Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor

Ante Pavelić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Ante Pavelić
Ante Pavelic Parlament.jpg
Ante Pavelić
Biografija
Datum rođenja(1889-07-14)14. jul 1889.
Mesto rođenjaBradina
Austrougarska Austrougarska
Datum smrti28. decembar 1959.(1959-12-28) (70 god.)
Mesto smrtiMadrid
Španija
ReligijaRimokatolik[1]
Profesijaadvokat
UniverzitetZagrebačkog sveučilišta
Politička
partija
UHRO
10. april 1941. — 8. maj 1945.

Standard of the Poglavnik of NDH.svg
Standarta poglavnika NDH
Ustaški poglavnik Ante Pavelić i zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac (1941)

Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika.

Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.[2]

Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[3][4][5] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu.

Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[6][7], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba[8][9], i desetine hiljada Jevreja i Roma.[10][11], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[12]

Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Na njega je 1957. izvršen atentat koji je preživeo, posle čega je pobegao u Frankovu Španiju, gde je preminuo od zadobijenih rana.

Biografija

Mladost

Rođen je 14. jula 1889. godine u hercegovačkom selu Bradini kod Ivan planine, (Opština Konjic) tada delu austrougarskog kondominijuma Bosne i Hercegovine. Njegovi roditelji, otac Mile (pružni radnik) i majka Marija, doselili iz ličkog sela Krivi Put u centralnom delu velebitske visoravni[13][14], da rade na izgradnji pruge Sarajevo-Metković.[15]

Osnovnu školu pohađao je u raznim mestima po Bosni i Hercegovini, zavisno gde je radio njegov otac. Pavelić je osnovnu školu pohađao u Jezeru u islamskom mektebu,[16] i u Jajcu.[17] U gimnaziju se upisao u Travniku.[17] Dok je pohađao gimnaziju u Travniku postao je sledbednik nacionalističke ideologije Ante Starčevića i njegovog naslednika na mestu vođe Čiste stranke prava Josipa Franka (koji je bio i tast Slavko Kvaternika, tada austrougarskog pukovnika).[15] Zbog zdravstvenih problema 1905. godine na kratko je prekinuo školovanje. U leto je našao posao na izgradnji železničke pruge između Sarajeva i Višegrada. Školovanje je nastavio u Zagrebu. Nije uspeo da završi četvrti razred, zbog čega je ponavljao razred. Školovanje je nastavio u gimnaziji u Senju, gde je završio peti razred. Zbog zdravstvenih problema je opet prekinuo školovanje i zaposlio se na izgradnji puta kod Buzeta. Šesti razred je završio u Karlovcu. a sedmi u Senju. Maturirao je 1910. godine i upisao se na Pravni fakultet u Zagrebu. Za vreme đačkih dana je pristupio Čistoj stranci prava[18], kao i frankovačkoj đačkoj organizaciji. Pavelić je 1912. uhapšen zbog sumnje u umešanost na atentat na bana Hrvatske-Slavonije Slavka Cuvaja.[19][20] Pravo je diplomirao 1914. godine, a 1915. godine dobio doctor iuris počasnu titulu.[14] U razdoblju od 1915. do 1918. godine radio je kao ovlašćeni zapisničar u advokatskom notarijatu Aleksandra Horvata, predsednika Stranke prava. Nakon završene stručne prakse (1918) radio je kao samostalni advokat u Zagrebu.[13] U tom periodu sklopio je brak s Marom Lovrenčević, s kojom je dobio troje dece: sina Velimira i kćerke Mirjanu i Višnju. Ćerka Višnja je umrla 25. decembra 2015. godine.[21]

1920te

Ekstremista od same svoje mladosti, postao je član organizacije znane pod imenom „Frankovci“.[22] U 1919. godini vrši funkciju privremenog sekretara Hrvatske stranke prava. Kako je to objasnio britanski istoričar A. P. J. Tejlor, kada su se u Hrvatskoj partiji prava pojavili ljudi koji su odbijali ulaziti u sukob sa Srbima, što je bilo alfa i omega političke aktivnosti ove partije, partijska većina je formirala Čistu stranku prava „očišćenu od bilo kakvih tragova realizma“ - po Tejloru. Godine 1921. Pavelić je bio uhapšen zajedno sa nekoliko drugih članova ove partije a zatim, kad je pušten na slobodu, pokušao je braniti na sudu uhapšene članove partije što mu nije uspelo.

Pavelićeva svadljiva priroda je postajala sve više i više vidljivija u godinama neposredno poslije rata kada se je uključio u sukobe između Centralističke partije i Radićeve Hrvatske seljačke stranke. Bio je jedini poslanik njegove partije u Skupštini Kraljevine Jugoslavije ali je retko bio prisutan na sednicama Skupštine a kada bi bio 'bio je tih i neaktivan sedeći na svojoj stolici i samo bi se povremeno uključivao u duga harangiranja-proteste protiv onih mera koje nije odobravao.

Ranih 1920-ih Pavelić je počeo uspostavljati kontakte sa hrvatskom emigracijom u Beču i Budimpešti a kasnije i sa makedonskom terorističkom organizacijom VMRO. Godine 1927 je bio savetnik odbrane makedonskih terorista tokom skopskoga procesa.

Iste 1927. izabran je za zagrebačkog pokrajinskog zastupnika, a u junu iste godine predstavljao je zagrebačku opštinu na evropskom kongresu gradova u Parizu. Na povratku u Rimu je izaslaniku italijanske vlade Davanzatiju u ime HSP-a predao promemoriju u kojoj se Italiji nudi saradnja u rušenju Jugoslavije. U skladu s tim očekuje italijansku pomoć u uspostavljanju i zaštiti hrvatske države, te iznosi spremnost na teritorijalno, političko, ekonomsko i vojno prilagođavanje italijanskim interesima.

