Mihailo Obrenović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mihailo Obrenović

Knez Mihailo Obrenović
Knez Mihailo Obrenović

Datum rođenja 16. septembar 1823.
Mesto rođenja Kragujevac (Kneževina Srbija)
Datum smrti 29. maj 1868.
Mesto smrti Beograd (Kneževina Srbija)
Titula Knez Srbije
Period 183925. avgust 1842.
Prethodnik/ci Milan Obrenović
Naslednik/ci Aleksandar Karađorđević
Titula Knez Srbije
Period 186010. jun 1868.
Prethodnik Miloš Obrenović
Naslednik Milan Obrenović
Poreklo i porodica
Otac Miloš Obrenović
Majka Ljubica Obrenović
Supružnik/ci Julija Obrenović
Potomstvo Velimir Mihailo Teodorović (vanbračni)
mladi knez Mihailo

Mihailo Obrenović (4/16. septembar 1823 — 29. maj/10. jun 1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila ubistvom.

Detinjstvo[uredi]

Mihailo Obrenović je bio najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći Savka bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.

Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat Milan I Obrenović je dobio presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin Mihailo Obrenović.

Prva vladavina[uredi]

U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale kneginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila.

Knez je pre dolaska u Srbiju, otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo odlazi u Srbiju 2. marta 1840. godine.

Na kneževski presto stupio je prvi put 26. juna 1839. (po julijanskom kalendaru) i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo u sastavu: Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog. Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog kneza Aleksandra Karađorđevića.

Mihailo Obrenović u inostranstvu[uredi]

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava. O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je kneginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan.

Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu. Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2. jula 1853. u kojim ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.

Nakon Banata, knez Mihailo je otišao u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. U to vreme je napisao tekst pesme Što se bore misli moje. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču groficom Julijom Hunjadi (1831—1919), iz porodice Hunjadi de Ketelji, koja nema dokumentovano i priznato srodstvo sa Janošem Hunjadijem - Sibinjanin Jankom, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića[uredi]

Knez Mihailo Obrenović (18601868)
Konak Mihaila Obrenovića u Kragujevcu

Dinastija Obrenovića se ponovo vratila na vlast u Srbiji posle Svetoandrejske skupštine krajem 1858. godine. To je bila druga vladavina kneza Miloša. Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine.

Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je „Turski ustav“, došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone o porezima. Više zakona doneto je na Preobraženskoj skupštini 1861. godine u Kragujevcu.[1]

Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: „Zakon je najviša volja u Srbiji“. Dana 3. juna 1862. godine, na Čukur česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada bio na putovanju u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu je 23. jula 1862. na ministarskoj sednici pozvao sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada je na scenu došla mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

50 godina Takovskog ustanka

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo je javio narodu da je uspeo dobiti da se Turci isele iz Srbije, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, u kojima će ostati samo turske vojsne posade, a da se gradovi Užice i Soko poruše.

Na praznik Duhovi, 23. maja 1865, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Centralna proslava 50 godina ustanka bila je na Topčideru.

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.

Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak.

U jesen 1866. godine knez Mihailo je zahtevao pismeno da Porta povuče svoje posade koje drži u srpskim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša je javio 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.

Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman, kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradovi. Knez odlazi brodom u Carigrad 18. marta 1867. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej, pozdravio ga dobrodošlicom i odveo do sultana. Dana 30. marta 1867. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana Abdul Aziza. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji.

Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. Uveče su Beograđani u čast kneza Mihaila priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video. [2]

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu
Spomenik

Dana 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda, a zatim se na beogradskim tvrđavama istakla srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal. Za potrebe ovog bala Anka Konstantinović je naručila u Beču kamelije i njima je zakitila sve dame na balu. [3] Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković je primio Smederevo, i 14. aprila je artiljerijski kapetan Milutin Jovanović preuzeo Kladovo. [4]

U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis „Velika Srbadija“.

Knez Mihailo je vladao osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip Hristić, Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861—1867).

Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu.

Okumio se sa porodicom crnogorskog kneza Nikole I Petrovića tako što je bio kum na krštenju njegovog prvog deteta, kneginje Zorke 1864. godine, zastupao ga je državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović. [5]

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku[uredi]

Ubistvo Mihaila u Košutnjaku 1868.

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.[6]

U nedelju, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi.

Knez Mihailo Obrenović 1859-60. Ulje na platnu 125,5 h 169 cm Johana Besa, Muzej grada Beograda.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je.“. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.

Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.

Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani sa Karađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana. Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Spomenik knezu Mihailu u Beogradu. Rad fiorentinskog vajara Enrika Pacija.

Nasleđe[uredi]

Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano:

"Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".

Knez Mihailo nije imao zakonitih potomaka i na prestolu ga je nasledio Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina onda je imenovano namesništvo u sastavu: Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Knez Mihailo je imao vanbračnog sina Velimira (1848—1898) koji nije imao pravo nasleđa prestola.

Porodica[uredi]

Roditelji[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Knez Miloš
MilosObrenovic 1848.jpg
18. mart 1780. 26. septembar 1860.
Kneginja Ljubica
Ljubica Obrenovic sa sinom Milanom.jpg
14. januar 1785. 14. maj 1843.

Supružnik[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Julija Hunjadi
Julija Obrenovic.jpg
26. avgust 1831. 19. februar 1919.

Sin iz vanbračne veze sa Marijom Berghaus[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Velimir Mihailo Teodorović
Velimir Mihajlo Teodorovic.jpg
8. maj 1849. 31. januar 1898.

Preci[uredi]

Preci Mihaila Obrenovića, dva kolena unazad
Mihailo Obrenović Otac:
Miloš Teodorović Obrenović (1780—1860), knez Srbije
Deda (po ocu):
Teodor Mihajlović (?-1802)
Baba (po ocu):
Višnja Urošević (?-1817)
Majka:
Ljubica Obrenović, rođ. Vukomanović (1785/88-1843)
Deda (po majci):
Radosav Vukomanović (1758—1805)
Baba (po majci):
Marija Vukomanović, rođ. Damnjanović (1762-1797)

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Zatvorena vrata prvog srpskog parlamenta („Politika“, 13. februar 2013), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  2. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd 1967, str. 123-128.
  3. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd 1967, str. 165-176.
  4. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit, Beograd 1989, str. 341-342. ISBN 978-86-19-01637-7.
  5. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit, Beograd 1989, str. 403-404. ISBN 978-86-19-01637-7.
  6. ^ O čemu se nije smelo govoriti („Vreme“, 5. jun 2008)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]