Портал:Историја/Биографија 2011.
Изабране биографије [уреди извор]
01. недеља[уреди извор]
Живот Исуса Христа, како је представљен у Новом завету.
Нови завет почиње радосном вешћу Архангела Гаврила деви Марији да ће она родити спаситеља, сина Божјег, Христа (тај догађај се слави 25 марта/ 7 априла, Благовести).
Римски цар Август је хтео да преброји народ у своме царству, те заповеди да се сви људи попишу. Због тога је свако морао да иде у онај град из кога је пореклом. Тако света дева и Јосиф кренуше из Назарета, у коме су живели, у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху из племена Давидова. Када су стигли било је већ касно те потражише преноћиште, али нису могли да нађу слободно место, ни у гостионицама, нити у кућама, јер су све биле пуне људи којих много дође у Витлејем на попис. Зато се они склонише у једну пастирску пећину. И ту се роди Исус Христос, син Божји. Света Дева га пови и стави у јасле. Тиме се испуни реч пророкова. (Рођење сина Божјег или Божић, слави се сваке године, и то три дана од 25. децембра (код католика) и 7. јануара (код православаца). Тада се поздрављамо речима : “Мир Божји! Христос се роди!”).
У близини пећине пастири су чували своја стада, одједном међу њих стаде анђео, и обасја их небеска светлост, они се уплашише. Анђео им рече:“не бојте се; јер гле јављам вам велику радост која ће бити свему народу, зато што вам се данас родио спаситељ у Давидовом граду, који је Христос Господ. И ово вам је знак, наћи ће те дете повијено у пелене где лежи у јаслама.” (Лука 2;10,11,12). Док им је он ово говорио појави се још много анђела који хваљаше Бога речима: “слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божјој вољи.” (Лука 2;14). Када су се анђели вратили на небо пастири похиташе ка пећини, и у њој затекоше Јосифа и свету деву Марију и дете у јаслама. Тад се поклонише Исусу, и испричаше шта им се догодило, шта су им анђели рекли о том детету.
...даље...
02. недеља[уреди извор]
Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић (Беч, 30. јун/12. јул 1828 — Беч, 12. јун 1894) је била сликарка и књижевница, кћерка Вука Стефановића Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус.
Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). Вилхелмина - Мина и Димитрије рођени су истог дана са размаком од осам година (12. јул 1828. и 1836). Димитрије је био кадет Инжињерске академије у Клостербруку.
...даље...
03. недеља[уреди извор]
Виктор Мари Иго (франц. Victor Marie Hugo; 26. фебруар 1802.-22. мај 1885.) је био велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Веома је био укључен у политички живот Француске.
Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он, од је угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна је већ била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.
Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.
Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Он је успео да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.
...даље...
04. недеља[уреди извор]
.jpg)
Катарина II Алексејевна Романов (рус. Екатери́на II Алексе́евна Романов, позната као Катарина Велика (рус. Екатери́на Вели́кая), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst), 21. април 1729. — 6. новембар 1796) је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена.
...даље...
05. недеља[уреди извор]
Талес из Милета (грч. Θαλῆς ὁ Μιλήσιος, рођен 624. п. н. е., умро око 547. п. н. е. или 546. п. н. е.) био је активан као математичар и као државник, важио је у старом веку за првог јонског свестрано образованог природниог филозофа кога су убрајали међу Седам мудраца. Он је први покушао да разноврсност појава сведе на једну једину праматерију - воду. Није сигурно да ли је ово учење изнео у неком спису. Као математичар познат је по Талесовој теореми. Талесов ученик такође из Милета био је филозоф Анаксимандар, из прве половине VI века п. н. е.
...даље...
06. недеља[уреди извор]
Надежда Петровић (12. октобар 1873, Чачак -3. април 1915. године, Ваљево) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века.
Са породицом се 1884. године пресељава се у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.
...даље...
07. недеља[уреди извор]
Арминије (лат. Arminius, рођен око 17/16. п. н. е. – убијен 21. године) био је поглавар германског племена Херуска који је 9. године нанео Римљанима тежак пораз у бици у Теутобуршкој шуми. Иако се о реалном значају Арминијеве победе из 9. године у историјској науци живо разматра, од доба романтизма у 19. веку, Арминије је постао симбол борбе немачког народа за уједињења и отпор освајачима.