Na parlamentarnim izborima 1927. godine izabran je, zajedno s Trumbićem, za zastupnika na listi Hrvatskog bloka. U svojim govorima u beogradskoj skupštini istupio je protiv srpske politike i izjašnjavao se za hrvatsku samostalnost i nezavisnost. Unutar stranke posebno se posvetio radu s omladinom te pokrenuo listove „Starčević“ i „Kvaternik“. Posle atentata na prvake Hrvatske seljačke stranke 1928. godine pristupa Seljačko-demokratskoj koaliciji. Tada pokreće list „Hrvatski domobran“ s programom ostvarenja samostalne hrvatske države, a 1. oktobra 1929. godine osniva istoimenu paravojnu organizaciju.

Emigracija

Pavelić je bio na funkciji seketara Hrvatske stranke prava sve do 1929. i početka Šestojanuarske diktature.[18][23] Otprilike u to vreme, Pavelić je počeo da organizuje ustaše. Zvaničan datum osnivanja je bio 7. januar 1929.[24]. Nakon proglašenja šestojanuarske diktature 1929, plašeći se hapšenja, pod izgovorom da mu je potrebna medicinska pomoć, Pavelić je otišao u Austriju u noći između 19. i 20. januara.[25]

Prvo pod izgovorom da mu je potrebno lečenje je otišao u Beč. Ovde je kontaktirao druge hrvatske emigrante, uglavnom političke emigrante i bivše austrougarske oficire, koji su se okupili oko Stjepana Sarkotića i odbili da se vrate u Jugoslaviju. Nakon kraćeg boravka u Austriji, zajedno sa Gustavom Perčecom Pavelić je otišao u Budimpeštu.

U martu 1929. ustaše su počele svoju terorističku kampanju u Jugoslaviji ubistvom Tonija Šlegela u Zagrebu. Šlegel je bio projugoslovenski orijentisan urednik novina Novosti, koji je takođe bio osoba od poverenja kralja Aleksandra.[26]

Nakon što su uspostavili kontakte sa VMRO u aprilu 1929. Pavelić i Perčec su otišli u Sofiju. U Sofiji su 29. aprila 1929. godine s vođom makedonske emigracije Vančom Mihailovim potpisali deklaraciju o uzajamnoj pomoći Makedonaca i Hrvata u rušenju Jugoslavije i stvaranju samostalnih država Hrvatske i Makedonije. Mihailov će biti osoba koja će imati najviše uticaja na Pavelića u budućnosti. Istovremeno u Beogradu ga je Sud za zaštitu države u odsustvu 17. avgusta 1929. godine osudio na smrt, zajedno sa Perčecom.[27] Zbog presude jugoslovenskog suda, Pavelić je 25. septembra 1929. uhapšen u Beču i proteran u Nemačku. Pavelić je napustio Nemačku pod lažnim pasošem i otišao u Italiju, gde je njegova porodica već od ranije živela.[28] Pošto je bio u kontaktu sa italijanskim vlastima još od 1927, lako je uspostavio kontakt sa fašistima. U jesen 1929. povezao se sa italijanskim novinarem i Musolinijevim bratom Arnaldom Musolinijem, koji je podržavao nezavisnost Hrvatske bez ikakvih teritorijalnih simpatija.

U Italiji, potkraj 1930. osniva tajnu terorističku organizaciju „Ustaša - hrvatska revolucionarna organizacija“ (UHRO) s ciljem razbijanja Jugoslavije i uspostave nezavisne Hrvatske uz pomoć Italije. Tada uzima naslov poglavnika, a ustaški pokret organizuje na vojnim i zavereničkim načelima. U drugoj polovini 1931. godine u Italiji osniva prvi logor za vojnu obuku u mestu Bovenjo u pokrajini Breša, te inicira osnivanje drugih takvih logora u Italiji i Mađarskoj.

U Glavnom ustaškom stanu 1. jula 1933. godine obznanjuje načela ustaškog pokreta u 17 tačaka, a kao cilj pokreta ističe uspostavu samostalne i nezavisne hrvatske države na čitavom njenom istorijskom (koje je izmišljeno kao istorijsko) i etničkom (u kom su polovina bili Srbi) području, što se ima pravo provesti svim sredstvima, pa i silom oružja. U skladu sa deklarisanim načelima inicira i organizuje propagandne akcije, atentate i diverzije.

Pripreme za terorističke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebičnu italijansku pomoć koji su uz pomoć ustaša nastojali da sruše Jugoslaviju i zaposednu dalmatinsku obalu. Već 1932. godine jedna grupa ustaša se iz Zadra koji je tada bio u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvršila napad na žandarmerijsku stanicu u selu Brušane. Ustaše su se nadale da će njihova akcija izazvati masovni ustanak, ali osim malo štete na vratima i zidu žandarmerijske stanice ništa se značajnije nije desilo i teroristi su se vratili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli odred vojske i četnici Koste Pećanca, pa je glavni organizator akcije Andrija Artuković morao da pobegne. Pretres i istraga su rezultovali razbijanjem ustaške mreže i hapšenjem nekih ustaša od kojih je najpoznatiji bio ustaški ideolog i budući ministar Mile Budak (1939. nakon osnivanja Banovine Hrvatske su svi pušteni na slobodu). Međutim, ustašama se već ubrzo pružila prilika za novu akciju. Prilikom posete Francuskoj u Marselju je 1934. godine je ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvršio pripadnik VMRO Vlado Černozemski, ali su iza svega stajale ustaše i kao glavni organizatori Ante Pavelić i Slavko Kvaternik.

Stoga Pavelić je ponovo osuđen na smrt u odsutnosti. Nakon marsejskog atentata, pod pritiskom Francuske, italijanske ga vlasti 17. oktobra 1934. godine hapse i zatvaraju u Torinu gde ostaje u zatvoru sve do 1936. godine.

