Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ у ослобођеном Ваљеву октобра 1944.
Постојање	4. новембар 1942 — 1. новембар 1944. Место формирања: Босански Петровац
Формација	три чете
Јачина	око 180 бораца
Део	Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање	Битка на Неретви, Битка на Сутјесци, Десант на Дрвар, Дурмиторска операција
Одликовања
Команданти
Командант	Момчило Ђурић
Политички комесар	Живорад Јеремић

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ био је самостална јединица Народноослободилачке војске Југославије са задатком обезбеђања Врховног командантана НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита и других чланова Врховног штаба. Формиран је 4. новембра 1942. и приликом формирања у свом саставу је имао три чете, са око 180 бораца. Настао је развојем Страже Главног штаба која се од 24. септембра 1941. бавила обезбеђењем чланова Главног штаба НОПОЈ, након њиховог преласка на слободну територију. Током рата ова јединица је најпре децембра 1941. реорганизована у Пратећи вод Врховног штаба, а потом марта 1942. у Пратећу чету Врховног штаба.

Батаљон је поред непосредног обезбеђења чланова Врховног штаба, водио борбу са непријатељским јединицама и вршио заштиту дела територије на којој је боравио Врховни штаб. Током рата истакао се учешћем у многим борбама, посебно током великих непријатељских офанзива. За време борби на Неретви и Сутјесци његове пешадијске чете обезбеђивале су чланове Врховног штаба и Извршног одбора АВНОЈ-а, а инжињеријска чета извршила је бројне задатке у рушењу и постављању мостова, као и обезбеђењу прелаза преко Раме, Неретве, Пиве, Таре и Сутјеске. Борци Пратећег батаљона, посебно су се истакли у току немачког ваздушног десанта на Дрвар 25. маја 1944. када су заједно са припадницима Официрске школе Врховног штаба, имали одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару.

Након преласка Врховног штаба на Вис, тамо је прешао само Коњички ескадрон, док су пешадијске чете стављене под привремену команду Штаба Првог пролетерског корпуса, са чијим су јединицама прешле пут од Босанске крајине до Црне Горе, где су прешле под команду Штаба Другог ударног корпуса. Током боравка у Црној Гори батаљон је обезбеђивао партизански аеродром код Жабљака и учествовао у Дурмиторској операцији, након чега је пошао за Србију. Преко Ваљева и Аранђеловца, у ослобођени Београд дошао је 22. октобра 1944. где је након неколико дана послужио као основа за формирање Гардијске бригаде.

У току постојања пратеће јединице Врховног штаба, од септембра 1941. до октобра 1944, погинуло је 105 њених бораца, од којих су четворица проглашени за народне хероје. Одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом братства и јединства са златним венцем. Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. батаљон је одликован Орденом народног хероја.

Пратеће јединице Врховног штаба 1941—1942.

Стража Врховног штаба

Половином септембра 1941. Јосип Броз Тито и чланови Главног штаба НОПО Југославије (Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Лола Рибар) напустили су окупирани Београд и прешли на ослобођену територију западне Србије, где су од 21. септембра боравили у Крупњу. Одмах по њиховом доласку јавила се потреба за формирањем засебне јединице која би се бавила њиховим обезбеђењем. Током Титовог кратког боравка у селу Робаје, код Мионице, од 18. до 21. септембра, о његовој безбедности бринуо се Бомбашки вод Ваљевског партизанског одреда. Како се истовремено припремало саветовање Главног штаба, одлучено је да се формира јединица за обезбеђење. Овај задатак, Александар Ранковић је 23. септембра 1941. поверио Лазару Трпковићу, политичком комесару чете Рађевског батаљона у Ваљевском одреду, који је одабрао 20 бораца и са њима дошао у Столице, где је од Команде места преузео стражарску службу. Тада је формирана Стража Главног штаба, која је обезбеђивала простор рудника, у чијој је управној згради 26. и 27. септембра 1941. одржано саветовање Главног штаба, на коме је између осталог његов назив измењен у Врховни штаб. Непосредно пре преласка Врховног штаба у село Толисавац, 29. септембра 1941. извршена је реорганизација Страже Врховног штаба — борци који су се налазили на обезбеђењу рудника враћени су у своју јединицу, а у Стражу је распоређено 11 бораца из Колубарског батаљона Ваљевског одреда, које је Ранковићу упутио Стево Филиповић.

Управна зграда рудника Зајача, у Столицама код Крупња, где је формирана Стража Главног штаба

Први састав Страже Врховног штаба сачињавали су командир Лазар Трпковић и борци — Томо Васић, Милорад Грујичић Мића, Ратко Ђукановић, Хасан Кумалић, Драган Малинић, Богдан Марјановић, Милорад Марјановић Мићија, Озрен Солдатовић, Никодин Перић, Момчило Секулић Мома и Војислав Воја Тодоровић. Током боравка Врховног штаба у Толисавцу, Стража је 13. октобра 1941. допуњена са четворицом нових бораца — Драгољуб Продановић, Милић Секулић, Живорад Ћосић и Бошко Чолић, који је изабран за Титовог пратиоца. Борци који су обезбеђивали Врховни штаб у почетку нису знали кога тачно обезбеђују, сем да је Штаб који чувају виши од Штаба Ваљевског одреда, чији су борци били. Непосредно пред одлазак у Ужице, Ранковић је окупио борце Страже и рекао им да они обезбеђују највише руководство Народноослободилачког покрета Југославије — чланове Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПОЈ. Команданта Врховног штаба они су тада знали само по надимку Стари, како су га ословљавали други чланови руководства.