Арминије је вероватно латинизована верзија германског имена Irmin што значи "велики". Међутим, од времена Реформације Арминије постаје симбол германског отпора римској превласти, односно, како је то актуелизовано у 16. веку, протестантском отпору суперматији Католичке цркве и папства. Вођа реформације Мартин Лутер је Арминијево име транскрибовао као Херман (нем: Hermann) што би у преводу значило "ратник". Оваква адаптација Арминијевог имена нарочито је форсирана током 19. века у време буђења немачке националне свести када Арминије постаје и симбол борбе за уједињење Немачке.
...даље...
08. недеља[уреди извор]
Марија Антоанета (франц. Marie Antoinette; рођена 2. новембра 1755. године у Бечу, а погубљена на гиљотини 16. октобра 1793. у Паризу) је била ћерка царице Марије Терезије, жена Лујa XVI.
Брак 14-годишње Марије Антоанете и 16-годишњег Лујa XVI, унука француског краља је склопљен 16. маја 1770. године. То је било спајање две највеће европске породице Хабсбурга и Бурбона. По доласку у Париз 1773. године Марија Антоанета је примљена са великим симпатијама од грађана престонице. Ипак после неког времена постала је синоним за расипништво што је изазвало велико незадовољство у народу који ју је оптуживао за финансијску кризу државе. Првих година Француске револуције тражила је помоћ Аустрије за њено гушење. Ухапшена је 1792. године после неуспешног бекства са краљем у Белгију и оптужена за издају, па јој је одрубљена глава.
09. недеља[уреди извор]
Марко Мрњавчевић (око 1335–1395) био је de jure српски краљ од 1371. до 1395, док је de facto владао само територијом у западној Македонији са центром у Прилепу. Познат је као Краљевић Марко у српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама. Марков отац Краљ Вукашин био је савладар српског Цара Стефана Уроша V, чија је владавина обиљежена слабљењем централне власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наслиједи бездјетног Уроша на српском пријестолу.
У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два мјесеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних обласни. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.
Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.
10. недеља[уреди извор]
Милунка Савић била је поднаредник у 2. пуку и српска хероина Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута.
Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
11. недеља[уреди извор]
Јохан Себастијан Бах (нем. Johann Sebastian Bach, 21. март 1685. Ајзенах — 28. јул 1750. Лајпциг) био је немачки композитор, оргуљаш и чембалиста из доба барока, широко признат као један од највећих композитора и стубова универзалне културе. Његова дела су запажена због интелектуалне дубине, техничког савршенства и уметничке лепоте.
Потиче из једне од најзнаменитијих музичких породица, која је произвела преко 35 значајних композитора и многе музичаре извођаче. За живота је био познат као оргуљаш и чембалиста, док је његово композиторско стваралаштво било сматрано обичним послом професионалног музичара 15-17. века који је стварао музику за пригоде на двору, у цркви или у граду. Са 17 година свирао је оргуље, клавир, виолину, виолу, певао у хору и био помоћник кантора. Касније је радио као оргуљаш, дворски и црквени музичар, диригент и учитељ. Стекао је славу као извођач на оргуљама и чембалу.
Јохан Себастијан Бах је један од најзначајнијих представника универзалног хуманизма у уметности. Творац је великог броја музичких облика који карактеришу барок као раздобље. Бавио се свим жанровима музике осим опере. Дубоко религиозан и конзервативан, у свом делу је сјединио музичке традиције протестантских хорова са традицијама јужне немачке, италијанске и француске школе. Развио је полифонијски стил касне ренесансе до савршенства.
...даље...
12. недеља[уреди извор]
Марија Ангелина (Дука Палеолог) Немањић (грч. Μαρία Αγγελίνα Δούκαινα Παλαιολογίνα, рођена 1350/1351, преминула 28.12.1394) је била српска принцеза из друге половине XIV века, која је била краткотрајна господарица Епира, од убиства њеног супруга Томе Прељубовића (1366—1384) 23.12.1384. године, до њене удаје за Исаула де Буонделмонтија (1385—1411), у фебруару 1385. године. Била је ћерка Душановог (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) полубрата Симеона Синише (1359—1370) и сестра Јована Уроша (1370—1373), а себе је називала василисом тј. царицом Епира.
...даље...
13. недеља[уреди извор]
Перикле (старогрч. Περικλής, од грчких речи пери и клеос што значи „заокружен од славе“, рођен око 495. п. н. е., умро 429. п. н. е.) је био старогрчки политичар, говорник и војсковођа из V века п. н. е. (познатог још и као Златни век), а нарочито значајан за период између Грчко-персијских ратова и Пелопонеског рата. Време његове владавине (461. п. н. е. — 429. п. н. е.) назива се још и Периклово доба и с правом се назива и Златим веком, јер је у доба његове владавине Атина била на врхунцу своје моћи.
