistem glasanja žirijem i teleglasanjem, bila je prvi ponovni trijumf ranijeg pobednika od 2000, i sa 387 poena, 169 više od drugoplasirane pesme, najubedljivija pobeda u dotadašnjoj istoriji Pesme Evrovizije. Nakon uvođenja drugačijeg načina bodovanja 2016. u kojoj sve zemlje dostavljaju dva odvojena seta poena od strane žirija i publike, svaka pesma je dobila mogućnost da osvoji dvostruko više poena nego prethodnih godina. Na Pesmi Evrovizije 2017. godine je Salvador Sobral je kao predstavnik Portugala sa 758 poena, što je i sada važeći rekord. Sobral bi imao veći broj poena i od Ribaka da je korišćen tadašnji sistem bodovanja, ali Ribak ostaje i dalje rekorder sa najvećom razlikom u odnosu na drugoplasiranog.[81]
An-Mari David je kao predstavnica Luksemburga je pobedila 1973. godine sa osvojenih rekordnih 80,63% od maksimalno mogućih poena, ali po potpuno drugačijem načinu bodovanja u poređenju sa današnjim, kada su sve pesme dobijale ocene od 2 do 10.[34] Noel Kelehan iz Irske je kao dirigent ostvario rekordnih pet pobeda (1980, 1987, 1992, 1993. i 1996), u periodu kada je korišćen uživo orkestar.[9] Nemački kompozitor Ralf Sigel je napisao ukupno 22 numere koje su učestvovale na Pesmi Evrovizije, uključujući i pesme s kojom je 1982. godine Nemačka ostvarila prvu pobedu i s kojom je San Marino došao do svog prvog finala 2014.
Najprodavanija pobednička pesma, uključujući i digitalnu formu, je internacionalni hit “Euphoria” u izvedbi Lorin, kojom je donela pobedu Švedskoj 2012. dobivši od rekordnih 18 zemalja maksimalan moguć broj poena, po tadašnjem sistemu 12.[82] Zapažene uspehe na tržištu i top listama su od pobednika ostvarili i Sendi Šo sa pesmom “Puppet on a string”, ABBA sa “Waterloo”, Brotherhood of Man sa “Save Your Kisses for Me”, Bucks Fizz sa “Making your mind up”, Nikol sa “Ein bisschen Frieden”, Aleksander Ribak sa “Fairytale”, Lena sa “Satellite”, Mons Selmerlev sa “Heroes” i Måneskin sa “Zitti e buoni”. Pesma “Arcade” Dankana Lorensa je najslušanija evrovizijska pesma na striming platformi Spotify.[83]
Pet puta su isti izvođači uspeli da osvoje i prvo i drugo mesto na različitim izdanjima Pesme Evrovizije, Lis Asija, Điljola Činkveti, Elizabet Andresen, Linda Martin i Dima Bilan.[34]
Tabela zemalja po najuspešnijim plasmanima
[uredi | uredi izvor]Zaključno sa 2023.
|
|
Od svih dosadašnjih zemalja učesnica, među tri prvoplasirane još uvek nisu bili Albanija, Andora, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Litvanija, Mađarska, Maroko, Severna Makedonija, San Marino, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Češka.
Druge uspešne pesme i takmičari
[uredi | uredi izvor]_(cropped_to_look_large).jpg)
.JPG)
Desno: Frančesko Gabani je izveo jednu od najgledanijih evrovizijskih pesama na YouTube-у
I pesme koje nisu pobeđivale na Evroviziji su katkad postizale značajne uspehe kao tržišna izdanja. Pesmu “Volare”, koja je postala svetski hit (uključujući i mnoge obrade) i osvojila dve nagrade Gremi, pevao je Domeniko Modunjo na Pesmi Evrovizije 1958. pod nazivom “Nel blu dipinto di blu” predstavljajući Italiju.[9] Druge pesme koje su ostvarile uspeh na tržištu i top listama su “L´amour est bleu” (Love Is Blue) koju izvodi Viki Leandros (Luksemburg 1967), “Congratulations” od Klifa Ričarda (UK 1969), “Eres tú” od “Mocedades” (Španija 1973), “Ooh Aah…Just a Little Bit” od Džine Dži (UK 1996) sa nominacijom za nagradu Gremi, “Soldi” koju izvodi Mamud (Italija 2019), kao i “Snap” od Rose Lin (Jermenija 2022).[84][85]
Video za pesmu “Occidentali's Karma” koju izvodi Frančesko Gabani (Italija 2017) sa preko 260 miliona pregleda predstavlja najslušaniju evrovizijsku pesmu na YouTube-u.[86] Fan klubovi Pesme Evrovizije među omiljene pesme često izdvajaju i “Ein Lied kann eine Brücke sein” koju izvodi Džoj Fleming (Zapanda Nemačka 1975), „Lane moje” od Željka Joksimovića (SCG 2004), “Qélé, Qélé” od Sirušo (Jermenija 2008) i “Fuego” od Eleni Fureire (Kipar 2018).[87][88][89][90]
Takmičari koji nisu ostvarili pobedu, ali imali su izuzetno uspešne muzičke karijere sa preko 70 miliona prodatih kopija su Hulio Iglesijas, Olivija Njuton Džon, Flo Rajda, Klif Ričard i The Shadows, Nana Muskuri, Umberto Toci i Ala Pugačova.[91][92][93][94]
Među ostalim uspešnim učesnicima Pesme Evrovizije sa višemilionskim prodajama su bili Domeniko Modunjo, Đani Morandi, Lara Fabijan, Baccara, Boni Tajler, Patrisija Kas, Karel Got, Ajda Pekan, Ricchi e Poveri, Arsenijum (član O-Zone), The New Seekers, Meri Hopkin, Engelbert Hamperdink, Ana Visi, Las Ketchup, Zdravko Čolić.[91][92][95]
Drugi izvođači sa uspešnim hitovima na međunarodnim listama i zapaženim karijerama u delovima Evrope su Kejt Rajan, t.A.T.u., Araš, Darud, di-džej Bobo, Cascada, The Rasmus, Ofra Haza, Les Humphries Singers, Ana Oksa, Al Bano i Romina Pover, Raf, Azúcar Moreno, Tereza Kesovija, Esma Redžepova, Dino Merlin, Toše Proeski, Sakis Ruvas, Džejd Juen (članica Sugababes).[91][92][95]
Krajem 90-ih godina 20. veka i početkom 21. veka, globalni uspeh su doživeli rijaliti-šou programi, koji su imali značajan uticaj i na muzičku scenu. Mnoge zemlje su kao svoje predstavnike na Pesmi Evrovizije slale pobednike i druge uspešne učesnike iz muzičkih takmičarskih emisija kao što su franšize Idol, X Factor, The Voice, Ja imam talenat, Operacija Trijumf, Zvezda u usponu, Zvezde Granda, Prvi glas Srbije itd,[96].
Uspešni muzičari koji su se takmičili kao autori i producenti pesama su Timbaland (Rusija 2008), Gi Manijel d'Omam Kristo (Francuska 2008), Endru Lojd Veber (UK 2009), Goran Bregović (Srbija 2010, Hrvatska 2006), Toni Ajomi (Jermenija 2013), Sela Su (Belgija 2016).[97][98][99] Proslavljeni pisci i pesnici Ani Šmit (Holandija 1956) i Miroslav Antić (Jugoslavija 1961) su učestvovali kao tekstopisci takmičarski pesama.[100][101]
Svoje uloge u performansima na evrovizijskoj sceni su imali i olimpijski šampion u umetničkom klizanju Jevgenij Pljuščenko (Rusija 2008), burleska igračica Dita fon Tiz (Nemačka 2009) i slikarka i umetnica s peskom Ksenija Simonova (Ukrajina 2011. i Moldavija 2019).
Revijalni program i specijalni gosti
[uredi | uredi izvor]Na takmičenju 1960. godine je prvi put izveden revijalni nastup između pesama u takmičarskom programu i prezentovanja glasova, što je vremenom postala tradicija festivala.[102][103] Revijalni program najčešće obuhvata nastup prethodnog pobednika (koji uglavnom otvori takmičenje), nastupe posvećene istoriji ili zanimljivim trenucima Pesme Evrovizije, kao i predstavljanje tradicije zemlje domaćina.[103][104] Jedan od najpoznatijih revijalnih programa je tačka tradicionalnog irskog plesa odigrana 1994. u Dablinu, koja je bila prvi javni nastup Riverdens-a, kasnije trupe sa uspešnim turnejama širom sveta.[105][106]
Deo revijalnih nastupa su bile i pop zvezde kao što su Madona (2019), Džastin Timberlejk (2016) Rita Ora (2023), Aqua (2001), ali i svetski poznati di-džejevi Afrodžek (2021) i Beni Benasi (2022), violinistkinja Vanesa Mej (1998) i izvođači tradicionalne muzike Mariza (2018) i Goran Bregović (2008).[107][108] Tokom Pesme Evrovizije 2003. godine se uživo u program uključio Elton Džon pozdravivši takmičare i gledaoce, dok je 2013. to Aviči uradio iz publike u dvorani, kao jedan od autora himne tog izdanja festivala.[109][110] Na evrovizijskoj sceni su nastupali i svetski priznati Hor bečkih dečaka (1967. i 2015), Praški teatar svetlećih crteža (1984), Vatra Anadolije (2004), Ansambl Kolo (2008), Cirkus de Solej (2009), Ansambl Crvene armije Aleksandrov (2009), kao i mnogi poznati orkestri, ansambli, pa i cirkuski klovnovi i iluzionisti.[106][103] Tokom finala 2010. godine je nastup elektropop dua Madcon pratio i istovremeni fleš mob u nekoliko desetina evropskih gradova.[106]
_(cropped_2).jpg)
.jpg)
Pesma Evrovizije 1999. u Jerusalimu je završena tako što su voditelji i takmičari otpevali “Hallelujah”, pobedničku pesmu iz 1979. godine, posvetivši je žrtvama rata na Kosovu i Metohiji i NATO bombardovanja SR Jugoslavije koje je bilo u toku.[34] Deo revijalnog programa 2016. godine je bio i performans „Sivi ljudi” posvećen evropskoj migrantskoj krizi.[111]
Uspešni sportisti su, takođe, bili specijalni gosti Pesme Evrovizije, kao što su bokseri Vitalij i Vladimir Kličko (2005), teniser Novak Đoković i košarkaš Vlade Divac (2008), koji su otvorili glasanje publike. Tokom misija u Međunarodnoj svemirskoj stanici su se 2003. godine javili astronauti Jurij Malenčenko i Ed Lu, dok su 2009. uključenjem iz svemira početak glasanja proglasili Genadij Padalka i Koiči Vakata.[109] Grad domaćin je bio promovisan kroz emitovane video spotove u kojima su se pojavljivali teniserka Ana Ivanović (2008), fudbaler Zlatan Ibrahimović (2013) i glumica i bivša mis Izraela Gal Gadot (2019).[112][113]
Počevši od 2013. godine, uspostavljena je tradicija da se finalno veče otvara „paradom nacija” ili „paradom zastava”, nalik na ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara, uz prateću tradicionalnu ili popularnu muziku zemlje domaćina.[114] Parada nacija je 2016. je bila posvećena švedskoj modi, tako da su takmičari i zemlje bile predstavljene uporedo uz modnu reviju i švedski progresivni haus kao muzičku pratnju.[115]
Praćenje i nagrade
[uredi | uredi izvor]
Osim zvaničnog mrežnog mesta eurovision.tv, dešavanja vezana za Pesmu Evrovizije prati veliki broj sajtova obožavalaca aktivnih tokom čitave godine, među kojima su najpoznatiji portali ESC Today i Wiwibloggs. Pesmu Evrovizije prati i nekoliko najpoznatijih kladionica na Internetu.