Do kraja oktobra 1936. godine dovršava opsežni elaborat za nemačko Ministarstvo inostranih poslova pod naslovom „Hrvatsko pitanje“. Nakon približavanja Jugoslavije i Italije te sporazuma Ćano-Stojadinović, 1. aprila 1937. godine izdaje odredbu kojom razrešava ustaše radne službe i raspušta sve logore na području Italije. U skladu s tim ustaše su raseljene i izolovane po celoj Italiji, a on je interniran, u Sijeni do 1939. godine.

Nakon pada Milana Stojadinovića, te italijanske okupacije Albanije i priprema za napad na Jugoslaviju, poziva ga italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano (23. januara 1940.) i dogovara s njim plan akcije koji uključuje podizanje ustanka u Hrvatskoj, italijansku vojnu intervenciju, uspostavu nezavisne Hrvatske pod italijanskom zaštitom i njen ulazak u monetarnu i carinsku, zatim i u personalnu uniju s Italijom.

Nakon beogradskih događanja 27. marta 1941. godine prvi ga put prima Musolini (29. marta), a kada je Slavko Kvaternik u njegovo ime proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) 10. aprila 1941, ponovo ga prima Musolini dan kasnije, tj. 11. aprila i odobrava mu ulazak u Hrvatsku. Na čelu grupe ustaša vratio se u Hrvatsku i preuzeo vlast.

NDH i Drugi svetski rat

Uspostavljanje NDH

Zvanična objava uspostave Nezavisne Države Hrvatske.

Nemci su želeli masovnu podršku za bilo koju vladu nove hrvatske marionetske države koju bi oni postavili, da bi mogli da kontrolišu svoju okupacionu zonu uz minimum svojih snaga i da mirno iskorišćavaju dostupne resurse. Uprava Banovine Hrvatske bila je pod kontrolom saveza Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka i Samostalne demokratske stranke prečanskih Srba. Maček je imao veliko popularnost u hrvatskom narodu, bio je potpredsednik jugoslovenske vlade premijera Dragiše Cvetkovića, podržavao je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu i imao je već organizoane paravojne snage u vidu Hrvatske seljačke i građanske zaštite. Zbog toga su Nemci pokušali da ubede Mačeka da proglasi nezavisnost hrvatske države i obrazuje vladu. Kada je Maček odbio da sarađuje, Nemci su shvatili da nemaju izbora osim da podrže Pavelića,[29] iako su smatrali da ustaše ne mogu da upravljaju državom na način koji su Nemci želeli.[30] Pored nekoliko stotina ustaša u emigraciji, Nemci su procenili da Pavelić u Jugoslaviji u trenutku invazije ima oko 900 zakletih ustaša, a same ustaše su smatrale da broj njihovih pristalica iznosi oko 40.000.[31] Pored toga, Nemci su smatrali Pavelića italijanskim agentom[32] i Musolinijevim čovekom,[29] ali uzevši da su druge istaknute ustaše kao što je Pavelićev doglavnik Slavko Kvaternik bili dovoljno pronemački nastrojeni da osiguraju da će njihovi interesi biti ispoštovani u bilo kakvom režimu na čijem čelu bi stojao Pavelić.[33]

Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. preko Radio-Zagreba prolasio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske u ime poglavnika Ante Pavelića. Kvaternik je delovao po naređenjima SS-brigadefirera Edmunda Fezenmajera.[34] Ova objava primljena je sa oduševljenjem u značajnom delu hrvatskog naroda, naročito onih koji su živeli u Zagrebu i drugim gradovima, međutim, ustaše su imale neku stvarnu podršku samo u zapadnoj Hercegovini i Lici.[35] Hrvatska seljačka i građanska zaštita, u koje su se infliltrirale ustaše, je pomagala u razoružavanju kraljevske Jugoslovenske voljske i uspostavljanju nekakve kontrole.[35]

Ustaše koje su bile internirane u Italiji su skupljene u Pistoji, gde su im date italijanske uniforme i lako naoružanje.[36] Pavelić im se pridružio 10. aprila.[37] Pavelićev dolazak u Pistoju je zapravo bio njegov prvi susret sa svojim ustašama nakon marseljskog atentata. Tu im je održavo govor u kom je istakao da je njihova borba za nezavisnu Hrvatsku skoro gotova. Posle toga se vratio u svoj dom u Firenci gde je na radiju čuo za Kvaternikovu objavu. Pavelić je sutradan 11. aprila otišao u Rim, gde ga je primio Musolini. Posle sastanka u Rimu, Pavelić se sa svojom ustaškom pratnjom ukrcao na voz i stigao u Zagreb preko Trsta i Rijeke. U Karlovac je stigao 13. aprila sa oko 250-400 ustaša, gde ga je dočekao Fezenmajer, koga je nemaki ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop zadužio da nadgleda osnivanje NDH.[38] U Karlovcu je Pavelić upitan da li je napravio nekakve obaveze prema Italijanima, ali je stigao i Musolinijev izaslanik Filipo Anfuzo da osigura da će Pavelićeve izjave po pitanju Dalmacije i priznavanju od strane sila Osovine biti primljene na zadovoljavajući način kod Hitlera i Musolonija. Ova pitanja su bila prvi znak nemačko-italijanskih tenzija zbog NDH.[39] Diplomatsko priznanje NDH je odloženo dok se osigura da će Pavelić ispuniti obećane teritorijalne ustupke Italiji. To je značilo da je Pavelić morao da preda Italiji oko 5400 km² teritorije, na kojoj je živelo oko 380.000 stanovnika, od toga 280.000 Hrvata, 90.000 Srba, 5.000 Italijana i 5.000 ostalih. Kada se Pavelić na to obavezao, 15. aprila je stigao u Zagreb[40], a priznavanje sila Osovine je istog dana zagarantovano.[38]