Перикле је искористио победу Грка над Персијанцима, као и јачање атинске морнарице и трансформисао Делски савез у Атинску поморску државу, а Атину довео до највеће моћи и славе у њеној дотадашњој историји. За стратега Атине биран је 14 пута узастопно, што никоме до тада није успело. На војничком плану, Периклови војни походи имали су као главни циљ очување стратешких интереса Атине и њено јачање, како на копну, тако и на мору. Главну подршку у походима давала му је моћна атинска морнарица која је почела да јача још од времена Темистокла и Кимона, сина атинског војсковође и јунака Милтијада. Перикле је био на челу Атине све до 429. п. н. е, друге године Пелопонеског рата, када је преминуо као жртва епидемије која је тада погодила Атину.
Перикле је такође био велики покровитељ уметности, књижевности и науке и за време своје владавине претворио је Атину у средиште културе и духовности античког света. Подигао је неке од најлепших грађевина античког света (атински Акропољ са Партеноном). Такође је био покретач низа закона у корист народа, а ти закони су, парадоксално, углавном били на штету аристократије којој је и сам припадао. Будући да је подржавао народне масе, многи су га називали популистом.
Његови продемократски ставови најбоље се могу видети у његовом Посмртном говору одржаном у част атинских војника погинулих у Пелопонеском рату. Говор је у потпуности сачуван захваљујући Тукидиду који је Перикла назвао „првим човеком Атине“.
...даље...
14. недеља[уреди извор]
Анастазија Николајевна Романов (рус. Великая Княжна Анастасия Николаевна Романова), (18. јун 1901 — 17. јул 1918) је била најмлађа кћерка цара Николаја II Романова, последњег императора цијеле Русије. Њена пуна титула је била велика кнегиња Анастасија Николајевна Романов.
Анастасија је била млађа сестра велике кнегиње Олге, велике кнегиње Татјане и велике кнегиње Марије. Старија је сестра престолонаследника Алексеја Николајевића. Претпоставља се да су је убили бољшевици 17. јула 1918. заједно са њеном породицом. Ипак непрекидно су кружиле гласине да је успела побећи 1918. Неколико жена је тврдило да оне представљају Анастазију. Најчувенија од њих је била Ана Андерсон, чије тело је кремирано 1984. Неколико људи, који су познавали праву Анастазију подржали су тврдњу Ане Андерсон да је она права Анастазија. Тестирањем ДНК остатака Ане Андерсон 1994. показало се да она није Анастазија.
...даље...
15. недеља[уреди извор]
Михаило Војислављевић је био први српски (словенски) краљ који је владао Зетом од средине XI века до 1081. године и уздигао је на ранг краљевине 1077. године за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073 - 1085). Током своје владавине, он је очувао и учврстио државу свога оца Стефана Војислава, претворивши је у регионалну силу која активно учествује у међународној политици, повезујући се са Норманима и Папством.
...даље...
16. недеља[уреди извор]
Марија или Мерјем (јудео-арамејски: מרים, Мирјам у значењу сјајна, изванредна) из Назарета, у Галилеји, је мајка Исуса Христа. Претпоставља се да је рођена 20. године пре нове ере, од родитеља Јоакима и Ане. У време Исусовог зачећа била је девица, удата за Јосифа из куће Давидове. Према хришћанском предању, дете је било зачето посредством Светог Духа и Марија је остала девица и након порођаја.
...даље...
17. недеља[уреди извор]
Кнез Милош Обреновић (18. март 1780 — 26. септембар 1860) је био кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. Учествовао је у Првом српском устанку и предводио српске устанике у Другом српском устанку. Оснивач је династије Обреновића. За време његове владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Током своје владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од најбогатијих на Балкану.
...даље...
18. недеља[уреди извор]
Ребека Вест је био псеудоним Цецилије (или Цицилије) Исабеле Ферфилд (21. децембар 1892. - 15. март 1983.), британско-ирске феминисткиње и списатељице познате по својим романима и по својој вези са Х. Г. Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и The New York Herald Tribune.
...даље...
19. недеља[уреди извор]
Гај Јулије Цезар Октавијан Август (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; 23. септембра 63. п. н. е. - 19. август 14) био је први римски цар. Право име му је било као Гај Октавије, али касније када га је усвојио Јулије Цезар, његово име је гласило: Гај Јулије Цезар Октавијан. Иако је био први цар, у његово време су углавном сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. "Август" је једна почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. године п. н. е. Augustus на латинском значи узвишени (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су га наследили.
Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и спектакуларне каријере, он је зауставио осипање римске Републике и на новој, чвршћој основи успоставио нови облик власти који се одржао следећих три стотине година. Овај нови поредак, принципат, обезбедио је Риму серију царева који су владали у снажној држави, која није имала праву конкуренцију у другим државама.
...даље...
20. недеља[уреди извор]
Катарина Ивановић (Веспрем, 15. мај 1811-Столни Београд, 22. септембар 1882) је била српска сликарка. Катарина Ивановић је рођена у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Угарској. Детињство је провела у Столном Београду у малој српској заједници. Талентована од детињства сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти у атељеу Јожефа Пешког. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ.
...даље...
21. недеља[уреди извор]
Барбароса Хајрудин-паша (тур. Barbaros Hayreddin Paşa или Hızır Hayreddin Paşa), који се у литератури може наћи још и под именом Барбароса Хајрудин-реиз, јер је носио титулу реиза пре него је постао паша и капетан флоте Османског царства и под именом или Khair ad-Din خير الدين, што преведено са арапског гласи Божанство вере(ислама), које му је дао султан Сулејман Величанствени лично, био је један од најпознатијих турских гусара и адмирала, прави поморски геније који је доминирао читавим Медитераном позног среднњег века. Рођен је на острву Мидили (данашњем Лезбосу) 1478. године под именом Yakupoğlu Hızır Hayreddin, а умро у Истанбулу 4. јула 1546. године. У Европи је познатији као Барбароса, јер је надимак његовог брата на којег је веома личио био Баба Орук, што је Европљанима звучало попут Барбароса, а притом је и имао и црвену браду.
22. недеља[уреди извор]
Антонина (рођ. око 484. - умрла после 565. год.) била је супруга источноримског (византијског) војсковође Велизара и близак сарадник моћне царице Теодоре, Јустинијанове супруге.
Антонина је била родом из породице циркуских забављача, отац и деда су јој били возачи четворопрега у Солуну и Константинопољу, а мајка глумица. Пореклом је дакле спадала у најнижи и најпрезренији слој позноримског друштва. По Прокопију из Цезареје, Антонина је у младости водила разблудан живот цариградске глумице и родила неколико деце. Ипак, у околини циркуске арене упознала је и популарну пантомимичарку и познату куртизану Теодору.
23. недеља[уреди извор]
Рембрант Харменсон ван Рејн (хол. Rembrandt Harmenszoon van Rijn, 15. јули 1606. Лајден - 4. октобар 1669. Амстердам) био је највећи и најпознатији холандски сликар и један од најутицајнијих уметника у традицији уметности западне Европе 17. века. Психолошка дубина његових портрета и продубљена интерпретација библијских догађаја које је радо сликао остале су до данас јединствене и непоновљиве.
Његово сликарство припада стилској епохи барока. Ово доба је познато као Златно доба Холандије, када је она доживела политички, економски и уметнички процват.
Већ за живота Рембрантова дела су копирана и имитирана. После његове смрти критичари присталице класицизма нису имали високо мишљење о његовом колористичком сликарству, док су његове слике остале омињене и на цени код колекционара. У 18. веку појавили су се сликари у Немачкој и Енглеској који су били инспирисани његовим делом. Рембрантов живот постао је предмет мистификација и легенди. Тек су се средином 19. века појавили озбиљни истраживачи његовог живота и рада. Од 1970. „Истраживачки пројекат Рембрант“ се бави истраживањем и атрибуцијом његових дела. Данас се сматра да је Рембрант сам насликао око 350 дела.
...даље...
24. недеља[уреди извор]
Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (франц. Jeanne d`Arc, енгл. Joan of Arc) је рођена у малом шампањском селу Домремију (данас Домреми ла Писел) 4. јануара 1412, а умрла (спаљена) у Руану 30. маја 1431. године.
Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима.
Потицала је из врло сиромашне породице. Мајка је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила када су Енглези освојили Домреми. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.
Као млада девојка била је пастирка и свакога дана је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда. Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали су говорили да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме.
...даље...
25. недеља[уреди извор]
Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742 или 1744 — Београд, 28. март 1811 је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву.
...даље...
26. недеља[уреди извор]
Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија, рођена око 1335 — 11. новембар 1405) је била жена српског кнеза Лазара и православна светитељка.
Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.
...даље...