Zvanični klub obožavatelja, OGAE (Organisation générale des Amateurs de l'Eurovision, „Opšte udruženje evrovizijskih amatera"), je osnovan 1984. i ima podružnice u brojnim evropskim državama i širom sveta. Manji broj karata za Pesmu Evrovizije za tzv. „OGAE blok” se svake godine odvaja i distribuira po nižim cenama preko nacionalnih klubova. Klub organizuje i nekoliko godišnjih internih takmičenja, među kojima i OGAE Druga šansa, u kojem podružnice šalju po jednu pesmu sa nacionalnog finala koja nije izabrana za evrovizijskog predstavnika.
Pred svaku Pesmu Evrovizije, nacionalne podružnice OGAE glasaju za svoje favorite, a ESC Today organizuje anketu BigPoll, u kojoj posetioci nastoje da prognoziraju ishod predstojećeg takmičenja. U anketi BigPoll je 2009. učestvovalo 150.000 posetilaca, koji su uspešno pogodili pobednika, te četiri od prvih pet, i devet od prvih deset pesama, dok je u polufinalnoj anketi bilo 114.000 prognoza, koje su uspešno pogodile 19 od 20 pesama koje su se plasirale u finale. Počevši od 2002, tokom evrovizijske sedmice, dodeljuju se nagrade „Marsel Bezenson”, u tri kategorije: nagrada okupljenih novinara, nagrada za najbolju kompoziciju po izboru kompozitora pesama-učesnica, i nagrada za najbolji nastup po izboru prethodnih pobednika. Nakon završenog takmičenja, svoje nagrade u brojnim kategorijama dodeljuju ESC Today i ESC Radio, mrežni radio koji tokom čitave godine emituje evrovizijske pesme. Među godišnjim evrovizijskim ritualima je i nagrada „Barbara Deks”, nazvana po predstavnici Belgije 1993, koja se svake godine od 1997. po izboru posetilaca mrežnog mesta Eurovision House dodeljuje posle takmičenja najgore obučenom učesniku.[116]
Zelena soba
[uredi | uredi izvor]
Desno: Grin rum i scena 2014. godine u pozadini, primer kada je grin rum uključen u arenu.
Zelena soba ili „grin rum” („greenroom” na engleskom) je mesto u ili pored arene, ili iza pozornice gde se izvođači odmaraju posle nastupa. Dobila je naziv po tome što su, u prošlosti, ova mesta za odmaranje obično bila zelene boje. Danas, zelene sobe nisu nužno zelene boje, ali je ime ostalo.[117][118] Tradicionalno, ona se nalazila iza pozornice, a od 2012, pronalaženi su razni načini da se ona uklopi u arenu. 2021. godine, grin rum je zauzeo mesto celog poda arene gde je originalno trebala da stoji publika, plan koji je napušten zbog pandemije.[119]
Slika u javnosti i kritike
[uredi | uredi izvor]Pesma Evrovizije ostaje jedan od najgledanijih televizijskih događaja u celoj Evropi, sa univerzalnom privlačnošću, čije se gledalište ne uklapa u jednostavne sociološke kategorije. 2021. godine, Pesma Evrovizije je imala udeo u gledanosti od 40,5% među svim starosnim grupama, a najveći uspeh je ostvarila u grupi 15-24 godine, gde je udeo u gledanosti bio 52,8%.[120] Merenjima u 2015. i 2016. godine je pokazano da je u svetu Pesma Evrovizije bila gledaniji program od Superboula (uključujući i tradicionalni šou na poluvremenu sa muzičkim zvezdama) i dodele Oskara.[121][122] Prenos Pesme Evrovizije 2008. bio je u Srbiji najgledaniji televizijski program u istoriji merenja gledanosti.[123]
Pesmom Evrovizije tradicionalno dominiraju lagano orkestrirane pop pesme, jednostavnih, pevljivih refrena, poznatih kao šlager, zbog čega se često naziva festivalom lakih nota. Pozicioni sistem glasanja po državama i ograničenje trajanja pesama na tri minuta znače da se pesme nastoje dopasti gledaocima svih ukusa (opisivano kao „večita žurka pop muzike sredinom puta, kombinovane sa ekstremnim političkim glasanjem”), istovremeno pokušavajući kakvim trikom privući pažnju na sebe među mnoštvom drugih takmičara. Samo 2004. godine, na sceni su viđeni srpski opanci, kožni korseti, štule, koturaljke, anđeoska krila, gimnastičar u potkošulji, dodole (prizivačice kiše), te grupa koja se njihala u ritmu koitusa i niz sličnih, eksplicitnih aranžmana. Samo među pesmama pobednicama bili su i naslovi Diggi-loo, diggi-ley, Boom-bang-a-bang, Ding-a-dong, La-la-la; od uvođenja slobode izbora jezika, mnogi pevaju na, kako je pisao Si-Bi-Si, „evrovizijskom indijskom engleskom, neopterećenom stvarima poput sintakse, logike ili razumljivosti”.[124]
Pesma Evrovizije je zbog ovih atributa, „narodnih nošnji, banalnih tekstova, već svarene muzike, izanđalih voditelja sa još izanđalijim šalama, sve naglašenijim trešenjem zadnjice i opštom preteranošću”[124] nazivana „godišnjom ekstravagancom kiča”,[125] „najšundastijim godišnjim televizijskim događajem”,[126] „takmičenjem koje je dobar ukus zaboravio” koje „obožavaju ljubitelji kamp zabave svugde”,[125] „spektaklom koji je toliko loš da je dobar”,[124] ili, rečima ministra kulture Francuske iz 1982. kada se ova zemlja na godinu dana povukla sa takmičenja, „spomenikom besmislu”.[127]
Pesma Evrovizije se u nekim zemljama, posebno Ujedinjenom Kraljevstvu, vidi manje kao nadmetanje pesama nego kao prilika za smehom ispunjeno veče. Među komentarima takmičenja „koje volimo da mrzimo”[128] (rečima Bi-Bi-Sija) britanskog komentatora Terija Vogana bili su i „to je jedna ista pesma koju Francuzi pevaju otkako su okačili veš po Mažino liniji”, „mora da nosiš tu košulju zato što si izgubio opkladu!”, ili pak „holandski glasači su tradicionalno ludi kao kofa žaba”. Danska je zvanično protestovala nakon što je Vogan tokom prenosa Pesme Evrovizije 2001. celo veče nazivao voditelje „Doktor Smrt i Vila Mlečnozuba”.[129]
U Grčkoj su brojne organizacije pokušavale da spreče grupu da učestvuje. Niki Konstantinou, predsednik Unije vlasnika restorana i barova Grčke, je javno zatražila od naroda Finske i Grčke da ne dozvoli grupi Lordi učešće u takmičenju, tvrdeći da je grupa satanistička. Još tri organizacije u Grčkoj su pokrenule zakonske akcije protiv grupe.[130] Sam Mr. Lordi je odgovorio na optužbe i čvrsto porekao satanizam. Izjavio je da satanističke grupe ne bi napisale pesme kao što su "Hard Rock Hallelujah" ili "Devil Is A Loser".[131] U Kipru, pravoslavne hrišćanske grupe su pokušale da spreče svoj javni servis da pošalje pesmu „El Diablo” (Đavo) na Pesmu Evrovizije 2021. godine, tvrdeći da je satanistička, i tražili slanje pesme koja „promoviše kiparsku istoriju, tradiciju i kulturu”. Protestanti su nosili znakove sa natpisima „protestujemo mirno, ne El Dijablu”, „odrekni se đavola, vrati se Hristu” i „Hrist spašava, El Diablo ubija". Pesma je ipak poslata na izbor.[132]
Deo nastupa u kojem Sergej Stjepanov svira saksofon u pesmi Run Away sa kojom je grupa Sanstrouk Projekt predstavljala Moldaviju na Pesmi Evrovizije 2010, postao je internet fenomen širom sveta, a snimljena je i desetočasovna i mnoge druge verzije i parodije, pod nazivom Epic Sax Guy, koje su na Jutjubu pregledani više desetina miliona puta.[133][134]
Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski Srpske pravoslavne crkve je doveo u vezu poplave na Balkanu 2014. sa pobedom drag kvin Končite Vurst na Pesmi Evrovizije nekoliko nedelja ranije, objasnivši „da nas Bog iskušava kako bismo se vratili na pravi put”.[135]
Pesma Evrovizije je bila tema skečeva u televizijskim serijama „Leteći cirkus Montija Pajtona” i „Beni Hil Šou”, kao i izraelskog filma „Kapkejkovi” i filma „Pesma Evrovizije: Priča vatrene sage” za koji je scenario pisao i igrao glavnu ulogu Vil Ferel.[136][137][138]
Susedsko i glasanje dijaspore