Sutradan, kao poglavnik Nezavisne Države Hrvatske 16. aprila Pavelić je potpisao dekret o obrazovanju vlade NDH.[41] U vladi je uzeo položaj predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Dekretom je Osman Kulenović imenovan za potpredsednika vlade, Slavko Kvaternik za Pavelićevog zamenika, a još osam istaknutih ustaša je postavljeno za ministre.[41] Potom je osnovao Hrvatsko domobranstvo i organizovao upravnu i diplomatsku službu. Po uzoru na Hitlera, ustaški pokret postao je jedini nosilac političke volje u zemlji i menja mu ime u „Ustaša - hrvatski oslobodilački pokret“ (UHOP). Ujedno je osnovao Glavni ustaški stan (GUS) kao organizaciono-političku, a Ustašku vojnicu i Ustašku nadzornu službu (UNS) kao vojno-policijske poluge režima. Ustaše su koristili postojeću birokratiju Banovine Hrvatske, koja je kasnije pročišćena i popunjena ustašama. Novi režim se oslanjao na koncept neprekinute hrvatske države od njihovog doseljavanja, i odražavaće se u ekstremnom hrvatskom nacionalizmu sa primesama nacizma, italijanskog fašizma, katoličkog klerikalnog autoritarijanizma i politike o seljaštvu Hrvatske seljačke stranke.[31]

Govor Ante Pavelića 21. maja 1941.

Pavelić je pokušavao da odugovlači pregovore sa Italijom oko granice između dve države. U to vreme je dobijao podršku od Berlina. Galeaco Ćano je isistirao da Italija mora anektirati celo hrvatsko primorje, a posle nekog vremena Nemci su se povukli da bi sačuvali nemačko-italijanske odnose. Pavelić i Ćano su se ponovo sastali 25. aprila u Ljubljani da ponovo razgovaraju o granicama. Ćanov prvi predlog bila je aneksija celog hrvatskog primorja i zaleđa sve do Karlovca. Drugi predlog je bio manje zahtevan, ali uz čvršće veze sa Italijom, uključujući monetarnu, carinsku i personalnu uniju. Pavelić je odbio i umesto toga je zahtevao da Hrvatska dobije Trogir, Split i Dubrovnik. Ćano nije odgovorio, ali je obećao novi sastanak. Pavelić je i dalje računao na nemačku podršku, ali uzalud. Pavelić i Musolini su se sastali 7. maja u Tržiču i dogovorili su se da se o ovome ponovo razgovara u Rimu. Pavelić je otišao u Rim sa svojom delegacijom i potpisao Rimske ugovore. Tim ugovorima velik je deo dalmatinske obale, Krk, Rab, Korčula, Biograd, Šibenik, Split, Čiovo, Šolta, Mljet i delovi Konavla i Boka Kotorske predat Italiji. Hrvatski predlog da se Splitom i Korčulom zajednički upravlja je bio ignorisan.[42] Dalje, Pavelić je pristao da imenuje princa Ajmonea, vojvodu od Aoste za kralja NDH pod imenom Tomislav II da bi izbegao uniju sa Italijom,[43] ali je odlagao formalnosti nadajući se da će dobiti više teritorija ako prihvati novog kralja.[44] Međutin, Ajmone je dobio i nikada nije vladao u NDH.[43]

Pavelić sa Joahimom fon Ribentropom juna 1941.

Kao poglavnik NDH, Pavelić je imao potpunu kontrolu nad državom. Zakletva koju su polagali svi zaposleni u vladi je isticala da Pavelić predstavlja suverenitet NDH.[45] Sama titula poglavnik je predstavljala bliske veze NDH i ustaškog pokreta, pošto je on istu titulu nosio i kao vođa ustaša. Dalje, Pavelić je donosio sve značajne odluke, uključujući i postavljanje ministara i vođa u ustaškom pokretu. Pošto NDH nije imala funkcionalni sabor, Pavelić je odobravao sve zakone, što ga je učinilo najmoćnijom osobom u državi.

Zbog saradnje sa krajnje desnim krilom popularne Hrvatske seljačke stranke, Pavelićev režim je na početku bio prihvaćen od većine Hrvata u NDH.[46] Režim je takođe pokušavao da prepravi istoriju lažno polažući prava na nasleđe onivača HSS Stjepana Radića, i hrvatskog liberala Ante Starečića.[23]

Uskoro je Pavelić posetio papu Pija XII, kako bi dobio priznanje državnosti od Vatikana, ali bez uspeha (mada je Vatikan poslao ambasadora u Zagreb), jer je Vatikan održavao diplomatske veze sa jugoslovenskom izbegličkom vladom.[47]

Početkom juna 1941. prvi put je posetio Hitlera, a 15. juna 1941. godine u Veneciji je potpisao pristupanje NDH Trojnom paktu. Pavelić je 10. juna morao da prihvati mađarsku aneksiju Međimurja.[38]

Početak terora

Ante Pavelić u poseti Hitleru u Berghofu.

U jednom od prvih akata po preuzimanju vlasti, Pavelić je 14. aprila potpisao Dekret o očuvanju hrvatske nacionalne imovine, kojim su stavljene van zakona sve velike transkacije imovine koji su načilini Jevreji dva meseca pre proglašenja NDH.[48] Zatim je 17. aprila potpisao Zakon o odbrani naroda i države 17. aprila 1941.[49] koji je nastupao na snagu odmah, imao je retroaktivno dejstvo i propisao smrtnu kaznu za svaku akciju koja nanosi štetu časti i životnim interesima NDH. Ovaj zakon je bio prvi od tri dekreta kojim su efektivno srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo u NDH stavljeni van zakona i vodilo je ka njihovom progonu i uništenju.[50] Pavelić je 25. aprila potpisao zakon kojim je zabranjena upotreba ćiriličnog pisma,[51] što je direktno pogađalo srpsko pravoslavno stavnovništvo i Srpska pravoslavna crkva u NDH.[52][53] Pavelić je 30. aprila potpisao zakon o nacionalnosti,[54] čime su svim Jevrejima oduzeta državljanstva NDH, a zakon su pratili budući zakoni koji su ograničavali njihovo kretanje i boravak. Od 23. maja od svih Jevreja se zahtevalo da nose žute identifikacione oznake, a 26. juna Pavelić je izdao dekret kojim je okrivio Jevreje za njihove aktivnosti protiv NDH i naredio njihovo zatvaranje u koncentracione logore.[55]