27. недеља[уреди извор]
Павле Паја Јовановић (16. јун 1859 – 30. новембар 1957) је један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма.
Захваљујући изузетно богатом опусу а нарочито делима са темама из народног живота и оним са историјском тематиком снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу али и на родољубље народа.
Још као студент бечке Академије, подстицан сопственом радозналошћу али и сугестијом професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је бележио пределе, ликове, ношње, накит, оружје.
...даље...
28. недеља[уреди извор]
Будика је била краљица Ицена и других бритских племена. Предводила је побуну против римских завојевача у Британији 60. и 61. године у доба владавине цара Нерона, у којој је убијено 70.000 Римљана. Међутим, побуна је ипак сломљена, а Будика је извршила самоубиство. Ове догађаје описују два историчара, Тацит у својим Аналима и Животу Јулија Агриколе и Дион Касије у својој Историји Рима.
...даље...
29. недеља[уреди извор]
Иларион Руварац (Сремска Митровица, 1. септембар 1832 — манастир Гргетег, 8. август 1905) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик. Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији.
...даље...
30. недеља[уреди извор]
Ана од Велике Британије (рођена 6. фебруара 1665, умрла 1. августа 1714) је била краљица Енглеске, Шкотске и Ирске. Краљица је постала 8. марта 1702. наследивши краља Вилијама III Оранског. Њен отац Џејмс II био је насилно свргнут 1688, па су њена сестра Мери II и њен супруг Вилијам III Орански постали сувладари, што је био једини такав случај у британској историји. Када је Мери умрла 1694. Вилијам је наставио да влада сам до 1702.
По акту о унији (1707) Енглеска и Шкотска су уједињене у једну државу, краљевину Велику Британију. Ана је постала прва владар, а носила је поред тога и посебну круну као краљица Ирске. Владала је до 1714. Њен живот је био обележен многим кризама. Пошто је умрла без деце, била је последњи монарх из династије Стјуарт. Наследио ју је њен рођак Џорџ I из династије Хановер.
...даље...
31. недеља[уреди извор]
Роберт Џејмс „Боби“ Фишер (енгл. Robert James „Bobby“ Fischer) (9. март, 1943. - 17. јануар 2008.) је био велемајстор и бивши светски шампион у шаху, који је 1. септембра, 1972. постао први амерички шахиста који је освојио светски шампионат у организацији Светске шаховске федерације. Године 1975. званично је изгубио титулу када је Светска шаховска федерација одбила његове услове за одбрану титуле. Гари Каспаров је написао да је од свих светских шампиона у шаху, јаз између Фишера и његових савременика био највећи у историји шаха.
Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа“ посматрана је као симболична победа запада која је подстакла међународну популарност шаха. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније који је победио совјетску доминацију. Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе, и у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је било тако велика да га је на крају уништила.
Фишер није бранио своју титулу 1975. јер није могао да постигне договор с међународном шаховском федерацијом FIDE око услова меча. Тада је постао још повученији и није играо такмичарске мечеве све до 1992, када је победио у поновном мечу против Спаског. Такмичење је одржано у Југославији, која је тада била под строгим ембаргом Уједињених нација. Ово је довело до конфликта са владом Сједињених Држава, због чега се никада није вратио у своју родну земљу.
Након тога је живео у Мађарској, Немачкој, на Филипинима и у Јапану. Током овог периода давао је све жешће антиамеричке и антисемитске изјаве, упркос свом јеврејском пореклу. У периоду између 2004. и 2005. након што је његов амерички пасош повучен, јапанске власти су га држале девет месеци под претњом изручења. Након што му је Исланд загарантовао држављанство, јапанске власти су га пустиле у ту земљу, где је живео све до своје смрти 2008. године.
...даље...
32. недеља[уреди извор]
.jpg)
Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета Јерина) је била српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића (вл. 1427-1456), за кога се удала 26. децембра 1414.
Не зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400, могуће је да је рођена и неколико година раније. Њен отац био је Димитрије I Кантакузин, који је имао титулу севастократора од децембра 1357. и деспота Мореје 1383. Рођен је био око 1343. а умро између 1384. и 1420. Димитрије је био унук византијског цара Јована VI Кантакузина (цар 1347-1354). Од њене породице, у Србији је нарочито био познат Јеринин брат Тома Кантакузин (†1463).
...даље...
33. недеља[уреди извор]
Фредерик Франсоа Шопен (франц. Frédéric François Chopin, пољ. Fryderyk Franciszek Szopen; 1. марта 1810, Желазова Вола, Пољска – 17. октобра 1849, Париз, Француска) је био пољски композитор и пијанист романтизма.