Врховни штаб је 15. октобра 1941. преко Крупња, Рујевца и Љубовије дошао у Ужице, које је ослобођено 24. септембра 1941. и које је тада постало центар слободне територије познате као „Ужичка република”. Током боравка у Ужицу, Тито и чланови Врховног штаба боравили су у просторијама Народне банке, у чијем је трезору смештена партизанска фабрика наоружања. Због потребе за већим бројем бораца, који би вршили стражарске послове у новим околностима, Стража је почетком новембра допуњена са још седам бораца — Милутин Деспотовић Омладинац, Ђорђе Драгичевић Ђуза, Радомир Дудић, Милисав Живановић Јагодинац, Панта Пантић Робајац, Драгомир Ружичић Цигић и Александар Тепавчевић Енглез. Непосредно пре њих, у Стражу је крајем октобра примљен политички комесар Рађевачког батаљона Живорад Јеремић Моделар, који је успео да се скоком у Дрину спаси од стрељања, на које су га повели четници, који су га заробили у Љубовији приликом једног састанка. Након што је успео да дође у Ужице, доведен је најпре у Команду месту, а потом код Тита, који га је задржао у Стражи.

Током боравка у Ужицу, борци Страже и курири Врховног штаба почели су са политичким радом и изучавањем Историје СКП(б). Борци који су били чланови Комунистичке партије, распоређени су у партијску ћелију Врховног штаба, која је формирана још у Толисавцу, а чији је секретар био Иван Мачек, један од учесника бекства робијаша-комуниста из затвора у Сремској Митровици. На једном од састанака ове партијске ћелије на Титов предлог у чланство КПЈ примљен је Хасан Кумалић, металски радник из Ваљева. У пратњи групе од пет бораца Страже, међу којима је био Бошко Чолић, као и Сретена Жујовића и Митра Бакића, Тито је 26. октобра 1941. отишао у Брајиће на други састанак са командантом Војночетничких одреда пуковником Драгољубом Михаиловићем. Приликом прославе годишњице Октобарске револуције у Ужицу, 7. новембра 1941. у војном дефилеу учествовало је око 20 припадника Страже као коњички ескадрон. Како већина бораца никада пре није јахала коње, њиховом припремом је руководио командир Лазар Трпковић, а увежбавао их је Богдан Марјановић, који је војни рок служио у коњичкој јединици Југословенске војске. Приликом експлозије у партизанској фабрици оружја 22. новембра 1941. страдало је око 120 радника и цивила, који су се нашли у некадашњем трезору Народне банке. Међу погинулима је био Драгољуб Продановић, први погинули борац пратеће јединице Врховног штаба, док су рањени Ђорђе Драгићевић, Хасан Кумалић и др.

Немачке акције извођене крајем новембра 1941, у склопу Прве непријатељске офанзиве, све више су биле уперене према центру партизанске територије, па је Врховни штаб 29. новембра 1941. напустио Ужице и прешао на Златибор. Услед продора немачких снага, партизанске снаге су се морале повући јужније и прећи у италијанску окупациону зону, па је даљи пут Врховног штаба настављен према Дренови, код Пријепоља, где се задржао десетак дана. Приликом боравка у Доњој Дренови, Тито и група бораца, која га је обезбеђивала, били су 14. децембра 1941. изненађени од стране једне италијанске јединице, али су успели да се на време склоне.

Пратећи вод Врховног штаба

На путу од Дренове према Рудом, Врховни командант НОПОЈ Јосип Броз Тито се 15. и 16. децембра 1941. задржао у Новој Вароши, која је ослобођена 4. децембра и у коју су претходно дошли остали чланови Врховног штаба. У Новој Вароши је 16. децембра извршена реорганизација Страже и формиран Пратећи вод Врховног штаба, који је допуњен са седам нових бораца — Војо Бјековић, Илија Велимировић, Драгољуб Драго Грујичић, Гавро Дотлић, Миодраг Јовановић Корчагин, Раша Поповић и Џокеј, након чега је укупно имао 25 припадника. Командир Пратећег вода и даље је остао Лазо Трипковић, а вест о реорганизацији јединице борцима је саопштио Иво Лола Рибар. После краћег задржавања у Рудом, где је 21. децембра 1941. формирана Прва пролетерска ударна бригада, Тито и чланови Врховног штаба су пошли на Романију, где су у околини Соколца боравили до половине јануара 1942. године. Потом су прешли у Горажде, а одатле 25. јануара дошли у Фочу, која је постала центар нове ослобођене територије у источној Босни.

Тито предаје ратну заставу борцима Првог батаљона Прве пролетерске бригаде у Фочи априла 1942.

Током боравка у ослобођеној Фочи, где се налазилио и део чланова Врховног штаба НОП и ДВЈ и Централног комитета КПЈ, Тито је најпре боравио најпре у хотелу „Герстл”, у центру града, док су борци Пратећег вода били смештени у просторијама поште, која се налазила преко улице. Од краја фебруара 1942. преко дана је одлазио на железничку станицу, а ноћу је одлазио у хотел, да би се почетком марта 1942. у потпуности преселио на железничку станицу у објекат називан „Дупла стража”, који је пре рата служио за становање железничког особља. Организација живота у Фочи, била је слична оној у Ужицу, па су при Команди места биле организоване кројачка, обућарска, пекарска и друге радионице, а борци из Пратећег вода су били одређени за старешине у тим радионицама. У Фочи је била формирана партизанска болница, која је касније прерасла у Централну болницу Врховног штаба. У болницу су почетком фебруара 1942. дошли рањени и промрзли борци Прве пролетерске бригаде (учесници Игманског марша). Након сазнања да је 10 бораца Словеначког вода, који се налазио у саставу Петог шумадијског батаљона, страдало у борби у Пјеновцу, 21. јануара 1941, Тито је наредио да се преостали борци из овог вода (Павле Жаухар, Иван Манфреда, Антон Милич, Албин Пиберник, Феликс Хрчек, и Оскар Шалви Силво) уђу у састав Пратећег вода Врховног штаба. Пиберник је тада постављен за политичког делегата вода. Словенци из пратеће јединице Врховног штаба, заједно са Словенцима из других партизанских јединица (укупно њих око 30), окупљени су августа 1942. током боравка Врховног штаба на Цинцару и заједно са куририма, који су донели пошту из Словеније, упућени у Словенију. Током фебруара 1942. Пратећи вод је допуњен и другим новим борцима, међу којима су били — Ђуро Вујовић,, Марко Поповић Пипер и Милан Чубрило. Као искусан борац, који је ратно искуство стекао у Шпанији, Вујовић је одређен за личног пратиоца Врховног команданта. Приликом обиласка оближњег села Брод, на молбу једног сељака, коме су четници убили жену, сина и ћерку, Тито је у Пратећи вод примио његовог петнаестогодишњег сина Сафета Дедовића.