Pavelić je 9. juna 1941. posetio Hitlera u njegovoj rezidenciji Berghof kod Berhtesgadena. Hitler je savetovao Pavelića da bi trebalo da pedeset godina vodi politiku nacionalne netrpeljivosti.[56] Takođe ga je savetovao da prihvati slovenačke prognanike iz dela Slovenije koje je anektirala Nemačka i da deportuje Srbe na teritoriju Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije.

Kao vođa NDH, Pavelić je glavni inspirator genocidnih radnji počinjenih u NDH,[57] i bio je odgovoran za kampanje terora protiv Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista, u šta je spadalo organizovanje mreže koncentracionih logora.[23] Brojna svedočenja sa Nirnberškog procesa kao i izveštaji iz nemačkih, talijanskih i austrijskih ratnih arhiva svedoče o zločinima izvršenim na civilnim stanovništvom.[58] Osim Pavelića kao glavnog ispiratora genocida, njemu su najviše pomagali njegovi najbliži saradnici Eugen Dido Kvaternik i ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković, koji su bili odgovorni za planiranje i organizaciju, dok je Vjekoslav Luburić bio taj koji je izvršavao naređenja.[59]

Odnose unutar NDH Pavelić rešava terorom. Tako već 17. juna donosi zakonsku odredbu za odbranu naroda i države, koja vredi retroaktivno i predviđa samo jednu kaznu, smrtnu, za dela povrede časti i životnih interesa hrvatskoga naroda. U Hrvatskoj je uspostavio totalitarni sistem po uzoru na nacistički režim u Nemačkoj, doneo rasne zakone, uspostavio koncentacione logore sa ciljem totalnoga istrebljenja Srba, Roma, Jevreja i antifašista. Zabranio je sve stranke i društva, te uspostavio diktaturu i kult ličnosti.

Pavelić se obrušio na celi srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bez razlike. To se odnosi u istoj meri na Jevreje i Rome, od kojih režimu nije pretila nikakva opasnost, za razliku od npr. hrvatskih komunista. Neki od prvih većih pokolja Srba su se dogodili upravo u područjima kao Podravina i Gorski kotar, i to nad Srbima koji su glasali pre rata za Seljačko-demokratsku koaliciju, dakle ne kao retorzija prema velikosrbima, nego kao sredstvo terora i nad najpomirljivijim Srbima. Da se ne radi samo o ekscesima tzv. «divljih ustaša» (tj. pojedinaca koji su prišli ustaškom pokretu radi osvete i profita), vidljivo je i iz zakonodavstva NDH, kao i detaljno isplaniranih akcija istrebljenja, kako u selima, tako u koncentracionim logorima poput jasenovačkog. Moderni apologeti Pavelića koji ga pokušavaju koliko –toliko rehabilitovati prećutkuju upravo te ključne stvari: totalitarnu narav sistema, njegov položaj, kao i činjenicu da je većina ustaških obračuna bila usmerena ne na srpske četnike i slične protivnike bilo kakvoga hrvatstva, nego na obični srpski narod koje nije iskazivao u početku ništa više od ravnodušnosti ili neprijateljstva.

Početak organizovanog otpora

Pavelić, Artuković i patrijarh HPC Germogen.

Početak oružanog otpora

Do kraja 1941. prihvaćenost ustaškog režima među većinom Hrvata se pretvorilo u razočaranje i nezadovoljstvo, a zbog terora i bezakonja koji je sprovodio režim ponovo su počela da se pojavljuju projugosloveske težnje, zajedno sa prokomunističkim. Nezadovoljsvo se pojačalo kada je Pavelić naredio da se Vlatko Maček uhapsi i pošalje u Jasenovac u oktobru 1941, a do kraja 1941. propagadni leci HSS su pozivali seljake na strpljenje pošto je „dan oslobođenja blizu“.[60]

Pavelić drži govor u Hrvatskom saboru 23. februara 1942.

U javnosti je stvaran kult ličnosti oko Pavelića.[61] U ovo je spadalo uvođenje pozdrava u stilu nacista, naglašavanje da ga je jugoslovenski sud osudio na smrt u odsustvu i stalno ponavljanje da je prošao kroz muke da bi uspostavio nezavisnost NDH.[62] Pavelić je sazvao Sabor 24. januara 1942. Sabor je zasedao između 23. i 28. februara, ali je on imao malo uticaja i posle decembra 1942. nije više sazivan.

U junu 1942. Pavelić se sastao sa generalom Marijom Roatom i njih dvojica su se složila da se ustaška administracija može vratiti u zonu 3 osim u mesta sa italijanskim garnizonima. Pavelić se složio sa daljim prisustvom četničke Dobrovoljačke antikomunističke milicije i da će Italijani intervenisati u zoni 3 ako smatraju da je neophodno. Reultat ovog dogovora je da su se Italijani uglavnom povukli iz oblasti u kojima NDH bukvalno nije postojala i nije imala načina da ponovo uspostavi svoju vlast. Ovo je stvorilo široku slabo branjenu oblast od Sandžaka do zapadne Bosne u kojima su partizani i četnici mogli da deluju.[63] Do sredine 1942. Pavelićev režim je efektivno kontrolisao samo zagrebačku oblast uz neke veće gradove u kojima su se nalazili jaki garnizoni NDH i Nemačke.[64]