Најистакнутији представник пољске музичке културе и један од најзначајнијих пијаниста и композитора свих времена. У својој двадесетој години Фредерик Шопен се сели у Париз са циљем да се усаврши. До тада је већ компоновао своја два клавирска концерта. Био је први западни композитор који је у класичну музику унео елементе словенске музике. Његове мазурке и полонезе још данас представљају темељ пољске народне класичне музике.
Шопен је често имао проблема са здрављем и умро је са 39 година после дужег боловања од туберкулозе.
...даље...
34. недеља[уреди извор]
Марија Бурсаћ (1920—1943), болничарка и борац-бомбаш Друге чете Првог батаљона Десете крајишке ударне бригаде и прва жена народни херој Југославије.
Од почетка устанка је окупљала је омладину у свом селу и околини те радила за Народноослободилачки покрет. Године 1941. међу првима примљена је у СКОЈ-евску организацију коју је у неном селу основао Коста Боснић, а фебруара 1942. године примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије. После ослобађања Дрвара од италијанске окупације јула месеца 1942. године, у Каменици је организована омладинска радна чета, која је ушла у састав омладинског радног батаљона, а касније у састав Прве крајишке омладинске радне бригаде. Марија је постала комесар 3. чете омладинске радне бригаде у оквиру тог батаљона, која је радила на прикупљању усева у саничкој долини.
...даље...
35. недеља[уреди извор]
Ото фон Бизмарк (нем. Otto von Bismarck), војвода од Лауенбурга (1. април 1815 – 30. јул 1898) је један од најважнијих вођа у деветнаестом веку; као председник владе (канцелар) пруског краљевства (1862 - 1890.) ујединио је Немачку серијом победоносних ратова после којих постаје први канцелар (1871—1890) Немачког царства.
У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији XIX века, ставио је ван закона више организација и прагматично увео старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постаје познат под надимком Челични канцелар и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји.
...даље...
36. недеља[уреди извор]
Елија Софија (рођена око 530. год. - умрла 602? год.) је била супруга источноримског (византијског) цара Јустина II (565.-578.). За будућег владара се удала захваљујући утицају своје тетке Теодоре, супруге Јустиновог ујака Јустинијана I, али је и после Јустинове смрти задржала титулу августе и велики утицај на двору и у политици.
Царица Софија је представљала необичну појаву у дотадашњој византијској историји. Од самог почетка се показала као енергична и властољубива жена. У том светлу треба посматрати њено одрицање од монофизитизма и касније често мешање у Јустинову политику. Извори негативно приказују Софијину личност и потезе, тако да је тешко стећи реалну слику. Ипак, изгледа да је Софија у браку са Јустином била доминантнији партнер, али касније није била успешна у покушајима да свој положај августе учврсти новим браком. Ипак, на различите начине остала је дуго времена врло утицајна и моћна. Супруга Тиберија II Константина, Инона је се оправдано плашила, али је после њене смрти 594. Софија ипак нашла заједнички језик са Константином. Судећи по представама на новцу и појединим вестима из извора, Софија је уживала положај Јустинове савладарке који је доносио моћ и слободу какву није имала ни њена славна тетка Теодора.
...даље...
37. недеља[уреди извор]
Шака (звани Тшака, Тчака, или Чака; 1787 - 22. септембар 1828) је био најутицајнији вођа Зулу краљевства. Ујединио је Зулу племена и њихове подгрупе и започео са стварањем нације која се простирала великом територијом јужне Африке између река Фонголо и Мзимкјулу. О његовој војничкој вештини и уништавању непријатеља се нашироко говорило. Сматран је војним генијем због својих војних реформи и иновација, иако неки историчари заузимају резервисан став и имају другачији поглед на његова достигнућа. Било како било, његова државничка вештина и успех у асимилацији неких суседних племена га чине једним од највећих поглавица Зулу племена.
...даље...
38. недеља[уреди извор]
Ана Мари Франк (хол. и нем. Annelies Marie Frank, рођена 12. јуна 1929. у Франкфурту на Мајни - умрла раног марта 1945. у концентрационом логору Берген-Белзен) је била писац и једна од најпознатијих јеврејских жртава холокауста. За време скривања од нациста у Амстердаму написала је познати „Дневник Ане Франк“.
...даље...