Након што се почетком марта 1942, Тито са делом чланова Врховног штаба, у потпуности преселио у део града на десној обали Дрине, Пратећи вод је подељен на два дела. Командир Трпковић је са 15 бораца отишао да обезбеђује Врховног команданта, док је преостало људство, са политичким делегатом Пиберником остало у центру Фоче, са задатком обезбеђивања другог дела руководства Народноослободилачког покрета. Како су задаци обезбеђења били све сложенији, Пратећи вод је почетком марта допуњен са око 50 нових бораца, углавном старешина из Ваљевског и Мачванског одреда, који су непосредно пре тога успели да пређу Дрину и пребаце се из западне Србије у источну Босну. Међу борцима који су тада ушли у састав јединице били су — Димитрије Бајалица, Милан Беливуковић Дева, Владан Бојанић, Ђуро Дулић, Момо Ђурић, Петар Јовановић Комирићанац, Сава Керковић, Богосав Митровић Шумар, Радојица Ненезић, Раде Ристановић, Мића Станојловић, Лука Стевић и др.

Пратећа чета Врховног штаба

Албин Пиберник (1905—1942), политички делегат Пратећег вода и први политички комесар Пратеће чете

Убрзо након што је допуњен новим борацима из западне Србије, Пратећи вод је 16. марта 1942. реорганизован у Пратећу чету Врховног штаба НОП и ДВЈ, која је имала 82 борца. За командира чете постављен је Момчило Момо Ђурић, адвокатски приправник из Ваљева, док је његов заменик постао дотадашњи командир Пратећег вода Лазар Трпковић. За политичког комесара чете именован је Албин Пиберник, а за његовог заменика Владан Бојанић, студент права из Белотића, код Осечине. Чета је била подељена на два вода, чији су командири били — Мића Станојловић, комадир Првог вода и Живан Димитријевић Гија, командир Другог вода. Крајем априла 1942. Пратећа чета је нарасла на око 100 бораца, а почетком маја је допуњена са седам бораца-инжињераца из Команде места, од којих је формирана Инжињеријска десетина, чији је командант био Владимир Смирнов, начелник Техничког одсека Врховног штаба.

После преко три месеца проведена у Фочи, Врховни штаб је услед све јачег притиска непријатељских снага, током Треће непријатељске офанзиве, одлучио да се из источне Босне повуче према Црној Гори. Након што је Врховни штаб увече 9. маја напустио Фочу, део бораца Пратеће чете је остао у граду, као обезбеђење док се не повуку остале јединице, после чега је Инжињеријска десетина порушила мостове на Дрини и Ћехотини. Врховни штаб је потом кратко боравио у Шћепан Пољу, на Црном језеру и у Плужинама, одакле је почетком јуна 1942, под новим налетом офанзиве, поново прешао у околину Фоче. Ту је 19. јуна 1942. донета одлука о походу пролетерских бригада у Босанску крајину, који је започет 24. јуна преко Зеленгоре и Трескавице. Током боравка у Плужинама, група бораца из Пратеће чете добила је задатак да обезбеђује делегацију Врховног штаба (Сретен Жујовић, Лола Рибар и Милева Планојевић) на путу у Херцеговину, где су имали разговореа са Штабом НОП одреда за Херцеговину и Штабом Прве пролетерске бригаде. У све сложенијој ситуацији, када су сви чланови руководства партизанског покрета, непрекидно били изложени опасности, Александар Ранковић је половином јуна 1942. одредио Радета Ристановића, бившег борца Ваљевског одреда, за још једног личног пратиоца Врховног команданта. Истовремено је борац Марко Поповић Пипер одређен за курира Врховног штаба, а како је ускоро примљено још курира, он је постао њихов командир. Тих дана, у Врховни штаб је из Централне болнице стигла Олга Милошевић, лекарка и супруга Симе Милошевића, која је одређена за лекара Врховног штаба и његове Пратеће чете. Одмах по доласку, она је борцима Пратеће чете одржала неколико предавања и показала им које су шумске биљке за јело, а које нису, пошто је у исхрана бораца у то време исхрана била доста слаба.

Приликом поласка на поход у западну Босну, главнина партизанских снага подељена је у две колоне — леву колону чиниле су Прва пролетерска и Трећа санџачка бригада, а десну Друга пролетерска и Четврта црногорска бригада. Врховни штаб је такође био подељен, па су Тито и део Врховног штаба кренули са десном колоном, у којој је била и Централна болница, а док је други део Врховног штаба ишао са левом колоном. Борци Пратеће чете обезбеђивали су оба дела Врховног штаба. Након прелска преко Бјелашнице, партизанске снаге су почетком јула 1942. избиле у околину Коњица, одакле су даљи пут наставиле према Прозору, који је ослобођен 13. јула. Потом је поход настављен преко Макљена, Радуше и Цинцара, где је Врховни штаб боравио двадесетак дана, а успут су вршени напади на усташке гарнизоне у Ливну и Купресу. Током боравка на Цинцару Пратећа чета је попуњена са неколико бораца из Петог крајишког одреда, који су повучени са положаја из околоне Дрвара. Након заузимања Ливна, почетком августа 1942. Пратећа чета је из ратног плена добила већу количину наоружања и друге војне опреме.