U drugoj polovini 1942. vrhovni komandant Jugoistika general-pukovnik Aleksander Ler i Glez fon Horstenau su tražili od Hitlera da se postara da Pavelić ukloni nesposobnog Slavka Kvaternika i njegovog sina Eugena Didu Kvaternika. Hitler je bio besan na Pavelića što je svojom politikom rasplamsao ustanak u Hrvatskoj, čime je izgubio mogućnost upotrebe oružanih snaga NDH na istočnom bojištu, štaviše, morao je davati svoje snage za gušenje ustanka u NDH. Zato je pozvao Pavelića u svoj štab u Vinici (Ukrajina) na dan 23. septembra 1942. godine. Pavelić se složio prilikom posete Hitleru u Ukrajini septembra 1942. Sledećeg meseca Slavku Kvaterniku je dozvoljeno da ode u Slovačku, i Eugen je pošao sa njim. Zatim ih je Pavelić iskoristio kao žrtvene jarce i za teror tokom 1941-1942. i za neuspeh da snage NDH uspostave red i mir u državi.[65][66]

Posle kapitulacije Italije

Nakon puča maršala Pjetra Badolja i pada Musolinija, Pavelić je napustio mesto predsednika vlade i 2. septembra 1943. na to mesto je imenovao Nikolu Mandića, a nakon kapitulacije Italije, 10. maja 1943. godine objavio izjavu o poništenju Rimskih ugovora, pripajanju delova Dalmacije koju su okupirali Italijani NDH, odbacio je ponudu da presto Hrvatske pripadne dinastiji Savoja i ponudio amnestiju Hrvatima koju su se pridružili partizanima. Međutim, Nemci su okupirali nekadašnje italijanske okupacione zone, uključijući rudnike i važna poljoprivredna područja.[67] Do novembra 1943. Pavelić i njegov režim su kontrolisali samo mali deo teritorije NDH,[68] a do marta 1944. SS-brigadefirer i general-major Vafen-SS Ernst Fik je primetio da „kad je reč o vlasti i moći, dr. Ante Pavelić je tek gradonačelnik Zagreba, bez predgrađa“.[69]

Svesni činjenice da će Nemačka izgubiti rat, nekoliko domobranskih oficira je pokušalo da zajedno sa HSS vodi tajne pregovore sa zapadnim Saveznicima o prelasku NDH na stranu Saveznika. U razgovorima sa HSS su učestvovali ministri Mladen Lorković i Ante Vokić. Pavelić je znao za Lorkovićevu i Vokićevu zaveru, ali nije preduzimao ništa. Njih dvojica su pogrešno pretpostavili da Pavelić odobrava njihov plan. Kada su Nemci saznali za planiranje puča, Pavelić je naredio da se Lorković i Vokić uhapse, zajedno sa nekoliko domobranskih oficira i pripadnika HSS. Pavelić je sudbinu NDH još više vezao uz sudbinu nacističke Nemačke, intenziviranjem terora prema svima koje se sumnjiči za izdaju kao i integracijom Hrvatskog domobranstva i Ustaške vojnice.

Kraj NDH

Videvši propast Nemačke i svestan da Hrvatske oružane snage ne mogu da se odupru komunistima, Pavelić je tek pred sam kraj rata pokušao da za svoj režim i državu traži političke alternative svom dotadašnjem savezniku. Tako je u aprilu 1945. učestvovao je u kombinacijama Dragoljuba Mihailovića i Lava Rupnika o stvaranju srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka, koji bi bio stavljen pod zaštitu zapadnih Saveznika.[70] Da bi se olakšala predaja NHD Britancima, vlada NDH je 4. i 5. maja poslala dve misije Britancima sa memorandumom hrvatske vlade. Prvu misiju su presreli pripadnici Jugoslovenske armije, dok su članove druge misije, u kojoj je bio državni sekretar Vjekoslav Vrančić, Britanci uhapsili.[71] Opšte rasulo i panika izazvana probojem Sremskog fronta su doveli da Pavelić krišom napusti Zagreb 6. maja 1945. ostavivši svoju vojsku i državnu upravu. Pavelić se sa delom svoje vojske pokušao da povuče u Austriju, zbog čega se nekoliko grupa od nekoliko desetina hiljada hrvatskih vojnika i civila počelo povlačiti na severozapad bez neke jasne strategije.[72]

Pavelić je 8. maja sazvao poslednje zasedanje vlade NDH u Rogaškoj Slatini.[73] Na tom sastanku general Aleksander Ler je informisao hrvatsku vladu o nemačkoj kapitulaciji i predao Paveliću komandu nad snagama NDH.[74][75] Pavelić je potom imenovao generala Vjekoslava Luburića za komandanta hrvatske vojske. Kasnije istog dana Pavelićev konvoj je ušao u sovjetsku okupacionu zonu Austrije, odvojen od ostatka vlade NDH koji je otišao u britansku okupacionu zonu. Pavelićeva grupa se probila do američke okupacione zone i 18. maja stigla u selo Lajngrajt kod Radštata u kom su Pavelićeva supruga Mara i njihovo dvoje dece živeli od napuštanja NDH u decembru 1944.[76]

Pavelić je 8. maja naredio da kolone izbelica nastave da idu u Austriju i da se ne predaju snagama Jugoslovenske armije, već Britancima. Međutim, Britanci su odbili da prihvate njihovu predaju, već su ih vratili nazad polovinom maja i deo su kasnije pogubili komunisti.[77] Veliki broj izbeglica je usporio povlačenje, učinio neizvodljivom predaju kod zapadnih saveznika i na kraju je prouzrokovao mišljenje da oni nisu bili ništa drugo od ljudskog štita za ustaše.[72] Zbog ovog napuštanja hrvatskih vojnika i civila, kasnije generacije hrvatskih emigranata su optuživale Pavelića za kukavičluk.

Pavelićeva porodica je dalje živela u američkoj okupacionoj zoni.

