Пређи на садржај

Охлократија

С Википедије, слободне енциклопедије


Охлократија (грч. οχλοκρατια, лат. ochlocratia) је назив који се користи за владавину руље или масе људи, односно њену способност да утиче на уставне власти. Полибије види опасност деградације демократије у охлократију када њене врлине пропадају, те маса људи даље немају за циљ интерес свих већ једино своје и својих групација.

Охлократија је по значењу и употреби синоним за савремени, неформални израз „мобократија“, који је настао у 18. веку као колоквијални неологизам. Слично томе, док владајућа руља у охлократијама понекад може истински да одражава вољу већине на начин који је приближан демократији, охлократију карактерише одсуство или нарушавање процедуралног грађанског и демократског процеса.[1]

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Руља напада Жозеф Франсуа Фулона.
Афроамериканац линчован од стране беле руље у Омахи, Небраска, 28. септембра 1919. ... „Црвено лето”.

Охлократија долази из грчке речи okhlokratia са ὄχλος, óchlos (масе) + κράτος, krátos (владавина) што дословно значи „владавина маса“.[2][3]

Порекло и теорија

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је Полибије сковао термин охлократија у свом делу Историје из 2. века пре нове ере (6.4.6).[4] Он га користи да именује „патолошку” верзију народне владавине, за разлику од добре верзије, коју он назива демократијом. Постоје бројни спомени речи „охлос“ у Талмуду, у којем се „охлос“ односи на било шта, од „руље“, „становништва“, до „наоружане страже“, као и у списима Рашија, јеврејског коментатора Библије. Реч је први пут забележена на енглеском 1584. године, изведена из француске речи ochlocratie (1568), која потиче од оригиналне грчке речи okhlokratia, од okhlos („руља“) и kratos („владавина“, „моћ“, „снага“).

Старогрчки политички мислиоци сматрали су охлократију једним од три „лоша“ облика владавине (тиранија, олигархија и охлократија) за разлику од три „добра“ облика владавине: монархије, аристократије и демократије. Они су разликовали „добро“ и „лоше“ према томе да ли ће облик власти деловати у интересу целе заједнице („добро“) или у искључивим интересима групе или појединца на рачун правде („лоше“).

Полибијска терминологија за облике државе у античкој грчкој филозофији постала је устаљена. Полибијев претходник, Аристотел, правио је разлику између различитих облика демократије, наводећи да су они који не поштују владавину права прерасли у охлократију.[5] Полибијска разлика између демократије и охлократије је одсутна у Платоновим делима, који је демократију сматрао деградираним обликом владавине.[6]

Претња „владавине руље“ демократији се ограничава тако што се осигурава да владавина права штити мањине или појединце од краткорочне демагогије или моралне панике.[7] Међутим, с обзиром на то како законе у демократији успоставља или укида већина, заштита мањина владавином права је упитна. Неки аутори, попут босанскохерцеговачког политичког теоретичара Јасмина Хасановића, настанак охлократије у демократским друштвима повезују са декаденцијом демократије у неолиберализму у којем је „демократска улога народа сведена углавном на изборни процес“.[1]

У историји

[уреди | уреди извор]

Током касног 17. и раног 18. века, енглески живот је био веома неуређен. Иако је устанак војводе од Монмута из 1685. био последња побуна, једва да је било године у којој Лондон или провинцијски градови нису видели како незадовољни људи изазивају у немире. У време владавине краљице Ане (1702–14) реч „mob“, која се први пут чула недуго пре тога, ушла је у општу употребу. Без полиције, било је мало јавног реда и мира.[8] Неколико деценија касније, антикатолички Гордонови немири захватили су Лондон и однели стотине живота; у то време, проглас насликан на зиду затвора Њугејт објавио је да су затвореници ослобођени ауторитетом „Његовог Величанства, краља руље“.

Суђења вештицама у Сејлему у колонијалном Масачусетсу током 1690-их, у којима је уједињено веровање грађана надјачало логику закона, такође је један есејиста навео као пример владавине руље.[9]

Године 1837, Абрахам Линколн је писао о линчу и „све већем непоштовању закона који прожима земљу – све већој склоности да дивље и бесне страсти замене трезвене пресуде судова, и горе од дивље руље за извршне министре праведности.“[10]

Насиље руље играло је истакнуту улогу у раној историји Покрета светаца последњих дана.[11] Примери укључују протеривање из Мисурија, масакр код Хановог млина, смрт Џозефа Смита, протеривање из Новуа, убиство Џозефа Стендинга и масакр у Кејн Крику.[12][13] У говору из 1857. године Бригам Јанг је захтевао војну акцију против „мобократа“.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Hasanović, Jasmin. „Ochlocracy in the Practices of Civil Society: A Threat for Democracy?”. Studia Juridica et Politica Jaurinensis. Архивирано из оригинала 2018-05-15. г. 
  2. ^ „ochlocracy”. The Free Dictionary. Приступљено 2021-12-31. 
  3. ^ „ochlocracy | Etymology, origin and meaning of ochlocracy by etymonline”. www.etymonline.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-31. 
  4. ^ „Polybius, Histories, The Rotation of Polities”. www.perseus.tufts.edu. Архивирано из оригинала 2008-02-26. г. Приступљено 2008-03-29. 
  5. ^ Aristotle Politics, Bk IV, Part IV
  6. ^ Blössner, Norbert (2007). „The City-Soul Analogy”. Ур.: Ferrari, G. R. F. The Cambridge Companion to Plato's Republic. Translated from the German by G. R. F. Ferrari. Cambridge University Press. 
  7. ^ Jesús Padilla Gálvez, Democracy in Times of Ochlocracy, Synthesis philosophica, Vol. 32 No.1, 2017, pp. 167–178.Padilla Gálvez, Jesús (23. 8. 2017). „Demokracija u vremenu ohlokracije”. Synthesis Philosophica. 32 (1): 167—178. doi:10.21464/sp32112Слободан приступ. Архивирано из оригинала 2017-12-24. г. Приступљено 2017-12-18. 
  8. ^ Clark, Sir George (1956). The Later Stuarts, 1660–1714. The Oxford History of England: Oxford University Press. стр. 258—259. ISBN 0-19-821702-1. 
  9. ^ „Mob Rule and Violence in American Culture”. colorado.edu. Архивирано из оригинала 2010-02-21. г. Приступљено 2010-01-20. 
  10. ^ "Opposition to Mob-Rule Архивирано 2009-01-09 на сајту Wayback Machine", The Writings of Abraham Lincoln, Volume 1.
  11. ^ Arrington, Leonard J.; Bitton, Davis (1992). The Mormon Experience: A History of the Latter-Day Saints (на језику: енглески). University of Illinois Press. стр. 45. ISBN 9780252062360. Приступљено 23. 6. 2018. 
  12. ^ „Cane Creek Massacre”. TNMormonHistory. Архивирано из оригинала 14. 02. 2022. г. Приступљено 23. 6. 2018. 
  13. ^ Wingfield, Marshall (1958). „Tennessee's Mormon Massacre”. Tennessee Historical Quarterly. 17 (1): 19—36. JSTOR 42621358. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]