[uredi | uredi izvor]Analize rezultata glasanja ukazuju i na „prijateljsko” glasanje, u kojem veliki broj poena razmenjuju susedne i politički bliske zemlje.[139] Grčka i Kipar iz decenije u deceniju razmenjuju maksimalnih 12 poena. Izuzetno su jaki i baltički/nekadašnji sovjetski, skandinavski i balkanski glasački blokovi. Od uvođenja teleglasanja, na glasanje utiče i demografski faktor, pošto emigranti masovno glasaju za svoje etničke matice. Ova pojava je najprimetnija kod izvođača iz zemalja sa velikom emigracijom, na primer Turske i Grčke, ili etnički mešovitih regiona poput Balkana, tako da rezultati teleglasanja mogu podsećati na podatke iz etničkog popisa. Primera radi, 2005. godine, glasanje u finalu otvorila je Austrija ovako: 6 poena—Rumunija, 7 poena—Turska, 8 poena—Hrvatska, 10 poena—Bosna i Hercegovina, 12 poena—Srbija i Crna Gora. Pobornici Evrovizije pojavu blokovskog glasanja objašnjavaju time da je prirodno da publika na geografski i kulturno bliskim prostorima, često na tržištu istih medija i muzičkih kuća, ima sličan muzički ukus, te i da lakše prepoznaju izvođače iz bliskih zemalja.[140]
LGBT+ vidljivost
[uredi | uredi izvor]
Izbor za Pesmu Evrovizije već decenijama ima svoje fanove u LGBT+ zajednici, a organizatori su se aktivno trudili još od 90-ih da te fanove uključe u takmičenje.[141] Do danas, Pesma Evrovizije i dalje izaziva negodovanje među konzervativnim strujama koje uglavnom deluju na istoku Evrope.[142][143][144][145][146]
Kritike i kontroverze
[uredi | uredi izvor]Pravila Evropske radiodifuzne unije pokušavaju da sačuvaju apolitični karakter manifestacije, ali je Pesma Evrovizije od svojih ranih faza predstavljala potencijalnu platformu za iskazivanje geopolitičkih stavova.[147][148][149] Među najpoznatijim kontroverzama su svedočenja novinara o uticaju španskog diktatora Fransiska Franka na glasanje na Pesmi Evrovizije 1968. kako bi doneo pobedu Španiji, nakon čega je Masijel odnela pobedu za jedan poen iznad favorizovanog britanskog predstavnika Klifa Ričarda čija je pesma “Congratulations” kasnije postala poznata širom sveta.[147][148]
Pesma “E Depois do Adeus” Paula de Karvalja koja je predstavljala Portugaliju 1974. godine je dvadeset dana nakon takmičenja iskorišćena kao skrivena poruka na radiju upućena armiji za otpočinjanje Karanfilske revolucije kojim je svrgnut diktator Marselo Kaitano[147][148] Grčka se povukla s takmičenja 1975. godine zbog debija Turske koja je izvršila invaziju na Kipar godinu dana ranije.[150] Naredne godine se Grčka vratila s pesmom “Panagia Mou, Panagia Mou” koja je kritikovala tursku spoljnu politiku, zbog čega se Turska povukla s Pesme Evrovizije.[151]
Na Pesmi Evrovizije 1990. je predstavljen veliki broj pesama inspirisanih padom Gvozdene zavese i Berlinskog zida i najavljenom Ugovoru o Evropskoj uniji, sa naslovima poput Zajedno:1992, Negde u Evropi, Nema više zidova, Živeti slobodno ili Brandenburška kapija.[152]
Narandžasta revolucija u Ukrajini se desila 2004. godine nakon pobede te zemlje na Pesmi Evrovizija, pa je organizacija narednog izdanja shvaćena u političkom vrhu kao prilika da se Ukrajina pokaže u najboljem svetu. Pesma Razom nas bahato, himna revolucije, izabrana je za predstavnika te zemlje; po zahtevu EUR, iz teksta su uklonjene neposredne ode predsedniku Juščenku, a izvođenje prerađene „himne svih boraca za slobodu” pratili su vokali koji su pred kraj pokidali lance i okove.[153]
Gruzija je prvobitno najavila povlačenje s Pesma Evrovizije 2009. godine u Moskvi zbog umešanosti Rusije u rat u Gruziji, ali je ipak potvrdila učešće nakon pobede na Dečjoj pesmi Evrovizije 2008. uz maksimalnih 12 poena od Rusije.[154] Za predstavnika Gruzije je izabrana grupa “Stephane & 3G” s pesmom “We Don't Wanna Put In” koja je predstavljala igru reči koja je mogla da bude protumačena i kao politička poruka protiv tadašnjeg premijera Rusije Vladimira Putina. Referentna grupa ERU je uputila predlog gruzijskom emiteru da promeni pesmu ili, barem, reči, što je Gruzija odbila optužujući Rusiju da vrši pritisak, što je rezultiralo zvaničnim povlačenjem Gruzije s takmičenja te godine.[154][147]
_01.png)
Jermenija je Pesmu Evrovizije 2015. iskoristila kao priliku da obeleži sto godina od genocida nad Jermenima na području Osmanskog carstva. Sastavljena je grupa od jermenske dijaspore sa svih kontinenata i predstavljena pesma “Don't deny” („Nemoj da negiraš”), čiji je naslov mogao da se protumači kao direktna poruka državama koje odbijaju da priznaju karakter masovnih ubistava kao genocid, zbog čega je morao da bude promenjen naziv pesme.[149][155]
Na konferenciji za medije 2017. nakon prvog polufinala je predstavnik Portugalije i kasniji pobednik takmičenja, Salvador Sobral, skrenuo pažnju na evropsku migrantsku krizu noseći majicu s natpisom “S.O.S. Refugees” i kritikujući tretman prema izbeglicama u Grčkoj, Turskoj i Italiji.[156] ERU je izdao saopštenjem kojim je rekao da je Sobral iskoristio takmičenje da bi poslao političku poruku i da bi mogao da bude suspendovan ukoliko bi ponovo nosio istu majicu tokom festivala.[156]
Nekoliko bivših predstavnika Belorusije je tokom 2020. i 2021. godine javno podržalo proteste protiv autoritarne vladavine Aleksandra Lukašenka, optužilo javni servis za cenzuru, pa i podržalo zabranu učešća toj zemlji na Pesmi Evrovizije.[157] Eugen Perlin, dugogodišnji komentator takmičenja i voditelj Dečje pesme Evrovizije 2018. je napustio nacionalnu televiziju kao podršku protestima.[157] Za predstavnika 2021. je Belorusija predstavila grupu “Glasovi s mesta” čiji je dotadašnji rad ismevao, pa je izabrana pesma “Ya nauchu tebya (I'll Teach You)” tako protumačena zbog čega je bila predmet kritika u beloruskoj javnosti.[158] Evropska radiodifuzna unija je zahtevala promenu pesme zbog dovođenja u pitanje nepolitičke prirode i reputacije takmičenja.[159]
Izrael i arapske zemlje
[uredi | uredi izvor]Izraelsko-arapski sukob i proistekla politička situacija su u velikoj meri uticali na učešće mnogih zemalja na Pesmi Evrovizije. Prvi nastup Izraela 1973. godine je bio pod posebnim merama opreza pošto se dogodio godinu dana nakon masakra izraelskih sportista na Olimpijskim igrama u Minhenu od strane palestinskih terorista iz organizacije „Crni septembar“.[148]
Većina arapskih zemalja severne Afrike i bliskog istoka su takođe članice ERU i imaju pravo nastupa na Evroviziji. Tokom prenosa festivala 1978. godine jordanska televizija je za vreme nastupa Izara Koena ubacila intermeco, a prenos je prekinut istog momenta kada je Izrael proglašen za pobednika.[160] Iako je izabrala predstavnika za Pesmu Evrovizije 1979. godine, Turska se povukla sa takmičenja u Jerusalimu zbog pritiska arapskih zemalja.[161] Jedina arapska država koja je nastupila na ovom festivalu bio je Maroko koji je nastupio 1980 kada je Izrael odustao od učešća. Liban je najavio učešće 2005. u Kijevu i čak je bila izabrana i pesma, ali pošto zakoni te arapske zemlje zabranjuju bilo kakvo emitovanje izraelskih sadržaja, predstavnici državne televizije Libana su tražili od ERU-a dozvolu da tokom nastupa Širi Majmon puštaju reklame što je ERU odbila.[162]
Tokom nastupa na 2000. godine članovi grupe „Ping Pong” koji su predstavljali Izrael su mahali zastavama Izraela i Sirije pozivajući na mir u regionu.[147][148] Na takmičenju 2009. godine su predstavnice Izraela bile Noa i Mira Avad, jevrejska i arapska pevačica koje su izvele pesmu „There Must Be Another Way” (Postoji i drugi način) koja je sadržala delove i na hebrejskom i arapskom jeziku.[163] Njih dve su pesmu opisale ne kao pesmu mira, već kao pesmu koja poziva na poštovanje humanosti drugih.[154]
Nakon trijumfa Izraela 2018. godine, tokom pobedničkog govora, Neta Barzilaj je izjavila: „Sledeći put u Jerusalimu”, što je izazvalo brojne kontroverze.[164] Vlada Izraela je insistirala da se naredno izdanje takmičenja održi u Jerusalimu, koji svojim glavnim gradom smatra i Država Palestina, ali je zbog pritiska javnosti odabran Tel Aviv.[164] Više od 140 umetnika iz celog sveta je potpisalo peticiju kojom pozivaju na bojkot Pesme Evrovizije u Izraelu zbog okupacije palestinskih teritorija, tretmana prema Palestincima u Izraelu i optužbi za ratne zločine počinjene od strane izraelske vojske.[164] Predstavnici Islanda, grupa Hatari, su tokom prenosa finala pokazali palestinske transparente, a dvoje plesača tokom nastupa Madone u revijalnom delu se držalo za ruke dok su imali zalepljene zastave Izraela i Palestine na leđima.[165]