Nemci o ustašama

Propagandni film o Pavelićevu posetu Velikoj Gorici Gorici i Turopolju

„Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba - uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: 'I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. - Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda"!”

— Herman Nojbaher

O Paveliću i ustašama prema onome što kažu njihovi pokrovitelji i nadzornici – Hitlerov Gestapo i opunomoćeni general za NDH Edmund Glez fon Horstenau:

U poverljivoj studiji šefa Gestapoa za NDH Hansa Helma, koji je 14. januara 1943. godine predao nemačkom poslaniku Kascheu i generalu Horstenau pod naslovom »Osnove partizanske opasnosti« Helm se zalaže za uklanjanje preduslova koji su ljude naterali u »zagrljaj komune« i dodaje: »Srpstvo daje najviše pripadnika partizana jer je bilo najsvirepije pogođeno... novi je režim u Hrvatskoj otpočeo s pogromima uništavanja i istrebljivanja Srba, kojima su se, javnim izjavama priključili i najviši vrhovi vlade, prihvativši ih kao glavni državni cilj. Što se pod pritiskom ustanka, tokom vremena, s merodavne ustaške strane govorilo drukčije i što se spominjalo čak i izmirenje, te nije više moglo popraviti štetu koju je, na primer, učinio dr. Mile Budak, sadašnji poslanik u Berlinu...«

Opunomoćeni general Horstenau napisao je u svome izveštaju, između ostalog: »Ustaški pokret je počinjenim pogreškama, zločinima i pojavama korupcije tako kompromitovan, da bi državna egzekutiva (domobranstvo i redarstvo) morala biti od njega odvojena, čak uz napuštanje svake spoljne povezanosti...« U toj panici pred svojim gospodarima, Pavelić je promemorijom od 11. novembra 1942. godine prihvatio da sve svoje policijske akcije prethodno najavi nemačkom generalu.

Posleratni period

Ante Pavelić u bolnici 1957. godine

Zagreb je napustio 6. maja 1945. godine, a 8. maja ujutru u Rogaškoj Slatini komandantom hrvatske vojske i povlačenja imenovao je Vjekoslava Maksa Luburića te je napustio Glavni stan i vojsku pa preko Austrije i Italije otišao u Argentinu. U tome mu je pomogao Krunoslav Draganović, hrvatski fratar i predstavnik NDH pri Vatikanu. Zadatak Krunoslava Draganovića je da izdaje lažna dokumenta ustaškim i nacističkim zločincima i da ih prebacuje u Južnu Ameriku.[78]

Jugoslavija je najkasnije od 1951. tražila od Argentine Pavelićevo izručenje, ali je Peronova vlada odbacivala ove zahteve, tvrdeći da PAvelić nije u Argentini i da između Jugoslavije i Argentine ne postoji sporazum o izručenju.[79] Pavelić se povukao iz jadnosti, ali je nastavio sa pokušajima obnove ustaškog pokreta. Sa Milanom Stojadinovićem, bivšim jugoslovenskim premijerom, koji je takođe živeo u Buenos Ajresu, sastao se 1954. Predmet njihovog sastanka je bilo sastavljanje plana o Velikoj Hrvatskoj i Velikoj Srbiji koje bi zamenile Jugoslaviju. Sastanak je izazvao kontroverzu, ali nije imao nikakav realan značaj.[80] Pavelić i druge ustaše su 8. juna 1956. osnovali Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), čiji je cilj bio obnova NDH.[81] HOP je sebe smatrao „odlučnim protivnikom komunizma, ateizma i Jugoslavije u bilo kom mogućem obliku“.[82] Pavelić se često obraćao Hrvatima u egzilu. Protiv Pavelića optužnica je 1956. i vlasti Jugoslavije su nekoliko puta od Argentine tražili izručenje Pavelića, ali je ono uvek bilo odbijeno iz raznih razloga.[83]

Ranjavanje i smrt

Tito nije uspeo da mu Pavelić bude izručen, ali postoje ozbiljne sumnje da je Titova državna bezbednost nastojala da ubije deo svojih protivnika koji su bili izvan Jugoslavije. Nakon pokušaja atentata na Pavelića sredinom 1957. godine u predgrađu Lomas del Palomar u Buenos Ajresu, on se sklonio u Španiju u kojoj vladao poslednji fašistički diktator u Evropi Franko. Tamo se pokušao oporaviti od ranjavanja u jednom katoličkom manastiru u Madridu, a umro je u decembru 1959. Nije pouzdano utvrđeno ko je izvršio atentat na njega. Pored Titove državne bezbednosti postoje i drugi osumnjičeni. Dolazilo je do sukoba među samim ustašama u inostranstvu, tako da je pokušaj ubistva mogao biti posledica njihovog unutrašnjeg sukoba. Naravno postojali su sukobi i između srpskih nacionalista i ustaša. Tako da su i srpski nacionalisti mogli biti izvršioci atentata.[84]

Za ove poslednje je vezana najpoznatija priča po kojoj je srpski nacionalista Blagoje Jovović privatno priznao da je izvršio atentat od koga se ostareli Pavelić nije mogao potpuno oporaviti, nego se polako gasio do smrti. Atentator nije uhvaćen, niti suđen. Zato tu priču nije moguće potvrditi ili odbaciti drugim pouzdanijim izvorima. Priča o Blagoju Jovoviću nije protivrečna onome što se pouzdano zna o atentatu i ostaje jedini ponuđeni opis koji se pojavio u skoro šest decenija od atentata 1957. o tome ko ga je i kako izvršio. Zato nije nemoguće da je u osnovi istinita.[traži se izvor]

Za života je objavio više političkih i literarnih radova, te dve knjige: politički roman "Lijepa plavojka" (1935.) i političku raspravu "Strahote zabluda" (1938.). Njegova kćerka Višnja objavila je 1968. godine knjigu njegovih sećanja "Doživljaji".