Јосип Броз Тито, септембра 1942.

Са Цинцара је Врховни штаб 16. августа кренуо према Гламочу, у чијој је околини боравио месец дана, а потом је прешао у Млиниште, код Мркоњић Града, где је остао до 8. октобра. Након тога је до 25. новембра 1942. боравио у Оштрељу, а потом наизменично у Бихаћу и Босанском Петровцу, све до почетка јануара 1943. године. Током боравка у Гламочу, Тито је био смештен у две виле, које су се налазиле у шуми Бусија. При Команди места у Гламочу организоване су кројачка, обућарска и друге радионице, којима је руководио економат Врховног штаба. Кројачка радионица сашила је тада од заплењене италијанске ћебади прве партизанске униформе које су додељене члановима Врховног штаба и борцима Пратеће чете. Приликом напада на италијанско-усташке гарнизоне у централној и западној Босни, а посебно приликом заузимања Прозора, заплењен је већи број моторних возила — путничких аутомобила, теретних камиона, аутобуса и мотоцикала, која су сва довежена у Гламоч. По наређењу Врховног штаба, из пролетерских бригада скупљени су возачи (њих 29), од којих је средином августа 1942. формирана Аутомобилска чета Врховног штаба, чији је командир био Владо Секулић, подофицир Југословенске војске. За потребе Врховног команданта издвојено је тада неколико возила, због чега су четворица возача пребачена у састав Пратеће чете — Лазо Бећовић, Раша Дуканац, Никола Никица Прља и Перо Убовић. Прља је одређен за личног возача Врховног команданта и тако постао његов четврти лични пратилац.

Током боравка у околини Млиништа, Пратећа чета је обезбеђивала логор Врховног штаба, а шире подручје обезбеђивали су делови Прве пролетерске бригаде. Убрзо након доласка, борци Пратеће чете су слушајући радио Слободна Југославија из Москве чули вест да је „поручник Жарко Броз, командир гардијског вода Црвене армије, син партизанског вође у Југославији, изашао излечен из болнице после рањавања у одбрани Москве, децембра 1941. и да је добио највише одликовањe Совјетског Савеза”. На овај начин борци су сазнали презиме свог Врховног команданта. Средином семтембра 1942. Пратећа чета је почела да се попуњава новим борцима који су послати из партизанских јединица из Лике, Кордуна и Баније, као и појединачно борцима из пролетерских бригада, па је до краја септембра укупно допуњена са 30 нових бораца.

Како се боравак у Млиништу одвијао у партизанском логору и није било много објеката за чување, као раније у ослобођеним градовима, па су борци Пратеће чете имали више слободног времена. Како би се ово време искористило на прави начин тада је почела да се изводи војна обука — у руковању личним наоружањем, учењу стројевог корака, стражарске службе и др. У обуци бораца посебно се истицао командир Првог вода Мића Станојловић, који је пре рата био активни поднаредник Југословенске војске. Након што су партизанске снаге 25. септембра 1942. ослободиле Јајце, група бораца Пратећег вода је са војноистражним органима Врховног штаба, којим је руководио Александар Ранковић, отишла у Јајце ради саслушавања заробљеника. Након три дана, Јајце је посетио и Тито, који се ту сусрео са Костом Нађем и члановима Штаба Оперативне зоне за Босанску крајину. Приликом повратка из Јајца у Млиниште, командир Првог вода Станојловић упао је у четиничку заседу и погинуо, у непосредној близини логора Врховног штаба. Пар дана потом у четничку заседу на путу Јајце—Мркоњић Град упала је и група чланова Врховног штаба, предвођена Ранковићем. Борци који су их обезбеђивали на време су заузели положај и прихватили борбу, у којој су елиминисали заседу. У овој изненадној борби посебно се истакао Бошко Лековић, борац-курир Друге пролетерске бригаде и син првог народног хероја Петра Лековића, кога је потом лично Тито примио у Пратећу чету.

Ратни пут Пратећег батаљона 1942—1944.

Формирање Пратећег батаљона

Услед опасности од непријатељских снага, које су са истока наступале према Јајцу и Мркоњић Граду, Врховни штаб је 8. октобра 1942. прешао у Оштрељ, код Босанског Петровца, где је боравио у затвореним теретним вагонима на слепом шумском колосеку. За време боравка Врховног штаба у Оштрељу, Јосип Броз Тито је одлазио на неколико дана у Дрвар, Босански Петровац и Бихаћ, након његовог ослобођења. Овде је донета одлука о оснивању Антифашистичког већа народног ослобођења и наредба о формирању првих дивизија и корпуса Народноослободилачке војске (НОВЈ), чиме је Врховни штаб НОП и ДВЈ преименован у Врховни штаб НОВ и ПОЈ. На Оштрељу су обављене припреме за рад пионирског курса и курса везе при Врховном штабу, који су отпочели са радом средином октобра 1942. у Босанском Петровцу. Предавачи на овим кусрсевима, били су између осталог и припадници Пратеће чете — Душан Новаковић, бивши резервни инжињеријски поднаредник Југословенске војске из Сремске Митровице и Методије Антунац Неђо, ПТТ техничар из Шибеника. Недуго потом обављене су припреме и за оснивање Официрске школе Врховног штаба, која је организована у Доњем Лапцу у Лици.

Партизани у ослобођеном Бихаћу у јесен 1942.