Jugoslavija i proistekle zemlje
[uredi | uredi izvor]Jedina socijalistička država, potekla iz Istočnog bloka, koja je učestvovala na Pesmi Evrovizije je Jugoslavija, što je često tumačeno kao gest nezavisnosti Josipa Broza Tita od Moskve.[155]
Nakon raspada Jugoslavije prve novoformirane države su debitovale 1993. godine. Hrvatska se predstavila s pesmom “Don't ever cry” koju je izvodila grupa „Put” i završila stihom „Nemoj da plačeš, moje hrvatsko nebo”, dok je Bosnu i Hercegovinu predstavljao Muhamed Fazlagić Fazla s pesmom „Sva bol svijeta” koja je govorila o tekućem ratu u toj zemlji.[166][167] U medijima su bili aktuelni navodi da je proces izbora za predstavnike u Bosni i Hercegovini vođen po tzv. nacionalnom ključu kako bi se smenjivali konstitutivni narodi (Bošnjaci, Srbi, Hrvati).[168][169] SR Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno učešće zbog sankcija sve do petooktobarskih promena i prijema u Ujedinjene nacije. Proces primanja Srbije i Crne Gore u ERU je pokrenut 2002. godine, a definitivni debi na Pesmi Evrovizije se dogodio 2004. kada je Željko Joksimović osvojio drugo mesto s pesmom „Lane moje”.[170]
Kao simboličan uvod u raspad državne zajednice SCG dve godine kasnije je u medijima predstavljan izbor za predstavnika 2006. godine.[148][111] Na Evropesmi-Europjesmi održanoj u Beogradu se desio incident kada je publika negodovala zbog pobede crnogorske grupe No Name (No Nejm) nakon što članovi žirija iz Crne Gore nisu dali nijedan poen pobednicima Beovizije 2006, Flamingosima i Luisu, i drugoplasiranoj Ani Nikolić.[171] Kako nije došlo do dogovora predstavnika RTS-a i RTCG-a, Srbija i Crna Gora je ostala bez predstavnika na Pesmi Evrovizije. S obzirom da je prijavila učešće i platila kotizaciju, bilo joj je dozvoljeno da glasa, što je bila jedinstvena situacija u istoriji takmičenja u kojoj je glasala zemlja koja nije imala predstavnika.[171] Referendum o nezavisnosti Crne Gore je održan dan nakon takmičenja u Atini, na kojem se 55,5% izašlih opredelilo za proglašenje nezavisnosti Crne Gore.
U periodu priprema za Pesmu Evrovizije 2008. u Beogradu i izbor predstavnika Srbije, proglašena je nezavisnost Kosova što je dovelo do političke situacije u zemlji zbog kojeg je za nekoliko nedelja odložena Beovizija 2008, festival na kojem je izabran predstavnik.[172] U medijima su se javljali navodi da su tekstovi pojedinih pesama na Beoviziji bili posvećeni kosovskoj tematici, što je Vladimir Graić nekoliko godina kasnije potvrdio komentarišući pesmu „Zavet” koju je izvodila grupa Beauty Queens (Bjuti Kvins).[173] Slični navodi su postojali i za pobedničku pesmu Oro koju je izvodila Jelena Tomašević i u čijem se tekstu, između ostalog, pominje Vidovdan, praznik na koji se dogodila Kosovska bitka, kao centralni događaj kosovskog kulta.[174]
Nakon što su predstavnici BJR Makedonije Vlatko Lozanoski i Esma Redžepova na 2013. godine objavili spot pesmu „Imperija”, on je bio predmet kontroverzi zbog toga što je ocenjen kao promocija projekta Skoplje 2014. Pesma je nakon mesec dana promenjena.[175]
Prostor bivšeg Sovjetskog Saveza
[uredi | uredi izvor]Azerbejdžan i Jermenija
[uredi | uredi izvor]Vodeći razlog u političkom sukobu Azerbejdžana i Jermenije je status oblasti Nagorno-Karabah koju Azerbejdžan smatra svojom autonomnom oblašću, a koja je pod političkom i vojnom kontrolom većinski naseljenih Jermena koji su proglasili Republiku Arcah. Jermenija je debitovala 2006. godine s pevačem Andreom, koji je upravo iz sporne oblasti.[176] Azerbejdžan je debitovao dve godine kasnije.
Na Pesmi Evrovizije 2009. godine je delegacija Azerbejdžana protestovala zato što je u razglednici koja je najavljivala jermenskog predstavnika prikazan spomenik Mi smo naše planine iz oblasti Nagorno-Karabah.[154] Razglednica je promenjena, ali je tokom prezentovanja glasova Jermenije Sirušo u rukama držala tablu s koje je čitala glasove i na čijoj zaleđini se nalazila slika spomenika.[154] Iste godine su postojale su optužbe da je na nacionalnoj televiziji Azerbejdžana bio zamagljen broj na koji je moglo da se glasa za Jermeniju, a naknadno je Ministarstvo nacionalne bezbednosti pozvalo na saslušanje nekoliko građana koji su glasali za Jermeniju.[154]
Takmičenje 2012. je održano u Bakuu nakon pobede Azerbejdžana prethodne godine. Iako su vlasti Azerbejdžana obećale da će garantovati za bezbednost jermenskih predstavnika i fanova, Jermenija je odlučila da odustane od takmičenja nakon kampanje bojkota koju je predvodila grupa od 22 pevača i bivših predstavnika na Pesmi Evrovizije.[177]
Predstavnica Jermenije Iveta Mukučjan je tokom prve polufinalne večeri 2016. godine mahala zastavom Republike Arcah, zbog čega su zvaničnici ERU najavili kaznu jermenskoj televiziji zbog kršenja zabrane slanja političkih poruka.[178] Od kada se javno objavljuju detaljni rezultati i rangiranje članova žirija, gotovo svaki put su žiriji Azerbejdžana i Jermenije jedni druge jednoglasno stavili na poslednje mesto.[179]
Rusija i Ukrajina
[uredi | uredi izvor]Politički odnosi Rusije i Ukrajine i njihov odnos na Pesmi Evrovizije je značajno promenjen nakon rat na istoku Ukrajine i Krimske krize. Zbog početka rata i otežane finansijske situacije, Ukrajina se povukla s Pesme Evrovizije 2015. godine, a Rusija je poslala popularnu pevačicu Polinu Gagarinu s pesmom posvećenoj miru.[180] Gagarina je osvojila drugo mesto, a tokom procedure glasanja su voditeljke u hali, zbog zviždanja tokom dodele poena Rusiji, skretale pažnju da je Pesma Evrovizije muzičko takmičenje koje nije povezano s politikom.[181]
Ukrajina se vratila naredne godine i odnela pobedu godine s pesmom „1944” koju izvodi Džamala, a koja govori o porodičnom iskustvu tokom proterivanja Tatara s poluostrva Krim od strane sovjetskih vlasti.[111] Neposredno nakon samog odabira ove pesme, pojedini ruski političari, kao i vlasti proglašene Republike Krim, optužili su ukrajinske organe vlasti da se pesma koristi za „napad na Rusiju” i „isticanje tragedije Tatara da bi se evropskim gledaocima stvorila lažna slika navodnog sramoćenja Tatara na ruskom Krimu”.[182] Ipak, publika u Ukrajini je Rusiji dodelila maksimalnih 12 poena, dok je ruska publika dodelila Ukrajini 10 poena.
Julija Samojlova (ruska predstavnica 2018) je odabrana da predstavlja Rusiju 2017. godine na takmičenju održanom u Kijevu, ali je Služba za bezbednost Ukrajine zabranila je Samojlovoj ulazak na teritoriju zemlje na tri godine zbog kršenja zakona usled njenog nastupa na spornoj teritoriji Krim. ERU je predložila ruskoj televiziji da promeni takmičara ili da prenosi nastup svoje predstavnice preko satelita, što je odbijeno i što je dovelo do odustajanja Rusije od Pesme Evrovizije te godine.[183]
Na izboru za predstavnika Ukrajine na Pesmi Evrovizije 2019. je pobedila pevačica Maruv, koja je odbila da potpiše ugovor kojim bi se obavezala da neće nastupati u Rusiji i da će predstavljati stavove ukrajinskog društva.[184] Pevačica je izdala saopštenje u kojem je navela da ne želi da pretvara svoje učešće u promociju političara. Ukrajina je tako ostala bez predstavnika te godine.[184]
Uoči Pesme Evrovizije 2022. izbori za predstavnicu Ukrajine ponovo su završeni kontroverzno, a njena pobednica Alina Paš optužena je da je na Krim ušla preko Rusije, čime se krše ukrajinski zakoni. Zatim ju je zamenila grupa Kalush Orchestra kao ukrajinski učesnik na takmičenju. Nakon ruske invazije na Ukrajinu i naknadnih protesta drugih konkurentskih zemalja, Rusija je u potpunosti isključena iz učešća u takmičenju.