Premda je u istoriji ostao zabeležen kao izrazito negativna pojava, Ante Pavelić ima respekt poklonika i podršku nekih crkvenih lica u Hrvatskoj, HČSP-a, HSP-a ali i jednog dela Hrvatske seljačke stranke i HDZ-a.[85]

Reference

  1. ^ Optužnica objavljena u Politici (br. 7.610, od petka 12. jula (1929). str. 3.)
  2. ^ Logos 2016, str. 636.
  3. ^ Tomasevich 1975, str. 10.
  4. ^ Tomasevich 2002, str. 32.
  5. ^ Glenny 2001, str. 318.
  6. ^ Hoare 2006, str. 20–24.
  7. ^ Glenny 2001, str. 497–500.
  8. ^ Hoare 2006, str. 23–24.
  9. ^ Žerjavić 1993, str. 7.
  10. ^ Hoare 2006, str. 20–21.
  11. ^ Glenny 2001, str. 500.
  12. ^ Glenny 2001, str. 487.
  13. 13,0 13,1 Dizdar et al. 1997, str. 306.
  14. 14,0 14,1 Fischer 2007, str. 209.
  15. 15,0 15,1 Tanner 2001, str. 124.
  16. ^ Vojinović 1988, str. 29.
  17. 17,0 17,1 Vojinović 1988, str. 34.
  18. 18,0 18,1 Dizdar et al. 1997, str. 307.
  19. ^ Tanner 2001, str. 125.
  20. ^ Vojinović 1988, str. 38.
  21. ^ www.24sata.hr, "Kći Ante Pavelića preminula je u Madridu u 92. godini", objavljeno 26. decembra 2015, preuzeto 27. decembra 2015.
  22. ^ William E.W. Gowen, Special Agent, Counter Intelligence Corps Allied Forces Headquarters APO 512 30 January 1947 Summary Of Information Subject: Present whereabouts and past background of Ante PAVELIC, Croat Quisling
  23. 23,0 23,1 23,2 Ramet, Jareb & Sadkovich 2007, str. 99.
  24. ^ Matković 2002, str. 12.
  25. ^ Krizman 1978, str. 51.
  26. ^ Glenny 2001, str. 431–432.
  27. ^ Matković 2002, str. 11.
  28. ^ Jonjić 2001, str. 88.
  29. 29,0 29,1 Pavlowitch 2008, str. 22.
  30. ^ Tomasevich 2002, str. 49–50.
  31. 31,0 31,1 Pavlowitch 2008, str. 25.
  32. ^ Tomasevich 2002, str. 49.
  33. ^ Tomasevich 2002, str. 52.
  34. ^ Hoare 2006, str. 14.
  35. 35,0 35,1 Pavlowitch 2008, str. 23.
  36. ^ Jelić-Butić 1977, str. 62.
  37. ^ Tomasevich 2002, str. 58.
  38. 38,0 38,1 38,2 Ramet 2006, str. 115.
  39. ^ Pavlowitch 2008, str. 24.
  40. ^ Krizman 1978, str. 412.
  41. 41,0 41,1 Lemkin 2008, str. 606–607.
  42. ^ Jelić-Butić 1977, str. 79.
  43. 43,0 43,1 Matković 2002, str. 26-27.
  44. ^ Pavlowitch 2008, str. 26.
  45. ^ Goldstein 2006, str. 230.
  46. ^ Pavlowitch 2008, str. 46.
  47. ^ Matković 2002, str. 26.
  48. ^ Lemkin 2008, str. 625–626.
  49. ^ Lemkin 2008, str. 613.
  50. ^ Tomasevich 2002, str. 383–384.
  51. ^ Lemkin 2008, str. 626.
  52. ^ Lemkin 2008, str. 255.
  53. ^ Tomasevich 2002, str. 531.
  54. ^ Lemkin 2008, str. 626–627.
  55. ^ Hoare 2006, str. 20.
  56. ^ Hoare 2006, str. 23.
  57. ^ Goldstein 2007, str. 24.
  58. ^ Steinberg 2002, str. 29–30.
  59. ^ Goldstein 2007, str. 24, 27.
  60. ^ Pavlowitch 2008, str. 46–49.
  61. ^ Matković 2002, str. 32.
  62. ^ Goldstein 2006, str. 227-230.
  63. ^ Pavlowitch 2008, str. 120.
  64. ^ Pavlowitch 2008, str. 133.
  65. ^ Pavlowitch 2008, str. 139.
  66. ^ Jelić-Butić 1977, str. 257.
  67. ^ Pavlowitch 2008, str. 200.
  68. ^ Pavlowitch 2008, str. 242.
  69. ^ Tomasevich 2002, str. 324.
  70. ^ Tomasevich 2002, str. 772.
  71. ^ Tomasevich 2002, str. 753.
  72. 72,0 72,1 Vuletić 2007, str. 140.
  73. ^ Delić 2011, str. 295.
  74. ^ Tomasevich 2002, str. 754–755.
  75. ^ Vuletić 2007, str. 141.
  76. ^ Delić 2011, str. 298.
  77. ^ Rummel 2009, str. 351–352.
  78. ^ Jutarnji.hr: Novi dokumenti CIA-e 'Britanski tajni agenti jedva su spasili Pavelića od hapšenja' (24. april 2014), pristupljeno 27. aprila 2014.
  79. ^ McCormick2014 201, str. 177.
  80. ^ Haynes & Rady 2011, str. 166.
  81. ^ Hockenos 2003, str. 31–32.
  82. ^ Skrbiš 1997, str. 603.
  83. ^ Krizman 1986, str. 407.
  84. ^ Logos 2016, str. 738.
  85. ^ RTS: Misa za Pavelića u Splitu (29.12.2011.), Pristupljeno 9. 4. 2013.

Literatura

Spoljašnje veze