Са повећањем слободне територије, познате као „Бихаћка република”, повећаван је и број припадника свих органа Врховног штаба, па су тиме повећани и задаци Пратеће чете која је 4. новембра 1942. у Босанском Петровцу преформирана у Пратећи батаљон Врховног штаба. Припреме за ову реорганизацију, почеле су још средином октобра 1942. када је од Главног штаба НОП одреда Хрватске затражено да пошаље 30 бораца за потребе пратеће јединице Врховног штаба. Тражена попуна стигла је почетком новембра и чинио је 31 борац из Шесте приморско-горанске бригаде. Заједно са наређењем, Главном штабу Хрватске послат је и писани критеријум за избор бораца:

„

1) да поменути борци буду проверени у току Народно-ослободилачке борбе, поуздани и одани, спремни да пођу свуда тамо где иде Врховни штаб;

2) да међу њима буде радника и сељака и да се испита њихово социјално порекло, те побуде за ступање у редове Народно-ослободилачке војске, степен њихове политичке свести и изграђености;

3) да буду наоружани и не баш лоше опремљени;

4) уколико међу њима буде било чланова Партије и СКОЈ-а треба приложити њихове карактеристике

”

Штаб Пратећег батаљона сачињавали су — командант Момо Ђурић, политички комесар Живорад Јеремић Моделар, заменик команданта Милорад Мића Јанковић, заменик политичког комесара Бранка Савић, интендант Милосав Живановић Јагодинац, референт санитета Олга Милошевић, омладински руководилац Гроздан Ђукановић и командант курира Марко Поповић Пипер. Приликом формирања Пратећи батаљон је имао две чете са укупно 112 бораца. Штаб Прве чете чили су — командир Богосав Митровић Шумар, политички комесар Стеван Балабан, заменик командира Перо Трикић, заменик политичког комесара Војин Стијеповић и омладински руководилац Миле Врањеш, док су командири водова били Андрија Медић и Антон Сарашон. Штаб Друге чете чинили су — командир Димитрије Кољковић Диша, политички комесар Радомир Дудић, заменик командира Ратко Поповић, заменик политичког комесара Драгутин Божовић и омладински руководилац Зарије Стругар, док су командири водова били Коста Танкосић и Симо Сабљић. Трећа инжињеријска чета формирана је 23. новембра 1942. после завршетка пионирског курса и курса везе, када је највећи број слушалаца курсева задржан у овој чети. Штаб Треће чете сачињавали су — командир Душан Новаковић, политички комесар Милутин Деспотовић Омладинац, заменик командира Радојица Вуковић, заменик политичког комесара Вјекослав Споја и омладински руководилац Станко Штетић. Поред редовних задатака, борци инжињеријске (пионирске) чете обављали су инжињеријске радове. Формирањем Треће чете Пратећи батаљон имао је у свом саставу укупно 175 бораца и старешина.

Од Бихаћа до Неретве

Неколико дана пре Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћ је прешао Врховни штаб НОВ и ПОЈ који се сместио на први спрат зграде жупаније, док се у приземљу сместио Штаб Пратећег батаљона и борци Прве чете, која је обезбеђивала објекат. Друга чета сместила се у згради гимназије, а Трећа чета у зграду у близини жупаније. Зграду Соколског дома, у којој је у ноћи 26/27. новембра 1942. одржано Прво заседање АВНОЈ-а такође су обезбеђивали борци Пратећег батаљона. Током боравка у Бихаћу, Тито је одлазио у обилазак оближњих места — више пута је посетио Личко Петрово Село; Слуњ где је обишао Главни штаб НОВ и ПО Хрватске и Јасеницу, где је извршио смотру Четврте крајишке дивизије. Приликом посете Цазину, 23. децембра 1942, у пратњи Ивана Рибара и Нурије Поздерца говорио је на народном збору, где је први пут јавно рекао да се зове Јосип Броз и да је металски радник из Хрватског загорја. Почетком јануара 1943. Тито је прешао у средњовековну тврђаву Острожац, код Цазина, где су га обезбеђивали Прва чета и Први вод Треће чете Пратећег батаљона, који је поправио прилазни пут од Уне до тврђаве. Остали део Врховног штаба, предвођен Александром Ранковићем, као и људство из органа Врховног штаба остао је у Бихаћу (део се налазио и у Босанском Петровцу), где их је обезбеђивала Друга чета и Други вод Треће чете.

Прелазак партизанских снага преко срушеног моста на Неретви, марта 1943.

Немачко-италијанске снаге, потпомогнуте домобранско-усташким и четничким јединицама, крајем јануара 1943. покренуле су Операцију Вајс и из више праваца напале територију Бихаћке републике, посебно у правцу Бихаћа. Тито је тада напустио Острожац и преко Бихаћа, где му се придружио део Врховног штаба, кренуо према Дрвару. Преостали део Врховног штаба међу последњима је напустио Бихаћ, након чега су борци Првог вода Треће инжињеријске чете порушили мост на Уни, преко кога су претходно прешле колоне избеглица из Лике, Кордуна, Баније и других подручја. Почетком фебруара 1943. у Дрвару је одржан састанак Врховног штаба на коме је донета одлука о пробијању Оперативне групе дивизија у правцу Неретве. Након тога, Врховни штаб се поделио у два дела — Тито и ужи део Врховног штаба, обезбеђен Првом четом, пошао је преко Босанског Грахова према Ливну, док је други део Врховног штаба, са Другом четом, остао још неколико дана у Дрвару, где је непосредно руководио дејством јединица и евакуацијом избеглица. Средином фебруара 1943. у Томиславграду је одржан састанак Врховног штаба са руководиоцима Прве, Друге и Треће дивизије на коме је разрађен план извођења противофанзиве. Након састанка, Тито је прешао у Шћит, где је боравио у фрањевачком самостану, а овде му се убрзо придружио и други део Врховног штаба, предвођен Ранковићем. После ослобођења Прозора, Тито се крајем фебруара пребацио у село Грачац, а пар дана касније у Грачаницу, где је већ прешао део други Врховног штаба. Овде је 28. фебруара 1943. одржана заједничка седница Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ на којој је донета одлука о противудару код Горњег Вакуфа и рушењу мостова на Рами и Неретви. Борци Треће ињижеријске чете извршили су рушење једног моста на Рами и четири моста на Неретви, након чега су по Титовом наређењу поред срушеног железниког моста, код Јабланице, за две ноћи и један дан, саградили пешачки мост дужине 80, а висине 30 метара, преко кога се од 8. до 14. марта 1943. на леву обалу Неретве пребацило око 20.000 припадника НОВ и ПОЈ, од чега око 6.000 рањеника, као и бројне избеглице. У току најкритичнијих момената битке на Неретви, од ослобођења Прозора, 22. фербуара до преласка Неретве, 12. марта непосредно обезбеђење Врховног команданта вршила је Друга чета Пратећег батаљона. У борбама у долини Раме, марта 1943. погинуло је троје бораца Пратећег батаљона — Лука Ковијанић, Радисав Милушић и Анте Орлић.