Rusija i Gruzija
[uredi | uredi izvor]Gruzijski javni servis GPB je u avgustu 2008. otkrio da neće učestvovati na Pesmi Evrovizije 2009. koja se održavala u Moskvi, u Rusiji, zbog Rata između Gruzije i Rusije u 2008. godini. GPB je izjavio da „ne želi da učestvuje na takmičenju koje organizuje država koja krši ljudska prava i međunarodne zakone”.[185][186] GPB je kasnije svoju odluku preinačio u decembru 2008. godine, posle razgovora sa Evropskom radiodifuznom unijom (ERU, koja organizuje Pesmu Evrovizije), kao i posle pobede Gruzije na Dečjoj pesmi Evrovizije 2008. na kojoj je Rusija dala svoje najveće poene (12 poena) Gruziji.[187][188] U februaru 2009. godine se pojavila peticija pod imenom „Bojkotujmo Moskvaviziju” koja je pozivala na GPB da ne učestvuje na takmičenju.[189]
Izbor pesme „We Don't Wanna Put In" (bukvalno, „Ne želimo da se trudimo" / „Ne želimo Putina") na gruzijskom nacionalnom izboru je praćen velikom medijskom pažnjom zbog političkih konotacija reči pesme. O ovoj pesmi, koja je kritika politike Vladimira Putina, se šuškalo širom Evrope, sa nagađanjima da nije podobna za Pesmu Evrovizije zbog pravila koja brane političke poruke u pesmama.[190] Govornik GPB-a je odbacio navode da je pesma političke prirode, a ERU je odbila da da izjavu sve dok im pesma nije zvanično poslata kao gruzijska pesma za Pesmu Evrovizije.[191] 2. marta 2009. je politička grupa Mlada Rusija održala protest u Moskvi protiv pesme.[192]
Dana 10. marta 2009, ERU je rekla GPB-u da reči pesme krše pravila takmičenja i tražili od njih da reči pesme promene, ili da pošalju drugu pesmu.[traži se izvor] 11. marta, GPB je izjavio da pesma ili njene reči neće biti promenjeni, da pesma nema političku poruku i tvrdili su da je odbacivanje pesme od strane ERU politički pritisak Rusije na Gruziju. Gruzija se time efektivno povukla sa takmičenja.[traži se izvor] Ovo je bilo i potvrđeno 16. marta kad je izašao redosled nastupa na kom se Gruzija nije pojavila. Gruzija je trebalo da učestvuje u prvom polufinalu 12. marta 2009.
GPB nije ni emitovao takmičenje 2009, ali se vratio na takmičenje 2010. u Oslu, u Norveškoj.
Takmičenja po uzoru na Pesmu Evrovizije
[uredi | uredi izvor]| Ime | Održavanje | Učestalost | Opis |
|---|---|---|---|
| Dečja pesma Evrovizije (engl. Junior Eurovision Song Contest) |
2003-danas | Jednom godišnje | Takmičenje za pevače od 9 do 14 godina starosti, formata i propozicija nalik na Pesmu Evrovizije, održava se od 2003. godine, takođe u organizaciji Evropske unije za radiodifuziju. ERU je takmičenje osnovala po uzoru na dečje takmičenje pesama, kasnije „Nordijsku dečju Evroviziju”, koja se od 2000. godine održavana u Danskoj. |
| Pesma Amerike (engl. American Song Contest) |
2022. | Jednom | Takmičenje veoma sličnog formata i propozicija nalik na Pesmu Evrovizije, koje će se održavalo 2022. u kom su se takmičile 50 američkih saveznih država, 5 američkih teritorija i Okrug Kolumbija (Vašington). |
| Pesma Turkvizije (tur. Türkvizyon Şarkı Yarışması) |
2013-danas | Uglavnom jednom godišnje | Takmičenje osnovano od strane Turske posle povlačenja sa Pesme Evrovizije. Na njoj se takmiče države i autonomni regioni sa turkijskim stanovništvom. |
| Mladi Muzičari Evrovizije (engl. Eurovision Young Musicians) |
1982-danas | Jednom u dve godine | Takmičenje izvođenja klasične muzike za učesnike starosti između 12 i 21 godine. Održava se svake druge godine od 1982. |
| Hor Evrovizije (engl. Eurovision Choir) |
2017-danas | Jednom u dve godine | Takmiče se horovi iz zemalja članica ERU. |
| Međunarodni festival pesama u Sopotu (polj. Sopot Festival) |
1961-1980; 1984-2009; 2012-danas | Uglavnom jednom godišnje | |
| Pesma Intervizije (polj. Festiwal Interwizji) |
1977-1980; 2008. | Jednom godišnje | Takmičenje po uzoru na Pesmu Evrovizije na kojem su učestvovale zemlje bivšeg Istočnog bloka, koje je organizovala Intervizija, televizijska mreža nacionalnih emitera ovih socijalističkih zemalja. Pesma Intervizije je održavana u Sopotu kao zamena za Međunarodni festival; ukinuta je 1981. kada je u Poljskoj uvedeno vanredno stanje, a sam Festival je ponovo organizovan od 1985. pod starim imenom. |
| Orijent, Festival istočne muzike | Održan prvi put u Sarajevu, sa učesnicima iz Azije i Evrope. | ||
| Pesma Bundesvizije (nem. Bundesvision Song Contest) |
2005-2015. | Jednom godišnje | Takmičenje šesnaest saveznih država Nemačke, koje od 2005. organizuje uticajni zabavljač Štefan Rab. |
| Magični cirkus Evrovizije (engl. Eurovision Magic Circus Show) |
2010-2012. | Jednom godišnje | U njemu su deca između 7 i 14 godina iz država stalnih članica ERU izvodila razne cirkuske tačke.[193] |
| Ples Evrovizije (engl. Eurovision Dance Contest) |
2007. i 2008. | Jednom godišnje | Televizijsko takmičenje u plesnom sportu, koje se održalo 2007. i 2008. u organizaciji EUR i Bi-Bi-Sija. Otkazano je posle dva izdanja zbog manjka interesa. |
| Kanadska pesma Evrovizije (engl. Eurovision Song Contest Canada) |
2023. | Takmičenje po uzoru na Pesmu Evrovizije u kom se takmiči 10 kanadskih provincija i 3 teritorije.[194] | |
| Latinoamerička pesma Evrovizije (engl. Eurovision Song Contest Latin America) |
2023. | Takmičenje po uzoru na Pesmu Evrovizije na kom se takmiče države Latinske Amerike.<>„EUROVISION SONG CONTEST TO LAUNCH IN LATIN AMERICA”. ebu.ch. Evropska radiodifuzna unija. 2022-07-12. Pristupljeno 2022-07-12.</ref> | |
| Azijska pesma Evrovizije (engl. Eurovision Asia Song Contest) |
Nije održano | / | Predloženo takmičenje zasnovano na evrovizijskom formatu na kom bi se takmičile države u Aziji i Pacifiku. Planovi su otkazani 2021. posle 5 godina neuspešnog razvijanja projekta.[195] |
| „Svetska vizija: Američka himna” (engl. World Vision: An American Anthem) |
Nije održano | / | Predloženo takmičenje zasnovano na evrovizijskom formatu, na koji je američka televizijska mreža En-Bi-Si otkupila prava od EUR. Na takmičenju bi, učestvovale pesme iz 50 američkih saveznih država, a zamišljeno je kao konkurencija Idolu.[196] Ovi planovi nisu ostvareni, ali je 15 godina kasnije En-Bi-Si ponovo otkupio prava od ERU za format Evrovizije i emitovaće Pesmu Amerike. |
| Talenat Evrovizije (engl. Eurovision Talent Contest) |
Nije održano | / | Prvo izdanje bi se održalo 2009. u Rusiji i otkrivalo bi novi pevački talenat Evrope.[197] |
Na jesen 2005, EUR je organizovala poseban program kao proslavu pedesetogodišnjice Pesme Evrovizije, koji je, pod nazivom Čestitamo! (po istoimenoj pesmi, sa kojom je Klif Ričard predstavljao Ujedinjeno Kraljevstvo 1968) održan u Kopenhagenu. U opuštenom programu slavljeničke atmosfere, koji je vodila Katrina Leskanič, učestvovao je uživo veliki broj učesnika iz prvih 50 godina i prikazani isečci iz istorije takmičenja, a među 14 pesama koje su prethodno odabrali EUR i publika glasanjem preko Interneta, birana je teleglasanjem najpopularnija pesma Evrovizije svih vremena, za koju je izabrana pesma Waterloo švedskih predstavnika ABBA 1974.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Live Webcast”. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Prenos uživo) eurovision.tv, 2006, ovde u arhivi Web Archive.
- ^ „Eurovision Song Contest — International Music Program.”. Arhivirano iz originala 13. 01. 2005. g. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Pesma Evrovizije — međunarodni muzički program) Metju Marej, museum.tv (Muzej radiodifuznih komunikacija).
- ^ „Finland wins Eurovision contest”. Pristupljeno 7. 1. 2008.. (Finska pobedila na takmičenju Evrovizije) Al Džazira, 21. maj 2006
- ^ a b „EUROVISION SONG CONTEST 2013 UNITES VIEWERS WORLDWIDE”. ebu.ch. Evropska radiodifuzna unija. 28. 5. 2013. Pristupljeno 23. 1. 2022.
- ^ „Eurovision Song Contest 2014 reaches 195 million worldwide”. eurovision.tv. Evropska radiodifuzna unija. 3. 6. 2014. Pristupljeno 23. 1. 2022.
- ^ „Viewing figures (2016-2021)”. eurovisionworld.com. EurovisionWorld. Pristupljeno 23. 1. 2022.
- ^ „Eurovision Trivia” (PDF). Pristupljeno 7. 1. 2008.. (Evrovizijske zanimljivosti) Bi-Bi-Si, 5. maj 2002
- ^ „The 2017 Eurovision Song Contest to be streamed live on YouTube”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 6. 4. 2020.
- ^ a b v „Facts & Figures”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 30. 5. 2019.