39. недеља[уреди извор]
Први кинески цар или Ћин Ши Хуанг (кинески: 秦始皇, Qín Shǐ huáng), презиме: Јинг, 嬴 (Yíng), лично име: Џенг, 政 (Zhèng), рођен у новембру/децембру 260. године пре нове ере, умро 10. септембра 210. године пре нове ере, био је краљ и цар династије Ћин и први владар уједињене Кине.
Под његовим је руководством ојачана централна власт у држави и отпочето формирање јединствене кинеске нације и државе.
...даље...
40. недеља[уреди извор]
Босиљка Јанић, рођ. Цинцар-Јанковић, (Ћуприја, 1869 – Београд, 2. фебруар 1936) је српска добротворка која је основала три задужбине, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Филозофском факултету и Учитељској школи у Скопљу, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Српској краљевској академији и Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића. Босиљка је била удата за Голуба Јанића.
...даље...
41. недеља[уреди извор]
Рабиндранат Тагор (бен. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, енгл. Rabindranath Tagore; Калкута 7. мај 1861 — 7. август 1941) је био индијски књижевник, драматург и филозоф.
Написао је више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик.
Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године.
...даље...
42. недеља[уреди извор]
Јелисавета Котроманић (1340-1387) је била кћерка босанског бана Стефана II Котроманића, а браком са угарским и пољским краљем Лајошом I краљица Угарске и Пољске.
Рођена је као кћерка бана Стефана II Котроманића и пољске принцезе Јелисавете Пјаст. Према неким историчарима, Јелисавета је била једино преживело дете својих родитеља, док други верују да је цељска грофица Катарина била Јелисаветина сестра. Стефан II је одбио понуду цара Душана који је желео да ожени свог сина Уроша са Јелисаветом, како би уз мираз вратио Захумље коју је за време владавине Стефана Дечанског освојио босански бан Стефан II.
...даље...
43. недеља[уреди извор]
Ђура Хорватовић (Нова Градишка, 17. јануар 1835 — Београд, 28. фебруар 1895) је био српски генерал и министар војни.
Из аустријске војске у чину поручника, прешао је у српску војску 1862. Истакао се у Првом српско-турском рату 1876—77, у којем је као потпуковник командовао Књажевачком војском. Унапређен је у чин пуковника и преузео команду над 4. корпусом, чијим је делом у боју код Шуматовца напао десно крило турске војске и допринео победи српске војске.
У Другом српско-турском рату 1877—78 командовао је Тимочким кором, с којим је 24. децембра 1877. године заузео Белу Паланку, а четири дана касније у садејству са Шумадијским кором и Пирот.
У периоду од 1881—85 био је посланик у Петрограду, а затим командант активне војске и њен министар 1886—87.
...даље...
44. недеља[уреди извор]
Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница и академик САНУ.
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
...даље...
45. недеља[уреди извор]
Николо Макијавели (итал. Niccolò Machiavelli; 3. мај 1469 — 21. јун 1527) је био италијански политички филозоф током ренесансе. Његово најпознатије дело, Владалац (Il Principe), је књига намењена да буде приручник за владаре. Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да "циљ оправдава средство", што се сматра раним примером реалполитике.
Израз макијавелистички данас описује уско, само-интересно понашање, и води многим неправилним схватањима Макијавелијеве филозофије
...даље...
46. недеља[уреди извор]
Сапфа (Сапфо, Σαπφώ, Ψάπφω, Sapphô) је славна грчка песникиња је рођена у Митилени на острву Лезбос које је било културни центар VII века п. н. е. Рођена је између 630. п. н. е. и 612. п. н. е. Прича се да је била мала и тамна.
Сапфа, кћер Скамандера и Клеиде, била је удата (атичка комедија каже за богатог трговца, али то није проверено) и имала је кћер, такође звану Клеида. Постала је веома позната у своје време по својој поезији, толико, да је град Сиракуза (Италија) подигао њену статуу да би је почаствовао када га је посетила. Њена породица је била политички активна, што јој је омогућило да пуно путује. Током свог живота, била је позната и као управница грчке школе за девојке.
...даље...
47. недеља[уреди извор]
Глигорије - Глиша Возаровић (Лежимир, Срем, 1. август(јк)/12. август 1790 — Београд, 10. јануар(јк)/22. јануар 1848) је био први српски књижар и издавач.
Књиговезачки занат изучио је у Бечу и 1827. дошао у Србију. Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига (четири тома 1833, до 1836. још пет томова и последњи 10. том 1845.). Отворио је прву књижару у Београду за време владавине кнеза Милоша Обреновића. У његовој књижари је 1832. основана Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је ти у ствари претеча Библиотеке града Београда). У периоду 1833-1844. био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара, сестра Димитрија Давидовића.