Након преласка Неретве, Врховни штаб је након краћег задржавања на Прењу, кренуо према Борачком језеру, где је боравио неколико дана. Потом је 18. марта 1943. наставио према Коњицу, одакле се пребацио у околину Фоче, где је од 25. марта до 2. маја боравио у селима Драче и Говза. Овде је извршена реорганизација Пратећег батаљона, који је претходно допуњен са преко 100 бораца из јединица Оперативне групе дивизија. Од постојећег људства формирана је нова Трећа пешадијска чета, док је инжињеријска чета постала Четврта чета. Штаб нове Треће чете сачињавали су — командир Петар Јовановић Комирићанац, политички комесар Милован Бата Батановић, заменик командира Војислав Стојчић, заменик политичког комесара Гроздан Ђукановић и омладински руководилац Радован Додиг, док су командири водова били Душан Карановић и Никола Кличковић. Приливом нових бораца Пратећи батаљон је након реорганизације имао укупно 262 борца, од којих се 190 налазило у прве три пешадијске чете, 44 у инжињеријској чети, а 28 у Штабу батаљона и помоћним водовима (вод који се старао о коњима, магацин и радионица). У тренутку реорганизације батаљона, инжињеријска чета се налазила ван његовог састава, јер је претходно 28. марта привремено додељена Другој пролетерској бригади, која је заједно са Првом пролетерском из рејона Калиновика пошла у правцу Дрине ради евентуалног преласка у Србију.

Од Сутјеске до Јајца

Почетком маја 1943. Врховни штаб НОВ и ПОЈ је напустио околину Фоче и кренуо према Шћепан Пољу, где је разматран план о продору Главне оперативне групе НОВЈ у Србију, односно у Метохију, па је с тим у вези формирана Дринска оперативна група. Одавде се Врховни штаб 11. маја 1943. пребацио на Дурмитор, где је боравио на Леверу Таре и Ђурђевића Тари, а потом на Црном језеру, где га је 15. маја 1943. затекао почетак Операције Шварц, нове немачко-италијанске офанзиве. Током боравка на Црном језеру, одржана је 26. маја 1943. седница Врховног штаба на којој је донета одлука о пробоју из окружења у правцу источне Босне, а у ноћи 27/28. маја 1943. у Врховни штаб је стигла прва савезничка војна мисија, односно Одељење за везу савезничке Команде за Средоземље. Након што је 12. маја 1943. примљена вест о доласку савезничке војне мисије, на висораван у близини села Његовуђа, код Жабљака, упућена је, у пратњи Прве чете Пратећег батаљона, делегација Врховног штаба у којој су били — Моша Пијаде, Павле Илић и Павле Савић, која је сачекала шест чланова британског Одељења за везу, чији је шеф био капетан Бил Стјуарт, а његов заменик капетан Вилијам Дикин. Одмах по доласку војне мисије, из састава Пратећег батаљона издвојена је група од 11 бораца од које је формирана самостална десетина са задатком обезбеђења војне мисије. Десетар је био Милисав Живановић Јагодинац, а дужност преводиоца обављао је Александар Тепавчевић Енглез. Од формирања ове десетине она је обезбеђивала савезничке мисије при Врховном штабу све до њиховог одласка у Бари, са Купрешког поља 3. јуна 1944. године.

Рањени Тито и Иван Рибар, након пробоја на Сутјесци, јуна 1943.

Убрзо након доласка савезничке војне мисије, Врховни штаб је напустио Црно језеро и дошао у кањон Пиве, где је 3. јуна 1943. одржан састанак Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ на коме је усвојен план о пробоју из окружења у два правца — Прва и Друга дивизија, са Врховним штабом, добиле су задатак да се преко Сутјеске и Зеленгоре пробију у источну Босну, а Трећа и Седма дивизија, са Централном болницом, да се преко Таре пробију у Санџак. Како је на Пивској висоравни, запретила опасност да немачке трупе са Маглића пресеку пут колони Врховног штаба према кањону Сутјеске и угрозе око 3.000 рањеника Централне болнице, одлучено је да се борци Прве и Друге чете Пратећег батаљона обједине у једну групу, под командом командира Прве чете Богосава Митровића и упуте на превој између Маглића и Модре стене и задрже га док не стигне појачање. Борбе са јаким немачким снагама вођене су на овом положају два дана, чиме је омогућен несметани пролаз колоне Врховног штаба и рањеника. Преостали делови Пратећег батаљона запосели су положаје изнад Мратиња, а Трећа и Четврта инжињеријска чета остале су у непосредном обезбеђењу Врховног штаба.