- ^ a b Patrick Jaquin Eurovision's Golden Jubilee
- ^ bbc.co.uk History of Eurovision
- ^ George T. Waters Eurovision: 40 years of network development, four decades of service to broadcasters
- ^ David Fisher Media Statistics: 1951
- ^ a b v g d đ e „Historical Milestones”. eurovision.tv. 2005. Arhivirano iz originala 26. 5. 2006. g. Pristupljeno 26. 5. 2006.
- ^ (jezik: francuski)„Histoire 1956 à 1959.”. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Istorija od 1956. do 1959). Frank Tomas i Loran Balmer, eurovision-fr.net, 1999–2006
- ^ „Eurovision Operations Department.”. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Odeljenje za operacije Evrovizije.) Evropska unija za radiodifuziju, ebu.ch, 8. jun 2007
- ^ „Spectra's Eurovisiondiary now online.”. Pristupljeno 12. 1. 2008. (Spektrin evrovizijski dnevnik je sada onlajn.) Itamar Barak, esctoday.com, 17. april 2007
- ^ Union (EBU), European Broadcasting (2018-04-27). „Admission”. www.ebu.ch (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-22.
- ^ „ITU-R Radio Regulations 2012–15” (PDF). International Telecommunication Union, available from the Spectrum Management Authority of Jamaica. 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 8. 2013. g. Pristupljeno 28. 6. 2019.
- ^ „ITU-R Radio Regulations – Articles edition of 2004 (valid in 2004–07)” (PDF). International Telecommunication Union. 2004. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 28. 6. 2020.
- ^ „Radio regulations; Article 5: Frequency allocations.”. Pristupljeno 9. 1. 2008. (Odredbe o radiju; član 5: Alokacije frekvencija.) Međunarodna unija za telekomunikacije, verzija od 1. septembra 2005
- ^ „The Eurovision Song Contest 1956 — present.”. Pristupljeno 9. 1. 2008. (Pesma Evrovizija 1956 — danas) BBC, 26. april 2007
- ^ Cobb, Ryan (22. 5. 2018). „Israeli Minister "to invite" Arabic nations, including Tunisia, to take part in Eurovision 2019”. ESCXtra. Arhivirano iz originala 30. 11. 2020. g. Pristupljeno 11. 7. 2019.
- ^ Kuipers, Michael (20. 6. 2007). „Tunisia will not participate "in the forseeable future"”. ESCToday. Arhivirano iz originala 15. 10. 2017. g. Pristupljeno 30. 5. 2017.
- ^ Australia to return to the Eurovision Song Contest!
- ^ Granger, Anthony (27. 1. 2022). „EBU Tightens Rules Around September 1st Song Publication Date”. Eurovoix.com. Eurovoix. Pristupljeno 5. 1. 2022.
- ^ a b v g d đ e „Rules of the 2005 Eurovision Song Contest.”. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Pravila Pesme Evrovizije 2005) eurovision.tv, 2005, ovde u Web Archive.
- ^ a b „Rehearsal Schedule.”. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Raspored proba) eurovision.tv, 2006, ovde u Web Archive.
- ^ a b „Latest news from Athens.”. Pristupljeno 7. 1. 2008. (Poslednje vesti iz Atine) eurovision.tv, 11. maj 2006, ovde u Web Archive.
- ^ а б „Voting changed 2023 FAQ”. eurovision.tv. Европска радиодифузна унија. 22. 11. 2022. Приступљено 22. 11. 2022.
- ^ „Rules”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 23. 5. 2019.
- ^ „Voting”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 2. 12. 2021. „After all the jury points have been awarded, the total points from the televote for each country will be added up. These totals will then be added to the scoreboard, starting at the bottom and working up to the top.”
- ^ „Voting changes announced for Eurovision Song Contest 2023”. eurovision.tv. Европска радиодифузна унија. 22. 11. 2022. Приступљено 22. 11. 2022.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м O'Connor 2005.
- ^ „Rules of the 2004 Eurovision Song Contest” (PDF). European Broadcasting Union. MyLedbury.
- ^ Klier, Marcus. „Exclusive: A new voting procedure for Eurovision?”. ESCToday. Архивирано из оригинала 2008-08-30. г. Приступљено 2008-08-28.
- ^ Viniker, Barry (2008-12-08). „EBU confirms 50/50 vote for Eurovision Song Contest”. ESCToday. Архивирано из оригинала 2008-12-11. г. Приступљено 2008-12-08.
- ^ Jordan, Paul (18. 2. 2016). „Biggest change to Eurovision Song Contest voting since 1975”. Eurovision Song Contest. Приступљено 5. 7. 2020.
- ^ „Eurovision Song Contest overhauls voting rules”. BBC News. BBC. 18. 2. 2016. Приступљено 5. 7. 2020.
- ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka
<ref>; nema teksta za reference pod imenomГласање2018. - ^ „1974: Brighton, United Kingdom.”. Pristupljeno 11. 1. 2008. (1974: Brajton, Ujedinjeno Kraljevstvo.) eurovision.tv, ovde u Web Archive.
- ^ „Ukrainian hosts' high hopes for Eurovision.”. Pristupljeno 8. 1. 2008. (Velike nade ukrajinskih domaćina za Evroviziju.) Helen Foks, BBC njuz, 19. maj 2005
- ^ „Millstreet.”. Pristupljeno 8. 1. 2008. (Milstrit.) cork-guide.ie.
- ^ „Eurovision 1993 — The Venue.”. Pristupljeno 8. 1. 2008. (Evrovizija 1993 — mesto održavanja.) doteurovision.com.
- ^ „Where Do We Put The Foreign Tourists?”. Pristupljeno 8. 1. 2008. (Gde da smestimo strane turiste?) Džon Maroun, The Ukrainian observer.
- ^ „Rules”. eurovision.tv. Pristupljeno 23. 11. 2021.
- ^ a b „JOWST from Norway: We're in it to win it”. eurovisionworld.com. Eurovisionworld. 24. 3. 2017. Pristupljeno 24. 3. 2017.
- ^ „Lugano 1956”. EBU. Pristupljeno 5. 12. 2021. „The songs of the contest were not to exceed three and a half minutes”
- ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 20. 6. 2009. g. Pristupljeno 30. 5. 2010.
- ^ „Urban Trad”. UrbanTrad.com. 28. 9. 2004. Arhivirano iz originala 8. 2. 2007. g. Pristupljeno 18. 7. 2006.
- ^ „The Diggiloo Thrush”. Pristupljeno 24. 5. 2019.
- ^ „Everything you need to know about Eurovision—and its decades of glorious camp”. Arhivirano iz originala 11. 05. 2018. g. Pristupljeno 13. 5. 2018.
- ^ „Eurovision 2017: Everything You Need To Know About Italy Entry Francesco Gabbani And His Dancing Gorilla”. Hafington post. Pristupljeno 24. 5. 2019.
- ^ „What is Joik, as heard in Norway’s 2019 Eurovision entry Spirit In the Sky?”. metro.co.uk. Pristupljeno 26. 5. 2019.
- ^ „Konkurs za izbor kompozicija za takmičenje Beovizija 2008.”. Arhivirano iz originala 22. 10. 2007. g. Pristupljeno 11. 1. 2008. Radio-televizija Srbije, 2007
- ^ „Rules”. Eurovision.tv (na jeziku: engleski). 2017-01-12. Pristupljeno 2022-03-22.
- ^ „Lebanon withdraws from Eurovision.”. Pristupljeno 11. 1. 2008. (Liban se povlači sa Evrovizije.) Bi-Bi-Si, 18. mart 2005
- ^ Jiandani, Sanjay (Sergio) (28. 1. 2020). „Eurovision 2020: Semi-final Allocation Draw results”. esctoday.com. Esctoday. Pristupljeno 23. 11. 2021.
- ^ a b v „Lugano 1956”. EBU. Pristupljeno 1. 12. 2021.
- ^ „Naples 1965”. EBU. Pristupljeno 5. 12. 2021. „Swedish participant Ingvar Wixell performed his song -originally called Annorstädes Vals - in English instead of Swedish while all the other participants sang in their native languages. This incident led to a rule change meaning that all participants would have to perform their songs in their respective national languages.”
- ^ Kennedy O'Connor, John (2007). The Eurovision Song Contest: The Official History. UK: Carlton Books. str. 108–111. ISBN 978-1-84442-994-3.
- ^ „Historical Milestones”. 5. 6. 2004. Arhivirano iz originala 05. 06. 2004. g. Pristupljeno 11. 12. 2021.
- ^ „Eurovision Song Contest 2003”. 2. 8. 2002. Arhivirano iz originala 02. 08. 2002. g. Pristupljeno 11. 12. 2021.
- ^ „Changes announced to ensure eurovision comes "back for good"”. EBU. 18. 6. 2020. Pristupljeno 18. 6. 2020.
- ^ „Eurovision Song Contest: Organisers”. Eurovision Song Contest. 12. 1. 2017. Pristupljeno 5. 7. 2020.
- ^ „Eurovision Song Contest: Heads of Delegation”. Eurovision Song Contest. 14. 1. 2017. Pristupljeno 5. 7. 2020.
- ^ Groot, Evert (11. 3. 2019). „Lineup 2019 completed as Heads of Delegation gather in Tel Aviv”. Eurovision Song Contest. Pristupljeno 5. 7. 2020.
- ^ a b „Eurovision Song Contest: Executive Supervisor”. Eurovision Song Contest. Arhivirano iz originala 29. 5. 2020. g. Pristupljeno 19. 2. 2021.
- ^ a b „Eurovision Song Contest: Reference Group”. Eurovision Song Contest. 14. 1. 2017. Pristupljeno 5. 7. 2020.
- ^ „Eurovision Song Contest Reference Group”. ebu.ch. European Broadcasting Union. 8. 10. 2014. Pristupljeno 22. 6. 2021.
- ^ „The Organisers behind the Eurovision Song Contest”. eurovision.tv (na jeziku: engleski). 2019-03-27. Pristupljeno 2022-07-13.