...даље...
48. недеља[уреди извор]
_(Cropped).png)
Марлен Дитрих (енгл. Marlene Dietrich; 27. децембар 1901 — 6. мај 1992) је била америчка глумица и певачица, немачког порекла. Филмску каријеру почела је двадесетих година прошлог века, да би за десет година постала једна од најцењенијих и најтраженијих глумица, као и најплаћенија кабаретска играчица на свету. Остварила је запажене улоге у филмовима Плави анђео, Жена за којом се чезне, Шангај експрес, Ђаво је жена и Плава венера, као и у филму Мароко за који је била номинована за Оскара за најбољу главну глумицу.
Марлен је била веома интригантна жена. За њу се везују љубавне афере са Чарлијем Чаплином, Кирком Дагласом, Франком Синатром, Ернестом Хемингвејем, Гаријем Купером, Џоном Вејном, Ремарком и Хамфријем Богартом. Декларисала се као бисексуалка и привлачила огромну пажњу носећи мушко одело. Верује се да је била у вези са Едит Пјаф и Гретом Гарбо.
Дитрихова је прва Немица која је успела да постане звезда у Холивуду и доживела светску славу. Амерички филмски институт је прогласио за једну од највећих филмских звезда свих времена.
...даље...
49. недеља[уреди извор]
Јован Луксембуршки, познат и као Јован Слепи (лукс. Jang de Blannen, нем. Johann der Blinde von Luxemburg, чеш. Jan Lucemburský; 10. август 1296 – 26. август 1346), био је гроф од Луксембурга од 1309, краљ Чешке од 1310. и претендент на пољски престо. Био је припадник династије Луксембурга, најстарији син цара Светог римског царства Хенрика VII и Маргарете, војвоткиње од Брабанта.
...даље...
50. недеља[уреди извор]
Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска књижевница. Детињство и младост провела је у Крагујевцу, а након Првог светског рата преселила се у Београд. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима“, а наставила у „Недељним илустрацијама“. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа.
...даље...
51. недеља[уреди извор]
Антонио Страдивари (лат. Antonius Stradivarius, рођен око 1644. или по новијим истраживањима 1648. у Кремони; умро 18. децембра 1737. у Кремони) је био италијански творац виолина и других жичаних инструмената, чела, гитара и харфи. Сматра се највећим мајстором у изради виолина свих времена.
...даље...
52. недеља[уреди извор]
Живот Исуса Христа, како је представљен у Новом завету.
Нови завет почиње радосном вешћу Архангела Гаврила деви Марији да ће она родити спаситеља, сина Божјег, Христа (тај догађај се слави 25 марта/ 7 априла, Благовести).
Римски цар Август је хтео да преброји народ у своме царству, те заповеди да се сви људи попишу. Због тога је свако морао да иде у онај град из кога је пореклом. Тако света дева и Јосиф кренуше из Назарета, у коме су живели, у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху из племена Давидова. Када су стигли било је већ касно те потражише преноћиште, али нису могли да нађу слободно место, ни у гостионицама, нити у кућама, јер су све биле пуне људи којих много дође у Витлејем на попис. Зато се они склонише у једну пастирску пећину. И ту се роди Исус Христос, син Божји. Света Дева га пови и стави у јасле. Тиме се испуни реч пророкова. (Рођење сина Божјег или Божић, слави се сваке године, и то три дана од 25. децембра (код католика) и 7. јануара (код православаца). Тада се поздрављамо речима : “Мир Божји! Христос се роди!”).
У близини пећине пастири су чували своја стада, одједном међу њих стаде анђео, и обасја их небеска светлост, они се уплашише. Анђео им рече:“не бојте се; јер гле јављам вам велику радост која ће бити свему народу, зато што вам се данас родио спаситељ у Давидовом граду, који је Христос Господ. И ово вам је знак, наћи ће те дете повијено у пелене где лежи у јаслама.” (Лука 2;10,11,12). Док им је он ово говорио појави се још много анђела који хваљаше Бога речима: “слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божјој вољи.” (Лука 2;14). Када су се анђели вратили на небо пастири похиташе ка пећини, и у њој затекоше Јосифа и свету деву Марију и дете у јаслама. Тад се поклонише Исусу, и испричаше шта им се догодило, шта су им анђели рекли о том детету.
...даље...