Након што се Врховни штаб из Пивског кањона пребацио на Маглић, овде је 6. јуна 1943. одржан састанак са командантима Прве и Друге дивизије око правца пробоја из окружења. Даљи пут настављен је преко превоја Драгош седло и одатле кроз прашуму Перућицу до кањона Сутјеске. У рејону Тјентишта и брда Озрен, приликом немачког бомбардовања 9. јуна 1943. рањен је Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито. Том приликом погинули су командант Четврте црногорске бригаде Вако Ђуровић, шеф војне мисије Бил Стјуарт, Титов лични пратилац Ђуро Вујовић и још петорица бораца — Вилим Брђан Приморац, Душан Совиљ и Славко Споја, из Друге чете и Милан Варићак, Бошко Јовић Мали Јагодинац из Треће чете. Поред њих, истог дана од немачке авијације страдали су борци — Славко Бојић, Петар Лончар, Милош Узелац и Спасоје Стејић Баћо, стари револуционар који се налазио на дужности економа у интендантури Врховног штаба. Након Титовог рањавања, Врховни штаб се спустио у долину Хрчавке и одатле кренуо ка катуну Лучким колибама, где је Тита обишао Штаб Друге пролетерске дивизије. Боравак на Лучким колибама био је веома критичан, пошто се са обе стране пута, којим се кретала Главна оперативна група, развила жестока борба, јер су немачке јединице покушавале да затворе тај правац. У таквој ситуацији, Друга чета је преузела непосредно обезбеђење Тита и чланова Врховног штаба, док су Прва, Трећа и Четврта чета упућене на положаје на оближњим косама према узвишењу Трескавцу, где су се претходно пробиле мање немачке снаге и нашле су у непосредној близини Врховног штаба. Како је ситуација била све критичнија, половина Друге чете је упућена на положај на оближњој коси према Љубином гробу, одакле су групе Немаца покушавале да прођу кроз простор између партизанских положаја. У борбама током 10. јуна 1943. погинуло је шест бораца Пратећег батаљона — Бранко Гашпаревић, Петар Граховац, Душан Кокир и Драгољуб Марковић, из Друге чете и Станко Граховац и Јован Самрџић из Треће чете.

Врховни штаб је на Зеленгори 11. јуна 1943. одржао саветовање на коме је донета одлука да се све јединице које се налазе у окружењу пробију ка источној Босни, с обзиром да је Прва пролетерска дивизија успела да се 10. јуна 1943. пробије кроз непријатељски обруч, код Балиновца и избије на пут Фоча—Калиновик. Заједно са Другом пролетерском дивизијом, Врховни штаб се 13. јуна 1943. у близини Миљевине пробио из непријатељског обруча, након чега је наставио према Гајтановићима где су сутрадан немачке снаге изненада продрле до смештаја Врховног штаба. Борци Првог вода Треће чете, предвођени командиром Душаном Карановићем пружили су отпор и успели да задрже Немце, док су се чланови Врховног штаба и остале чете Пратећег батаљона повукли према засеоку Црнота. Прелазак пруге преко пруге Сарајево—Вишеград, Врховни штаб је извешио у ноћи 16/17. јуна 1943. подељен у две групе. Прва група у којој је био Тито, ужи део Врховног штаба и Прва, Друга и део Четврте чете, прешао пругу код Стамболчића, а други део Врховног штаба и Трећа и део Четврте чете код Сјетлине. Преласком пруге, наступио је знатно мирнији период, с обзиром да је напуштена зона дејства непријатељске офанзиве. У току Пете непријатељске офанзиве, односно од боравка у кањону Пиве, код села Барни До, 2. јуна до након преласка железничке пруге, код Подграба 17. јуна 1943. погинуло је укупно 29 бораца Пратећег батаљона. Највише погинулих било је из Друге чете (10), потом из Треће (9) и Прве (7), док су тројица била из позадине батаљона. Подељен у две колоне Врховни штаб је наставио покрет према Романији и 20. јуна 1943. стигао у Боговиће, одакле се потом пребацио у околину Кладња и Олова, где је боравио до половине јула 1943. године. Овде је у оквиру реорганизације Пратећег батаљона расформирана Трећа чета, а њеним борцима су попуњене Прва и Друга чета, па је након тога батаљон поново имао само три чете — две пешадијске и једну инижињеријску. У периоду од краја офанзиве до доласка у Кладањ, у Пратећи батаљон је примљено 11 бораца из разних јединица. Тада су извршене и одређене измене у Штабу батаљона — Ђуро Бошковић је постављен за политичког комесара, а Вецо Радичевић за заменика политичког комесара.

Августа 1943. у саставу Пратећег батаљона формиран је Коњички ескадрон и посебан Вод за обезбеђење Војних мисија при НОВЈ.

Од Дрвара до Београда

У пролеће 1944. године батаљон је имао и противавионску митраљеску чету, а вод за обезбеђење мисија је преформисан у чету. Пратећи батаљон се нарочито истакао у одбрани чланова Врховног штаба НОВ и ПОЈ током немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године. Заједно с Официрском школом и деловима Првог инжињеријског батаљона, имао је одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару, а касније и у обезбеђивању заштите и евакуацији централних установа НОП-а и савезничких мисија.

После евакуације из Дрвара батаљон је раздвојен - његов коњички ескадрон прешао је на острво Вис, а пешадијске чете су стављене под команду Штаба Првог пролетерског корпуса и под борбом прешле из западне Босне у Црну Гору, где су стављене под команду Другог ударног корпуса и остале све до октобра 1944. године, водећи борбе с четницима и Немцима.

Формирање Гардијске бригаде

Октобра 1944. године Пратећи батаљон је прешао у ослобођени Београд и ушао у састав Гардијске јединице.

Командни састав

Приказ командног састава свих пратећих јединица Врховног штаба, од формирања Страже септембра 1941. до формирања Гардијске бригаде, новембра 1944. године.

Стража Врховног штаба (24.9 — 16.12.1941):

• Лазо Трипковић, командир

Пратећи вод Врховног штаба (16.12.1941 — 18.3.1942):

• Лазо Трипковић, командир
• Албин Пиберник, политички делегат вода, од фебруара 1942.