- ^ Jiandani, Sanjay (22. 6. 2021). „EBU: Four new members join the Reference Group”. ESCToday (na jeziku: engleski). Pristupljeno 23. 6. 2021.
- ^ [1] {eurovision.tv} 31.12.2010.
- ^ „Exclusive: Juries also get 50% stake in Semi-Final result!”. Pristupljeno 11. 10. 2009. („Ekskluzivno: Žiriji takođe dobijaju 50% učešća u rezultatu polufinala!”) Sitse Baker (Sietse Bakker), Evropska unija za radiodifuziju, eurovision.tv, 11. oktobar 2009
- ^ „Eurovision Song Contest: Rules”. ebu.ch. European Broadcasting Union. 12. 1. 2017. Arhivirano iz originala 6. 5. 2021. g. Pristupljeno 28. 6. 2020.
- ^ Do 2008, ukupno su 34 puta pobedila dame (uključujući ženske sastave), 10 puta muškarci (uključujući muške sastave), i 12 puta muzičke grupe koje su uključivale izvođače oba pola.
- ^ a b „Trophy”. Eurovision Song Contest (na jeziku: engleski). Pristupljeno 31. 5. 2019.
- ^ „Eurovision Crystal Trophy”. Kosta Boda (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 16. 05. 2021. g. Pristupljeno 31. 5. 2019.
- ^ Vidi Glasanje_na_izboru_za_Pesmu_Evrovizije#Izjednačeni_rezultati
- ^ „Final of Eurovision 2011 set for 14 May, Lena returns!”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 30. 5. 2019.
- ^ „An Alternate Universe: Eurovision 2017 Under the Old Voting System”. escxtra.com. Arhivirano iz originala 12. 06. 2017. g. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ „10 Best Eurovision Song Contest Winners Of All Time”. theculturetrip.com. Pristupljeno 23. 5. 2019.
- ^ „“Arcade” passes “Soldi” as the most-streamed Eurovision entry on Spotifyy”. Wiwibloggs. Pristupljeno 5. 3. 2021.
- ^ „ABBA, The New Seekers & More: Eurovision's Top Charting Songs”. billboard.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 4. 2020.
- ^ „How Mahmood's ‘Soldi’ Became Israel’s No. 1 Hit”. haaretz.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 4. 2020.
- ^ „Occidentali’s Karma hits 200 million views on Youtube!”. escxtra.com. Arhivirano iz originala 07. 11. 2019. g. Pristupljeno 10. 4. 2020.
- ^ „Eurovision fan favourite Joy Fleming dies”. eurovision.tv. Pristupljeno 6. 4. 2020.
- ^ „“Lane moje” - the best song in the history of Eurovision”. RTS. Pristupljeno 9. 4. 2020.
- ^ „Wiwi Jury of the 2010s: Serbia’s Željko Joksimovic with “Nije Ljubav Stvar””. Wiwibloggs. Pristupljeno 9. 4. 2020.
- ^ „Twelve polls of Christmas: Who is your favourite Eurovision runner-up of the 2010s?”. Wiwibloggs. Pristupljeno 10. 4. 2020.
- ^ a b v „10 world-famous acts that competed in Eurovision”. sbs.com.au. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ a b v „15 Famous Artists You Didn't Know Competed In Eurovision”. whatculture.com. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „Nana Mouskouri: Artist Biography by Steve Huey”. allmusic.com. Pristupljeno 9. 4. 2020.
- ^ „70 milioni di dischi, hit mondiali, un artista internazionale – Il Messaggero”. Ilmessaggero.it. Arhivirano iz originala 5. 7. 2013. g. Pristupljeno 9. 4. 2020.
- ^ a b „International stars who took part in the Eurovision Song Contest”. lyricstranslate.com. Pristupljeno 13. 4. 2020.
- ^ „Eurovision's Got Talent”. eurovision.tv. Pristupljeno 13. 4. 2020.
- ^ „Sébastien Tellier to represent France”. eurovision.tv. Pristupljeno 15. 4. 2020.
- ^ „Dima Bilan again conquers Russian hearts”. eurovision.tv. Pristupljeno 15. 4. 2020.
- ^ „Sabbath star Tony Iommi writes Eurovision entry”. BBC. Pristupljeno 15. 4. 2020.
- ^ „Heroes of their time: 5 firsts in Eurovision Song Contest history”. europeana.eu. Pristupljeno 28. 5. 2021.
- ^ „Jugoslavija prvi put na pesmi Evrovizije”. yugopapir.com. Pristupljeno 28. 5. 2021.
- ^ „Star percussionist revealed as Eurovision interval act”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ a b v „The definitive guide to Eurovision interval acts”. esc-plus.com. Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ „Poll: What is your favourite Eurovision grand final interval act from the past decade?”. wiwibloggs.com. Pristupljeno 21. 5. 2019.
- ^ Barnes, Clive. „Riverdance Ten Years on”. RiverDance. Arhivirano iz originala 22. 5. 2009. g. Pristupljeno 27. 7. 2006.
- ^ a b v „Eurovision 2017: Our Countdown Of The 10 Best Interval Acts Ever”. Hafington post. Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ „Drugi bojkotuju, Madona peva: Pop ikona stiže na Evroviziju”. Bi-Bi-Si. Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ „Velike zvezde u „Beogradskoj areni“”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ a b „The end of a decade: Riga 2003”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 28. 3. 2020.
- ^ „In memoriam: Eurovision and Melodifestivalen stars remember Avicii”. wiwibloggs.com. Pristupljeno 23. 5. 2019.
- ^ a b v „Geopolitika pesme”. Vreme (nedeljnik). Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ „Second Semi-Final: The Qualifiers”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „Gal Gadot promotes Tel Aviv during Eurovision broadcast”. The Jerusalem Post. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „Eurovision Song Contest 2013: Reporter's log”. Bi-Bi-Si. Pristupljeno 22. 5. 2019.
- ^ Albinsson, Mathilde (13. 5. 2016). „Så blir öppningsnumret i finalen av Eurovision 2016 – en hyllning till svensk design och dansmusik”. svt.se (na jeziku: švedski). Sveriges Television. Arhivirano iz originala 14. 05. 2016. g. Pristupljeno 25. 5. 2016.
- ^ „The Barbara Dex Award.”. Arhivirano iz originala 07. 05. 2016. g. Pristupljeno 19. 5. 2009. (Nagrada Barabara Deks).
- ^ The American Heritage Dictionary of the English Language, William Morris editor, 1971
- ^ Brewer's Dictionary of Phrase & Fable, Millennium Edition, revised by Adrian Room, 1999
- ^ Gallagher, Robyn. „Back to the drawing board: Eurovision 2021 green room to replace standing audience space”. Wiwibloggs.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 12. 2021.
- ^ Brandle, Lars (1. 6. 2021). „Eurovision 2021 Reports 183 Million Viewers, Solid Gains Online”. Billboard (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 12. 2021.
- ^ „Eurovision Song Contest 2016: A Viewer’s Guide”. Njujork tajms. Pristupljeno 23. 5. 2019.
- ^ „Oscars: How Many People Watch the Ceremony Worldwide?”. hollywoodreporter.com. Pristupljeno 23. 5. 2019.
- ^ „Rekordna gledanost ”Pesme Evrovizije 2008” u Srbiji.”. Pristupljeno 21. 5. 2009.[mrtva veza] Radio-televizija Srbije, 25. maj 2008
- ^ a b v „A spectacle so bad it's good.”. Pristupljeno 13. 3. 2008. Džesika Grant Jorgensen, Si-Bi-Si njuz, 23. jun 2006
- ^ a b „Finns 'Turn the Amps Up,' Win Eurovision”. Pristupljeno 13. 3. 2008.. Džil Loles (Jill Lawless), Asošijejted pres, u „Vašington postu”, 20. maj 2006
- ^ „Bubble rapt”. Pristupljeno 13. 3. 2008.. Sidnej morning herald, 17. maj 2004
- ^ „Germany 1982 — "Ein Bisschen Frieden".”. Arhivirano iz originala 10. 05. 2006. g. Pristupljeno 14. 3. 2008. All kinds of everything.
- ^ „Eurovision: Is it time to switch the contest off?”. Pristupljeno 14. 3. 2008. (Evrovizija: Da li je vreme da isključimo takmičenje?) Bi-Bi-Si, 19. maj 200.
- ^ „In the commentary box with Sir Terry.”. Pristupljeno 14. 3. 2008. (U komentatorskoj kabini sa serom Terijem.) Bi-Bi-Si, 12. maj 2007
- ^ http://www.paskedi.gr/UserPages/NewsLetterPreview.aspx?ID=58 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2007) 'NO ENTRANCE' TO THE FINNISH MUSIC GROUP!!.], Pristupljeno 11. 4. 2013.
- ^ Finland sends in the heavy metal mob for its Eurovision challenge. The Guardian.
- ^ „Eurovision 2021: Cyprus protesters demand withdrawal of 'Satanic' song El Diablo”. news.sky.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 4. 12. 2021.
- ^ „Sunstroke Project”. Evropska radiodifuzna unija. Pristupljeno 30. 5. 2019.
- ^ „Epic Sax Guy”. knowyourmeme.com. Pristupljeno 30. 5. 2019.
- ^ „Amfilohije: Poplave su opomena zbog Končite Vurst, to je "dokaz da nas Bog još voli"”. Blic. Pristupljeno 23. 5. 2019.
- ^ Majendie, Paul. „Fringe show celebrates Eurovision kitsch”. Reuters. Arhivirano iz originala 31. 07. 2020. g. Pristupljeno 15. 3. 2021.
- ^ „The Benny Hill Show: Show 1”. IMDb. Pristupljeno 15. 3. 2021.
- ^ „comedyfestival.com.au”. Melbourne International Comedy Festival: Eurowision. Arhivirano iz originala 06. 03. 2020. g. Pristupljeno 15. 3. 2021.
- ^ Fenn, Daniel; Suleman, Omer; Efstathiou, Janet; Neil F. Johnson, Oxford University (22. 5. 2006). „Connections, cliques and compatibility between countries in the Eurovision Song Contest” (PDF). arxiv.org. Pristupljeno 2. 5. 2007.
- ^ Mantzaris, Alexander V.; Rein, Samuel R.; Hopkins, Alexander D. (2018). „Preference and neglect amongst countries in the Eurovision Song Contest”. Journal of Computational Social Science. 1 (2): 377—390. ISSN 2432-2725. doi:10.1007/s42001-018-0020-2.
- ^ „How Eurovision became a gay-friendly contest” (na jeziku: engleski). France 24. 22. 5. 2015. Pristupljeno 7. 7. 2020.
- ^ „Transvestite Sisters stir Eurovision storm”. bbc.co.uk. BBC News. 5. 3. 2002. Pristupljeno 28. 2. 2021.
- ^ Banks, Martin (6. 3. 2002). „Transvestite Eurosong win sparks Slovenia accession doubts”. politico.eu. Politico. Pristupljeno 28. 2. 2021.
- ^ Morgan, Joe (16. 5. 2013). „Turkey cancels Eurovision Song Contest over lesbian kiss”. Gay Star News. Arhivirano iz originala 28. 05. 2022. g. Pristupljeno 7. 7. 2020.
- ^ Walker, Shaun; Garamvolgyi, Flora (27. 11. 2019). „Hungary pulls out of Eurovision amid rise in anti-LGBTQ+ rhetoric”. The Guardian. Pristupljeno 16. 7. 2020.
- ^ Kozlov, Vladimir (29. 11. 2019). „Hungary Exits 2020 Eurovision Over Contest's LGBT-Friendly Policies: Report”. Billboard. Pristupljeno 16. 7. 2020.
- ^ a b v g d „Eurovision's political scandals – From Franco to Syrian flags”. Irish Times. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ a b v g d đ „TOP 15: Najveći evrovizijski skandali”. Telegraf.rs. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ a b „Najveći politički skandali na Evroviziji”. Talas. Pristupljeno 26. 5. 2019.
- ^ „1975. Stokholm”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „1976. Hag”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „1990. Zagreb”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „2005. Kijev”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ a b v g d đ „2009. Moskva”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ a b „Političke borbe preko Evrovizije”. 021.rs. Pristupljeno 26. 5. 2019.
- ^ a b Herbet, Emily. „Portugal: EBU Ban Salvador Sobral from Wearing "S.O.S Refugees" Jumper”. Eurovoix.com. Eurovoix. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ a b „Belarus: How growing authoritarianism and repression of human rights is impacting the country’s artists”. wiwibloggs.com. Pristupljeno 15. 3. 2021.
- ^ „Belorusija 2021: Državna televizija na Evroviziju šalje politički podobnog predstavnika”. ESC Serbia. Pristupljeno 15. 3. 2021.
- ^ „Belorusija 2021: Moguća je diskvalifikacija”. ESC Serbia. Pristupljeno 15. 3. 2021.
- ^ „"Eurovision Song Contest 1978".”. Приступљено 27. 1. 2012. esctoday.com. 2005.
- ^ „1979. Jerusalim”. ESC Serbia. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ „"Lebanon withdraws from Eurovision".”. Приступљено 27. 1. 2012. BBC News. 18 March 2005.
- ^ „There must be another way”. diggiloo.net. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ a b v „Ko poziva na bojkot Evrovizije u Izraelu”. talas.rs. Pristupljeno 28. 5. 2019.
- ^ „Evrovizija 2019: Pet lekcija koje smo naučili”. Bi-Bi-Si. Pristupljeno 28. 5. 2019.
- ^ „Don't ever cry”. diggiloo.net. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ „Muhamed Fazlagić Fazla : Sarajevo Calling je zapadni pogled na ono što se nama dešavalo u BiH”. kliker.info. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ „Nacionalni ključ ne garantuje kvalitet, a da li postoji?”. klix.ba. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „Marija Šestić: Hari mi je ostavio težak zadatak”. Nezavisne novine. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „Mi na Evroviziji”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ a b „2006. Atina”. ESC Serbia. Pristupljeno 25. 5. 2019.
- ^ „Odložena „Beovizija””. Politika. Pristupljeno 26. 5. 2019.
- ^ „Odbrojavanje za Beč”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 26. 5. 2019.
- ^ „Serbia sings Eurovision song aimed at Kosovo”. www.telegraph.co.uk. Pristupljeno 2022-03-22.
- ^ „Esma za Blic: Imperija se menuva no ne znam zošto”. Libertas. 10. 3. 2013. Arhivirano iz originala 23. 11. 2014. g.
- ^ „You need friends to win in Eurovision”. The Daily Telegraph. Pristupljeno 4. 6. 2014.
- ^ „Jermenija bojkotuje Eurosong”. 021.rs. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ „Evrosong: Kazna Jermeniji zbog incidenta sa zastavom”. Večernje novosti. Pristupljeno 26. 5. 2019.
- ^ „The EBU responds to Azerbaijan and Armenia’s jury scores: “We are happy jurors keep the contest clear from geopolitical influences””. wiwibloggs.com. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ „Russia is desperate to win the Eurovision song contest. Everybody else is desperate they lose.”. Vašington post. Pristupljeno 28. 5. 2019.
- ^ „Još jedan incident na Evroviziji: Publika gromoglasno izviždala Rusiju, voditeljke smirivale strasti!”. Telegraf.rs. Pristupljeno 28. 5. 2019.
- ^ „Russia MPs slam Ukraine's choice of Crimean Tatar for Eurovision”. Yahoo News. 23. 2. 2016. Arhivirano iz originala 27. 05. 2019. g. Pristupljeno 27. 05. 2019. „to offend Russia« • »capitalising on the tragedy of the Tatars to impose on European viewers a false picture of alleged harassment of the Tatars in the Russian Crimea”
- ^ „Rusija neće učestvovati na Evrosongu”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ a b „Ukrajina zbog Rusije povukla takmičarku sa Evrovizije”. Politika. Pristupljeno 27. 5. 2019.
- ^ Tongeren, Mario van (2008-08-28). „GPB officially withdraws from Eurovision 2009”. Oikotimes. Arhivirano iz originala 2008-09-06. g. Pristupljeno 2008-08-28.
- ^ Viniker, Barry (2008-08-28). „Georgia will not participate in Moscow Eurovision”. ESCToday. Pristupljeno 2008-08-28.
- ^ Konstantopoulos, Fotis (2008-12-19). „Georgia: GPB proudly changes decision and enters Eurovision 2009”. Oikotimes. Arhivirano iz originala 2008-12-21. g. Pristupljeno 2008-12-19.
- ^ Floras, Stella (2008-12-19). „Georgia returns to the Eurovision Song Contest”. ESCToday. Pristupljeno 2008-12-19.
- ^ Georgia Sends ‘Protest Song’ to Moscow Eurovision. Civil Georgia. February 19, 2009
- ^ Lewis, Daniel (2009-03-10). „Georgian Eurovision entry sparks news frenzy”. ESCToday. Pristupljeno 2009-03-10.
- ^ „Putin jibe picked for Eurovision”. BBC. 2009-02-19. Pristupljeno 2009-03-10.
- ^ Gudim, Laura (2009-03-02). „Russian political rally against Georgian song”. ESCToday. Pristupljeno 2009-03-10.
- ^ „Eurovision Magic Circus Show”. eurovoix.com (na jeziku: engleski). 4. 12. 2021. Pristupljeno 4. 12. 2021.
- ^ „'Eurovision Canada' will join the family in 2023 🇨🇦”. eurovision.tv. Evropska radiodifuzna unija. 2022-04-25. Pristupljeno 2022-07-12.
- ^ Carter, Ford (2021-05-25). „SBS drops plans for Eurovision Asia”. aussievision (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-26.
- ^ „US to emulate Eurovision contest.”. Pristupljeno 10. 1. 2008. („SAD će imitirati evrovizijsko takmičenje.”) Bi-Bi-Si, 11. februar 2006
- ^ „Eurovision Talent Contest”. eurovoix.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 12. 2021.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Kennedy O'Connor, John (2007). The Eurovision Song Contest: The Official History. UK: Carlton Books. str. 108–111. ISBN 978-1-84442-994-3.
- O'Connor, John Kennedy (2005). The Eurovision Song Contest: 50 Years : the Official History. Carlton Books. ISBN 978-1-84442-586-0.
Napomene
[uredi | uredi izvor]- ^ Puni rezultati Pesme Evrovizije 1956. nikada nisu objavljeni; poznat je samo pobednik.
- ^ 1969. godine četiri pesme su delile prvo mesto, pošto tada još uvek nije bilo propozicija za slučaj jednakog broja poena.
- ^ U to vreme, pravilo o prebrojavanju zemalja koje su pesmi dodelile ma koji broj poena nije bilo uvedeno, već je procedura za određivanje plasmana počinjala brojanjem ocena od po 12 poena. Kako su obe zemlje su imale četiri skora od 12 poena, prebrojavane su zatim ocene od po 10 poena: Švedska ih je imala pet, naprotiv dve za Francusku, i Karola iz Švedske je proglašena pobednicom.[79]
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Zvanični veb-sajt
- www.ebu.ch — Zvanično mesto Evropske unije za radiodifuziju
- http://www.rts.rs/page/rts/ci/Еуросонг.html — Zvanično mesto Pesme Evrovizije u Srbiji
- Organisation Générale des Amateurs d'Eurovision — Zvanična međunarodna organizacija obožavatelja Pesme Evrovizije
- wiwibloggs.com — Vodeći nezavisni evrovizijski portal
- www.escradio.com — Mrežni radio (u saradnji sa EUR) koji bez prestanka emituje evrovizijske pesme
Države učesnice na izborima za Pesmu Evrovizije | |
|---|---|
| |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