Пратећа чета Врховног штаба (18.3 — 4.11.1942):

• Момчило Ђурић, командир
• Лазо Трипковић, заменик командира
• Албин Пиберник, политички комесар
• Владан Бојанић, заменик политичког комесара

Пратећи батаљон Врховног штаба (4.11.1942 — 4.11.1944):

• команданти:
  • Момчило Ђурић, од формирања до новембра 1943.
  • Милорад Мића Јанковић, од новембра 1943. до новембра 1944.
• политички комесари:
  • Живорад Јеремић Моделар, од формирања до јула 1943.
  • Ђуро Бошковић, од јуна до новембра 1943.
  • Драго Божовић, од новембра 1943. до новембра 1944.
• заменици команданта:
  • Милорад Мића Јанковић, од формирања до новембра 1943.
  • Раде Ристановић, од новембра 1943. до новембра 1944.
• заменици политичког комесара:
  • Бранка Савић, од формирања до јуна 1943.
  • Велимир Радичевић, од јуна до новембра 1943.
  • Радован Грковић, од новембар 1943. до фебруара 1944.
  • Бранко Вучинић, до фебруара до септембра 1944.
  • Јово Марчета, од септембра од новембра 1944.

Народни хероји

Осам бораца пратећих јединица Врховног штаба, од њеног формирања септембра 1941. до формирања Гардијске бригаде, новембра 1944. проглашено је за народне хероје.

Орден народног хероја

• Погинули борци:
  • Ђуро Вујовић Шпанац (1911—1943) лични пратилац Врховног команданта и борац Пратећег вода, Пратеће чете и Пратећег батаљона (децембар 1941 — јун 1943). Као југословенски добровољац борио се у Шпанском грађанском рату. Након напада на Пљевља, децембра 1941. постао је борац Прве пролетерске бригаде, али је убрзо потом, као један од бољих бораца, пребачен у састав Пратећег вода где је заједно са Бошком Чолићем одређен за личног пратиоца Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Погинуо је 9. јуна 1943, за време битке на Сутјесци, када је приликом немачког бомбардовања рањен Јосип Броз Тито. За народног хероја проглашен је 4. јула 1946. године.
  • Петар Јовановић Комирићанац (1911—1944) борац Пратеће чете и Пратећег батаљона (март 1942 — фебруар 1944). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. У Пратећем батаљону био најпре борац Прве чете, а од марта 1943. командир Треће чете. Фебруара 1944. пребачен у тада формирану Трећу српску пролетерску бригаду, на дужност заменика команданта батаљона. Погинуо је 1. новембра 1944. у борбама за ослобођење Чачка. За народног хероја је проглашен 6. јула 1953. године.
  • Владо Миклавц Хенрик (1918—1944) пратилац Едварда Кардеља и борац Пратећег батаљона (новембар 1943 — мај 1944). Као Кардељев пратилац, на путу од Кочевја до Јајца, новембра 1943. распоређен је у Коњички ескадрон Пратећег батаљона. Погинуо је током десанта на Дрвар, 25. маја 1944. приликом борби за одбрану пећине у којој се налазио Врховни штаб. За народног хероја је проглашен 20. јула 1951. године.
  • Милорад Мића Станојловић (1919—1942) борац Пратеће чете (март — септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. Налазио се на дужности командира Првог вода. Погинуо је 30. септембра 1942, приликом упада у четничку заседу, која се налазила у непосредној близини места боравка Врховног штаба НОП и ДВЈ, у Млиништу, код Мркоњић Града. За народног хероја проглашен је 7. јула 1953. године.

Партизанска споменица 1941.

• Преживели борци:
  • Ђуро Дулић Лала (1912—2006) борац Пратеће чете (март—септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. Септембра исте године упућен у Дванаесту славонску бригаду, где је преузео дужност команданта Првог батаљона. Крај рата дочекао на дужности команданта 12. славонске дивизије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1973. у чину генерал-потпуковника. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.
  • Радован Грковић (1913—1974) борац Пратећег батаљона (август 1943 — фебруар 1944). Након завршетка партијског курса, августа 1943. распоређен је у Пратећи батаљон, где је крајем новембра исте године од Веце Радичевића преузео је дужност заменика политичког комесара. Ову дужност обављао је до фебруара 1944. када је по партијском задатку послат у Топлицу на дужност инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Крај рата дочекао је на дужности руководиоца Другог одсека Одељења за заштиту народа (ОЗН) за Србију. Након рата био активни друштвено-политички радник СР Србије. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
  • Радојица Ненезић (1921—1995) борац Пратеће чете (март—септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Мачванског партизанског одреда, чији је био борац. Септембра 1942. послат је у Славонију, на дужност команданта батаљона Првог псуњског одреда. Крај рата дочекао на дужности команданта 28. славонске дивизије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1981. у чину генерал-пуковника. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
  • Велимир Радичевић (1914—2017) борац Пратећег батаљона (јун — август 1943). У састав Пратећег батаљона дошао је после завршетка битке на Сутјесци, јуна 1943. са дужности заменика политичког комесара Четвртог батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде. По доласку је од Бранке Савић преузео дужност заменика политичког комесара Пратећег батаљона. Ову дужност вршио је до Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, крајем новембра 1943. када је упућен у Далмацију на дужност заменика политичког комесара Девете далматинске бригаде. Крај рата дочекао је на дужности заменика политичког комесара Пете српске дивизије Корпуса народне одбране Југославије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1971. у чину генерал-потпуковника. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Литература

• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom II, knjiga VI — Dokumenta Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1942. Beograd: Vojno istorijski institut JNA. 1957.  COBISS.SR 58787079
• Vojna enciklopedija tom VII. Beograd. 1974.  COBISS.SR 72965895
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
• Karović, Selim (1987). Titove ratne staze 1941—1945. Čakovec: Zrinski.  COBISS.SR 49275399
• Prateći bataljon Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije — zbornik sećanja. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 1987.  COBISS.SR 33023495
• Mladenović, Miroslav (2006). Tito od ustanka do pobede 1941—1945. Beograd.  COBISS.SR 126116108